Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Г. П . из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јуна 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Г. П . изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1872/13 од 15. новембра 2013. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3552/13 од 28. новембра 2013. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Г. П . из Новог Сада је , 27. децембра 2013. године, преко пуномоћника Владимира Хоровица, адвоката из Новог Сада, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1872/13 од 15. новембра 2013. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3552/13 од 28. новембра 2013. године, због повреде права на ограничено трајање притвора и права на претпоставку невиности , из члана 31. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи да му је оспореним решењима правноснажно продужен притвор, на основу одредаба члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 16. маја 2013. године када је лишен слободе. Подносилац потом износи садржину оспорених решења и анализира разлоге због којих му је притвор продужен, те посебно истиче: да се понављају разлози за продужење притора; да оспорена решења не садрже образложење о томе због чега је даље притварање подносиоца неопходно ради вођења кривичног поступка и због чега се иста сврха не може остварити другом мером; да „тврдњом да постоји оправдана бојазан да ће окривљени поновити кривично дело због којег се води кривични поступак, суд крши основно право, а то је презумпција невиности“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Новом Саду се против подносиоца и још три лица у време подношења уставне жалбе водио кривични поступак.
Кривични поступак је покренут 18. маја 2013. године, доношењем решења истражног судије да се против подносиоца уставне жалбе (и других лица) спроведе истрага.
Након спроведене истраге, Више јавно тужилаштво је 14. новембра 2013. године против подносиоца уставне жалбе и још три лица подигло оптужницу. Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет кривично дело неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3 у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (27. децембар 2013. године) налазио у притвору седам месеци, рачунајући од 16. маја 2013. године, када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 124/13 од 18. маја 2013. године.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен након подизања оптужнице оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1872/13 од 15. новембра 2013. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, за још најдуже 30 дана.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног првостепеног решења је наведено: да су подносилац уставне жалбе и С.М. оправадано сумњиви да су „у дужем временском периоду, и то од 2010. године, па све до 16. маја 2013. године, неовлашћено набављали, држали ради продаје и продавали, делом сами, а делом преко препродаваца, опојну дрогу – марихуану, у већој количини, око 1,5 килограма, која је критичном приликом била одузета, па су опојну дрогу у изнајмљеном стану у ... уз помоћ три дигиталне вагице размеравали и препаловали за даљу продају, коју су овде окривљени вршили лично или преко других окривљених, па имајући у виду да су наведене радње предузимали у дугом временском периоду од три и по године, која околност указује на континуитет у предузимању радњи и озбиљност, те степен организованости оваквог понашања, па наведене околности по налажењу овог већа представљају особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени у случају да се нађу на слободи у кратком временском периоду могли наставити са предузимањем наведених радњи кривичног дела за које су оправдано сумњиви, односно могли би остварити контакте са добљавачима, препродавцима и крајним корисницима, односно могли би без већих потешкоћа покренути мржу за препродају опојне дроге“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3552/13 од 28. новембра 2013. године одбијена су као неосноване жалбе бранилаца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављене против првостепеног решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1872/13 од 15. новембра 2013. године.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1, 2. и 3.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде означеног Уставом зајемченог права, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело неовлашћено стављање у промет опојних дрога. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
У образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Новом Саду је, у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, поред осталог, наведено да постоји оправдана сумња да су подносилац уставне жалбе и окривљени С.М. оправадано сумњиви да су у дужем временском периоду - од 2010. године до 16. маја 2013. године - неовлашћено набављали, држали ради продаје и продавали, делом сами, а делом преко препродаваца, опојну дрогу – марихуану у већој количини (око 1,5 килограма), а која им одузета, да су опојну дрогу уз помоћ три дигиталне вагице размеравали и препаковали за даљу продају, коју су вршили лично или преко других окривљених, да степен организованости понашања за које су оправдано сумњиви уз остале околности представљају особите околности које „указују на основану бојазан да би окривљени у случају да се нађу на слободи у кратком временском периоду могли наставити са предузимањем наведених радњи кривичног дела за које су оправдано сумњиви, односно могли би остварити контакте са добљавачима, препродавцима и крајним корисницима, односно могли би без већих потешкоћа покренути мржу за препродају опојне дроге“.
