Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. Ж. и П. Ж, обојице из Панчева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јуна 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Н. Ж. и П. Ж. и утврђује да је решењем Врховног касационог суда Рев. 789/12 од 11. септембра 2012. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Врховног касационог суда Рев. 789/12 од 11. септембра 2012. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о ревизији тужилаца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 542/12 од 9. маја 2012. године.
2. Поништава се решење Врховног касационог суда Рев. 789/12 од 11. септембра 2012. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о ревизији тужилаца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 542/12 од 9. маја 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. Ж. и П. Ж, обојица из Панчева, поднели су, 15. новембра 2012. године, преко пуномоћника Ј. Ћ, адвоката из Панчева, Уставном суду уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Рев. 789/12 од 11. септембра 2012. године, због повреде права на правно средство зајeмченог одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је оспореним ревизијским решењем одбачена као недозвољена ревизија тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 542/12 од 9. маја 2012. године, којом је правноснажно одбијен тужбени захтев тужилаца ради утврђења ништавости уговора о купопродаји непокретности. Према наводима подносилаца уставне жалбе, до повреде права на правно средство дошло је због пропуста Врховног касационог суда да правилно утврди вредност предмета спора у конкретном случају. Наиме, Врховни касациони суд је, како даље наводе подносиоци, одбацио ревизију са образложењем да вредност предмета спора не прелази динарску противвредност од 100.000,00 евра по средњем курсу на дан подношења тужбе, иако је на припремном рочишту, у складу са одредбама члана 34. став 3. Закона о парничном поступку, вредност спора одређена на износ од 200.000.000,00 динара, а што представља 20 пута већу вредност од вредности предвиђене за дозвољеност ревизије. Такође, подносиоци су истакли да је у изреци првостепене пресуде као вредност предмета спора означен износ од 100.000.000,00 динара. Подносиоци су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означеног права, као и да наложи Врховном касационом суду да понови поступак по ревизији тужилаца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 542/12 од 9. маја 2012. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд je, у спроведеном поступку, извршио увид у списе предмета Вишег суда у Панчеву П. 20/11 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Н. Ж. и П. Ж, овде подносиоци уставне жалбе, су 27. маја 2011. године поднели Вишем суду у Панчеву тужбу против више тужених лица, ради утврђења ништавости уговора о купопродаји. У тужби је вредност предмета спора означена у износу од 100.000,00 динара.
У одговору на тужбу тужени С. А. и М. А. су, поред осталог, навели да је вредност предмета спора неправилно означена.
У записнику са припременог рочишта, одржаног 15. јула 2011. године пред Вишим судом у Панчеву, констатовано је да је пуномоћник тужилаца, на тражење суда и противне стране означио вредност предмета спора на 200.000.000,00 динара, а на шта тужени нису приговорили.
Виши суд у Панчеву је на првом одржаном рочишту за главну расправу од 21. октобра 2011. године донео решење којим је утврдио вредност спора на 100.000.000,00 динара.
Пресудом Вишег суда у Панчеву П. 20/11 од 11. новембра 2011. године одбијен је као неоснован предметни тужбени захтев у целости. У уводу првостепене пресуде наведено је да је вредност предмета спора по тужби 100.000.000,00 динара.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 542/12 од 9. маја 2012. године одбијена је као неоснована жалба тужилаца и потврђена пресуда Вишег суда у Панчеву П. 20/11 од 11. новембра 2011. године.
Судска такса на тужбу, првостепену пресуду, жалбу и другостепену пресуду одређена је према накнадно утврђеној вредности спора.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Рев.789/12 од 9. маја 2012. године одбачена је као недозвољена ревизија тужилаца изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 542/12 од 9. маја 2012. године. У образложењу оспореног ревизијског решења је, поред осталог, наведено: да је Врховни касациони суд, испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 401. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку, у вези са чланом 55. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку из 2009. године, нашао да је ревизија недозвољена; да је предмет спора утврђење ништавости уговора о купопродаји непокретности, по тужби поднетој 27. маја 2011. године, у којој су тужиоци означили да је вредност предмета спора 100.000,00 динара; да је ревизија поднета после ступања на снагу наведеног Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку, који је ступио на снагу 29. децембра 2009. године, а вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 100.000 евра меродавну за право на изјављивање ревизије, те стога ревизија није дозвољена на основу новелиране одредбе члана 394. став 2. Закона о парничном поступку.
