Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. О . и Г . К, обојице из Новог Кнежевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јуна 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. О . и Г . К . изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 2571/13 од 29. септембра 2013. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. О . и Г . К, обојица из Новог Кнежевца су , 19. децембра 2013. године, преко пуномоћника С . Т, адвоката из Новог Кнежевца, поднели Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 249/12 од 14. септембра 2012. године, решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 275/12 од 12. октобра 2012. године, решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 462/12 од 10. децембра 2012. године, решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 49/13 од 8. фебруара 2013. године, решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 130/13 од 4. априла 2013. године, решења Вишег суда у Зрењанину К. 100/12 од 21. маја 2013. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 2571/13 од 29. септембра 2013. године, због повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. став 2. Устава Републике Србије.
Подносиоци у уставној жалби наводе да је 17. августа 2012. године против њих подигнута оптужница и продужен притвор решењем Вишег суда у Зрењанину Кв. 224/12 за 30. дана. Подносиоци сматрају да су од наредног решења о продужењу притвора Вишег суда у Зрењанину Кв. 249/12 од 14. септембра 2012. године, све до 28. новембра 2013. године, када им је притвор укинут, били неосновано лишени слободе. Истичу да им је притвор продужаван „позивањем на тешке телесне повреде оштећене као особитих околности, што је недопустиво, будући да тешке телесне повреде представљају квалификатив кривичног дела за које се терете“ и закључују да су „442 дана“ били неосновано лишени слободе .
Предложили су да Уставни суд усвоји, утврди повреду означеног права, као и права на накнаду нематеријалне штете.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Зрењанину у предмету К. 100/12 водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још једног лица .
Кривични поступак је покренут 20. јула 2012. године доношењем решења истражног судије Вишег суда у Зрењанину да се против подносилаца уставне жалбе и још једног лица спроведе истрага.
Након спроведене истраге, која је трајала непуних месец дана, Више јавно тужилаштво у Зрењанину је 16. августа 2012. године против подносилаца уставне жалбе и још једног лица подигло оптужницу Кт. 101/12.
Виши суд у Зрењанину је након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, 21. маја 2013. године донео пресуду К. 100/12 којом је подносиоце уставне жалбе огласио кривим због извршења кривичног дела силовање из члана 178. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осудио их на казну затвора у трајању од по пет година.
Апелациони суд у Новом Саду је 29. септембра 2013. године донео решење Кж1. 2571/13 којим је, поред осталог, уважио изјављене жалбе, укинуо пресуду Вишег суда у Зрењанину К. 100/12 од 21. маја 2013. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносиоци су се налазили у притвору укупно једну годину и четири месеца, рачунајући од 19. јула 2012. године када су лишени слободе, до 28. новембра 2013. године када им је притвор укинут и када су пуштени на слободу.
Притвор је према подносиоцима уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Зрењанину Ки. 60/12 од 20. јула 2012. године из разлога прописаног одредбом члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку.
Током трајања кривичног поступка притвор је према подносиоцима уставне жалбе продужаван.
Након доношења првостепене пресуде, притвор је подносиоцима уставне жалбе продужен решењем Вишег суда у Зрењанину К. 100/12 од 21. маја 2013. године, до упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже док не истекне време трајања казни изречених првостепеном пресудом, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку.
Притвор је према подносиоцима уставне жалбе последњи пут продужен оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 2571/13 од 29. септембра 2013. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку, и то најдуже до 29. новембра 2013. године. Образлажући разлоге за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку према подносиоцима уставне жалбе, Апелациони суд у Новом Саду је у оспореном решењу, поре осталог, навео да „и даље постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку“, јер је „за кривично дело из члана 178. став 3. Кривичног законика, за које постоји основана сумња да су га окривљени учинили, прописана казна затвора преко 10 година, а постоји основана сумња да су окривљени у више наврата вршили обљубу над оштећеном, као и основана сумња да је оштећена задобила тешке телесне повреде, због којих је задржана на лечењу, што превазилази уобичајене околности кривичног дела“.
Решењем Вишег суда у Зрењанину Кв. 397/13 од 28. новембра 2013. године је према подносиоцима уставне жалбе притвор укинут и они су пуштени на слободу.
4. Одредбом члана 31. став 2. Устава, на чију повреду се позивају подносиоци у уставној жалби, утврђено је да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспореног решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП било је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Одредбама члана 358. ЗКП је, поред осталог, било прописано: да ако се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.); да на захтев оптуженог, који се после изрицања казне затвора налази у притвору, председник већа може оптуженог решењем упутити у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде (став 7.).
