Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, мр Томислав Стојковић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Маре Глигорић из Лознице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. маја 2015. године, донео je
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Маре Глигорић и утврђује да је решењем Основног суда у Лозници Ипв. И. 76/2013 од 13. новембра 2013. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правно средство из члана 36. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се решење Основног суда у Лозници Ипв. И. 76/2013 од 13. новембра 2013. године и одређује се да наведени суд донесе нову одлуку о приговору подноситељке изјављеном против става другог изреке решења Основног суда у Лозници И. 3086/2010 од 28. августа 2012. године.
3. Одбија се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
2. Поништава се решење Основног суда у Лозници Ипв. И. 76/2013 од 13. новембра 2013. године и одређује се да наведени суд донесе нову одлуку о приговору подноситељке изјављеном против става другог изреке решења Основног суда у Лозници И. 3086/2010 од 28. августа 2012. године.
3. Одбија се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мара Глигорић из Лознице је, 17. септембра 2012. године, преко пуномоћника Станоја Филиповића, адвоката из Лознице, поднела Уставном суду уставну жалбу против решења Основног суда у Лозници И. 3086/10 од 5. јула 2012. године, Ипв. И. 122/12 од 20. августа 2012. године и И. 3086/2010 од 28. августа 2012. године (став други изреке тог решења), због повреде начела и права зајемчених одредбама члана 25, члана 26. ст. 1. и 3, члана 27. став 1, члана 32. став 1, члана 36, члана 58. став 1, члана 142. став 2. и члана 145. став 2. Устава Републике Србије. Истовремено, подноситељка уставне жалбе је, са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава оспорила и дужину трајања извршног поступка у коме су донета наведена решења.
Подноситељка уставне жалбе је допунама жалбе од 23. децембра 2013. и 17. марта 2014. године оспорила решење Основног суда у Лозници Ипв. И. 76/2013 од 13. новембра 2013. године и решење Врховног касационог суда Гзз1. 426/13 од 26. децембра 2013. године, истичући да су тим решењем повређена начела и права зајемчена одредбама чл. 18, 25, 32, 36, 58, 142. и 145. Устава.
Подноситељка уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји жалбу, утврди повреду наведених начела и права зајемчених Уставом и утврди јој право на накнаду материјалне штете настале ненаплатом потраживања утврђеног правноснажном и извршном пресудом Општинског суда у Лозници П. 189/2000 од 13. децембра 2000. године, право на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, као и право на накнаду трошкова поступка по уставној жалби.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Правноснажном и извршном пресудом Општинског суда у Лозници П. 189/2000 од 13. децембра 2000. године је обавезан тужени П.А. да на име накнаде нематеријалне и материјалне штете исплати тужиљи, овде подноситељки уставне жалбе, одговарајуће новчане износе, са законском затезном каматом.
Извршни поверилац, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је 25. фебруара 2002. године Општинском суду у Лозници предлог за извршење против извршног дужника П.А, ради принудне наплате потраживања утврђеног наведеном извршном исправом, тражећи да се извршење спроведе продајом непокретности дужника.
Општински суд у Лозници је 26. фебруара 2002. године донео решење И. 155/02, којим је усвојио наведени предлог и одредио принудно извршење.
Првостепени суд је 30. марта 2007. године донео решење И. 30/07, којим је извршном повериоцу досудио у својину непокретност извршног дужника, док је 9. маја 2007. године донео решење И. 30/07 о предаји те непокретности извршном повериоцу.
Имајући у виду да извршни дужник није поступио по наведеном решењу о предаји непокретности, извршни поверилац је 24. маја 2007. године поднела првостепеном суду предлог за извршење, којим је тражила да јој се преда у државину непокретност дужника. Општински суд у Лозници је решењем И. 719/07 од 31. маја 2007. године усвојио тај предлог извршног повериоца.
