Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Оливера Вучић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. К . из Лесковца , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 25. јуна 201 5. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. К . изјављена против решења Апелационог суда у Нишу Кж2. 1047/13 од 16. јула 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. К . из Лесковца је , 21 . августа 201 3. године, преко пуномоћника Ј. Ц , адвоката из Лесковца, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Апелационог суда у Нишу Кж2. 1047/13 од 16. јула 2013. године, због повреде права на слободу, на ограничено трајање притвора и на правично суђењ е, из члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 32. став 1 . Устава Републике Србије , као и због повреде права из члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се одредбе члана 5. наведене Европске конвенције садржински не разликују од права зајемчених одредбама чл. 27. и 31. Устава, то Уставни суд постојање повреде ових права цени у односу на означене одредбе Устава Републике Србије .
Подносилац у уставној жалби детаљно и хронолишки изности ток истражног поступка који се против њега води, као и садржину како оспореног решења којим му је притвор правноснажно продужен, тако и решења која су му претходила.
Повреду Уставом зајемчених права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. подносилац уставне жалбе заснива на следећим тврдњама: да оспорено решење не садржи јасне, довољне, индивидуализоване и конкретне разлоге за продужење притвора, односно да се „упорно понављају паушални и нејасни разлози за продужење притвора по основу утицања на саучеснике који су у бекству“; да „иако се три пута по жалбама браниоца укидају решења о продужењу притвора, у поновљеном поступку првостепено веће Апелационог суда доноси одлуке са идентичним образложењима, не поступајући по налогу из другостепених решења“; да се продужење притвора оправдава трајањем истраге, чињеницом да су двојица окривљених у бекству, чињеницом да би подносилац могао утицати на саокривљене који су недоступни државним орагнима и чињеницом да постоји основана сумња да је његовим радњама прибављена противправна имовинска корист саоокривљенима који су у бекству, што, по његовом мишљењу, само по себи не може бити основ за продужење притвора; да ниједан оправдан разлог за продужење притвора не стоји; да са саокривљенима који су у бекству „објективно нема додирних тачака “; да „нема елемената који би указивали на опасност утицања на саокривљене, с обзиром да је до сада прикупљеним доказима у истрази довољно расветљено чињенично стање, а докази ће се изводити и вештачењима или увидом у писани материјал, који је већ доступан суду“; да се „трајање притвора мора свести на најмању могућу меру, и то само у случајевима његове потпуне оправданости“; да „сама чињеница да су двојица саокривљених у бекству и да је за њима расписана потерница није довољна као оправдани разлог за задржавање окривљеног у притвору, у ситуацији када не постоје околности за које би био заинтересован да утиче на саокривљене, нити постоји повезаност кривичнопроцесног положаја Коцића и друге двојице саокривљених, што је суд био дужан да цени“.
Повреду Уставом зајемченог права из члана 32. став 1. подносилац заснива на следећим тврдњама: да су „решења о продужењу притвора која је донео Виши суд у Лесковци и касније Апелациони суд у Нишу у првој инстанци три пута укидана због битне повреде одредби кривичног поступка, а потом потврђивана (по ставу одбране као манњива), са готово идентичним садржајем у погледу разлога за одређивање притвора, од стране истог суда - Апелационог суда у Нишу“; да се „оваквим поступањем код окривљеног ствара правна несигурност и доприноси се осећању беспомоћности пред судским органима који одлучују о законитости одређивања и продужења притвора“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и права на накнаду штете и одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорен о решењ е и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
У време подношења уставне жалбе се против подносиоца водио истражни поступак по решењу истражног судије Вишег суда у Лесковцу Ки. 17/13 од 29. марта 2013. године, због постојања основане сумње да је извршио два кривична дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и два кривична дела злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика. Истражни поступак се водио и против још седам лица.
Према подносиоцу уставне жалбе је одређен притвор решењем истражног судије Вишег суда у Лесковци Ки. 17/13 од 29. марта 2013. године, који му се рачуна од 28. марта 2013. године када је лишен слободе, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 5) Законика о кривичном поступку.
