Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. М . из Орашја , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јуна 201 5. године, донео je
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба А. М . изјављена против пресуд е Апелационог суда у Београду Гж. 3969/12 од 19. октобра 2012. године и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одба цује.
2. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалба за накнаду нематеријалне штете.
2. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалба за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. М . из Орашја изјавио је , 24. децембра 2012. године, преко пуномоћника С . М . и В . М, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 3969/12 од 19. октобра 2012. године, због повреде права на правично суђење и на једнаку заштиту права , зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом оспорена је пресуда којом је правноснажно одбијен тужбени захтев подносиоца за накнаду нематеријалне штете, са образложењем да је предметно потраживање застарело. Поред изражавања незадовољства исходом парничног поступка, подносилац указује и на различито поступање судова у идентичним ситуацијама, а у прилог својим тврдњама доставља више пресуда Апелационог суда у Београду. Подносилац је истакао и захтев за накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Првог основног суда у Београду П. 58894/10 од 1. фебруара 2011. године, у ставу првом изреке , одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се обавеже тужена Република Србије - Министарство унутрашњих послова, да му на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од 450.000 динара, и то - за претрпљени страх износ од 150.000 динара и за претрпљене душевне болове због умањења животне активности износ од 300.000 динара, са припадајућом законском затезном каматом , док је у ставу другом изреке одлучено да свака странка сноси своје трошкове.
Апелациони суд у Београду донео је оспорену пресуду Гж. 3969/12 од 19. октобра 2012. године, којом је жалбу тужиоца одбио као неосновану, а пресуду Првог основног суда у Београду П. 58894/10 од 1. фебруара 2011. године потврдио у њеном ставу првом изреке. У образложењу оспорене пресуде, поред осталог, наведено је да из утврђеног чињеничног стања произлази: да је тужилац учествовао у борбеним дејствима на територији АП Косово и Метохија у периоду од 24. марта 1999. године, па до 25. јуна 1999. године; да је након завршетка рата пребачен у Трстеник, од када су почели проблеми са неспавањем, нервозом, а почеле су да му се враћају и слике са ратишта; да се први пут обратио лекару 2008. године (с тим што се до тада лечио на своју руку); да је тужилац за време НАТО бомбардовања трпео примарни страх јаког интензитета око један сат, те страх средњег интензитета током читавог боравка на ратишту, а касније страх слабог интензитета који је трајао један месец; да је наведени страх код тужиоца проузроковао анксиозност и депресивност са последицама посттрауматског стресног поремећаја, а што је довело до умањења животне активности код тужиоца за 15% (утврђено неуропсихијатр ијским вештачењем). Даље је наведено: да је правилно и потпуно утврђено чињенично стање у погледу свих чињеница које је првостепени суд узео за основ своје одлуке о основаности тужбеног захтева; да Апелациони суд у потпуности прихвата као јасне и разумљиве разлоге које је првостепени суд навео за своје закључке о истинитости одлучних чињеница и за своје чињеничне закључке, за које сматра да нису доведени у сумњу жалбеним наводима тужиоца; да би п олазећи од утврђеног чињеничног стања, тужена одговарала тужиоцу за претрпљени страх и душевне болове због умањења животне активности да током поступка није истакла приговор застарелости потраживања; да је првостепени суд правилно закључио да је приговор застарелости основан, водећи рачуна о томе да субјективни рок тече само у границама објективног рока; да је одредбом члана 376. став 1. Закона о облигационим односима прописано да право на накнаду штете застарева када протекне рок од три године од момента сазнања оштећеног лица о томе ко је штету проузроковао и у чему се штета састоји; да је одредбом члана 376. став 2. Закона о облигационим односима прописано да право на накнаду штете дефинитивно застарева протеком пет година од дана када је штета настала; да, како je у конкретном случају , штета настала оног тренутка када су се код тужиоца манифестовали симптоми душевне болести, тј. мешовито анксиозно-депресивно реаговање са елементима посттрауматског стресног поремећаја (с обзиром на то да се тужиоцу одмах повратку са ратишта јавила несаница и нервоза, због чега је почео да узима терапију, најпре самостално, а потом по савету лекара, с тим што он у тим здравственим проблемима није могао да препозна и дијагностификује душевно обољење, јер нема стручна знања, а није одлазио код лекара), то другу половину 1999. године треба узети као почетак тока објективног рока застарелости потраживања, јер се болест у основном