Општински суд у Лозници је 6. јула 2007. године донео решење И. 30/07, којим је ставио ван снаге своја решења И. 155/02 од 26. фебруара 2002, И. 30/07 од 30. марта 2007. и И. 30/07 од 9. маја 2007. године и укинуо све спроведене извршне радње у овом предмету, истичући да извршни дужник према извештају Службе за катастар непокретности у Лозници није власник на непокретности на којој је предложено извршење, већ је као власник уписана С.Б, на основу судског поравнања од 11. маја 1995. године закљученог у ванпарничном поступку који се водио пред истим судом у предмету 3Р. 361/95.
Општински суд у Лозници је 14. септембра 2007. године донео решење И. 719/07, којим је обуставио поступак извршења одређеног решењем истог суда И. 719/07 од 30. маја 2007. године.
Извршни поверилац, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је 8. новембра 2010. године предлог за извршење Основном суду у Лозници против извршног дужника П.А, ради принудне наплате потраживања утврђеног наведеном извршном исправом, тражећи да се извршење спроведе пописом, проценом и продајом покретности дужника. Истовремено, тужиља је поднела Основном суду у Лозници тужбу којом је тражила да се утврди ништавост судског поравнања које је закључено у наведеном ванпарничном поступку.
Основни суд у Лозници је 15. новембра 2010. године донео решење И. 3086/10, којим је усвојио наведени предлог повериоца и одредио принудно извршење.
Извршни поверилац је 18. јуна 2012. године поднела предлог да извршни суд прекине поступак принудног извршења до правноснажног окончања парнице која се водила ради утврђења ништавости судског поравнања или да сам реши претходно питање, тако што ће донети одлуку да је ништаво то поравнање.
Основни суд у Лозници је 5. јула 2012. године донео оспорено решење И. 3086/10, којим је одбио као неосноване предлоге извршног повериоца.
Веће Основног суда у Лозници је 20. августа 2012. године донело оспорено решење Ипв. И. 122/12, којим је одбацило као недозвољен приговор извршног повериоца изјављеног против првостепеног решења.
Основни суд у Лозници је 28. августа 2012. године донео оспорено решење И. 3086/2010, којим је: у ставу првом изреке исправио решење о принудном извршењу И. 3086/10 од 15. новембра 2010. године; а у ставу другом изреке обуставио извршни поступак и укинуо све до сада спроведене извршне радње. Извршни суд је истакао да је у овом предмету одређено извршење продајом покретних ствари извршног дужника и да судски извршитељ приликом изласка на лице места код дужника није нашао ствари које могу бити предмет извршења, о чему је обавештен извршни поверилац, а он није предложио да се поново спроведе попис, у смислу одредаба члана 91. Закона о извршењу и обезбеђењу.
Веће Основног суда у Лозници је 13. новембра 2013. године донело оспорено решење Ипв. И. 76/2013, којим је одбацило као недозвољен приговор извршног повериоца изјављен против става другог изреке првостепеног решења, а којим је обустављен овај извршни поступак. У образложењу оспореног другостепеног решења је наведено да Закон о извршењу и обезбеђењу не предвиђа могућност изјављивања приговора против побијаног решења.
Врховни касациони суд је оспореним решењем Гзз1. 426/13 од 26. децембра 2013. године одбацио као недозвољен захтев за заштиту законитости извршног повериоца изјављен против решења Основног суда у Лозници И. 3086/10 од 5. јула 2012. године и Ипв. И. 122/12 од 20. августа 2012. године.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подноситељка уставне жалбе, утврђено је: да је физички и психички интегритет неповредив и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да нико не може бити држан у ропству или у положају сличном ропству, те да је забрањен принудни рад и да се сексуално или економско искоришћавање лица које је у неповољном положају сматра принудним радом (члан 26. ст. 1. и 3.); да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да су судови самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона и других општих аката, када је то предвиђено законом, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора (члан 142. став 2.); да се судске одлуке заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона (члан 145. став 2.).
