Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ч. К . из Темерина и Т . Ш . из Аде , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 25. јуна 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ч. К . и Т . Ш . изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3098/13 од 18. октобра 201 3. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ч. К . из Темерина и Т . Ш . из Аде су , 25 . новембра 201 3. године, преко пуномоћника Б. мр А, адвоката из Новог Сада, подне ли Уставном суду уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3098/13 од 18. октобра 2013. године, због повреде права на слободу и безбедност, на ограничено трајање притвора и на правично суђење , из члана 27. став 1, члана 31. ст ав 1. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе навод е да су им означена права повређенa тиме штo им се притвор „стално продужава без икаквог законског основа“, при чему „судови у Новом Саду и Суботици још нису утврдили ни то који је суд надлежан да им суди“. Подносиоци даље наводе: да су „одлуке о продужењу притвора донете на основу нетачних чињеница и нејасног чињеничног стања, правних конструкција и субјективних претпоставки“; да нису оцењивани конкретни услови за продужење притвора; да се ради о „аутоматском продужењу притвора, без јасног правног образложења“.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и права на накнаду материјалне и нематеријалне штете , поништи оспорено решењ е и „одреди пуштање на слободу“ подносилаца.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Суботици Су. VIII-43-5/15, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Суботици се против подносилаца уставне жалбе (и још пет лица), у предмету К. 48/13, води кривични поступак. Подносиоцима је стављено на терет кривично дело изазивање националне мржње и нетрпељивости из члана 317. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Кривични поступак је покренут пред Вишим судом у Новом Саду, пред којим је и спроведена истрага због наведеног кривичног дела.
Након спроведене истраге и подигнуте оптужнице, комплетан кривични предмет је одлуком Апелационог суда у Новом Саду делегиран Вишем суду у Суботици 24. маја 2013. године.
Виши суд у Суботици је након пријема списа предмета наложио превођење документације у складу са новим језиком поступка, те је од Вишег суда у Новом Саду захтевао достављање целукупне документације, која није послата уз списе, након чега је заказао главни претрес, који је у току.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносиоци уставне жалбе су се налазили у притвору једну годину и један месец , рачунајући од 22. октобра 201 2. године, када су лишен и слободе , па до 28. новембра 2013. године, када су пуштени на слободу.
Притвор је према подносиоцима уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 313/12 од 24. октобра 201 2. године и продужаван је током истражног поступка и након подизања оптужнице на основу одредаба члана 142. став 1. тачка 5) тада важећег Законика о кривичном поступку.
Подносиоцима је последњи пут пре изјављивања уставне жалбе притвор продужен решењем Вишег суда у Суботици Кв. 357/13 од 4. октобра 201 3. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) новог Законика о кривичном поступку.
Оспореним решењем Апелационог суд а у Новом Саду Кж2. 3098/13 од 18. октобра 2013. године су одбијене као неосноване жалбе изјављене против решења Вишег суда у Суботици Кв. 357/13 од 4. октобра 2013. године. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено: да су оправдано сумњиви да су извршили кривично дело изазивање националне мржње и нетрпељивости са елементима насиља и да „како се оправдано сумња, применили насиље према више лица у угоститељском објекту ..., а касније, са истим радњама наставили и ван објекта, на улици у Темерину, упућујући увреде и претње присутним грађанима друге националности“; да „имајући у виду наведено, као и да се, према утврђењу првостепеног суда, ради о лицима која имају формиране екстремно нетолерантне ставове према другим народима и расама, на шта указују предмети нађени у њиховим кућама, као и тетоваже на телима које позивају на промене међународно признатих граница више земаља, величају организације које су проглашене злочиначким на Нирнбершком процесу или пак отворено расистичке покрете који шире мржњу и нетрпељивост међу народима, и по мишљењу Апелационог суда, а како правилно закључује првостепени суд у побијаном решењу, пуштањем окривљених на слободу и њиховим повратком у вишенационалне средине у којима живе, ствара се реална опасност да би окривљени, у кратком временском периоду, поновили истоврсно кривично дело обзиром да, према утврђењу првостепеног суда, њихови ставови и обележја јасно указују на дискриминаторске ставове према другим народима, а не на приврженост народу коме припадају“; да „све наведене околности и по мишљењу Апелационог суда у Новом Саду, а како је то правилно закључио првостепени суд, супротно изјављеним жалбама, представљају особите околности, које у смислу члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, указују да ће окривљени, уколико се нађу на слободи, у кратком временском периоду, поновити кривично дело“.