Сагласно одредби члана 389. став 4. ЗКП ако се оптужени налази у притвору, другостепени суд ће испитати да ли још увек постоје разлози за притвор и донеће решење о продужењу или укидањну притвора, против ког решења није дозвољена жалба.
Чланом 178. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/2009, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14) је прописано кривично дело силовање, и то: да ко принуди другог на обљубу или са њом изједначен чин употребом силе или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело тог или њему блиског лица, казниће се затвором од три до дванаест година (став 1.); да ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила тешка телесна повреда лица према којем је дело извршено или ако је дело извршено од стране више лица или на нарочито свиреп или нарочито понижавајући начин или према малолетнику или је дело имало за последицу трудноћу, учинилац ће се казнити затвором од пет до петнаест година (став 3.).
5. У односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 2. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 2571/13 од 29. септембра 2013. године није повређено Уставом зајемчено право подносилаца на које су се позвали.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 2571/13 од 29. септембра 2013. године је: у ставу првом укинута пресуда Вишег суда у Зрењанину К. 100/12 од 21. маја 2013. године којом су подносиоци уставне жалбе били оглашени кривим због извршења кривичног дела силовање из члана 178. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осуђени на казну затвора у трајању од по пет година и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење; у ставу другом продужен притвор према подносиоцима уставне жалбе из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП и одређено да исти може трајати најдуже до 29. новембра 2013. године.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцима уставне жалбе продужен због постојања основане сумње да су извршили кривично дело силовање из члана 178. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, за које дело је запрећена казна затвора од пет до петнаест година. Притвор је према подносиоцима уставне жалбе оспореним решењем продужен на основу одредаба члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, односно због тога што је за кривично дело које им се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, а по оцени надлежног суда је то било оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног решења Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 2571/13 од 29. септембра 2013. године је, поред осталог, наведено да је за кривично дело силовање које се подносиоцима уставне жалбе ставља на терет запрећена казна затвора преко десет година, а да је продужење притвора оправдано због посебно тешких околности кривичног дела које су се, по оцени надлежног суда, огледале у томе да постоји основана сумња да је кривично дело извршено вршењем обљубе над оштећеном у више наврата, услед чега постоји основана сумња да је оштећена задобила тешке телесне повреде због којих је задржана на лечењу.
По оцени Уставног суда, Апелациони суд у Новом Саду је оспорено решење засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступио је у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови за продужење притвора према подносиоцима уставне жалбе по означеном законском основу. Надлежни суд је у оспореној одлуци навео и јасно образложио, поред висине запрећене казне, зашто је према подносиоцима оправдано продужити притвор због посебно тешких околности кривичног дела, и то јер постоји основана сумња да је кривично дело извршено у више наврата и да постоји основана сумња да је услед вишеструке обљубе дошло до тешких телесних повреда оштећене која је задржана на болничком лечењу, те стога Уставни суд не налази да је оспорено решење последица арбитрерног и произвољног поступања.
Коначно, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају водио против подносилаца уставне жалбе и још једног лица пред Вишим судом у Зрењанину веома сложен имајући у виду кривично дело за која постоји основана сумња да су их окривљени извршили (кривично дело силовање), односно због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку. Како је до тренутка подношења уставне жалбе, кривични поступак трајао једну годину и пет месеци, за које време је спроведена истрага, а предмет оптужбе разматран и пред првостепеним и пред другостепеним судом, Уставни суд сматра да предметни кривични поступак вођен са примереном хитношћу.
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу водио предметни кривични поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносилаца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега претходно изнетог, Уставни суд је оценио да је суд у оспореном решењу навео релевантне и довољне разлоге због којих је сматрао да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у дотадашњем току вођен са потребном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на које се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану.