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу ("Службени гласник РС", бр. 31/11 и 99/11), који је важио у време доношења оспорених решења у предметном извршном поступку и које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је: да се у поступку извршења и обезбеђења сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није другачије одређено (члан 10.); да је правни лек у поступку извршења и обезбеђења одређеног у извршном поступку приговор и да се против решења суда може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (члан 39. ст. 1 . и 2.); да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем (члан 75.); да суд обуставља извршење ако је извршна исправа правноснажно, односно коначно укинута, преиначена, поништена или стављена ван снаге, услед смрти странке која нема наследника, услед престанка странке која је правно лице, а нема правног следбеника, ако је потраживање престало, услед пропасти предмета извршења, ако нема имовине која може бити предмет извршења и из других разлога предвиђених законом (члан 76. став 1. тач. 1) – 7)); да извршни поверилац може, у року од 45 дана од дана пријема обавештења о безуспешном попису, односно од дана безуспешног пописа коме је присуствовао, предложити да се поново спроведе попис, те да извршитељ може да понавља попис и без предлога извршног повериоца, те да ће суд, ако извршни поверилац у том року не предложи да се попис поново спроведе или ако се ни приликом поновног пописа не нађу ствари које могу бити предмет извршења, обуставити извршење (члан 91. ст. 4. и 5.).
Одредбом члана 399. став 1. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС, 74/13 – Одлука УС и 55/14), који је важио у време доношења оспореног решења Основног суда у Лозници Ипв. И. 76/2013 од 13. новембра 2013. године и који се сходно примењивао на предметни извршни поступак, прописано је да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба, ако законом није другачије прописано.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у делу којим је оспорава решење Основног суда у Лозници Ипв. И. 76/2013 од 13. новембра 2013. године, а којим је одбачен као недозвољен приговор подноситељке уставне жалбе изјављен против става другог изреке решења истог суда И. 3086/2010 од 28. августа 2012. године, Уставни суд је закључио да подноситељка своје тврдње о повреди права на правно средство из члана 36. став 2. Устава заснива на чињеници да јој је другостепено веће онемогућило да улагањем редовног правног лека отклони очигледне незаконитости и неправилности које су учињене у предметном извршном поступку.
Пре упуштања у оцену основаности навода подноситељке уставне жалбе о повреди њеног права на правно средство, Уставни суд је имао у виду карактер првостепеног решења против кога је подноситељка изјавила приговор. У конкретном случају, решењем Основног суда у Лозници И. 3086/2010 од 28. августа 2012. године, у ставу другом изреке је обустављен извршни поступак, у коме је подноситељка уставне жалбе имала својство извршног повериоца, због тога што она у смислу одредаба члана 91. Закона о извршењу и обезбеђењу није у одговарајућем року предложила да се поново спроведе попис покретних ствари извршног дужника, а на којима је предложено спровођење извршења. Полазећи од тога, а узимајући у обзир да обустава извршења у складу са одредбом члана 75. Закона о извршењу и обезбеђењу представља један од начина окончања извршног поступка, Уставни суд сматра да је овим првостепеним решењем у суштини коначно одлучено о имовинским правима подноситељке уставне жалбе као извршног повериоца, јер је она de facto онемогућена да своје потраживање утврђено извршном исправом оствари из вредности покретне имовине извршног дужника. Поред тога, Уставни суд је приметио да је првостепени суд у поуци о правном леку навео да странке имају право да против наведеног решења поднесу приговор. Са друге стране, Уставни суд је констатовао да у поступку принудног извршења суд одлучује закључком или решењем, при чему Закон о извршењу и обезбеђењу није регулисао како форму акта којим се поступак обуставља, тако ни питање да ли је дозвољен приговор против акта којим се поступак обуставља. С обзиром на наведено, а имајући у виду да је одредбом члана 399. став 1. Закона о парничном поступку из 2011. године, који се сходно примењује у поступку извршења, предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако закон није другачије прописао, Уставни суд налази да се у таквој правној ситуацији може поднети приговор против решења о обустављању извршног поступка, јер извршни поверилац има правни интерес за његово изјављивање. На овакав правни закључак управо упућује одредба члана 36. став 2. Устава, којом се сваком јемчи право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Дакле, Уставни суд је оценио да решење о обустави извршног поступка свакако спада у судске акте којима се одлучује о правима подноситељке уставне жалбе. Стога Уставни суд сматра да када се решењем у извршном поступку одлучује, као у конкретном случају, о правима и обавезама странака, оне имају право на правни лек, односно право на приговор у складу са чланом 39. Закона о извршењу и обезбеђењу, те да подноситељки уставне жалбе као извршном повериоцу припада право на изјављивање приговора већу првостепеног суда.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је закључио да је оспореним решењем, којим је одбачен као недозвољен приговор против првостепеног решења о обустављању извршног поступка, повређено право подноситељке уставне жалбе на правно средство, па је усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. По оцени Уставног суда, уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на то да је у предметном извршном поступку повређено право подноситељке на суђење у разумном року. Наиме, Уставни суд је закључио да подноситељка уставне жалбе није навела конкретне и чињенично утемељене разлоге који се могу довести у везу са поступањем надлежних судова, сложеношћу предмета, поступањем саме подноситељке и значајем који је предмет спора имао за њу, а што би могло представљати уставноправне разлоге који указују на повреду права на суђење у разумном року.