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава, на чију се повреду подносиоци уставне жалбе позивају, утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), који се у конкретном случају примењивао, било је прописано: да ако се тужбеним захтевом тражи утврђење права својине или других стварних права на непокретностима, утврђење ништавости, поништај или раскид уговора, који има за предмет непокретност, вредност предмета спора се одређује према тржишној вредности непокретности или њеног дела (члан 32. став 1.); да ако се тужбени захтев не односи на новчани износ, али тужилац у тужби наведе да пристаје да уместо испуњења тог захтева прими одређени новчани износ, као вредност предмета спора узеће се тај износ (члан 34. став 1.); да у другим случајевима, кад се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна је вредност предмета спора коју је тужилац назначио у тужби (члан 34. став 2.); да ако је у случају из става 2. овог члана тужилац очигледно сувише високо или сувише ниско означио вредност предмета спора, суд ће, најдоцније на припремном рочишту, а ако припремно рочиште није одржано онда на главној расправи, пре почетка расправљања о главној ствари, брзо и на погодан начин проверити тачност означене вредности (члан 34. став 3.); да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима, потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (члан 394. став 2.).
5. Имајући у виду садржину навода уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да подносиоци своје тврдње о повреди права на правно средство, зајемченог чланом 36. став 2. Устава, заснивају на пропусту Врховног касационог суда да правилно утврди вредност предмета спора, а што је довело до одбацивања ревизије подносилаца као недозвољене.
Уставни суд констатује да, иако уставна гаранција из члана 36. став 2. Устава не подразумева обавезно обезбеђивање правне заштите и у поступку по ванредним правним средствима, уколико је одговарајућим процесним законом прописано неко ванредно правно средство, до повреде овог права може доћи и ако се подносиоцу ускрати могућност његовог коришћења.
Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Врховног касационог суда одбачена као недозвољена ревизија тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, са образложењем да вредност предмета спора означена у тужби (100.000,00 динара) не прелази законом прописан износ за изјављивање ревизије.
Уставни суд указује да је наведеним Законом о парничном поступку, који се у конкретном случају примењивао, уређено питање утврђивања вредности предмета спора, а од којег зависи, поред утврђивања стварне надлежности и састава суда, и право на изјављивање ревизије. Тако је одредбом члана 34. став 3. Закона о парничном поступку прописано да ће суд, ако је тужилац сувише високо или сувише ниско означио вредност предмета спора у тужби, најдоцније на припремном рочишту, а ако припремно рочиште није одржано онда на главној расправи, пре почетка расправљања о главној ствари, брзо и на погодан начин проверити тачност означене вредности. Наведеном законском одредбом, према становишту Уставног суда, дато је овлашћење парничном суду да провери тачност вредности предмета спора која је означена у тужби, а од које зависи и право на изјављивање ревизије, ако је тужилац исту сувише високо или сувише ниско означио, с тим да ту радњу може да предузме најдоцније на припремном рочишту, или ако оно није одржано, на главној расправи пре почетка расправљања о главној ствари. Дакле, ако би парнични суд у законом утврђеном року, налазећи да је вредност предмета спора сувише високо или ниско означена у тужби, проверио тачност означене вредности и утврдио њену праву вредност, онда је таква вредност меродавна и за оцену испуњености услова за изјављивање ревизије. Уставни суд је такав став заузео и поводом примене члана 40. став 3. Закона о парничном поступку из 1977. године, којим је на готово идентичан начин било уређено спорно питање утврђивања вредности предмета спора (видети одлуке Уставног суда Уж-87/2009 од 17. марта 2011. године и Уж-493/2009 од 20. априла 2011. године, доступне преко интернет странице: www.ustavni.sud.rs).
