Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Миодрага Јоцовића из Ирига, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јуна 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Миодрага Јоцовића изјављена против решења Првог основног суда у Београду Кв. 3558/13 од 8. јула 2013. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 3298/13 од 22. јула 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Миодраг Јоцовић из Ирига је, 5. августа 2013. године , поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Првог основног суда у Београду Кв. 3558/13 од 8. јула 2013. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 3298/13 од 22. јула 2013. године, због повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да му је означено право повређено тиме штo се у притвору налази „скоро две године“, при чему му је притвор продужаван десет пута на основу исте законске одредбе.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означеног права.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Првог основног суда у Београду, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Првим основним судом у Београду у предмету К. 7429/11, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца, по оптужници Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 9660/11 од 16. децембра 2011. године, подигнутој након спроведене истраге која је трајала непуна два месеца.
Подносиоцу уставне жалбе су стављена на терет четири кривична дела разбојништва из члана 206. став 1. Кривичног законика, десет кривичних дела тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 3) Кривичног законика и једно кривично дело тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 3) Кривичног законика у стицају са кривичним делом тешка телесна повреда из члана 121. став 1. истог законика.
До подношења уставне жалбе, Први основни суд у Београду је главни претрес заказао укупно 17 пута. Главни претрес није одржан више пута због недоласка оштећених лица, претходно саслушаних у истражном поступку, а на чијем поновном саслушању је инсистирао подносилац као окривљени. Такође, главни претрес није више пута одржан због недоласка једне од оштећених која није саслушана и истрази, будући да је била на дужем болничком лечењу и рехабилитацији због прелома зглоба кука.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (5. август 2013. године) налазио у притвору једну годину и девет месеци, рачунајући од 31. октобра 2011. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем дежурног истражног судије Првог основног суда у Београду Кри.Д. 407/11 од 2. новембра 2011. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку и продужаван му је током истражног поступка и након подизања оптунице по истом законском основу.
Притвор је подносиоцу последњи пут пре изјављивања уставне жалбе продужен оспореним решењем Првог основног суда у Београду Кв. 3558/13 од 8. јула 2013. године. Поступајући суд је, образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, поред осталог, навео: да је „окривљени основано сумњив да је у релативно кратком временском периоду, почев од 17. августа 2011. до 30. октобра 2011. године, континуирано извршио четири кривична дела разбојништва из члана 206. став 1. Кривичног законика и десет кривичних дела тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 3) Кривичног законика, све у намери прибављања противправне имовинске користи, а да је по сопственом казивању лошег имовног стања, незапослен, без сталних извора прихода и без имовине“, а да „из налаза и мишљења судског вештака од 28. новембра 2011. године произлази да се окривљени у време извршења кривичних дела која му се стављају на терет налазио у фази токсикоманске зависности од опојних дрога и у стањима омамљености услед злоупотребе хероина, па да постоји озбиљна опасност да почини исто или слично кривично дело“, додатно имајући у виду то да је „до сада осам пута осуђиван и то због извршења кривичних дела из групе кривичних дела против имовине и кривичних дела са елементима насиља, при чему више пута и због извршења истоврсних кривичних дела као и дела за која је основано сумњив, последњи пут пресудом тада Трећег општинског суда у Београду К. 1162/01-07 од 12. фебруара 2008. године, због извршења кривичног дела тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 1. Кривичног законика“, те да „све наведене околности у својој међусобној повезаности по оцени већа представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да ће окривљени боравком на слободи поновити извршење истог или сличног кривичног дела, због чега се притвор показује као нужна и неопходна мера у циљу вођења овог кривичног поступка“.