Притвор је према подносиоцима уставне жалбе укинут 28. новембра 2013. године решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 2483/13 и они су пуштени на слободу.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива ју подноси оци у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. ст ав 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се опавдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцима уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да су извршили кривично дело изазивање националне мржње и нетрпељивости. Притвор је према подносиоцима уставне жалбе оспореним решењем правноснажно продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које су указивале да ће у кратком времеснком периоду поновити кривично дело.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног решења Апелационог суда у Новом Саду К ж2. 3098/13 од 18. октобра 201 3. године је наведено да постоји оправдана сумња да су подносиоци уставне жалбе изврши ли кривично дело изазивање националне мржње и нетрпељивости са елементима насиља, односно да су оправдано сумњив и да су применили насиље према више лица у угоститељском објекту и ван њега на улиц и, упућујући увреде и претње присутним грађанима друге националности , да се ради о лицима која имају формиране екстремно нетолерантне ставове према другим народима и расама, на шта указују предмети нађени у њиховим кућама, као и тетоваже на телима које позивају на промене међународно признатих граница више земаља, да величају организације које су проглашене злочиначким на Нирнбершком процесу или пак отворено расистичке покрете који шире мржњу и нетрпељивост међу народима, те да све ове околности представљају особите околности које указују да ће окривљени, уколико се нађу на слободи, у кратком временском периоду, поновити кривично дело , односно јер се њиховим пуштањем на слободу и повратком у вишенационалне средине у којима живе, ствара реална опасност да, у кратком временском периоду, поновили истоврсно кривично дело с обзиром на то да њихови ставови и обележја јасно указују на дискриминаторске ставове према другим народима, а не на приврженост народу коме припадају.
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је надлежни суд оспорен о решењ е заснова о на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да је поступа о у складу са одредбама ЗКП када је утврди о да постоје услови за продужење притвора према подносиоцима уставне жалбе по означеном законском основу. Апелациони суд у Новом Саду је свој у одлук у аргументовано образложи о, наводећи, поред оправдане сумње да су подноси оци уставне жалбе учини ли кривичн о дел о кој е им је оптужницом стављен о на терет, све околности које су , у конкретном случају, оправдавале даље задржавање подноси лаца у притвору из разлога предвиђеног чланом 211. став 1. тачка 3) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања. Имајући у виду изнето, Уставни суд налази да су наводи подносилаца да им је притвор продужен „без икаквог законског основа“ и да нису оцењивани конкретни услови за продужење притвора, већ да је реч о „аутоматском продужењу притвора, без јасног правног образложења“, неосновани.
Такође, Уставни суд је утврдио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносилаца уставне жалбе и још пет лица пред Вишим судом у Суботици сложен, како због кривичн ог дела за која постоји оправдана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку.
Истовремено, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је надлежни суд према подносиоцима уставне жалбе притвор укинуо 28. новембра 2013. године, иако је првостепени кривични поступак у том тренутку, а и још увек, био у току, што управо указује да су надлежни судови са посебном пажњом приступали одлучивању о притвору према подносиоцима уставне жалбе, односно да је основаност њиховог даљег задржавања у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да је надлежани суд у оспорен ом решењу наве о одговарајуће и довољне разлоге због којих је сматра о да је задржавање подносилаца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право подносилаца на ограничено трајање притвора, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносиоци уставне жалбе навод е да су им означена права повређенa тиме штo им се притвор „стално продужава без икаквог законског основа“, при чему „судови у Новом Саду и Суботици још нису утврдили ни то који је суд надлежан да им суди“. Подносиоци даље наводе: да су „одлуке о продужењу притвора донете на основу нетачних чињеница и нејасног чињеничног стања, правних конструкција и субјективних претпоставки“; да нису оцењивани конкретни услови за продужење притвора; да се ради о „аутоматском продужењу притвора, без јасног правног образложења“.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и права на накнаду материјалне и нематеријалне штете , поништи оспорено решењ е и „одреди пуштање на слободу“ подносилаца.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Суботици Су. VIII-43-5/15, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Суботици се против подносилаца уставне жалбе (и још пет лица), у предмету К. 48/13, води кривични поступак. Подносиоцима је стављено на терет кривично дело изазивање националне мржње и нетрпељивости из члана 317. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Кривични поступак је покренут пред Вишим судом у Новом Саду, пред којим је и спроведена истрага због наведеног кривичног дела.
Након спроведене истраге и подигнуте оптужнице, комплетан кривични предмет је одлуком Апелационог суда у Новом Саду делегиран Вишем суду у Суботици 24. маја 2013. године.
Виши суд у Суботици је након пријема списа предмета наложио превођење документације у складу са новим језиком поступка, те је од Вишег суда у Новом Саду захтевао достављање целукупне документације, која није послата уз списе, након чега је заказао главни претрес, који је у току.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносиоци уставне жалбе су се налазили у притвору једну годину и један месец , рачунајући од 22. октобра 201 2. године, када су лишен и слободе , па до 28. новембра 2013. године, када су пуштени на слободу.
Притвор је према подносиоцима уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 313/12 од 24. октобра 201 2. године и продужаван је током истражног поступка и након подизања оптужнице на основу одредаба члана 142. став 1. тачка 5) тада важећег Законика о кривичном поступку.
Подносиоцима је последњи пут пре изјављивања уставне жалбе притвор продужен решењем Вишег суда у Суботици Кв. 357/13 од 4. октобра 201 3. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) новог Законика о кривичном поступку.