облику код тужиоца испољила по повратку са ратишта; да , како је од обољења тужиоца , па до подношења тужбе - 21. октобра 2008. године , протекло више од пет година, тужиоцу је престало право да захтева испуњење обавезе од тужене сагласно одредби члана 360. став 1. Закона о облигационим односима; да је другостепени суд имао у виду све жалбене наводе тужиоца, али је нашао да се њима не доводи у сумњу правилност и законитост ожалбене пресуде; да што се тиче жалбених навода да је застарелост потраживања могла почети да тече тек од момента сазнања за штету, односно од када је болест добила свој коначни облик, исти су без утицаја на другачију одлуку у овој правној ствари, због тога што сазнање тужиоца од чега болује , доводи до почетка тока субјективног рока застарелости потраживања, али тај рок тече у границама објективног рока, па како је објективни рок у овом случају протекао, то је з астарело потраживање тужиоца за накнаду нематеријалне штете; да када би се прихватило мишљење вештака у дел у у к оме он користи формулацију да је „болест добила свој коначан облик“, то би значило да тужилац упркос свим симптомима, појавама и стањима (које је сам описао након п овратка са ратишта) - није боловао од болести коју је вештак медицинске струке конкретизовао и означио медицинским називом, већ да је до тада био здрав, или да је у питању болест којој је потребан дуги низ година да се разви је и испољи (а што судски вештак није рекао у свом налазу и мишљењу).
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО) је прописано: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице, као и да за штету од ствари или делатности од којих потиче повећана опасност штете за околину, одговара се без обзира на кривицу (члан 154. ст. 1. и 2.); да застарелошћу престаје право захтевати испуњење обавезе, да застарелост наступа кад протекне законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе (члан 360. ст. 1. и 2.); да застарелост почиње тећи првог дана после дана кад је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, ако законом за поједине случајеве није што друго прописано (члан 361. став 1.); да застарелост наступа кад истекне последњи дан законом одређеног времена (члан 362.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, као и да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.).
5. Разматрајући најпре наводе и разлоге уставне жалбе са становишта садржине одредбе члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује да је Апелациони суд у Београду у оспореној пресуди Гж. 3969/12 од 19. октобра 2012. године заузео став да је потраживање накнаде штете подноси оца уставне жалбе застарело због протека рок а из члана 376. ЗОО, уз констатацију да сазнање подносиоца од чега болује, доводи до почетка тока субјективног рока застарелости потраживања, али тај рок тече у границама објективног рока. Из наведеног, Апелациони суд је закључио да како је објективни рок у конкретном случају протекао, то је застарело потраживање тужиоца за накнаду нематеријалне штете . У готово идентичној чињеничној и правној ситуацији, Апелациони суд у Београду је у пресудама Гж. 6913/11 од 21. новембра 2011. године и Гж. 6357/11 од 4. априла 2012. године, заузео супротан став - да застарелост потраживања накнаде нематеријалне штете почиње тећи од када је болест (тужилаца) добила коначан облик, без обзира на протек објективног рока застарелости прописаног одредбом члана 376. став 2. ЗОО. Тим пресудама правноснажно су усвојени тужбени захтеви тужилаца – припадника Војске Југославије, а тужена Република Србија је обавезана да им накнади нематеријалну штету.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је Апелациони суд у Београду, као суд последње инстанце, у идентичн им чињеничн им и правн им ситуацијама заузе о супротне ставове по питању рокова застаревања потраживања накнаде штете настале током рата 1999. године, што је у крајњем исходу довело до различитих одлука о основаности тужбених захтева који су се заснивали на идентичном чињеничном стању и спорном правном питању. На описани начин подносилац уставне жалбе, чији је тужбени захтев правноснажно одбијен, доведен је у битно различит положај од онога у коме су били тужиоци у другим парничним поступцима окончаним пред истим судом. Уставни суд је на становишту да је таква пракса судова несумњиво супротна праву на једнаку заштиту права.
Стога је Уставни суд оценио да је различитим поступањем Апелационог суда у Београду поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања, оспореном пресудом повређено право подноси оца на једнаку заштиту права зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава и у том делу уставну жалбу усвојио , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Одлучујући о истакнутој повреди права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд оцењује да се подносилац, пре свега, жали на погрешну примену материјалног права, односно на утврђење да је њ егово потраживање накнаде нематеријалне штете према туженој застарело.