При томе, Уставни суд истиче да се предметни извршни поступак, у коме су донета оспорена решења, не може посматрати као јединствена целина са извршним поступком који се водио пред Општинским судом у Лозници у предмету П. 155/02, а који је покренут 25. фебруара 2002. године подношењем предлога за извршење подноситељке уставне жалбе и правноснажно окончан решењем Општинског суда у Лозници И. 719/07 од 14. септембра 2007. године, којим је обустављен поступак због тога што извршни дужник није имао право својине на непокретности на којој је предложено извршење. С тим у вези, Уставни суд напомиње да подноситељка уставне жалбе, упркос томе што указује на неделотворно поступање извршног суда у предмету И. 719/07, није изричито оспорила дужину трајања тог извршног поступка. Из тих разлога, Уставни суд је одбацио уставну жалбу у овом делу као недозвољену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка , па је одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Испитујући постојање процесних претпоставки за поступање по уставној жалби у преосталом делу, Уставни суд је констатовао да подноситељка оспорава решење Основног суда у Лозници И. 3086/10 од 5. јула 2012. године, којим су одбијени као неосновани њени предлози да извршни суд прекине извршни поступак или сам реши претходно питање у вези оцене пуноважности судског поравнања (које је подноситељка побијала у парничном поступку), решење Основног суда у Лозници Ипв. И. 122/12 од 20. августа 2012. године, којим је одбачен као недозвољен њен приговор изјављен против првостепеног решења, као и решење Врховног касационог суда Гзз1. 426/13 од 26. децембра 2013. године, којим је одбачен као недозвољен захтев подноситељке за заштиту законитости поднет против првостепеног решења.
Имајући у виду природу оспорених решења, Уставни суд налази да се у конкретном случају ради о решењима процесног карактера, којима није одлучивано о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе, већ само о томе да ли су испуњени услови за прекид поступка принудног извршења и да ли извршни суд у складу са одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу може да преузме улогу парничног суда, односно да ли је дозвољен редован и ванредни правни лек против таквог првостепеног решења. Стога Уставни суд сматра да је уставна жалба у овом делу, ratione materiae, недозвољена. Полазећи од изнетог, Уставни суд је одбацио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Уставни суд је нашао да се штетне последице учињене повредом права на правно средство могу отклонити једино поништајем оспорен ог решења Основног суда у Лозници Ипв. И. 76/2013 од 13. новембра 2013. године , како би наведени суд у поновном поступку донео нову одлуку о приговору подноситељке уставне жалбе изјављеном против става другог изреке решења Основног суда у Лозници И. 3086/2010 од 28. августа 2012. године, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
Одлучујући о захтеву подноситељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, утврђивање повреде права на правно средство довољно правично задовољење за подноситељку. При томе, Уставни суд је имао у виду да је претходно одредио да ће се штетне последице због учињене повреде права отклонити поништајем оспореног решења. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, одбио захтев за накнаду материјалне штете, одлучујући као у тачки 3. изреке.