Током трајања истражног поступка је према подносиоцу уставне жалбе притвор продужаван.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе притвор је продужен најдуже до 23. августа 2013. године решењем Апелационог суда у Нишу Кр. 46/13 од 11. јула 2013. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку.
Подносилац уставне жалбе је, преко браниоца, изјавио жалбу против решења о продужењу притвора Апелационог суда у Нишу Кр. 46/13 од 11. јула 2013. године.
Оспореним решењем Апелационог суда у Нишу Кж2. 1047/13 од 16. јула 2013. године је одбијена као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе против наведеног решења о продужењу притвора . У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је „имајући у виду стање ствари у списима предмета, правилно првостепени суд утврдио да и даље стоје разлози за продужење притвора према окривљенима С. К . и Д.С. предвиђени чланом 142. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку; да „околности наведене у образложењу побијаног решења, да окривљени - саизвршиоци А.Ч. и Р.Ј. нису саслушани јер се налазе у бекству и по расписаној потерници још увек нису приведени, да су окривљени С. К . и Д.С. са истима били у дугогодишњим пословним односима, односно да су радње за које су окривљени С . К . и Д.С. основано сумњиви међусобно повезане са радњама осталих окривљених, посебно са радњама А.Ч. и Р.Ј, а што произилази из решења о спровођењу истраге, те да постоји основана сумња да је њиховим радњама прибављена противправна имовинска корист за предузећа окривљених А.Ч. и Р.Ј. у износима ближе наведеним у решењу о спровођељу истраге, а који износи вишеструко прелазе износе потребне за квалификовани облик кривичног дела које се окривљенима ставља на терет и по налажењу Апелационог суда представљају особите околности које указују ла ће окривљени С. К . и Д.С. боравком на слободи, ометати поступак утицајем на саучеснике који још увек нису саслушани“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позивају подносиоци у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП било је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог, особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, сучеснике или прикриваче.
Одредбама члана 144. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, било је прописано, поред осталог: да се на основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе, а после тог рока окривљени се може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6.) може продужити највише за два месеца и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 3.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП било је прописано: да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено и да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
За кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/ 14) прописана је казна затвора о две до дванаест година.
5. Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 1. раније важећег ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена да услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, били су прописани су у тач. 1) до 5) става 1. члана 142. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног постипка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, а имајућу у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорено решењ е, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужен због постојања основане сумње да је изврши о више кривичних де ла злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, за које кривично дело је запрећена казна затвора од две до дванаест година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењ ем правноснажно продужен на основу одред бе члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП, односно због постојања особитих околности које су указивале да ће ометати поступак утицањем на сучеснике.
У образложењу оспореног другостепеног решења Апелационог суда у Нишу Кж2. 1047/13 од 16. јула 201 3. године је у односу на притворски разлог из члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП наведено да у даљем току истраге треба да буду саслушана два саокривљена лица која се тренутно налазе у бекству и за којима је расписана потерница, а са којима је подносилац уставне жалбе био у дугогодишњим пословним односима, те да су радње за које се подносилац основано сумњичи међусобно повезане са радњама која се стављају на терт несаслушаним саокривљеним лицима, као и да постоји основана сумња да је радњама подносиоца прибављена противправна имовинска корист за предузећа несаслушаних саокривљених лица у износима који вишеструко прелазе износе потребне за квалификовани облик кривичног дела која му се стављају на терет. Апелациони суд у Нишу је нашао да све наведене околности представљају особите околности које указују ла ће подносилац боравком на слободи, ометати поступак утицајем на саучеснике који још увек нису саслушани.