Уставни суд указује да је, сагласно одредби члана 170. Устава, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању, као и очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање. То истовремено значи да Уставни суд није надлежан да, поступајући по уставној жалби, као инстанциони (виши) суд још једном испитује законитост оспорених аката или радњи, па из тих разлога, формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
Уставни суд је из навода уставне жалбе и постављеног захтева оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би били основ за тврдњу о повреди права на правично суђење, већ да подносилац, незадовољан оспореном пресудом, у суштини, оспорава начин на који је Апелациони суд у Београду применио одговарајуће одредбе ЗОО које регулишу застарелост потраживања накнаде штете. Насупрот тврдњама подносиоца, Уставни суд је увидом у оспорену пресуду констатовао да се она заснива на јасном, образложеном и уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, које Уставни суд не сматра произвољним, а по коме субјективни рок застарелости потраживања накнаде штете прописан чланом 376. став 1. ЗОО, без обзира на то од ког момента се његов почетак рачуна, у сваком случају истиче након пет година од настанка штете, сагласно одредби става 2. наведеног члана ЗОО, у тзв. објективном року. По схватању Уставног суда, настанак штете је објективна чињеница која често не коинцидира са моментом када је оштећени за штету и њеног учиниоца дознао. Према томе, питање када је оштећени сазнао за штету и учиниоца, те да ли је од тог тренутка прошао законски (субјективни) рок од три године, може се поставити само уколико од настанка штетног догађаја није протекао законски (објективни) рок од пет година, у оквиру којег се поменути трогодишњи рок увек креће (Уставни суд је овакав став изразио у Решењу Уж-2703/2013 од 22. јануара 2015. године) .
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у другом делу тачке 1. изреке уставну жалбу у овом делу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
7. Будући да оспореном пресудом материјално право није произвољно примењено на штету подносиоца уставне жалбе, Уставни суд сматра да је доношење одлуке којом је утврђена повреда права на једнаку заштиту права зајемчено г одредбом члана 36. став 1. Устава , довољно да се постигне адекватна правична сатисф акција подносиоцу уставне жалбе, због чега је у тачки 2. изреке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, захтев за накнаду нематеријалне штете одбачен.
8. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, брoj 103/13), донео Одлуку као у изреци.
Уставном жалбом оспорена је пресуда којом је правноснажно одбијен тужбени захтев подносиоца за накнаду нематеријалне штете, са образложењем да је предметно потраживање застарело. Поред изражавања незадовољства исходом парничног поступка, подносилац указује и на различито поступање судова у идентичним ситуацијама, а у прилог својим тврдњама доставља више пресуда Апелационог суда у Београду. Подносилац је истакао и захтев за накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Првог основног суда у Београду П. 58894/10 од 1. фебруара 2011. године, у ставу првом изреке , одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се обавеже тужена Република Србије - Министарство унутрашњих послова, да му на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од 450.000 динара, и то - за претрпљени страх износ од 150.000 динара и за претрпљене душевне болове због умањења животне активности износ од 300.000 динара, са припадајућом законском затезном каматом , док је у ставу другом изреке одлучено да свака странка сноси своје трошкове.
