Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. В. и М. В, обојице из Горњег Милановца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јуна 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. В. и М. В. изјављена против решења Основног суда у Чачку И. 1811/11 од 10. октобра 2011. године и Ипв (И). 181/12 од 10. децембра 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. В. и М. В, обојица из Горњег Милановца, поднели су, 28. јануара 2013. године, преко пуномоћника М. Н, адвоката из Горњег Милановца, Уставном суду уставну жалбу против решења Основног суда у Чачку И. 1811/11 од 10. октобра 2011. године и Ипв (И). 181/12 од 10. децембра 2012. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава и права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Подносиоци уставне жалбе наводе да је њиховим правним претходницима у ванпарничном поступку утврђена накнада за одузето земљиште и да су они, у смислу одредаба члана 12. Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа, поднели суду предлог за извршење против извршног дужника Општине Горњи Милановац, ради наплате наведеног потраживања. Истичу да је оспореним решењима правноснажно одбијен као неоснован њихов предлог за извршење, јер су застарела њихова потраживања утврђена правноснажном судском одлуком донетој у ванпарници, а да је Основни суд у Чачку погрешно оценио да у конкретном случају нису постојали разлози за застој застарелости из члана 383. Закона о облигационим односима. Подносиоци уставне жалбе предлажу да Уставни суд усвоји жалбу и утврди повреду њихових уставних права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у списе предмета Основног суда у Чачку И. 1811/11, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Извршни повериоци Д. В. и М. В, овде подносиоци уставне жалбе, поднели су 13. јула 2010. године Основном суду у Чачку предлог за извршење против извршног дужника Општине Г. М, на основу правноснажног и извршног решења Општинског суда у Горњем Милановцу Р1. 216/95-97 од 19. јуна 1998. године, а којим је противник предлагача ЗЗ “О.“ из Б. обавезан да на име накнаде за одузето земљиште исплати правним претходницима поверилаца износ од 224.329,84 динара, са законском затезном каматом почев од 26. маја 1998. године. У предлогу за извршење је, између осталог, истакнуто: да су извршни повериоци правни следбеници сада пок. М.В. и У.В, којима је правноснажним и извршним ванпарничним решењем утврђена наведена накнада и да је то потраживање прешло на извршне повериоце на основу решења о наслеђивању Општинског суда у Горњем Милановцу О. 90/05 од 8. фебруара 2005. године и О. 91/05 од 8. фебруара 2005. године; да је над ЗЗ “О.“ из Б. спроведен и окончан стечајни поступак у коме је повериоцима накнаде за одузето земљиште исплаћено само 4,08% од укупног износа потраживања и да извршни дужник има својство супсидијерног дужника према одредбама члана 12. Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа у случају када се новчана накнада не може наплатити од организације која користи земљиште; да је извршни дужник у конкретном случају дужан да измири преостали износ у висини 95,92% од укупног износа потраживања, односно 215.177,18 динара за сваког извршног повериоца понаособ.
Основни суд у Чачку је 8. октобра 2010. године донео решење И. 34899/10, којим је усвојио наведени предлог извршних поверилаца и одредио трошкове извршења у износу од 6.000,00 динара.
Одлучујући о жалби извршног дужника, Виши суд у Чачку је 26. јануара 2011. године донео решење Гж. 53/11, којим је укинуо првостепено решење и вратио предмет Основном суду у Чачку на поновни поступак и одлучивање, налазећи да првостепени суд треба да оцени истакнути приговор застарелости потраживања и да ли је у конкретном случају евентуално дошло до прекида или застоја застарелости.
У поновном поступку, Основни суд у Чачку је 10. октобра 2011. године донео оспорено решење И. 1811/11, којим је одбио као неоснован предлог за извршење извршних поверилаца, овде подносилаца уставне жалбе. У образложењу оспореног првостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је решење Општинског суда у Горњем Милановцу Р1. 216/95-97 од 19. јуна 1998. године, на основу кога је покренут извршни поступак, постало извршно 17. августа 1998. године, из чега произлази да је 17. августа 2008. године истекло десет година у ком периоду су повериоци могли захтевати испуњење обавезе; да из дописа Привредног суда у Чачку 3Р. 165/11 од 29. јуна 2011. године произлази да извршни повериоци нису пријавили потраживање у стечајном поступку који се водио над ЗЗ “О.“ из Б, а који је закључен решењем од 28. маја 2009. године, те да није дошло до прекида застарелости потраживања, у смислу члана 70. Закона о стечају; да првостепени суд налази да нису од утицаја наводи извршних поверилаца да је вођење оставинских поступака иза њихових правних претходника представљала несавладиву препреку за њих, јер су извршни повериоци имали законских могућности да сами покрену оставински поступак иза правних претходника којима је утврђено потраживање наведеним ванпарничним решењем, те да благовремено пријаве потраживања у стечајном поступку.
