Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, Милан Станић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д . Р . из села Г, Горњи Милановац, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јуна 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Р . и утврђује да су у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Чачку – Судска јединица у Горњем Милановцу у предмету П2. 354/11 подносиоцу уставне жалбе повређен и прав о на суђење у разумном року и право родитеља, зајемчени чланом 32. став 1. и чланом 65. Устава Републике Србијe.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Р . из села Г, Горњи Милановац, је 20. фебруара 2012. године, преко пуномоћника Д . В, адвоката из Горњег Милановца, поднео Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се у том тренутку водио пред Основним судом у Чачку – Судска јединица у Горњем Милановцу у предмету П2 . 354/11.
У уставној жалби, поред осталог, подносилац је навео да је тужба у предметном парничном поступку поднета још 2007. године, те да је услед вишегодишњег трајања овог поступка лишен права да виђа своје дете. Од Уставног суда је тражено да утврди повреду означеног уставног права, као и право подносиоца на накнаду нематеријалне штете проузроковане повредом права на суђење у разумном року.
Поднеском од 23. маја 2014. године подносилац је допунио уставну жалбу тако што је истакао и повреду права на правично суђење, права детета и права родитеља, зајемчених чл. 32, 64. и 65. Устава, наводећи да је због дугог трајања предметног парничног поступка, лишен права да одржава личне контакте са својим дететом, с обзиром на то да су привременом мером, одређеном у другом парничном поступку, а до правноснажног окончања тог и оспореног поступка, подносилац и његова мал. ћерка онемогућени да одржавају личне контакте. Подносилац је у допуни уставне жалбе истакао и захтев за накнаду нематеријалне штете због повреде означених права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбом члана 82. став 2. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07, 99/11 и 18/13- Одлука УС ) прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
Одредбом члана 8а Закона о уређењу судова ("Службени гласник РС", бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11 - др. закон, 78/2011 - др. закон, 101/11 и 101/13) прописано је да странка у судском поступку која сматра да јој је повређено право на суђење у разумном року, може непосредно вишем суду поднети захтев за заштиту права на суђење у разумном року.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, како је парнични поступак поводом кога је поднета уставна жалба и даље био у току, уступио предмет на даљу надлежност Апелационом суду у Крагујевцу, о чему је, дописом од 8. маја 2015. године, обавестио подносиоца.
Апелациони суд у Крагујевцу се решењем од 1. октобра 2014. године огласио стварно ненадлежним јер се предметни парнични поступак водио пред Врховним касационим судом, поводом изјављене ревизије, те је списе предмета вратио Уставном суду. С тим у вези Уставни суд указује на своје Решење IIIУ-353/2014 од 3. јула 2014. године. Како је, у међувремену, окончан и поступак по ревизији, Уставни суд је наставио поступак по изјављеној уставној жалби.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд, Велико веће, на седници одржаној 27. марта 2013. године донео je Одлуку Уж-6243/2011, којом је усвојена уставна жалба Бојане Ристовић (друге парничне странке у истом парничном поступку) и утврђено да је у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Чачку – Судска јединица у Горњем Милановцу у предмету П2. 169/10 (касније предмет П.2 354/11) подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Истом одлуком наложено је надлежним судовима да предузму све мере како би се означени парнични поступак, који је, од подношења тужбе 29. августа 2007. године, па до подношења уставне жалбе 5. децембра 2011. године, трајао четири године и три месеца, окончао у најкраћем року и утврђено је право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу на дан исплате. У образложењу ове одлуке наведено је, поред осталог, да је, према оцени Уставног суда, предметни парнични поступак био веома сложен, као и да су парнични судови заказивали рочишта у примереним временским размацима и у кратким роковима одлучивали о изјављеним правним лековима, али да нису поступали делотворно, имајући, при томе, у виду да су пресуде првостепеног суда биле два пута укинуте у поступку по правним лековима, као и да је првостепени суд списе предмета доставио ревизијском суду ради одлучивања о поднетој ревизији тек након годину дана од изјављивања овог ванредног правног лека, јер је у међувремену решавао о трошковима поступка, спроводећи у том периоду чак три поновна поступка о трошковима. Такође је наведено да Уставни суд није нашао да су парничне странке својим поступањем утицале на наведену дужину трајања поступка.
4. Увидом у списе предмета Основног суда у Чачку – Судска јединица у Горњем Милановцу П2. 354/11, Уставни суд је утврдио да је, након доношења Одлуке Уставног суда Уж-6243/2011 од 27. марта 2013. године, наведени суд заказао још пет рочишта, од којих једно није одржано (заказано за 25. октобар 2013. године), јер нису били присутне судије-поротници.