Апелациони суд у Београду је, одлучујући о жалби браниоца подносиоца уставне жалбе на решење Првог основног суда у Београду Кв. 3558/13 од 8. јула 2013. године, оспореним решењем Кж2. 3298/13 од 22. јула 2013. године, исту одбио као неосновану, наводећи да је правилно првостепени суд окривљеном, овде подносиоцу, продужио притвор у складу са одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
4. Одредбама члана 31. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (став 1.); да после подизања оптужнице суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП било је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 146. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП било је прописано: да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено и да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу кривичног поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Притвор је оспореним решењима према подносиоцу уставне жалбе правноснажно продужен током трајања првостепеног кривичног поступка, који је био у фази главног претреса, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће поновити кривично дело. Као што је речено, одредба члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописује да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, што значи да судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница предмета, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени поновити кривично дело, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног решења Првог основног суда у Београду Кв. 3558/13 од 8. јула 2013. године је наведено да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио четири кривична дела разбојништва и десет кривичних дела тешке крађе у временском периоду од 17. августа 2011. до 30. октобра 2011. године, да из налаза и мишљења судског вештака произлази да се подносилац у време извршења кривичних дела која му се стављају на терет налазио у фази токсикоманске зависности од опојних дрога и у стањима омамљености услед злоупотребе хероина и да постоји озбиљна опасност да почини исто или слично кривично дело, да је већ осам пута претходно осуђиван због извршења кривичних дела против имовине и кривичних дела са елементима насиља, те да ове околности у својој међусобној повезаности представљају законом предвиђене особите околности које указују на оправдану бојазан да ће боравком на слободи поновити извршење истог или сличног кривичног дела. Поступајући по жалби подносиоца, Апелациони суд у Београду је у оспореном решењу Кж2. 3298/13 од 22. јула 2013. године изнете разлоге за продужење притвора оценио као правилне.
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да су надлежни судови оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом и разумљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, те да су поступали у складу са одредбама ЗКП када су утврдили да постоје услови и разлози за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Први основни суд у Београду и Апелациони суд у Београду су своје одлуке аргументовано образложили, наводећи, поред основане сумње да је подносилац уставне жалбе учинио кривична дела која су му оптужницом стављена на терет, све околности које, у конкретном случају, оправдавају даље задржавање подносиоца у притвору из разлога предвиђеног чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања. Истовремено, Уставни суд је оценио да се, у околностима овог конкретног случаја, кривични поступак до дана подношења уставне жалбе водио са примереном хитношћу, посебно имајући у виду бројност кривичних дела која се подносиоцу стављају на терет, па тиме и учесника у процесу, те чињеницу да је надлежни суд у примереним роковима заказивао главни претрес, који из објективних разлога није увек и могао бити одржан.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели одговарајуће и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било и даље неопходно ради вођења кривичног поступка.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на ограничено трајање притвора, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац уставне жалбе наводи да му је означено право повређено тиме штo се у притвору налази „скоро две године“, при чему му је притвор продужаван десет пута на основу исте законске одредбе.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означеног права.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Првог основног суда у Београду, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Првим основним судом у Београду у предмету К. 7429/11, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца, по оптужници Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 9660/11 од 16. децембра 2011. године, подигнутој након спроведене истраге која је трајала непуна два месеца.
Подносиоцу уставне жалбе су стављена на терет четири кривична дела разбојништва из члана 206. став 1. Кривичног законика, десет кривичних дела тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 3) Кривичног законика и једно кривично дело тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 3) Кривичног законика у стицају са кривичним делом тешка телесна повреда из члана 121. став 1. истог законика.
До подношења уставне жалбе, Први основни суд у Београду је главни претрес заказао укупно 17 пута. Главни претрес није одржан више пута због недоласка оштећених лица, претходно саслушаних у истражном поступку, а на чијем поновном саслушању је инсистирао подносилац као окривљени. Такође, главни претрес није више пута одржан због недоласка једне од оштећених која није саслушана и истрази, будући да је била на дужем болничком лечењу и рехабилитацији због прелома зглоба кука.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (5. август 2013. године) налазио у притвору једну годину и девет месеци, рачунајући од 31. октобра 2011. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем дежурног истражног судије Првог основног суда у Београду Кри.Д. 407/11 од 2. новембра 2011. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку и продужаван му је током истражног поступка и након подизања оптунице по истом законском основу.