Основни суд у Чачку је оспореним решењем Ипв (И). 181/12 од 10. децембра 2012. године одбио као неоснован приговор извршних поверилаца и потврдио првостепено решење, налазећи да је застарело потраживање поверилаца и да у конкретном случају нису постојали разлози како за прекид, тако и за застој застарелости.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позивају подносиоци уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јем чи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбама члана 12. Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа ("Службени гласник РС", бр. 18/91, 20/92 и 42/98) (у даљем тексту: Закон о начину и условима признавања права и враћању земљишта), које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је да у случају кад ранијем сопственику по одредбама овог закона припада право на новчану накнаду за одузето земљиште, исплата накнаде пада на терет организације која користи земљиште у моменту одређивања накнаде, те да у случају кад се одузето земљиште налази у приватној својини, накнаду сноси организација која је то земљиште отуђила из друштвене својине и да ће у случају кад организација није у могућности да исплати новчану накнаду из ст. 1. и 2. овог члана, обавезу исплате те накнаде извршити општина, а да ће ако и она то није у могућности, ову обавезу извршити Република Србија.
Одредбе члана 2. Закона о изменама и допунама Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта, који је ступио на снагу 26. новембра 1998. године, интегрисане су у основни текст закона као члан 12б и њима је прописано да у случају кад је висину новчане накнаде утврдио надлежни суд, накнада се плаћа у једнаким тромесечним ратама, у року од 10 година, почев од истека године дана од дана правоснажности судске одлуке, те да се изузетно, право на накнаду за неизграђено градско грађевинско земљиште остварује на начин, у роковима и поступку утврђеним законом који м се уређује грађевинско земљиште и да се на доспеле обавезе из става 1. овог члана плаћа камата у висини раста цена на мало, према последњим објављеним подацима републичког органа надлежног за послове статистике . Одредбом члана 3. Закона о изменама и допунама Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта је прописано да ће се обавезе плаћања новчане накнаде доспеле до дана ступања на снагу овог закона извршити у складу са чланом 2. овог закона, почев од 1. јануара 1999. године.
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)), које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је: да сва потраживања која су утврђена правноснажном судском одлуком или одлуком другог надлежног органа, или поравнањем пред судом или другим надлежним органом, застаревају за десет година, па и она за која закон иначе предвиђа краћи рок застарелости (члан 379. став 1.); да застаревање не тече за све време за које повериоцу није било могуће због несавладивих препрека да судским путем захтева испуњење обавезе (члан 383.); да се застаревање прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања (члан 388).
Одредбом члана 70. став 1. Закона о стечајном поступку ("Службени гласник РС", бр. 84/04 и 85/05), који се примењивао на стечајни поступак који је спроведен над ЗЗ “О.“ из Б, било је прописано да се пријављивањем потраживања прекида застарелост потраживања које постоји према стечајном дужнику.
5. Разматрајући наводе подносилаца уставне жалбе о повреди њиховог права на правично суђење у предметном извршном поступку, Уставни суд је закључио да подносиоци своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснивају на чињеници да је Основни суд у Чачку произвољно применио материјално право на њихову штету, погрешно налазећи да је застарело њихово потраживање које је утврђено правним претходницима подносилаца правноснажним и извршним решењем Општинског суда у Горњем Милановцу Р1. 216/95-97 од 19. јуна 1998. године, у смислу одредбе члана 379. став 1. Закона о облигационим односима. У конкретном случају, поступајући извршни суд је закључио да је протекао рок од десет година у коме су подносиоци уставне жалбе могли да траже од дужника испуњење обавезе, те да није дошло до прекида или застоја застарелости.