Уставни суд је оценио да је надлежни суд ценио сва питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање, те да оспорен о решењ е садрж и уставноправно прихватљиво образложење за постојање особитих околности које су указивале да ће ометати поступак утицајем на саучеснике, због којих се продужење притвора показало као нужна мера. Наиме, по оцени Уставног суда, кривични суд је приликом одлучивања о разлозима за даље задржавање подносиоца у притвору оправдано има о у виду следеће околности: прво, да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио четири кривична дел а злоупотребе службеног положаја, од којих два у саизвршилаштву; друго, да два саокривљена лица нису саслушана јер се налазе у бекству и за њима је расписана потерница, при чему је подносилац са њима био у дугогодишњим пословним односима; треће, да су радње за које се подносилац основано сумњичи међусобно повезане са радњама која се стављају на терт несаслушаним саокривљеним лицима, те да постоји основана сумња да је радњама подносиоца прибављена противправна имовинска корист за предузећа несаслушаних саокривљених лица у износима који вишеструко прелазе износе потребне за квалификовани облик кривичног дела која му се стављају на терет. Уставни суд сматра да су дати разлози уставноправно прихватљиви и да нису последица арбитрерног и произвољног поступања кривичног суда. Уставни суд је оценио да је оспорено решење донето у спроведеном поступку у складу са законом , засновано на законом прописаним разлозима због којих се лицу може продужити притвор и да су у њему, супротно тврдњама подносиоца, наведени детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да оспорено решење не садржи јасне, довољне, индивидуализоване и конкретне разлоге за продужење притвора, односно да се „упорно понављају паушални и нејасни разлози за продужење притвора по основу утицања на саучеснике који су у бекству“.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана подношења уставне жалбе ( 21. август 201 3. године) налазио у притвору непуних пет месеци (рачунајући од 28. марта 201 3. године када је лишен слободе), а да му је притвор продужен најдуже до 23. августа 2013. године. Имајући у виду да је притвор према подноси оцу уставне жалбе продужен у краћем трајању од Уставом и Закоником утврђеног максималног трајања притвора у истрази, а да се истрага водила против осам лица због укупно осам кривичних дела злоупотреба службеног положаја и четири кривична дела грађење без грађевинске дозволе, Уставни суд је оценио да се истрага водила са примереном хитношћу.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је оспорен о решењ е донет о из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њ ему наведени релевантни и довољни разлози због којих је надлежни суд сматрао да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се води са примереном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењ ем нису повређена Уставом зајемчена права подноси оца уставне жалбе из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Како се одредбе члана 5. наведене Европске конвенције садржински не разликују од права зајемчених одредбама чл. 27. и 31. Устава, то Уставни суд постојање повреде ових права цени у односу на означене одредбе Устава Републике Србије .
Подносилац у уставној жалби детаљно и хронолишки изности ток истражног поступка који се против њега води, као и садржину како оспореног решења којим му је притвор правноснажно продужен, тако и решења која су му претходила.
Повреду Уставом зајемчених права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. подносилац уставне жалбе заснива на следећим тврдњама: да оспорено решење не садржи јасне, довољне, индивидуализоване и конкретне разлоге за продужење притвора, односно да се „упорно понављају паушални и нејасни разлози за продужење притвора по основу утицања на саучеснике који су у бекству“; да „иако се три пута по жалбама браниоца укидају решења о продужењу притвора, у поновљеном поступку првостепено веће Апелационог суда доноси одлуке са идентичним образложењима, не поступајући по налогу из другостепених решења“; да се продужење притвора оправдава трајањем истраге, чињеницом да су двојица окривљених у бекству, чињеницом да би подносилац могао утицати на саокривљене који су недоступни државним орагнима и чињеницом да постоји основана сумња да је његовим радњама прибављена противправна имовинска корист саоокривљенима који су у бекству, што, по његовом мишљењу, само по себи не може бити основ за продужење притвора; да ниједан оправдан разлог за продужење притвора не стоји; да са саокривљенима који су у бекству „објективно нема додирних тачака “; да „нема елемената који би указивали на опасност утицања на саокривљене, с обзиром да је до сада прикупљеним доказима у истрази довољно расветљено чињенично стање, а докази ће се изводити и вештачењима или увидом у писани материјал, који је већ доступан суду“; да се „трајање притвора мора свести на најмању могућу меру, и то само у случајевима његове потпуне оправданости“; да „сама чињеница да су двојица саокривљених у бекству и да је за њима расписана потерница није довољна као оправдани разлог за задржавање окривљеног у притвору, у ситуацији када не постоје околности за које би био заинтересован да утиче на саокривљене, нити постоји повезаност кривичнопроцесног положаја Коцића и друге двојице саокривљених, што је суд био дужан да цени“.