Притвор је подносиоцу последњи пут пре изјављивања уставне жалбе продужен оспореним решењем Првог основног суда у Београду Кв. 3558/13 од 8. јула 2013. године. Поступајући суд је, образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, поред осталог, навео: да је „окривљени основано сумњив да је у релативно кратком временском периоду, почев од 17. августа 2011. до 30. октобра 2011. године, континуирано извршио четири кривична дела разбојништва из члана 206. став 1. Кривичног законика и десет кривичних дела тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 3) Кривичног законика, све у намери прибављања противправне имовинске користи, а да је по сопственом казивању лошег имовног стања, незапослен, без сталних извора прихода и без имовине“, а да „из налаза и мишљења судског вештака од 28. новембра 2011. године произлази да се окривљени у време извршења кривичних дела која му се стављају на терет налазио у фази токсикоманске зависности од опојних дрога и у стањима омамљености услед злоупотребе хероина, па да постоји озбиљна опасност да почини исто или слично кривично дело“, додатно имајући у виду то да је „до сада осам пута осуђиван и то због извршења кривичних дела из групе кривичних дела против имовине и кривичних дела са елементима насиља, при чему више пута и због извршења истоврсних кривичних дела као и дела за која је основано сумњив, последњи пут пресудом тада Трећег општинског суда у Београду К. 1162/01-07 од 12. фебруара 2008. године, због извршења кривичног дела тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 1. Кривичног законика“, те да „све наведене околности у својој међусобној повезаности по оцени већа представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да ће окривљени боравком на слободи поновити извршење истог или сличног кривичног дела, због чега се притвор показује као нужна и неопходна мера у циљу вођења овог кривичног поступка“.
Апелациони суд у Београду је, одлучујући о жалби браниоца подносиоца уставне жалбе на решење Првог основног суда у Београду Кв. 3558/13 од 8. јула 2013. године, оспореним решењем Кж2. 3298/13 од 22. јула 2013. године, исту одбио као неосновану, наводећи да је правилно првостепени суд окривљеном, овде подносиоцу, продужио притвор у складу са одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
4. Одредбама члана 31. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (став 1.); да после подизања оптужнице суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП било је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 146. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП било је прописано: да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено и да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу кривичног поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Притвор је оспореним решењима према подносиоцу уставне жалбе правноснажно продужен током трајања првостепеног кривичног поступка, који је био у фази главног претреса, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће поновити кривично дело. Као што је речено, одредба члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописује да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, што значи да судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница предмета, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени поновити кривично дело, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног решења Првог основног суда у Београду Кв. 3558/13 од 8. јула 2013. године је наведено да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио четири кривична дела разбојништва и десет кривичних дела тешке крађе у временском периоду од 17. августа 2011. до 30. октобра 2011. године, да из налаза и мишљења судског вештака произлази да се подносилац у време извршења кривичних дела која му се стављају на терет налазио у фази токсикоманске зависности од опојних дрога и у стањима омамљености услед злоупотребе хероина и да постоји озбиљна опасност да почини исто или слично кривично дело, да је већ осам пута претходно осуђиван због извршења кривичних дела против имовине и кривичних дела са елементима насиља, те да ове околности у својој међусобној повезаности представљају законом предвиђене особите околности које указују на оправдану бојазан да ће боравком на слободи поновити извршење истог или сличног кривичног дела. Поступајући по жалби подносиоца, Апелациони суд у Београду је у оспореном решењу Кж2. 3298/13 од 22. јула 2013. године изнете разлоге за продужење притвора оценио као правилне.
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да су надлежни судови оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом и разумљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, те да су поступали у складу са одредбама ЗКП када су утврдили да постоје услови и разлози за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Први основни суд у Београду и Апелациони суд у Београду су своје одлуке аргументовано образложили, наводећи, поред основане сумње да је подносилац уставне жалбе учинио кривична дела која су му оптужницом стављена на терет, све околности које, у конкретном случају, оправдавају даље задржавање подносиоца у притвору из разлога предвиђеног чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања. Истовремено, Уставни суд је оценио да се, у околностима овог конкретног случаја, кривични поступак до дана подношења уставне жалбе водио са примереном хитношћу, посебно имајући у виду бројност кривичних дела која се подносиоцу стављају на терет, па тиме и учесника у процесу, те чињеницу да је надлежни суд у примереним роковима заказивао главни претрес, који из објективних разлога није увек и могао бити одржан.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели одговарајуће и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било и даље неопходно ради вођења кривичног поступка.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на ограничено трајање притвора, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић
Весна Илић Прелић