Испитујући да ли је Основни суд у Чачку у оспореним решењима И. 1811/11 од 10. октобра 2011. године и Ипв (И). 181/12 од 10. децембра 2012. године произвољно применио материјално право на штету подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је, пре свега, констатовао да је правним претходницима подносилаца наведеном извршном исправом донетом у ванпарничном поступку утврђена накнада за одузето земљиште, те да су подносиоци, у складу са одредбама члана 12. Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта, покренули извршни поступак према Општини Г. М. као законском јемцу, јер главни дужник ЗЗ “О.“ из Б. није била у могућности да испуни дуг, с обзиром на то да је над том задругом спроведен и окончан стечајни поступак. С тим у вези, Уставни суд истиче да су одредбом члана 388. Закона о облигационим односима предвиђене одређене радње повериоца које прекидају застарелост. У том контексту, поверилац може прекинути застаревање подизањем тужбе или било којом другом радњом усмереном против дужника пред судом или другим државним органом, а све у циљу утврђивања, обезбеђења или остваривања потраживања. Наведени пропис који на општи начин регулише облигационе односе не помиње експлицитно које су то друге радње поверилаца, али треба узети да је реч о свим радњама које упућују на намеру да поверилац своје право врши. Једну од тих радњи, по оцени Уставног суда, свакако представља и пријављивање потраживања повериоца у стечајном поступку који се води над лицем које је дужник обавезе. На овакав правни закључак упућује и одредба члана 70. став 1. Закона о стечајном поступку, који се примењивао на стечајни поступак који је спроведен над ЗЗ “О.“ из Б. Такође, Уставни суд налази да такве радње повериоца, предузете у циљу реализације потраживања, производе правно дејство и према правним следбеницима таквог лица кога је смрт онемогућила да оствари своје право. Са друге стране, Уставни суд указује да је одредбом члана 383. Закона о облигационим односима прописано да застаревање не тече за све време за које повериоцу није било могуће због несавладивих препрека да судским путем захтева испуњење обавезе. Уставни суд сматра да се несавладиве препреке као разлог за застој застаревања односе на све објективне околности које у односу на могућност интервенције код суда делују као виша сила (елементарне непогоде, ратно стање итд) и које спречавају рад суда код кога поверилац треба да оствари потраживање.
Полазећи од свега наведеног, а имајући у виду да је у предметном извршном поступку утврђено да је наведено ванпарнично решење постало извршно 17. августа 1998. године, те да подносиоци уставне жалбе и њихови правни претходници нису пријавили потраживање у стечајном поступку који је спроведен над ЗЗ “О.“ из Б. и да су подносиоци поднели предлог за извршење тек 13. јула 2010. године, Уставни суд сматра да је Основни суд у Чачку дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценио да је застарело потраживање подносилаца и да се вођење оставинског поступка иза правних претходника подносилаца не може сматрати као разлог за застој застаревања потраживања, који би имао утицаја на ток застарелости.
Такође, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подносилаца уставне жалбе да поступајући извршни суд није водио рачуна о одредби члана 3. Закона о изменама и допунама Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта, а којом је предвиђено да ће се обавезе плаћања новчане накнаде за одузето земљиште, доспеле до дана ступања на снагу овог закона, извршити у складу са чланом 2. овог закона, почев од 1. јануара 1999. године. Ово из разлога што је новелираним законским одредбама само на другачији начин уређено питање начина и времена извршења обавезе плаћања те накнаде, а није регулисано питање почетка рока застарелости наведеног потраживања.
Узимајући у обзир све изнете разлоге, Уставни суд је закључио да оспореним решењима није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење.
У погледу навода подносилаца уставне жалбе о повреди њиховог права на једнаку заштиту права у предметном извршном поступку, Уставни суд је утврдио да подносиоци нису пружили аргументе и одговарајуће доказе којима би потврдили да је суд највише инстанце донео различите одлуке у истој чињеничној и правној ситуацији, а што је неопходна претпоставка за утврђење повреде права из члана 36. став 1. Устава.
Поред тога, Уставни суд је констатовао да подносиоци уставне жалбе повреду права зајемченог одредбама члана 58. Устава изводе из повреде права на правично суђење, односно из произвољне примене материјалног права у овом принудном извршењу. Како је Уставни суд претходно утврдио да оспореним решењима н ије повређено право подносилаца уставне жалбе гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава, то је оцењено да не ма места за тврдњу подносилаца о повреди Уставом зајемченог права на имовину.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС).