6. Испитујући постојање претпоставки за вођење поступка у односу на оспорено решење Вишег суда у Зрењанину Кв. 249/12 од 14. септембра 2012. године, решење Вишег суда у Зрењанину Кв. 275/12 од 12. октобра 2012. године, решење Вишег суда у Зрењанину Кв. 462/12 од 10. децембра 2012. године, решење Вишег суда у Зрењанину Кв. 49/13 од 8. фебруара 2013. године, решење Вишег суда у Зрењанину Кв. 130/13 од 4. априла 2013. године и решење Вишег суда у Зрењанину К. 100/12 од 21. маја 2013. године, Уставни суд констатује да су подносиоци уставне жалбе наведена решења примили свакако најкасније до 29. септембра 2013. године (када је донето последње решење о продужењу притвора), а да су уставну жалбу изјавили 19. децембра 2013. године. Следом изнетог, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио као небалговремену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
Подносиоци у уставној жалби наводе да је 17. августа 2012. године против њих подигнута оптужница и продужен притвор решењем Вишег суда у Зрењанину Кв. 224/12 за 30. дана. Подносиоци сматрају да су од наредног решења о продужењу притвора Вишег суда у Зрењанину Кв. 249/12 од 14. септембра 2012. године, све до 28. новембра 2013. године, када им је притвор укинут, били неосновано лишени слободе. Истичу да им је притвор продужаван „позивањем на тешке телесне повреде оштећене као особитих околности, што је недопустиво, будући да тешке телесне повреде представљају квалификатив кривичног дела за које се терете“ и закључују да су „442 дана“ били неосновано лишени слободе .
Предложили су да Уставни суд усвоји, утврди повреду означеног права, као и права на накнаду нематеријалне штете.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Зрењанину у предмету К. 100/12 водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још једног лица .
Кривични поступак је покренут 20. јула 2012. године доношењем решења истражног судије Вишег суда у Зрењанину да се против подносилаца уставне жалбе и још једног лица спроведе истрага.
Након спроведене истраге, која је трајала непуних месец дана, Више јавно тужилаштво у Зрењанину је 16. августа 2012. године против подносилаца уставне жалбе и још једног лица подигло оптужницу Кт. 101/12.
Виши суд у Зрењанину је након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, 21. маја 2013. године донео пресуду К. 100/12 којом је подносиоце уставне жалбе огласио кривим због извршења кривичног дела силовање из члана 178. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осудио их на казну затвора у трајању од по пет година.
Апелациони суд у Новом Саду је 29. септембра 2013. године донео решење Кж1. 2571/13 којим је, поред осталог, уважио изјављене жалбе, укинуо пресуду Вишег суда у Зрењанину К. 100/12 од 21. маја 2013. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносиоци су се налазили у притвору укупно једну годину и четири месеца, рачунајући од 19. јула 2012. године када су лишени слободе, до 28. новембра 2013. године када им је притвор укинут и када су пуштени на слободу.
Притвор је према подносиоцима уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Зрењанину Ки. 60/12 од 20. јула 2012. године из разлога прописаног одредбом члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку.
Током трајања кривичног поступка притвор је према подносиоцима уставне жалбе продужаван.
Након доношења првостепене пресуде, притвор је подносиоцима уставне жалбе продужен решењем Вишег суда у Зрењанину К. 100/12 од 21. маја 2013. године, до упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже док не истекне време трајања казни изречених првостепеном пресудом, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку.
Притвор је према подносиоцима уставне жалбе последњи пут продужен оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 2571/13 од 29. септембра 2013. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку, и то најдуже до 29. новембра 2013. године. Образлажући разлоге за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку према подносиоцима уставне жалбе, Апелациони суд у Новом Саду је у оспореном решењу, поре осталог, навео да „и даље постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку“, јер је „за кривично дело из члана 178. став 3. Кривичног законика, за које постоји основана сумња да су га окривљени учинили, прописана казна затвора преко 10 година, а постоји основана сумња да су окривљени у више наврата вршили обљубу над оштећеном, као и основана сумња да је оштећена задобила тешке телесне повреде, због којих је задржана на лечењу, што превазилази уобичајене околности кривичног дела“.
Решењем Вишег суда у Зрењанину Кв. 397/13 од 28. новембра 2013. године је према подносиоцима уставне жалбе притвор укинут и они су пуштени на слободу.
4. Одредбом члана 31. став 2. Устава, на чију повреду се позивају подносиоци у уставној жалби, утврђено је да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспореног решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП било је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Одредбама члана 358. ЗКП је, поред осталог, било прописано: да ако се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.); да на захтев оптуженог, који се после изрицања казне затвора налази у притвору, председник већа може оптуженог решењем упутити у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде (став 7.).
Сагласно одредби члана 389. став 4. ЗКП ако се оптужени налази у притвору, другостепени суд ће испитати да ли још увек постоје разлози за притвор и донеће решење о продужењу или укидањну притвора, против ког решења није дозвољена жалба.
