Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, др Драган Стојановић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. Ј . из Ваљева , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 2. јула 201 5. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба В. Ј . и утврђује да су пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 6656/12 од 14. децембра 2012. године повређена права подноси оца уставне жалбе на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Београду Гж1. 6656/12 од 14. децембра 2012. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву П1. 716/11 од 3. октобра 201 2. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. Ј . из Ваљева , подне о је, 22. фебруара 2012. године, Уставном суду уставну жалбу против пресуд е наведене у изреци, због повреде начела и права утврђених одредбама чл. 22, 32, 35. и 36. Устава.
У уставној жалби се наводи да је погрешном применом материјалног права правноснажно одбијен тужбени захтев подноси оца за исплату разлике између исплаћене отпремнине и отпремнине која је требало да буде исплаћена у складу са законом, због чега поднос илац сматра да су му повређена означена права, па предлаже да се поништи оспорена другостепена пресуда.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорену пресуд у и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Основног суда у Ваљеву П1. 716/11 од 3. октобра 2012. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца , овде подносиоца уставне жалбе, против туженог ,,К.–а." а.д. из Ваљева, те је обавезан тужени да тужиоцу исплати разлику отаремнине у износу од 567.334,93 динара, са зак онском затезном каматом, с тавом другим изреке усвојен је противтужбени захтев туженог-противтужиоца, па је обавезан тужилац -противтужени да туженом -противтужиоцу исплати износ од 20.000,00 динара , са зак онском затезном каматом, а ставом трећим изреке обавезан је тужени-противтужилац да тужиоцу-противтуженом исплати трошкове поступка.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 6656/12 од 14. децембра 2012. године, ставом првим изреке, преиначена је ожалбена пресуда Основног суда у Ваљеву П1. 716/11 од 3. октобра 2012. године у ставу првом и трећем изреке и одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца -противтуженог којим је тражио да се обавеже тужени -противтужилац да му исплати разлику отпремнине у износу од 567.334,93 динара, са законском затезном каматом, као и да се обавеже тужени -противтужилац да тужиоцу -противтуженом исплати трошкове поступка у укупном износу од 115.946,70 динара; ст авом другим изреке обавезан је тужилац -противтужени да туженом -противтужиоцу на име трошкова првостепеног парничног поступка исплати износ од 21.000,00 динара , у року од 15 дана од пријема преписа ове пресуде ; ставом трећим изреке обавезан је тужилац -противтужени да туженом -противтужиоцу на име трошкова поступка по жалби исплати износ од 18.000,00 динара, у року од 15 дана од пријема преписа ове пресуде.
У образложењу ове пресуде је наведено: да је тужилац био у радном односу код туженог на основу уговора о раду број 6/36-1 од 10. јула 2007. године , на пословима водећи партивођа на монтажи, те да је због економских и организационих промена код послодавца престала потреба за обављањем послова на којима је тужилац радио, па му је отказан уговор о раду решењем од 30. децембра 2009. године; да је тачком 4 . наведеног решења предвиђено да ће се запосленом пре уручивања решења исплатити отпремнина у износу од 305.131,80 ди нара, а која је тужиоцу и исплаћена; да је из налаза и мишљења вештака економске струке утврђено да је тужени тужиоцу исплатио отпремнину у мањем износу, и то за 567.334,93 динара; да је с обзиром на овако утврђено чињенично стање , првостепени суд усвојио тужбени захтев тужиоца и одлучио као у ставу првом изреке ожалбене пресуде. Међутим, другостепени суд налази да је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд погрешно применио материјално право , будући да решење туженог од 30. децембра 2009. године, у делу којим је предвиђено да ће се тужиоцу исплатити отпремнина у износу од 305.131,80 динара (који износ је тужиоцу и исплаћен), тужилац у законом предвиђеном року за поништај тог решења није оспорио. Како је износ утврђен решењем и исплаћен, то произлази да решење туженог, као појединачни правни акт, делује својом материјалном правноснажношћу и доказном снагом и на околност висине отпремнине која тужиоцу припада. Ово из разлога што протеком рока од 90 дана за подношење тужбе суду из члана 195. став 2. Закона о раду, који је материјалноправни преклузивни рок, запослени губи право на судску зашт иту, па је тако тужбени захтев тужиоца за исплату разлике између исплаћене отпремнине и отпремнине која би му припала неоснован.
4. Одредбама Устава, које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.).
Одредбама Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05), који је важио у време престанка радног односа подносиоца, било је прописано: да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду (члан 158. став 1.); да против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом, да је рок за покретање спора 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права (члан 195. ст. 1. и 2.).
5. Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да су подносиоцу уставне жалбе у парничном поступку који је претходио уставносудском повређена права на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Уст ава.
Подносиоцу је радни однос код туженог престао на основу члана 179. тачка 9) Закона о раду, на начин што је, након извршених организационих промена , преста ла потреба за његовим радом. Сагласно одредби члана 158. став 1. Закона о раду, подносиоцу је радни однос могао престати само под условом да му тужени претходно исплати отпремнину у висини коју ова одредба прописује. У току парничног поступка је утврђено да износ који су исплаћен подносиоц у не одговара стварној висини отпремнине коју је тужени послодавац био у обавези да му исплати. Имајући у виду наведено, као и то да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, Уставни суд сматра да је оспорен а пресуд а заснован а на произвољној примени меродавног материјалног права. По оцени Уставног суда, чињенице да је подноси оцу приликом престанка радног односа само делимично исплаћена отпремнина, те да у законом предвиђеном року ни је тражи о поништај решења о престанку радног односа којим је утврђена њена висина, не искључују нити доводе до престанка права подноси оца да захтева исплату неисплаћеног дела отпремнине. Ово стога што исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, које се, у смислу члана 60. став 4. Устава, нико не може одрећи. С тим у вези, Уставни суд налази да подноси лац има право на исплату припадајућег а неисплаћеног дела отпремнине, иако ни је покрену о поступак за поништај решења о престанку радног односа (видети одлуке Уставног суда Уж-2594/2009 од 12. јула 2012. године, Уж-3281/2010 од 22. новембра 2012. године, Уж-798/2009 од 17. новембра 2011. године и Уж-794/2011 од 4. децембра 2013. године, објављене на веб-сајту Уставног суда).
На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да су оспореном другостепеном пресудом повређена права подноси оца уставне жалбе на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа, због чега је, применом одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачк и 1. изреке, први део.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити само поништајем другостепене пресуде и одређивањем да Апелациони суд у Београду донесе нову одлуку о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву П1. 716/11 од 3. октобра 201 2. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
Наводе и захтев уставне жалбе поводом повреде осталих означених уставних начела и права , Уставни суд сматра преурањеним, с обзиром на то да је овом одлуком оспорена пресуда поништена и да ће поднета жалба бити предмет поновног разматрања у поступку пред Апелационим судом у Београду, па је одлучено као у другом делу тачке 1. изреке.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.