Наводи подносилаца уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року се, по оцени Уставног суда, искључиво односе на оставинске поступке иза правних претходника подносилаца, а чија дужина трајања није изричито оспорена овом уставном жалбом, те их Суд није разматрао.
6. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносиоци уставне жалбе наводе да је њиховим правним претходницима у ванпарничном поступку утврђена накнада за одузето земљиште и да су они, у смислу одредаба члана 12. Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа, поднели суду предлог за извршење против извршног дужника Општине Горњи Милановац, ради наплате наведеног потраживања. Истичу да је оспореним решењима правноснажно одбијен као неоснован њихов предлог за извршење, јер су застарела њихова потраживања утврђена правноснажном судском одлуком донетој у ванпарници, а да је Основни суд у Чачку погрешно оценио да у конкретном случају нису постојали разлози за застој застарелости из члана 383. Закона о облигационим односима. Подносиоци уставне жалбе предлажу да Уставни суд усвоји жалбу и утврди повреду њихових уставних права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у списе предмета Основног суда у Чачку И. 1811/11, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Извршни повериоци Д. В. и М. В, овде подносиоци уставне жалбе, поднели су 13. јула 2010. године Основном суду у Чачку предлог за извршење против извршног дужника Општине Г. М, на основу правноснажног и извршног решења Општинског суда у Горњем Милановцу Р1. 216/95-97 од 19. јуна 1998. године, а којим је противник предлагача ЗЗ “О.“ из Б. обавезан да на име накнаде за одузето земљиште исплати правним претходницима поверилаца износ од 224.329,84 динара, са законском затезном каматом почев од 26. маја 1998. године. У предлогу за извршење је, између осталог, истакнуто: да су извршни повериоци правни следбеници сада пок. М.В. и У.В, којима је правноснажним и извршним ванпарничним решењем утврђена наведена накнада и да је то потраживање прешло на извршне повериоце на основу решења о наслеђивању Општинског суда у Горњем Милановцу О. 90/05 од 8. фебруара 2005. године и О. 91/05 од 8. фебруара 2005. године; да је над ЗЗ “О.“ из Б. спроведен и окончан стечајни поступак у коме је повериоцима накнаде за одузето земљиште исплаћено само 4,08% од укупног износа потраживања и да извршни дужник има својство супсидијерног дужника према одредбама члана 12. Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа у случају када се новчана накнада не може наплатити од организације која користи земљиште; да је извршни дужник у конкретном случају дужан да измири преостали износ у висини 95,92% од укупног износа потраживања, односно 215.177,18 динара за сваког извршног повериоца понаособ.
Основни суд у Чачку је 8. октобра 2010. године донео решење И. 34899/10, којим је усвојио наведени предлог извршних поверилаца и одредио трошкове извршења у износу од 6.000,00 динара.
Одлучујући о жалби извршног дужника, Виши суд у Чачку је 26. јануара 2011. године донео решење Гж. 53/11, којим је укинуо првостепено решење и вратио предмет Основном суду у Чачку на поновни поступак и одлучивање, налазећи да првостепени суд треба да оцени истакнути приговор застарелости потраживања и да ли је у конкретном случају евентуално дошло до прекида или застоја застарелости.
У поновном поступку, Основни суд у Чачку је 10. октобра 2011. године донео оспорено решење И. 1811/11, којим је одбио као неоснован предлог за извршење извршних поверилаца, овде подносилаца уставне жалбе. У образложењу оспореног првостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је решење Општинског суда у Горњем Милановцу Р1. 216/95-97 од 19. јуна 1998. године, на основу кога је покренут извршни поступак, постало извршно 17. августа 1998. године, из чега произлази да је 17. августа 2008. године истекло десет година у ком периоду су повериоци могли захтевати испуњење обавезе; да из дописа Привредног суда у Чачку 3Р. 165/11 од 29. јуна 2011. године произлази да извршни повериоци нису пријавили потраживање у стечајном поступку који се водио над ЗЗ “О.“ из Б, а који је закључен решењем од 28. маја 2009. године, те да није дошло до прекида застарелости потраживања, у смислу члана 70. Закона о стечају; да првостепени суд налази да нису од утицаја наводи извршних поверилаца да је вођење оставинских поступака иза њихових правних претходника представљала несавладиву препреку за њих, јер су извршни повериоци имали законских могућности да сами покрену оставински поступак иза правних претходника којима је утврђено потраживање наведеним ванпарничним решењем, те да благовремено пријаве потраживања у стечајном поступку.