Оспореним решењем Апелационог суд а у Новом Саду Кж2. 3098/13 од 18. октобра 2013. године су одбијене као неосноване жалбе изјављене против решења Вишег суда у Суботици Кв. 357/13 од 4. октобра 2013. године. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено: да су оправдано сумњиви да су извршили кривично дело изазивање националне мржње и нетрпељивости са елементима насиља и да „како се оправдано сумња, применили насиље према више лица у угоститељском објекту ..., а касније, са истим радњама наставили и ван објекта, на улици у Темерину, упућујући увреде и претње присутним грађанима друге националности“; да „имајући у виду наведено, као и да се, према утврђењу првостепеног суда, ради о лицима која имају формиране екстремно нетолерантне ставове према другим народима и расама, на шта указују предмети нађени у њиховим кућама, као и тетоваже на телима које позивају на промене међународно признатих граница више земаља, величају организације које су проглашене злочиначким на Нирнбершком процесу или пак отворено расистичке покрете који шире мржњу и нетрпељивост међу народима, и по мишљењу Апелационог суда, а како правилно закључује првостепени суд у побијаном решењу, пуштањем окривљених на слободу и њиховим повратком у вишенационалне средине у којима живе, ствара се реална опасност да би окривљени, у кратком временском периоду, поновили истоврсно кривично дело обзиром да, према утврђењу првостепеног суда, њихови ставови и обележја јасно указују на дискриминаторске ставове према другим народима, а не на приврженост народу коме припадају“; да „све наведене околности и по мишљењу Апелационог суда у Новом Саду, а како је то правилно закључио првостепени суд, супротно изјављеним жалбама, представљају особите околности, које у смислу члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, указују да ће окривљени, уколико се нађу на слободи, у кратком временском периоду, поновити кривично дело“.
Притвор је према подносиоцима уставне жалбе укинут 28. новембра 2013. године решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 2483/13 и они су пуштени на слободу.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива ју подноси оци у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. ст ав 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се опавдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцима уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да су извршили кривично дело изазивање националне мржње и нетрпељивости. Притвор је према подносиоцима уставне жалбе оспореним решењем правноснажно продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које су указивале да ће у кратком времеснком периоду поновити кривично дело.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног решења Апелационог суда у Новом Саду К ж2. 3098/13 од 18. октобра 201 3. године је наведено да постоји оправдана сумња да су подносиоци уставне жалбе изврши ли кривично дело изазивање националне мржње и нетрпељивости са елементима насиља, односно да су оправдано сумњив и да су применили насиље према више лица у угоститељском објекту и ван њега на улиц и, упућујући увреде и претње присутним грађанима друге националности , да се ради о лицима која имају формиране екстремно нетолерантне ставове према другим народима и расама, на шта указују предмети нађени у њиховим кућама, као и тетоваже на телима које позивају на промене међународно признатих граница више земаља, да величају организације које су проглашене злочиначким на Нирнбершком процесу или пак отворено расистичке покрете који шире мржњу и нетрпељивост међу народима, те да све ове околности представљају особите околности које указују да ће окривљени, уколико се нађу на слободи, у кратком временском периоду, поновити кривично дело , односно јер се њиховим пуштањем на слободу и повратком у вишенационалне средине у којима живе, ствара реална опасност да, у кратком временском периоду, поновили истоврсно кривично дело с обзиром на то да њихови ставови и обележја јасно указују на дискриминаторске ставове према другим народима, а не на приврженост народу коме припадају.
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је надлежни суд оспорен о решењ е заснова о на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да је поступа о у складу са одредбама ЗКП када је утврди о да постоје услови за продужење притвора према подносиоцима уставне жалбе по означеном законском основу. Апелациони суд у Новом Саду је свој у одлук у аргументовано образложи о, наводећи, поред оправдане сумње да су подноси оци уставне жалбе учини ли кривичн о дел о кој е им је оптужницом стављен о на терет, све околности које су , у конкретном случају, оправдавале даље задржавање подноси лаца у притвору из разлога предвиђеног чланом 211. став 1. тачка 3) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања. Имајући у виду изнето, Уставни суд налази да су наводи подносилаца да им је притвор продужен „без икаквог законског основа“ и да нису оцењивани конкретни услови за продужење притвора, већ да је реч о „аутоматском продужењу притвора, без јасног правног образложења“, неосновани.
Такође, Уставни суд је утврдио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносилаца уставне жалбе и још пет лица пред Вишим судом у Суботици сложен, како због кривичн ог дела за која постоји оправдана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку.
Истовремено, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је надлежни суд према подносиоцима уставне жалбе притвор укинуо 28. новембра 2013. године, иако је првостепени кривични поступак у том тренутку, а и још увек, био у току, што управо указује да су надлежни судови са посебном пажњом приступали одлучивању о притвору према подносиоцима уставне жалбе, односно да је основаност њиховог даљег задржавања у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да је надлежани суд у оспорен ом решењу наве о одговарајуће и довољне разлоге због којих је сматра о да је задржавање подносилаца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право подносилаца на ограничено трајање притвора, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.
Весна Илић Прелић, с.р.