Основни суд у Чачку – Судска јединица у Горњем Милановцу је 8. новембра 2013. године донео пресуду П2. 354/11, којом је одбио као неоснован тужбени захтев тужиље. Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж2. 172/14 од 3. априла 2014. године одбијена је као неоснована жалба тужиље, те је потврђена пресуда Основног суда у Чачку – Судска јединица у Горњем Милановцу П2. 354/11 од 8. новембра 2013. године. Врховни касациони суд је 20. новембра 2014. године донео пресуду Рев 862/14, којом је одбио као неосновану ревизију тужиље. Означена ревизијска пресуда достављена је парничним странкама 21, односно 23. маја 2015. године.
5. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбама члана 65. Устава је утврђено да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и у томе су равноправни (став 1.) и да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако je то у најбољем интересу детета, у складу са законом (став 2.).
6. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница, Уставни суд је, пре свега, констатовао да је поступак чије се трајање оспорава уставном жалбом, након доношења Одлуке Уставног суда
Уж-6243/2011 од 27. марта 2013. године, па до достављања ревизијске пресуде парничним странкама 21, односно 23. маја 2015. године, трајао две година и два месеца, односно укупно пред парничним судом скоро седам година.
Надаље, Уставни суд је оценио да је истакнути захтев о коме је требало да одлучи парнични суд био од изузетног значаја за подносиоца уставне жалбе, као и да он није предузео ниједну радњу којом би одуговлачио поступак.
Насупрот томе, Уставни суд констатује да је и поред налога датог за ефикасно окончање у предметног парничног поступка, а који је, при томе, по својој природи хитан, тај поступак окончан тек после више од две године, при чему је ревизијска пресуда достављена парничним странкама пола године након доношења.
Имајући у виду наведено, као и разлоге дате у образложењу Одлуке Уж-6243/2011 од 27. марта 2013. године, Уставни суд је утврдио да је неделотворним поступањем парничних судова у означеном парничном поступку подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
7. Оцењујући основаност навода о повреди права родитеља из члана 65. став 1. Устава, коју подносилац изводи из прекомерне дужине трајања предметног парничног поступка, Уставни суд је, пре свега, утврдио да је подносилац уставне жалбе у току предметног парничног поступка указивао надлежном суду да је решењем Општинског суда у Горњем Милановцу П2. 59/06 од 26. децембра 2007. године одређена привремена којом се његова мал. ћерка поверава на чување и васпитање својој мајци Б.Р, која ће самостално вршити родитељско право до правноснажног окончања како тог поступка, тако и предметног парничног поступка П. 63/07, те да се он лишава права на одржавање личних односа са својом мал. ћерком и права да одлучује о било којим питањима која утичу на живот детета, такође до правноснажног окончања означених парничних поступака.
С тим у вези, Уставни суд указује да је уставно право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Уставни суд је даље констатовао да према релевантним начелима из праксе Европског суда за људска права, узајамно уживање родитеља и детета у међусобном контакту представља суштински елемент породичног живота у смислу члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (видети: пресуду Европског суда за људска права у предмету Monory против Румуније, број представке 71099/01, од 5. априла 2005. године, став 70. и пресуду у предмету ВАМ против Србије, став 130.). Такође, из одредаба члана 8. наведене Европске конвенције проистиче да ове одредбе првенствено пружају појединцу заштиту од арбитрерног мешања од стране јавних власти, стварајући за државу негативне обавезе, али да поштовање овог права подразумева и неке позитивне обавезе државе усмерене на усвајање мера којима ће се обезбедити и осигурати поштовање породичног живота, чак и у сфери односа између појединаца. Уставни суд посебно указује да ова позитивна обавеза државе у предметима који се тичу вршења родитељског права, за родитеље у суштини значи да ће држава предузети све мере како би се родитељ(и) поново спојили са децом, односно обавезу да, уз уважавање посебних околности сваког конкретног случаја, таква спајања омогуће, поред осталог и у разумном року (видети: пресуду у предмету ВАМ против Србије, ст. 132. и 133. и Одлуку Уставног суда Уж-5261/2010 од 12. јула 2012. године, доступну преко интернет странице: www.ustavni.sud.rs).
Полазећи од наведеног и уважавајући осетљивост и хитност спорног поступка, а нарочити значај који он имао за подносиоца, као родитеља, те чињеницу да он својим поступцима није допринео наведеној дужини трајања поступка, Уставни суд је утврдио да је неделотворним поступањем парничног суда подносиоцу повређено и право из члана 65. став 1. Устава.
8. Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закон a о Уставном суду, усвојио уставну жалбу у односу на истакнут e повред e права из члана 32. став 1. и члана 65. Устава, одлучујући као тачки 1. изреке.