Основни суд у Чачку је оспореним решењем Ипв (И). 181/12 од 10. децембра 2012. године одбио као неоснован приговор извршних поверилаца и потврдио првостепено решење, налазећи да је застарело потраживање поверилаца и да у конкретном случају нису постојали разлози како за прекид, тако и за застој застарелости.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позивају подносиоци уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јем чи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбама члана 12. Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа ("Службени гласник РС", бр. 18/91, 20/92 и 42/98) (у даљем тексту: Закон о начину и условима признавања права и враћању земљишта), које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је да у случају кад ранијем сопственику по одредбама овог закона припада право на новчану накнаду за одузето земљиште, исплата накнаде пада на терет организације која користи земљиште у моменту одређивања накнаде, те да у случају кад се одузето земљиште налази у приватној својини, накнаду сноси организација која је то земљиште отуђила из друштвене својине и да ће у случају кад организација није у могућности да исплати новчану накнаду из ст. 1. и 2. овог члана, обавезу исплате те накнаде извршити општина, а да ће ако и она то није у могућности, ову обавезу извршити Република Србија.
Одредбе члана 2. Закона о изменама и допунама Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта, који је ступио на снагу 26. новембра 1998. године, интегрисане су у основни текст закона као члан 12б и њима је прописано да у случају кад је висину новчане накнаде утврдио надлежни суд, накнада се плаћа у једнаким тромесечним ратама, у року од 10 година, почев од истека године дана од дана правоснажности судске одлуке, те да се изузетно, право на накнаду за неизграђено градско грађевинско земљиште остварује на начин, у роковима и поступку утврђеним законом који м се уређује грађевинско земљиште и да се на доспеле обавезе из става 1. овог члана плаћа камата у висини раста цена на мало, према последњим објављеним подацима републичког органа надлежног за послове статистике . Одредбом члана 3. Закона о изменама и допунама Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта је прописано да ће се обавезе плаћања новчане накнаде доспеле до дана ступања на снагу овог закона извршити у складу са чланом 2. овог закона, почев од 1. јануара 1999. године.
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)), које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је: да сва потраживања која су утврђена правноснажном судском одлуком или одлуком другог надлежног органа, или поравнањем пред судом или другим надлежним органом, застаревају за десет година, па и она за која закон иначе предвиђа краћи рок застарелости (члан 379. став 1.); да застаревање не тече за све време за које повериоцу није било могуће због несавладивих препрека да судским путем захтева испуњење обавезе (члан 383.); да се застаревање прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања (члан 388).
Одредбом члана 70. став 1. Закона о стечајном поступку ("Службени гласник РС", бр. 84/04 и 85/05), који се примењивао на стечајни поступак који је спроведен над ЗЗ “О.“ из Б, било је прописано да се пријављивањем потраживања прекида застарелост потраживања које постоји према стечајном дужнику.
5. Разматрајући наводе подносилаца уставне жалбе о повреди њиховог права на правично суђење у предметном извршном поступку, Уставни суд је закључио да подносиоци своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснивају на чињеници да је Основни суд у Чачку произвољно применио материјално право на њихову штету, погрешно налазећи да је застарело њихово потраживање које је утврђено правним претходницима подносилаца правноснажним и извршним решењем Општинског суда у Горњем Милановцу Р1. 216/95-97 од 19. јуна 1998. године, у смислу одредбе члана 379. став 1. Закона о облигационим односима. У конкретном случају, поступајући извршни суд је закључио да је протекао рок од десет година у коме су подносиоци уставне жалбе могли да траже од дужника испуњење обавезе, те да није дошло до прекида или застоја застарелости.