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су основани наводи подносилаца уставне жалбе о пропусту Врховног касационог суда да у поступку по ревизији на правилан начин утврди вредност предмета спора. Наиме, из чињеница утврђених у поступку произлази да су подносиоци уставне жалбе, који су имали својство тужилаца у предметном парничном поступку, на припремном рочишту одржаном 15. јула 2011. године, а на захтев суда и противне странке, означили вредност предмета спора на 200.000.000,00 динара, те да се тужени нису противили тако означеном износу. Такође, првостепени суд је на првом рочишту за главну расправу, одржаном 21. октобра 2011. године, донео решење којим је утврдио вредност предмета спора на 100.000.000,00 динара, а коју вредност је означио и у уводу првостепене пресуде и на основу које је утврдио и висину судске таксе. Међутим, Врховни касациони суд наведене чињенице, а које су правно релевантне за одређивање вредности предмета спора, није ни констатовао у оспореном решењу, већ је вредност предмета спора утврдио на основу вредности означене у тужби, па је ревизију одбацио као недозвољену. Стога, Уставни суд налази да Врховни касациони суд није на уставноправно прихватљив начин применио одредбе процесног права које се односе на утврђивање вредности предмета спора, а чиме је подносиоцима онемогућено расправљање и одлучивање пред судом о овом ванредном правном средству. При томе, Уставни суд је имао у виду да и вредност предмета спора која је одређена на припремном рочишту, као и вредност предмета спора која је накнадно утврђена решењем првостепеног суда, у знатној мери превазилазе законом прописану вредност за изјављивање ревизије.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Врховног касационог суда Рев. 789/12 од 9. маја 2012. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правно средство из члана 36. став 2. Устава, те је, у тачки 1. изреке, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставну жалбу усвојио.
По оцени Уставног суда, у конкретном случају, последице учињене повреде права су такве природе да се могу отклонити само поништајем оспореног решења, како би Врховни касациони суд у поновном поступку донео нову одлуку о ревизији тужилаца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 542/12 од 9. маја 2012. године. Стога је применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
6. Сагласно изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.
У уставној жалби је наведено да је оспореним ревизијским решењем одбачена као недозвољена ревизија тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 542/12 од 9. маја 2012. године, којом је правноснажно одбијен тужбени захтев тужилаца ради утврђења ништавости уговора о купопродаји непокретности. Према наводима подносилаца уставне жалбе, до повреде права на правно средство дошло је због пропуста Врховног касационог суда да правилно утврди вредност предмета спора у конкретном случају. Наиме, Врховни касациони суд је, како даље наводе подносиоци, одбацио ревизију са образложењем да вредност предмета спора не прелази динарску противвредност од 100.000,00 евра по средњем курсу на дан подношења тужбе, иако је на припремном рочишту, у складу са одредбама члана 34. став 3. Закона о парничном поступку, вредност спора одређена на износ од 200.000.000,00 динара, а што представља 20 пута већу вредност од вредности предвиђене за дозвољеност ревизије. Такође, подносиоци су истакли да је у изреци првостепене пресуде као вредност предмета спора означен износ од 100.000.000,00 динара. Подносиоци су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означеног права, као и да наложи Врховном касационом суду да понови поступак по ревизији тужилаца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 542/12 од 9. маја 2012. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд je, у спроведеном поступку, извршио увид у списе предмета Вишег суда у Панчеву П. 20/11 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Н. Ж. и П. Ж, овде подносиоци уставне жалбе, су 27. маја 2011. године поднели Вишем суду у Панчеву тужбу против више тужених лица, ради утврђења ништавости уговора о купопродаји. У тужби је вредност предмета спора означена у износу од 100.000,00 динара.