На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава - раздео Министарство правде.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено одређивање, а посебно дужину трајања предметног парничног поступка. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за утврђену повреду Уставом зајемченог права, учињену неделотворним поступањем парничног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду сопствену праксу, као и праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
9. У односу на истакнутe повред e права на правично суђење и права детета, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 64. Устава, Уставни суд констатује да подносилац није навео уставноправне разлоге због којих сматра да му је повређено право на правично суђење, као и да уставна жалба није ни поднета у име мал. детета подносиоца, те уставну жалбу у овом делу није ни разматрао.
10. На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.
У уставној жалби, поред осталог, подносилац је навео да је тужба у предметном парничном поступку поднета још 2007. године, те да је услед вишегодишњег трајања овог поступка лишен права да виђа своје дете. Од Уставног суда је тражено да утврди повреду означеног уставног права, као и право подносиоца на накнаду нематеријалне штете проузроковане повредом права на суђење у разумном року.
Поднеском од 23. маја 2014. године подносилац је допунио уставну жалбу тако што је истакао и повреду права на правично суђење, права детета и права родитеља, зајемчених чл. 32, 64. и 65. Устава, наводећи да је због дугог трајања предметног парничног поступка, лишен права да одржава личне контакте са својим дететом, с обзиром на то да су привременом мером, одређеном у другом парничном поступку, а до правноснажног окончања тог и оспореног поступка, подносилац и његова мал. ћерка онемогућени да одржавају личне контакте. Подносилац је у допуни уставне жалбе истакао и захтев за накнаду нематеријалне штете због повреде означених права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбом члана 82. став 2. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07, 99/11 и 18/13- Одлука УС ) прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
Одредбом члана 8а Закона о уређењу судова ("Службени гласник РС", бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11 - др. закон, 78/2011 - др. закон, 101/11 и 101/13) прописано је да странка у судском поступку која сматра да јој је повређено право на суђење у разумном року, може непосредно вишем суду поднети захтев за заштиту права на суђење у разумном року.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, како је парнични поступак поводом кога је поднета уставна жалба и даље био у току, уступио предмет на даљу надлежност Апелационом суду у Крагујевцу, о чему је, дописом од 8. маја 2015. године, обавестио подносиоца.
Апелациони суд у Крагујевцу се решењем од 1. октобра 2014. године огласио стварно ненадлежним јер се предметни парнични поступак водио пред Врховним касационим судом, поводом изјављене ревизије, те је списе предмета вратио Уставном суду. С тим у вези Уставни суд указује на своје Решење IIIУ-353/2014 од 3. јула 2014. године. Како је, у међувремену, окончан и поступак по ревизији, Уставни суд је наставио поступак по изјављеној уставној жалби.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд, Велико веће, на седници одржаној 27. марта 2013. године донео je Одлуку Уж-6243/2011, којом је усвојена уставна жалба Бојане Ристовић (друге парничне странке у истом парничном поступку) и утврђено да је у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Чачку – Судска јединица у Горњем Милановцу у предмету П2. 169/10 (касније предмет П.2 354/11) подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Истом одлуком наложено је надлежним судовима да предузму све мере како би се означени парнични поступак, који је, од подношења тужбе 29. августа 2007. године, па до подношења уставне жалбе 5. децембра 2011. године, трајао четири године и три месеца, окончао у најкраћем року и утврђено је право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу на дан исплате. У образложењу ове одлуке наведено је, поред осталог, да је, према оцени Уставног суда, предметни парнични поступак био веома сложен, као и да су парнични судови заказивали рочишта у примереним временским размацима и у кратким роковима одлучивали о изјављеним правним лековима, али да нису поступали делотворно, имајући, при томе, у виду да су пресуде првостепеног суда биле два пута укинуте у поступку по правним лековима, као и да је првостепени суд списе предмета доставио ревизијском суду ради одлучивања о поднетој ревизији тек након годину дана од изјављивања овог ванредног правног лека, јер је у међувремену решавао о трошковима поступка, спроводећи у том периоду чак три поновна поступка о трошковима. Такође је наведено да Уставни суд није нашао да су парничне странке својим поступањем утицале на наведену дужину трајања поступка.
4. Увидом у списе предмета Основног суда у Чачку – Судска јединица у Горњем Милановцу П2. 354/11, Уставни суд је утврдио да је, након доношења Одлуке Уставног суда Уж-6243/2011 од 27. марта 2013. године, наведени суд заказао још пет рочишта, од којих једно није одржано (заказано за 25. октобар 2013. године), јер нису били присутне судије-поротници.
Основни суд у Чачку – Судска јединица у Горњем Милановцу је 8. новембра 2013. године донео пресуду П2. 354/11, којом је одбио као неоснован тужбени захтев тужиље. Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж2. 172/14 од 3. априла 2014. године одбијена је као неоснована жалба тужиље, те је потврђена пресуда Основног суда у Чачку – Судска јединица у Горњем Милановцу П2. 354/11 од 8. новембра 2013. године. Врховни касациони суд је 20. новембра 2014. године донео пресуду Рев 862/14, којом је одбио као неосновану ревизију тужиље. Означена ревизијска пресуда достављена је парничним странкама 21, односно 23. маја 2015. године.
5. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбама члана 65. Устава је утврђено да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и у томе су равноправни (став 1.) и да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако je то у најбољем интересу детета, у складу са законом (став 2.).
6. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница, Уставни суд је, пре свега, констатовао да је поступак чије се трајање оспорава уставном жалбом, након доношења Одлуке Уставног суда
Уж-6243/2011 од 27. марта 2013. године, па до достављања ревизијске пресуде парничним странкама 21, односно 23. маја 2015. године, трајао две година и два месеца, односно укупно пред парничним судом скоро седам година.
Надаље, Уставни суд је оценио да је истакнути захтев о коме је требало да одлучи парнични суд био од изузетног значаја за подносиоца уставне жалбе, као и да он није предузео ниједну радњу којом би одуговлачио поступак.
Насупрот томе, Уставни суд констатује да је и поред налога датог за ефикасно окончање у предметног парничног поступка, а који је, при томе, по својој природи хитан, тај поступак окончан тек после више од две године, при чему је ревизијска пресуда достављена парничним странкама пола године након доношења.
Имајући у виду наведено, као и разлоге дате у образложењу Одлуке Уж-6243/2011 од 27. марта 2013. године, Уставни суд је утврдио да је неделотворним поступањем парничних судова у означеном парничном поступку подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
7. Оцењујући основаност навода о повреди права родитеља из члана 65. став 1. Устава, коју подносилац изводи из прекомерне дужине трајања предметног парничног поступка, Уставни суд је, пре свега, утврдио да је подносилац уставне жалбе у току предметног парничног поступка указивао надлежном суду да је решењем Општинског суда у Горњем Милановцу П2. 59/06 од 26. децембра 2007. године одређена привремена којом се његова мал. ћерка поверава на чување и васпитање својој мајци Б.Р, која ће самостално вршити родитељско право до правноснажног окончања како тог поступка, тако и предметног парничног поступка П. 63/07, те да се он лишава права на одржавање личних односа са својом мал. ћерком и права да одлучује о било којим питањима која утичу на живот детета, такође до правноснажног окончања означених парничних поступака.
С тим у вези, Уставни суд указује да је уставно право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Уставни суд је даље констатовао да према релевантним начелима из праксе Европског суда за људска права, узајамно уживање родитеља и детета у међусобном контакту представља суштински елемент породичног живота у смислу члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (видети: пресуду Европског суда за људска права у предмету Monory против Румуније, број представке 71099/01, од 5. априла 2005. године, став 70. и пресуду у предмету ВАМ против Србије, став 130.). Такође, из одредаба члана 8. наведене Европске конвенције проистиче да ове одредбе првенствено пружају појединцу заштиту од арбитрерног мешања од стране јавних власти, стварајући за државу негативне обавезе, али да поштовање овог права подразумева и неке позитивне обавезе државе усмерене на усвајање мера којима ће се обезбедити и осигурати поштовање породичног живота, чак и у сфери односа између појединаца. Уставни суд посебно указује да ова позитивна обавеза државе у предметима који се тичу вршења родитељског права, за родитеље у суштини значи да ће држава предузети све мере како би се родитељ(и) поново спојили са децом, односно обавезу да, уз уважавање посебних околности сваког конкретног случаја, таква спајања омогуће, поред осталог и у разумном року (видети: пресуду у предмету ВАМ против Србије, ст. 132. и 133. и Одлуку Уставног суда Уж-5261/2010 од 12. јула 2012. године, доступну преко интернет странице: www.ustavni.sud.rs).
Полазећи од наведеног и уважавајући осетљивост и хитност спорног поступка, а нарочити значај који он имао за подносиоца, као родитеља, те чињеницу да он својим поступцима није допринео наведеној дужини трајања поступка, Уставни суд је утврдио да је неделотворним поступањем парничног суда подносиоцу повређено и право из члана 65. став 1. Устава.
8. Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закон a о Уставном суду, усвојио уставну жалбу у односу на истакнут e повред e права из члана 32. став 1. и члана 65. Устава, одлучујући као тачки 1. изреке.
На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава - раздео Министарство правде.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено одређивање, а посебно дужину трајања предметног парничног поступка. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за утврђену повреду Уставом зајемченог права, учињену неделотворним поступањем парничног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду сопствену праксу, као и праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
9. У односу на истакнутe повред e права на правично суђење и права детета, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 64. Устава, Уставни суд констатује да подносилац није навео уставноправне разлоге због којих сматра да му је повређено право на правично суђење, као и да уставна жалба није ни поднета у име мал. детета подносиоца, те уставну жалбу у овом делу није ни разматрао.
10. На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.