У вези захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка по овој уставној жалби, Уставни суд истиче да је одредбом члана 6. став 2. Закона о Уставном суду прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове и да је лицима која желе да изјаве уставну жалбу пружена својеврсна правна помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано Упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе (који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу), те сматра да нема услова за одређивање накнаде трошкова поступка пред Судом.
Будући да је у овој уставноправној ствари поништено оспорено другостепено решење и да ће приговор подноситељке уставне жалбе бити предмет поновног преиспитивања и одлучивања пред Основним судом у Лозници, Уставни суд није посебно испитивао тврдње подноситељке да су решењем Основног суда у Лозници Ипв. И. 76/2013 од 13. новембра 2013. године повређена начела и права зајемчена одредбама члана 25, члана 26. ст. 1. и 3, члана 27. став 1, члана 32. став 1, члана 36. став 1, члана 58. став 1, члана 142. став 2. и члана 145. став 2. Устава.
9. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
Подноситељка уставне жалбе је допунама жалбе од 23. децембра 2013. и 17. марта 2014. године оспорила решење Основног суда у Лозници Ипв. И. 76/2013 од 13. новембра 2013. године и решење Врховног касационог суда Гзз1. 426/13 од 26. децембра 2013. године, истичући да су тим решењем повређена начела и права зајемчена одредбама чл. 18, 25, 32, 36, 58, 142. и 145. Устава.
Подноситељка уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји жалбу, утврди повреду наведених начела и права зајемчених Уставом и утврди јој право на накнаду материјалне штете настале ненаплатом потраживања утврђеног правноснажном и извршном пресудом Општинског суда у Лозници П. 189/2000 од 13. децембра 2000. године, право на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, као и право на накнаду трошкова поступка по уставној жалби.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Правноснажном и извршном пресудом Општинског суда у Лозници П. 189/2000 од 13. децембра 2000. године је обавезан тужени П.А. да на име накнаде нематеријалне и материјалне штете исплати тужиљи, овде подноситељки уставне жалбе, одговарајуће новчане износе, са законском затезном каматом.
Извршни поверилац, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је 25. фебруара 2002. године Општинском суду у Лозници предлог за извршење против извршног дужника П.А, ради принудне наплате потраживања утврђеног наведеном извршном исправом, тражећи да се извршење спроведе продајом непокретности дужника.
Општински суд у Лозници је 26. фебруара 2002. године донео решење И. 155/02, којим је усвојио наведени предлог и одредио принудно извршење.
Првостепени суд је 30. марта 2007. године донео решење И. 30/07, којим је извршном повериоцу досудио у својину непокретност извршног дужника, док је 9. маја 2007. године донео решење И. 30/07 о предаји те непокретности извршном повериоцу.
Имајући у виду да извршни дужник није поступио по наведеном решењу о предаји непокретности, извршни поверилац је 24. маја 2007. године поднела првостепеном суду предлог за извршење, којим је тражила да јој се преда у државину непокретност дужника. Општински суд у Лозници је решењем И. 719/07 од 31. маја 2007. године усвојио тај предлог извршног повериоца.
Општински суд у Лозници је 6. јула 2007. године донео решење И. 30/07, којим је ставио ван снаге своја решења И. 155/02 од 26. фебруара 2002, И. 30/07 од 30. марта 2007. и И. 30/07 од 9. маја 2007. године и укинуо све спроведене извршне радње у овом предмету, истичући да извршни дужник према извештају Службе за катастар непокретности у Лозници није власник на непокретности на којој је предложено извршење, већ је као власник уписана С.Б, на основу судског поравнања од 11. маја 1995. године закљученог у ванпарничном поступку који се водио пред истим судом у предмету 3Р. 361/95.
Општински суд у Лозници је 14. септембра 2007. године донео решење И. 719/07, којим је обуставио поступак извршења одређеног решењем истог суда И. 719/07 од 30. маја 2007. године.
Извршни поверилац, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је 8. новембра 2010. године предлог за извршење Основном суду у Лозници против извршног дужника П.А, ради принудне наплате потраживања утврђеног наведеном извршном исправом, тражећи да се извршење спроведе пописом, проценом и продајом покретности дужника. Истовремено, тужиља је поднела Основном суду у Лозници тужбу којом је тражила да се утврди ништавост судског поравнања које је закључено у наведеном ванпарничном поступку.