Апелациони суд у Београду донео је оспорену пресуду Гж. 3969/12 од 19. октобра 2012. године, којом је жалбу тужиоца одбио као неосновану, а пресуду Првог основног суда у Београду П. 58894/10 од 1. фебруара 2011. године потврдио у њеном ставу првом изреке. У образложењу оспорене пресуде, поред осталог, наведено је да из утврђеног чињеничног стања произлази: да је тужилац учествовао у борбеним дејствима на територији АП Косово и Метохија у периоду од 24. марта 1999. године, па до 25. јуна 1999. године; да је након завршетка рата пребачен у Трстеник, од када су почели проблеми са неспавањем, нервозом, а почеле су да му се враћају и слике са ратишта; да се први пут обратио лекару 2008. године (с тим што се до тада лечио на своју руку); да је тужилац за време НАТО бомбардовања трпео примарни страх јаког интензитета око један сат, те страх средњег интензитета током читавог боравка на ратишту, а касније страх слабог интензитета који је трајао један месец; да је наведени страх код тужиоца проузроковао анксиозност и депресивност са последицама посттрауматског стресног поремећаја, а што је довело до умањења животне активности код тужиоца за 15% (утврђено неуропсихијатр ијским вештачењем). Даље је наведено: да је правилно и потпуно утврђено чињенично стање у погледу свих чињеница које је првостепени суд узео за основ своје одлуке о основаности тужбеног захтева; да Апелациони суд у потпуности прихвата као јасне и разумљиве разлоге које је првостепени суд навео за своје закључке о истинитости одлучних чињеница и за своје чињеничне закључке, за које сматра да нису доведени у сумњу жалбеним наводима тужиоца; да би п олазећи од утврђеног чињеничног стања, тужена одговарала тужиоцу за претрпљени страх и душевне болове због умањења животне активности да током поступка није истакла приговор застарелости потраживања; да је првостепени суд правилно закључио да је приговор застарелости основан, водећи рачуна о томе да субјективни рок тече само у границама објективног рока; да је одредбом члана 376. став 1. Закона о облигационим односима прописано да право на накнаду штете застарева када протекне рок од три године од момента сазнања оштећеног лица о томе ко је штету проузроковао и у чему се штета састоји; да је одредбом члана 376. став 2. Закона о облигационим односима прописано да право на накнаду штете дефинитивно застарева протеком пет година од дана када је штета настала; да, како je у конкретном случају , штета настала оног тренутка када су се код тужиоца манифестовали симптоми душевне болести, тј. мешовито анксиозно-депресивно реаговање са елементима посттрауматског стресног поремећаја (с обзиром на то да се тужиоцу одмах повратку са ратишта јавила несаница и нервоза, због чега је почео да узима терапију, најпре самостално, а потом по савету лекара, с тим што он у тим здравственим проблемима није могао да препозна и дијагностификује душевно обољење, јер нема стручна знања, а није одлазио код лекара), то другу половину 1999. године треба узети као почетак тока објективног рока застарелости потраживања, јер се болест у основном облику код тужиоца испољила по повратку са ратишта; да , како је од обољења тужиоца , па до подношења тужбе - 21. октобра 2008. године , протекло више од пет година, тужиоцу је престало право да захтева испуњење обавезе од тужене сагласно одредби члана 360. став 1. Закона о облигационим односима; да је другостепени суд имао у виду све жалбене наводе тужиоца, али је нашао да се њима не доводи у сумњу правилност и законитост ожалбене пресуде; да што се тиче жалбених навода да је застарелост потраживања могла почети да тече тек од момента сазнања за штету, односно од када је болест добила свој коначни облик, исти су без утицаја на другачију одлуку у овој правној ствари, због тога што сазнање тужиоца од чега болује , доводи до почетка тока субјективног рока застарелости потраживања, али тај рок тече у границама објективног рока, па како је објективни рок у овом случају протекао, то је з астарело потраживање тужиоца за накнаду нематеријалне штете; да када би се прихватило мишљење вештака у дел у у к оме он користи формулацију да је „болест добила свој коначан облик“, то би значило да тужилац упркос свим симптомима, појавама и стањима (које је сам описао након п овратка са ратишта) - није боловао од болести коју је вештак медицинске струке конкретизовао и означио медицинским називом, већ да је до тада био здрав, или да је у питању болест којој је потребан дуги низ година да се разви је и испољи (а што судски вештак није рекао у свом налазу и мишљењу).
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО) је прописано: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице, као и да за штету од ствари или делатности од којих потиче повећана опасност штете за околину, одговара се без обзира на кривицу (члан 154. ст. 1. и 2.); да застарелошћу престаје право захтевати испуњење обавезе, да застарелост наступа кад протекне законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе (члан 360. ст. 1. и 2.); да застарелост почиње тећи првог дана после дана кад је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, ако законом за поједине случајеве није што друго прописано (члан 361. став 1.); да застарелост наступа кад истекне последњи дан законом одређеног времена (члан 362.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, као и да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.).