Наведене разлоге првостепеног суда је као ваљане и законите у потпуности прихватио другостепени суд.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, Уставни суд је оценио да су надлежни судови у оспореним одлукама аргументовано образложили конкретне особите околности (да су подносилац уставне жалбе и саокривљени оправдано сумњиви да су у дужем временском периоду, од 2010. године до 16. маја 2013. године, неовлашћено набављали, држали ради продаје и продавали опојну дрогу, марихуану, у већој количини од око 1,5 килограма, а за коју постоји оправдана сумња да су је размеравали и препаковали за даљу продају), које у овом случају довољно специфично указују да ће у кратком временском периоду поновити дело и оценили да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу. Стога је Уставни суд наводе подносиоца оценио неоснованим.
Такође, Уставни суд је утврдио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе и још три лица пред Вишим судом у Новом Саду сложен, како због кривичних дела за која постоји оправдана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку. Како је до тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак трајао седам месеци, за које време је спроведена истрага и подигнута оптужница, Уставни суд сматра да је предметни кривични поступак у свом дотадашњем току вођен са примереном хитношћу.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у дотадашњем току вођен са потребном ажурношћу.
Стога је Уставни суд нашао да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на ограничено трајања притвора, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану.
6. У односу на истакнуту повреду права на претпоставку невиности, као једног од права којима се, сагласно члану 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву, Уставни суд је утврдио да подносилац није навео разлоге, нити пружио доказе који би prima facie указивали на то да му је оспореним решењима повређено означено уставно право. Ово из разлога што из садржине оспорених решења неспорно произлази да судови нису изнели тврдњу да је подносилац извршио кривично дело које је предмет кривичног поступка, а наводи подносиоца у суштини представљају субјективну оцену разлога његовог притварања и задржавања у притвору, а не тврдње засноване на објективним чињеницама.
Следом изнетог, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи да му је оспореним решењима правноснажно продужен притвор, на основу одредаба члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 16. маја 2013. године када је лишен слободе. Подносилац потом износи садржину оспорених решења и анализира разлоге због којих му је притвор продужен, те посебно истиче: да се понављају разлози за продужење притора; да оспорена решења не садрже образложење о томе због чега је даље притварање подносиоца неопходно ради вођења кривичног поступка и због чега се иста сврха не може остварити другом мером; да „тврдњом да постоји оправдана бојазан да ће окривљени поновити кривично дело због којег се води кривични поступак, суд крши основно право, а то је презумпција невиности“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Новом Саду се против подносиоца и још три лица у време подношења уставне жалбе водио кривични поступак.
Кривични поступак је покренут 18. маја 2013. године, доношењем решења истражног судије да се против подносиоца уставне жалбе (и других лица) спроведе истрага.