У одговору на тужбу тужени С. А. и М. А. су, поред осталог, навели да је вредност предмета спора неправилно означена.
У записнику са припременог рочишта, одржаног 15. јула 2011. године пред Вишим судом у Панчеву, констатовано је да је пуномоћник тужилаца, на тражење суда и противне стране означио вредност предмета спора на 200.000.000,00 динара, а на шта тужени нису приговорили.
Виши суд у Панчеву је на првом одржаном рочишту за главну расправу од 21. октобра 2011. године донео решење којим је утврдио вредност спора на 100.000.000,00 динара.
Пресудом Вишег суда у Панчеву П. 20/11 од 11. новембра 2011. године одбијен је као неоснован предметни тужбени захтев у целости. У уводу првостепене пресуде наведено је да је вредност предмета спора по тужби 100.000.000,00 динара.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 542/12 од 9. маја 2012. године одбијена је као неоснована жалба тужилаца и потврђена пресуда Вишег суда у Панчеву П. 20/11 од 11. новембра 2011. године.
Судска такса на тужбу, првостепену пресуду, жалбу и другостепену пресуду одређена је према накнадно утврђеној вредности спора.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Рев.789/12 од 9. маја 2012. године одбачена је као недозвољена ревизија тужилаца изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 542/12 од 9. маја 2012. године. У образложењу оспореног ревизијског решења је, поред осталог, наведено: да је Врховни касациони суд, испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 401. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку, у вези са чланом 55. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку из 2009. године, нашао да је ревизија недозвољена; да је предмет спора утврђење ништавости уговора о купопродаји непокретности, по тужби поднетој 27. маја 2011. године, у којој су тужиоци означили да је вредност предмета спора 100.000,00 динара; да је ревизија поднета после ступања на снагу наведеног Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку, који је ступио на снагу 29. децембра 2009. године, а вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 100.000 евра меродавну за право на изјављивање ревизије, те стога ревизија није дозвољена на основу новелиране одредбе члана 394. став 2. Закона о парничном поступку.
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава, на чију се повреду подносиоци уставне жалбе позивају, утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), који се у конкретном случају примењивао, било је прописано: да ако се тужбеним захтевом тражи утврђење права својине или других стварних права на непокретностима, утврђење ништавости, поништај или раскид уговора, који има за предмет непокретност, вредност предмета спора се одређује према тржишној вредности непокретности или њеног дела (члан 32. став 1.); да ако се тужбени захтев не односи на новчани износ, али тужилац у тужби наведе да пристаје да уместо испуњења тог захтева прими одређени новчани износ, као вредност предмета спора узеће се тај износ (члан 34. став 1.); да у другим случајевима, кад се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна је вредност предмета спора коју је тужилац назначио у тужби (члан 34. став 2.); да ако је у случају из става 2. овог члана тужилац очигледно сувише високо или сувише ниско означио вредност предмета спора, суд ће, најдоцније на припремном рочишту, а ако припремно рочиште није одржано онда на главној расправи, пре почетка расправљања о главној ствари, брзо и на погодан начин проверити тачност означене вредности (члан 34. став 3.); да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима, потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (члан 394. став 2.).
5. Имајући у виду садржину навода уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да подносиоци своје тврдње о повреди права на правно средство, зајемченог чланом 36. став 2. Устава, заснивају на пропусту Врховног касационог суда да правилно утврди вредност предмета спора, а што је довело до одбацивања ревизије подносилаца као недозвољене.
Уставни суд констатује да, иако уставна гаранција из члана 36. став 2. Устава не подразумева обавезно обезбеђивање правне заштите и у поступку по ванредним правним средствима, уколико је одговарајућим процесним законом прописано неко ванредно правно средство, до повреде овог права може доћи и ако се подносиоцу ускрати могућност његовог коришћења.
Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Врховног касационог суда одбачена као недозвољена ревизија тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, са образложењем да вредност предмета спора означена у тужби (100.000,00 динара) не прелази законом прописан износ за изјављивање ревизије.
Уставни суд указује да је наведеним Законом о парничном поступку, који се у конкретном случају примењивао, уређено питање утврђивања вредности предмета спора, а од којег зависи, поред утврђивања стварне надлежности и састава суда, и право на изјављивање ревизије. Тако је одредбом члана 34. став 3. Закона о парничном поступку прописано да ће суд, ако је тужилац сувише високо или сувише ниско означио вредност предмета спора у тужби, најдоцније на припремном рочишту, а ако припремно рочиште није одржано онда на главној расправи, пре почетка расправљања о главној ствари, брзо и на погодан начин проверити тачност означене вредности. Наведеном законском одредбом, према становишту Уставног суда, дато је овлашћење парничном суду да провери тачност вредности предмета спора која је означена у тужби, а од које зависи и право на изјављивање ревизије, ако је тужилац исту сувише високо или сувише ниско означио, с тим да ту радњу може да предузме најдоцније на припремном рочишту, или ако оно није одржано, на главној расправи пре почетка расправљања о главној ствари. Дакле, ако би парнични суд у законом утврђеном року, налазећи да је вредност предмета спора сувише високо или ниско означена у тужби, проверио тачност означене вредности и утврдио њену праву вредност, онда је таква вредност меродавна и за оцену испуњености услова за изјављивање ревизије. Уставни суд је такав став заузео и поводом примене члана 40. став 3. Закона о парничном поступку из 1977. године, којим је на готово идентичан начин било уређено спорно питање утврђивања вредности предмета спора (видети одлуке Уставног суда Уж-87/2009 од 17. марта 2011. године и Уж-493/2009 од 20. априла 2011. године, доступне преко интернет странице: www.ustavni.sud.rs).
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су основани наводи подносилаца уставне жалбе о пропусту Врховног касационог суда да у поступку по ревизији на правилан начин утврди вредност предмета спора. Наиме, из чињеница утврђених у поступку произлази да су подносиоци уставне жалбе, који су имали својство тужилаца у предметном парничном поступку, на припремном рочишту одржаном 15. јула 2011. године, а на захтев суда и противне странке, означили вредност предмета спора на 200.000.000,00 динара, те да се тужени нису противили тако означеном износу. Такође, првостепени суд је на првом рочишту за главну расправу, одржаном 21. октобра 2011. године, донео решење којим је утврдио вредност предмета спора на 100.000.000,00 динара, а коју вредност је означио и у уводу првостепене пресуде и на основу које је утврдио и висину судске таксе. Међутим, Врховни касациони суд наведене чињенице, а које су правно релевантне за одређивање вредности предмета спора, није ни констатовао у оспореном решењу, већ је вредност предмета спора утврдио на основу вредности означене у тужби, па је ревизију одбацио као недозвољену. Стога, Уставни суд налази да Врховни касациони суд није на уставноправно прихватљив начин применио одредбе процесног права које се односе на утврђивање вредности предмета спора, а чиме је подносиоцима онемогућено расправљање и одлучивање пред судом о овом ванредном правном средству. При томе, Уставни суд је имао у виду да и вредност предмета спора која је одређена на припремном рочишту, као и вредност предмета спора која је накнадно утврђена решењем првостепеног суда, у знатној мери превазилазе законом прописану вредност за изјављивање ревизије.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Врховног касационог суда Рев. 789/12 од 9. маја 2012. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правно средство из члана 36. став 2. Устава, те је, у тачки 1. изреке, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставну жалбу усвојио.
По оцени Уставног суда, у конкретном случају, последице учињене повреде права су такве природе да се могу отклонити само поништајем оспореног решења, како би Врховни касациони суд у поновном поступку донео нову одлуку о ревизији тужилаца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 542/12 од 9. маја 2012. године. Стога је применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
6. Сагласно изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.