Основни суд у Лозници је 15. новембра 2010. године донео решење И. 3086/10, којим је усвојио наведени предлог повериоца и одредио принудно извршење.
Извршни поверилац је 18. јуна 2012. године поднела предлог да извршни суд прекине поступак принудног извршења до правноснажног окончања парнице која се водила ради утврђења ништавости судског поравнања или да сам реши претходно питање, тако што ће донети одлуку да је ништаво то поравнање.
Основни суд у Лозници је 5. јула 2012. године донео оспорено решење И. 3086/10, којим је одбио као неосноване предлоге извршног повериоца.
Веће Основног суда у Лозници је 20. августа 2012. године донело оспорено решење Ипв. И. 122/12, којим је одбацило као недозвољен приговор извршног повериоца изјављеног против првостепеног решења.
Основни суд у Лозници је 28. августа 2012. године донео оспорено решење И. 3086/2010, којим је: у ставу првом изреке исправио решење о принудном извршењу И. 3086/10 од 15. новембра 2010. године; а у ставу другом изреке обуставио извршни поступак и укинуо све до сада спроведене извршне радње. Извршни суд је истакао да је у овом предмету одређено извршење продајом покретних ствари извршног дужника и да судски извршитељ приликом изласка на лице места код дужника није нашао ствари које могу бити предмет извршења, о чему је обавештен извршни поверилац, а он није предложио да се поново спроведе попис, у смислу одредаба члана 91. Закона о извршењу и обезбеђењу.
Веће Основног суда у Лозници је 13. новембра 2013. године донело оспорено решење Ипв. И. 76/2013, којим је одбацило као недозвољен приговор извршног повериоца изјављен против става другог изреке првостепеног решења, а којим је обустављен овај извршни поступак. У образложењу оспореног другостепеног решења је наведено да Закон о извршењу и обезбеђењу не предвиђа могућност изјављивања приговора против побијаног решења.
Врховни касациони суд је оспореним решењем Гзз1. 426/13 од 26. децембра 2013. године одбацио као недозвољен захтев за заштиту законитости извршног повериоца изјављен против решења Основног суда у Лозници И. 3086/10 од 5. јула 2012. године и Ипв. И. 122/12 од 20. августа 2012. године.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подноситељка уставне жалбе, утврђено је: да је физички и психички интегритет неповредив и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да нико не може бити држан у ропству или у положају сличном ропству, те да је забрањен принудни рад и да се сексуално или економско искоришћавање лица које је у неповољном положају сматра принудним радом (члан 26. ст. 1. и 3.); да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да су судови самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона и других општих аката, када је то предвиђено законом, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора (члан 142. став 2.); да се судске одлуке заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона (члан 145. став 2.).
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу ("Службени гласник РС", бр. 31/11 и 99/11), који је важио у време доношења оспорених решења у предметном извршном поступку и које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је: да се у поступку извршења и обезбеђења сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није другачије одређено (члан 10.); да је правни лек у поступку извршења и обезбеђења одређеног у извршном поступку приговор и да се против решења суда може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (члан 39. ст. 1 . и 2.); да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем (члан 75.); да суд обуставља извршење ако је извршна исправа правноснажно, односно коначно укинута, преиначена, поништена или стављена ван снаге, услед смрти странке која нема наследника, услед престанка странке која је правно лице, а нема правног следбеника, ако је потраживање престало, услед пропасти предмета извршења, ако нема имовине која може бити предмет извршења и из других разлога предвиђених законом (члан 76. став 1. тач. 1) – 7)); да извршни поверилац може, у року од 45 дана од дана пријема обавештења о безуспешном попису, односно од дана безуспешног пописа коме је присуствовао, предложити да се поново спроведе попис, те да извршитељ може да понавља попис и без предлога извршног повериоца, те да ће суд, ако извршни поверилац у том року не предложи да се попис поново спроведе или ако се ни приликом поновног пописа не нађу ствари које могу бити предмет извршења, обуставити извршење (члан 91. ст. 4. и 5.).