Након спроведене истраге, Више јавно тужилаштво је 14. новембра 2013. године против подносиоца уставне жалбе и још три лица подигло оптужницу. Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет кривично дело неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3 у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (27. децембар 2013. године) налазио у притвору седам месеци, рачунајући од 16. маја 2013. године, када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 124/13 од 18. маја 2013. године.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен након подизања оптужнице оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1872/13 од 15. новембра 2013. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, за још најдуже 30 дана.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног првостепеног решења је наведено: да су подносилац уставне жалбе и С.М. оправадано сумњиви да су „у дужем временском периоду, и то од 2010. године, па све до 16. маја 2013. године, неовлашћено набављали, држали ради продаје и продавали, делом сами, а делом преко препродаваца, опојну дрогу – марихуану, у већој количини, око 1,5 килограма, која је критичном приликом била одузета, па су опојну дрогу у изнајмљеном стану у ... уз помоћ три дигиталне вагице размеравали и препаловали за даљу продају, коју су овде окривљени вршили лично или преко других окривљених, па имајући у виду да су наведене радње предузимали у дугом временском периоду од три и по године, која околност указује на континуитет у предузимању радњи и озбиљност, те степен организованости оваквог понашања, па наведене околности по налажењу овог већа представљају особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени у случају да се нађу на слободи у кратком временском периоду могли наставити са предузимањем наведених радњи кривичног дела за које су оправдано сумњиви, односно могли би остварити контакте са добљавачима, препродавцима и крајним корисницима, односно могли би без већих потешкоћа покренути мржу за препродају опојне дроге“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3552/13 од 28. новембра 2013. године одбијена су као неосноване жалбе бранилаца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављене против првостепеног решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1872/13 од 15. новембра 2013. године.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1, 2. и 3.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде означеног Уставом зајемченог права, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело неовлашћено стављање у промет опојних дрога. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
У образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Новом Саду је, у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, поред осталог, наведено да постоји оправдана сумња да су подносилац уставне жалбе и окривљени С.М. оправадано сумњиви да су у дужем временском периоду - од 2010. године до 16. маја 2013. године - неовлашћено набављали, држали ради продаје и продавали, делом сами, а делом преко препродаваца, опојну дрогу – марихуану у већој количини (око 1,5 килограма), а која им одузета, да су опојну дрогу уз помоћ три дигиталне вагице размеравали и препаковали за даљу продају, коју су вршили лично или преко других окривљених, да степен организованости понашања за које су оправдано сумњиви уз остале околности представљају особите околности које „указују на основану бојазан да би окривљени у случају да се нађу на слободи у кратком временском периоду могли наставити са предузимањем наведених радњи кривичног дела за које су оправдано сумњиви, односно могли би остварити контакте са добљавачима, препродавцима и крајним корисницима, односно могли би без већих потешкоћа покренути мржу за препродају опојне дроге“.
Наведене разлоге првостепеног суда је као ваљане и законите у потпуности прихватио другостепени суд.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, Уставни суд је оценио да су надлежни судови у оспореним одлукама аргументовано образложили конкретне особите околности (да су подносилац уставне жалбе и саокривљени оправдано сумњиви да су у дужем временском периоду, од 2010. године до 16. маја 2013. године, неовлашћено набављали, држали ради продаје и продавали опојну дрогу, марихуану, у већој количини од око 1,5 килограма, а за коју постоји оправдана сумња да су је размеравали и препаковали за даљу продају), које у овом случају довољно специфично указују да ће у кратком временском периоду поновити дело и оценили да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу. Стога је Уставни суд наводе подносиоца оценио неоснованим.
Такође, Уставни суд је утврдио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе и још три лица пред Вишим судом у Новом Саду сложен, како због кривичних дела за која постоји оправдана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку. Како је до тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак трајао седам месеци, за које време је спроведена истрага и подигнута оптужница, Уставни суд сматра да је предметни кривични поступак у свом дотадашњем току вођен са примереном хитношћу.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у дотадашњем току вођен са потребном ажурношћу.
Стога је Уставни суд нашао да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на ограничено трајања притвора, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану.
6. У односу на истакнуту повреду права на претпоставку невиности, као једног од права којима се, сагласно члану 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву, Уставни суд је утврдио да подносилац није навео разлоге, нити пружио доказе који би prima facie указивали на то да му је оспореним решењима повређено означено уставно право. Ово из разлога што из садржине оспорених решења неспорно произлази да судови нису изнели тврдњу да је подносилац извршио кривично дело које је предмет кривичног поступка, а наводи подносиоца у суштини представљају субјективну оцену разлога његовог притварања и задржавања у притвору, а не тврдње засноване на објективним чињеницама.
Следом изнетог, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.