Чланом 178. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/2009, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14) је прописано кривично дело силовање, и то: да ко принуди другог на обљубу или са њом изједначен чин употребом силе или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело тог или њему блиског лица, казниће се затвором од три до дванаест година (став 1.); да ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила тешка телесна повреда лица према којем је дело извршено или ако је дело извршено од стране више лица или на нарочито свиреп или нарочито понижавајући начин или према малолетнику или је дело имало за последицу трудноћу, учинилац ће се казнити затвором од пет до петнаест година (став 3.).
5. У односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 2. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 2571/13 од 29. септембра 2013. године није повређено Уставом зајемчено право подносилаца на које су се позвали.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 2571/13 од 29. септембра 2013. године је: у ставу првом укинута пресуда Вишег суда у Зрењанину К. 100/12 од 21. маја 2013. године којом су подносиоци уставне жалбе били оглашени кривим због извршења кривичног дела силовање из члана 178. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осуђени на казну затвора у трајању од по пет година и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење; у ставу другом продужен притвор према подносиоцима уставне жалбе из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП и одређено да исти може трајати најдуже до 29. новембра 2013. године.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцима уставне жалбе продужен због постојања основане сумње да су извршили кривично дело силовање из члана 178. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, за које дело је запрећена казна затвора од пет до петнаест година. Притвор је према подносиоцима уставне жалбе оспореним решењем продужен на основу одредаба члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, односно због тога што је за кривично дело које им се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, а по оцени надлежног суда је то било оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног решења Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 2571/13 од 29. септембра 2013. године је, поред осталог, наведено да је за кривично дело силовање које се подносиоцима уставне жалбе ставља на терет запрећена казна затвора преко десет година, а да је продужење притвора оправдано због посебно тешких околности кривичног дела које су се, по оцени надлежног суда, огледале у томе да постоји основана сумња да је кривично дело извршено вршењем обљубе над оштећеном у више наврата, услед чега постоји основана сумња да је оштећена задобила тешке телесне повреде због којих је задржана на лечењу.
По оцени Уставног суда, Апелациони суд у Новом Саду је оспорено решење засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступио је у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови за продужење притвора према подносиоцима уставне жалбе по означеном законском основу. Надлежни суд је у оспореној одлуци навео и јасно образложио, поред висине запрећене казне, зашто је према подносиоцима оправдано продужити притвор због посебно тешких околности кривичног дела, и то јер постоји основана сумња да је кривично дело извршено у више наврата и да постоји основана сумња да је услед вишеструке обљубе дошло до тешких телесних повреда оштећене која је задржана на болничком лечењу, те стога Уставни суд не налази да је оспорено решење последица арбитрерног и произвољног поступања.
Коначно, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају водио против подносилаца уставне жалбе и још једног лица пред Вишим судом у Зрењанину веома сложен имајући у виду кривично дело за која постоји основана сумња да су их окривљени извршили (кривично дело силовање), односно због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку. Како је до тренутка подношења уставне жалбе, кривични поступак трајао једну годину и пет месеци, за које време је спроведена истрага, а предмет оптужбе разматран и пред првостепеним и пред другостепеним судом, Уставни суд сматра да предметни кривични поступак вођен са примереном хитношћу.
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу водио предметни кривични поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносилаца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега претходно изнетог, Уставни суд је оценио да је суд у оспореном решењу навео релевантне и довољне разлоге због којих је сматрао да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у дотадашњем току вођен са потребном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на које се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану.
6. Испитујући постојање претпоставки за вођење поступка у односу на оспорено решење Вишег суда у Зрењанину Кв. 249/12 од 14. септембра 2012. године, решење Вишег суда у Зрењанину Кв. 275/12 од 12. октобра 2012. године, решење Вишег суда у Зрењанину Кв. 462/12 од 10. децембра 2012. године, решење Вишег суда у Зрењанину Кв. 49/13 од 8. фебруара 2013. године, решење Вишег суда у Зрењанину Кв. 130/13 од 4. априла 2013. године и решење Вишег суда у Зрењанину К. 100/12 од 21. маја 2013. године, Уставни суд констатује да су подносиоци уставне жалбе наведена решења примили свакако најкасније до 29. септембра 2013. године (када је донето последње решење о продужењу притвора), а да су уставну жалбу изјавили 19. децембра 2013. године. Следом изнетог, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио као небалговремену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.
Весна Илић Прелић, с.р.