Одредбом члана 399. став 1. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС, 74/13 – Одлука УС и 55/14), који је важио у време доношења оспореног решења Основног суда у Лозници Ипв. И. 76/2013 од 13. новембра 2013. године и који се сходно примењивао на предметни извршни поступак, прописано је да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба, ако законом није другачије прописано.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у делу којим је оспорава решење Основног суда у Лозници Ипв. И. 76/2013 од 13. новембра 2013. године, а којим је одбачен као недозвољен приговор подноситељке уставне жалбе изјављен против става другог изреке решења истог суда И. 3086/2010 од 28. августа 2012. године, Уставни суд је закључио да подноситељка своје тврдње о повреди права на правно средство из члана 36. став 2. Устава заснива на чињеници да јој је другостепено веће онемогућило да улагањем редовног правног лека отклони очигледне незаконитости и неправилности које су учињене у предметном извршном поступку.
Пре упуштања у оцену основаности навода подноситељке уставне жалбе о повреди њеног права на правно средство, Уставни суд је имао у виду карактер првостепеног решења против кога је подноситељка изјавила приговор. У конкретном случају, решењем Основног суда у Лозници И. 3086/2010 од 28. августа 2012. године, у ставу другом изреке је обустављен извршни поступак, у коме је подноситељка уставне жалбе имала својство извршног повериоца, због тога што она у смислу одредаба члана 91. Закона о извршењу и обезбеђењу није у одговарајућем року предложила да се поново спроведе попис покретних ствари извршног дужника, а на којима је предложено спровођење извршења. Полазећи од тога, а узимајући у обзир да обустава извршења у складу са одредбом члана 75. Закона о извршењу и обезбеђењу представља један од начина окончања извршног поступка, Уставни суд сматра да је овим првостепеним решењем у суштини коначно одлучено о имовинским правима подноситељке уставне жалбе као извршног повериоца, јер је она de facto онемогућена да своје потраживање утврђено извршном исправом оствари из вредности покретне имовине извршног дужника. Поред тога, Уставни суд је приметио да је првостепени суд у поуци о правном леку навео да странке имају право да против наведеног решења поднесу приговор. Са друге стране, Уставни суд је констатовао да у поступку принудног извршења суд одлучује закључком или решењем, при чему Закон о извршењу и обезбеђењу није регулисао како форму акта којим се поступак обуставља, тако ни питање да ли је дозвољен приговор против акта којим се поступак обуставља. С обзиром на наведено, а имајући у виду да је одредбом члана 399. став 1. Закона о парничном поступку из 2011. године, који се сходно примењује у поступку извршења, предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако закон није другачије прописао, Уставни суд налази да се у таквој правној ситуацији може поднети приговор против решења о обустављању извршног поступка, јер извршни поверилац има правни интерес за његово изјављивање. На овакав правни закључак управо упућује одредба члана 36. став 2. Устава, којом се сваком јемчи право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Дакле, Уставни суд је оценио да решење о обустави извршног поступка свакако спада у судске акте којима се одлучује о правима подноситељке уставне жалбе. Стога Уставни суд сматра да када се решењем у извршном поступку одлучује, као у конкретном случају, о правима и обавезама странака, оне имају право на правни лек, односно право на приговор у складу са чланом 39. Закона о извршењу и обезбеђењу, те да подноситељки уставне жалбе као извршном повериоцу припада право на изјављивање приговора већу првостепеног суда.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је закључио да је оспореним решењем, којим је одбачен као недозвољен приговор против првостепеног решења о обустављању извршног поступка, повређено право подноситељке уставне жалбе на правно средство, па је усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. По оцени Уставног суда, уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на то да је у предметном извршном поступку повређено право подноситељке на суђење у разумном року. Наиме, Уставни суд је закључио да подноситељка уставне жалбе није навела конкретне и чињенично утемељене разлоге који се могу довести у везу са поступањем надлежних судова, сложеношћу предмета, поступањем саме подноситељке и значајем који је предмет спора имао за њу, а што би могло представљати уставноправне разлоге који указују на повреду права на суђење у разумном року.