Повреду Уставом зајемченог права из члана 32. став 1. подносилац заснива на следећим тврдњама: да су „решења о продужењу притвора која је донео Виши суд у Лесковци и касније Апелациони суд у Нишу у првој инстанци три пута укидана због битне повреде одредби кривичног поступка, а потом потврђивана (по ставу одбране као манњива), са готово идентичним садржајем у погледу разлога за одређивање притвора, од стране истог суда - Апелационог суда у Нишу“; да се „оваквим поступањем код окривљеног ствара правна несигурност и доприноси се осећању беспомоћности пред судским органима који одлучују о законитости одређивања и продужења притвора“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и права на накнаду штете и одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорен о решењ е и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
У време подношења уставне жалбе се против подносиоца водио истражни поступак по решењу истражног судије Вишег суда у Лесковцу Ки. 17/13 од 29. марта 2013. године, због постојања основане сумње да је извршио два кривична дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и два кривична дела злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика. Истражни поступак се водио и против још седам лица.
Према подносиоцу уставне жалбе је одређен притвор решењем истражног судије Вишег суда у Лесковци Ки. 17/13 од 29. марта 2013. године, који му се рачуна од 28. марта 2013. године када је лишен слободе, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 5) Законика о кривичном поступку.
Током трајања истражног поступка је према подносиоцу уставне жалбе притвор продужаван.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе притвор је продужен најдуже до 23. августа 2013. године решењем Апелационог суда у Нишу Кр. 46/13 од 11. јула 2013. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку.
Подносилац уставне жалбе је, преко браниоца, изјавио жалбу против решења о продужењу притвора Апелационог суда у Нишу Кр. 46/13 од 11. јула 2013. године.
Оспореним решењем Апелационог суда у Нишу Кж2. 1047/13 од 16. јула 2013. године је одбијена као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе против наведеног решења о продужењу притвора . У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је „имајући у виду стање ствари у списима предмета, правилно првостепени суд утврдио да и даље стоје разлози за продужење притвора према окривљенима С. К . и Д.С. предвиђени чланом 142. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку; да „околности наведене у образложењу побијаног решења, да окривљени - саизвршиоци А.Ч. и Р.Ј. нису саслушани јер се налазе у бекству и по расписаној потерници још увек нису приведени, да су окривљени С. К . и Д.С. са истима били у дугогодишњим пословним односима, односно да су радње за које су окривљени С . К . и Д.С. основано сумњиви међусобно повезане са радњама осталих окривљених, посебно са радњама А.Ч. и Р.Ј, а што произилази из решења о спровођењу истраге, те да постоји основана сумња да је њиховим радњама прибављена противправна имовинска корист за предузећа окривљених А.Ч. и Р.Ј. у износима ближе наведеним у решењу о спровођељу истраге, а који износи вишеструко прелазе износе потребне за квалификовани облик кривичног дела које се окривљенима ставља на терет и по налажењу Апелационог суда представљају особите околности које указују ла ће окривљени С. К . и Д.С. боравком на слободи, ометати поступак утицајем на саучеснике који још увек нису саслушани“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позивају подносиоци у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП било је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог, особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, сучеснике или прикриваче.
Одредбама члана 144. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, било је прописано, поред осталог: да се на основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе, а после тог рока окривљени се може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6.) може продужити највише за два месеца и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 3.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП било је прописано: да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено и да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
За кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/ 14) прописана је казна затвора о две до дванаест година.
5. Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 1. раније важећег ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена да услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, били су прописани су у тач. 1) до 5) става 1. члана 142. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног постипка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, а имајућу у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорено решењ е, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужен због постојања основане сумње да је изврши о више кривичних де ла злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, за које кривично дело је запрећена казна затвора од две до дванаест година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењ ем правноснажно продужен на основу одред бе члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП, односно због постојања особитих околности које су указивале да ће ометати поступак утицањем на сучеснике.
У образложењу оспореног другостепеног решења Апелационог суда у Нишу Кж2. 1047/13 од 16. јула 201 3. године је у односу на притворски разлог из члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП наведено да у даљем току истраге треба да буду саслушана два саокривљена лица која се тренутно налазе у бекству и за којима је расписана потерница, а са којима је подносилац уставне жалбе био у дугогодишњим пословним односима, те да су радње за које се подносилац основано сумњичи међусобно повезане са радњама која се стављају на терт несаслушаним саокривљеним лицима, као и да постоји основана сумња да је радњама подносиоца прибављена противправна имовинска корист за предузећа несаслушаних саокривљених лица у износима који вишеструко прелазе износе потребне за квалификовани облик кривичног дела која му се стављају на терет. Апелациони суд у Нишу је нашао да све наведене околности представљају особите околности које указују ла ће подносилац боравком на слободи, ометати поступак утицајем на саучеснике који још увек нису саслушани.
Уставни суд је оценио да је надлежни суд ценио сва питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање, те да оспорен о решењ е садрж и уставноправно прихватљиво образложење за постојање особитих околности које су указивале да ће ометати поступак утицајем на саучеснике, због којих се продужење притвора показало као нужна мера. Наиме, по оцени Уставног суда, кривични суд је приликом одлучивања о разлозима за даље задржавање подносиоца у притвору оправдано има о у виду следеће околности: прво, да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио четири кривична дел а злоупотребе службеног положаја, од којих два у саизвршилаштву; друго, да два саокривљена лица нису саслушана јер се налазе у бекству и за њима је расписана потерница, при чему је подносилац са њима био у дугогодишњим пословним односима; треће, да су радње за које се подносилац основано сумњичи међусобно повезане са радњама која се стављају на терт несаслушаним саокривљеним лицима, те да постоји основана сумња да је радњама подносиоца прибављена противправна имовинска корист за предузећа несаслушаних саокривљених лица у износима који вишеструко прелазе износе потребне за квалификовани облик кривичног дела која му се стављају на терет. Уставни суд сматра да су дати разлози уставноправно прихватљиви и да нису последица арбитрерног и произвољног поступања кривичног суда. Уставни суд је оценио да је оспорено решење донето у спроведеном поступку у складу са законом , засновано на законом прописаним разлозима због којих се лицу може продужити притвор и да су у њему, супротно тврдњама подносиоца, наведени детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да оспорено решење не садржи јасне, довољне, индивидуализоване и конкретне разлоге за продужење притвора, односно да се „упорно понављају паушални и нејасни разлози за продужење притвора по основу утицања на саучеснике који су у бекству“.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана подношења уставне жалбе ( 21. август 201 3. године) налазио у притвору непуних пет месеци (рачунајући од 28. марта 201 3. године када је лишен слободе), а да му је притвор продужен најдуже до 23. августа 2013. године. Имајући у виду да је притвор према подноси оцу уставне жалбе продужен у краћем трајању од Уставом и Закоником утврђеног максималног трајања притвора у истрази, а да се истрага водила против осам лица због укупно осам кривичних дела злоупотреба службеног положаја и четири кривична дела грађење без грађевинске дозволе, Уставни суд је оценио да се истрага водила са примереном хитношћу.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је оспорен о решењ е донет о из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њ ему наведени релевантни и довољни разлози због којих је надлежни суд сматрао да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се води са примереном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењ ем нису повређена Уставом зајемчена права подноси оца уставне жалбе из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.
Весна Илић Прелић, с.р.