5. Разматрајући најпре наводе и разлоге уставне жалбе са становишта садржине одредбе члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује да је Апелациони суд у Београду у оспореној пресуди Гж. 3969/12 од 19. октобра 2012. године заузео став да је потраживање накнаде штете подноси оца уставне жалбе застарело због протека рок а из члана 376. ЗОО, уз констатацију да сазнање подносиоца од чега болује, доводи до почетка тока субјективног рока застарелости потраживања, али тај рок тече у границама објективног рока. Из наведеног, Апелациони суд је закључио да како је објективни рок у конкретном случају протекао, то је застарело потраживање тужиоца за накнаду нематеријалне штете . У готово идентичној чињеничној и правној ситуацији, Апелациони суд у Београду је у пресудама Гж. 6913/11 од 21. новембра 2011. године и Гж. 6357/11 од 4. априла 2012. године, заузео супротан став - да застарелост потраживања накнаде нематеријалне штете почиње тећи од када је болест (тужилаца) добила коначан облик, без обзира на протек објективног рока застарелости прописаног одредбом члана 376. став 2. ЗОО. Тим пресудама правноснажно су усвојени тужбени захтеви тужилаца – припадника Војске Југославије, а тужена Република Србија је обавезана да им накнади нематеријалну штету.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је Апелациони суд у Београду, као суд последње инстанце, у идентичн им чињеничн им и правн им ситуацијама заузе о супротне ставове по питању рокова застаревања потраживања накнаде штете настале током рата 1999. године, што је у крајњем исходу довело до различитих одлука о основаности тужбених захтева који су се заснивали на идентичном чињеничном стању и спорном правном питању. На описани начин подносилац уставне жалбе, чији је тужбени захтев правноснажно одбијен, доведен је у битно различит положај од онога у коме су били тужиоци у другим парничним поступцима окончаним пред истим судом. Уставни суд је на становишту да је таква пракса судова несумњиво супротна праву на једнаку заштиту права.
Стога је Уставни суд оценио да је различитим поступањем Апелационог суда у Београду поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања, оспореном пресудом повређено право подноси оца на једнаку заштиту права зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава и у том делу уставну жалбу усвојио , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Одлучујући о истакнутој повреди права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд оцењује да се подносилац, пре свега, жали на погрешну примену материјалног права, односно на утврђење да је њ егово потраживање накнаде нематеријалне штете према туженој застарело.
Уставни суд указује да је, сагласно одредби члана 170. Устава, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању, као и очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање. То истовремено значи да Уставни суд није надлежан да, поступајући по уставној жалби, као инстанциони (виши) суд још једном испитује законитост оспорених аката или радњи, па из тих разлога, формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
Уставни суд је из навода уставне жалбе и постављеног захтева оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би били основ за тврдњу о повреди права на правично суђење, већ да подносилац, незадовољан оспореном пресудом, у суштини, оспорава начин на који је Апелациони суд у Београду применио одговарајуће одредбе ЗОО које регулишу застарелост потраживања накнаде штете. Насупрот тврдњама подносиоца, Уставни суд је увидом у оспорену пресуду констатовао да се она заснива на јасном, образложеном и уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, које Уставни суд не сматра произвољним, а по коме субјективни рок застарелости потраживања накнаде штете прописан чланом 376. став 1. ЗОО, без обзира на то од ког момента се његов почетак рачуна, у сваком случају истиче након пет година од настанка штете, сагласно одредби става 2. наведеног члана ЗОО, у тзв. објективном року. По схватању Уставног суда, настанак штете је објективна чињеница која често не коинцидира са моментом када је оштећени за штету и њеног учиниоца дознао. Према томе, питање када је оштећени сазнао за штету и учиниоца, те да ли је од тог тренутка прошао законски (субјективни) рок од три године, може се поставити само уколико од настанка штетног догађаја није протекао законски (објективни) рок од пет година, у оквиру којег се поменути трогодишњи рок увек креће (Уставни суд је овакав став изразио у Решењу Уж-2703/2013 од 22. јануара 2015. године) .
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у другом делу тачке 1. изреке уставну жалбу у овом делу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
7. Будући да оспореном пресудом материјално право није произвољно примењено на штету подносиоца уставне жалбе, Уставни суд сматра да је доношење одлуке којом је утврђена повреда права на једнаку заштиту права зајемчено г одредбом члана 36. став 1. Устава , довољно да се постигне адекватна правична сатисф акција подносиоцу уставне жалбе, због чега је у тачки 2. изреке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, захтев за накнаду нематеријалне штете одбачен.
8. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, брoj 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.
Весна Илић Прелић, с.р.