При томе, Уставни суд истиче да се предметни извршни поступак, у коме су донета оспорена решења, не може посматрати као јединствена целина са извршним поступком који се водио пред Општинским судом у Лозници у предмету П. 155/02, а који је покренут 25. фебруара 2002. године подношењем предлога за извршење подноситељке уставне жалбе и правноснажно окончан решењем Општинског суда у Лозници И. 719/07 од 14. септембра 2007. године, којим је обустављен поступак због тога што извршни дужник није имао право својине на непокретности на којој је предложено извршење. С тим у вези, Уставни суд напомиње да подноситељка уставне жалбе, упркос томе што указује на неделотворно поступање извршног суда у предмету И. 719/07, није изричито оспорила дужину трајања тог извршног поступка. Из тих разлога, Уставни суд је одбацио уставну жалбу у овом делу као недозвољену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка , па је одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Испитујући постојање процесних претпоставки за поступање по уставној жалби у преосталом делу, Уставни суд је констатовао да подноситељка оспорава решење Основног суда у Лозници И. 3086/10 од 5. јула 2012. године, којим су одбијени као неосновани њени предлози да извршни суд прекине извршни поступак или сам реши претходно питање у вези оцене пуноважности судског поравнања (које је подноситељка побијала у парничном поступку), решење Основног суда у Лозници Ипв. И. 122/12 од 20. августа 2012. године, којим је одбачен као недозвољен њен приговор изјављен против првостепеног решења, као и решење Врховног касационог суда Гзз1. 426/13 од 26. децембра 2013. године, којим је одбачен као недозвољен захтев подноситељке за заштиту законитости поднет против првостепеног решења.
Имајући у виду природу оспорених решења, Уставни суд налази да се у конкретном случају ради о решењима процесног карактера, којима није одлучивано о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе, већ само о томе да ли су испуњени услови за прекид поступка принудног извршења и да ли извршни суд у складу са одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу може да преузме улогу парничног суда, односно да ли је дозвољен редован и ванредни правни лек против таквог првостепеног решења. Стога Уставни суд сматра да је уставна жалба у овом делу, ratione materiae, недозвољена. Полазећи од изнетог, Уставни суд је одбацио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Уставни суд је нашао да се штетне последице учињене повредом права на правно средство могу отклонити једино поништајем оспорен ог решења Основног суда у Лозници Ипв. И. 76/2013 од 13. новембра 2013. године , како би наведени суд у поновном поступку донео нову одлуку о приговору подноситељке уставне жалбе изјављеном против става другог изреке решења Основног суда у Лозници И. 3086/2010 од 28. августа 2012. године, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
Одлучујући о захтеву подноситељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, утврђивање повреде права на правно средство довољно правично задовољење за подноситељку. При томе, Уставни суд је имао у виду да је претходно одредио да ће се штетне последице због учињене повреде права отклонити поништајем оспореног решења. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, одбио захтев за накнаду материјалне штете, одлучујући као у тачки 3. изреке.
У вези захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка по овој уставној жалби, Уставни суд истиче да је одредбом члана 6. став 2. Закона о Уставном суду прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове и да је лицима која желе да изјаве уставну жалбу пружена својеврсна правна помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано Упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе (који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу), те сматра да нема услова за одређивање накнаде трошкова поступка пред Судом.
Будући да је у овој уставноправној ствари поништено оспорено другостепено решење и да ће приговор подноситељке уставне жалбе бити предмет поновног преиспитивања и одлучивања пред Основним судом у Лозници, Уставни суд није посебно испитивао тврдње подноситељке да су решењем Основног суда у Лозници Ипв. И. 76/2013 од 13. новембра 2013. године повређена начела и права зајемчена одредбама члана 25, члана 26. ст. 1. и 3, члана 27. став 1, члана 32. став 1, члана 36. став 1, члана 58. став 1, члана 142. став 2. и члана 145. став 2. Устава.
9. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић
Весна Илић Прелић