Испитујући да ли је Основни суд у Чачку у оспореним решењима И. 1811/11 од 10. октобра 2011. године и Ипв (И). 181/12 од 10. децембра 2012. године произвољно применио материјално право на штету подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је, пре свега, констатовао да је правним претходницима подносилаца наведеном извршном исправом донетом у ванпарничном поступку утврђена накнада за одузето земљиште, те да су подносиоци, у складу са одредбама члана 12. Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта, покренули извршни поступак према Општини Г. М. као законском јемцу, јер главни дужник ЗЗ “О.“ из Б. није била у могућности да испуни дуг, с обзиром на то да је над том задругом спроведен и окончан стечајни поступак. С тим у вези, Уставни суд истиче да су одредбом члана 388. Закона о облигационим односима предвиђене одређене радње повериоца које прекидају застарелост. У том контексту, поверилац може прекинути застаревање подизањем тужбе или било којом другом радњом усмереном против дужника пред судом или другим државним органом, а све у циљу утврђивања, обезбеђења или остваривања потраживања. Наведени пропис који на општи начин регулише облигационе односе не помиње експлицитно које су то друге радње поверилаца, али треба узети да је реч о свим радњама које упућују на намеру да поверилац своје право врши. Једну од тих радњи, по оцени Уставног суда, свакако представља и пријављивање потраживања повериоца у стечајном поступку који се води над лицем које је дужник обавезе. На овакав правни закључак упућује и одредба члана 70. став 1. Закона о стечајном поступку, који се примењивао на стечајни поступак који је спроведен над ЗЗ “О.“ из Б. Такође, Уставни суд налази да такве радње повериоца, предузете у циљу реализације потраживања, производе правно дејство и према правним следбеницима таквог лица кога је смрт онемогућила да оствари своје право. Са друге стране, Уставни суд указује да је одредбом члана 383. Закона о облигационим односима прописано да застаревање не тече за све време за које повериоцу није било могуће због несавладивих препрека да судским путем захтева испуњење обавезе. Уставни суд сматра да се несавладиве препреке као разлог за застој застаревања односе на све објективне околности које у односу на могућност интервенције код суда делују као виша сила (елементарне непогоде, ратно стање итд) и које спречавају рад суда код кога поверилац треба да оствари потраживање.
Полазећи од свега наведеног, а имајући у виду да је у предметном извршном поступку утврђено да је наведено ванпарнично решење постало извршно 17. августа 1998. године, те да подносиоци уставне жалбе и њихови правни претходници нису пријавили потраживање у стечајном поступку који је спроведен над ЗЗ “О.“ из Б. и да су подносиоци поднели предлог за извршење тек 13. јула 2010. године, Уставни суд сматра да је Основни суд у Чачку дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценио да је застарело потраживање подносилаца и да се вођење оставинског поступка иза правних претходника подносилаца не може сматрати као разлог за застој застаревања потраживања, који би имао утицаја на ток застарелости.
Такође, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подносилаца уставне жалбе да поступајући извршни суд није водио рачуна о одредби члана 3. Закона о изменама и допунама Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта, а којом је предвиђено да ће се обавезе плаћања новчане накнаде за одузето земљиште, доспеле до дана ступања на снагу овог закона, извршити у складу са чланом 2. овог закона, почев од 1. јануара 1999. године. Ово из разлога што је новелираним законским одредбама само на другачији начин уређено питање начина и времена извршења обавезе плаћања те накнаде, а није регулисано питање почетка рока застарелости наведеног потраживања.
Узимајући у обзир све изнете разлоге, Уставни суд је закључио да оспореним решењима није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење.
У погледу навода подносилаца уставне жалбе о повреди њиховог права на једнаку заштиту права у предметном извршном поступку, Уставни суд је утврдио да подносиоци нису пружили аргументе и одговарајуће доказе којима би потврдили да је суд највише инстанце донео различите одлуке у истој чињеничној и правној ситуацији, а што је неопходна претпоставка за утврђење повреде права из члана 36. став 1. Устава.
Поред тога, Уставни суд је констатовао да подносиоци уставне жалбе повреду права зајемченог одредбама члана 58. Устава изводе из повреде права на правично суђење, односно из произвољне примене материјалног права у овом принудном извршењу. Како је Уставни суд претходно утврдио да оспореним решењима н ије повређено право подносилаца уставне жалбе гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава, то је оцењено да не ма места за тврдњу подносилаца о повреди Уставом зајемченог права на имовину.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС).
Наводи подносилаца уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року се, по оцени Уставног суда, искључиво односе на оставинске поступке иза правних претходника подносилаца, а чија дужина трајања није изричито оспорена овом уставном жалбом, те их Суд није разматрао.
6. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.
Весна Илић Прелић, с.р.