Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Б . из Савиног Села, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јуна 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Б . изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3557/13 од 29. новембра 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Б . из Савиног Села је , 23. децембра 2013. године, преко пуномоћника Љ . А, адвоката из Новог Сада, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3557/13 од 29. новембра 2013. године, због повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи да је оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3557/13 од 29. новембра 2013. године одбијена као неоснована жалба његовог браниоца изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1823/13 од 5. новембра 2013. године, којим му је притвор продужен за још 30 дана на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. Подносилац сматра да му је оспореним решењем повређено право зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава, јер је суд „пренебрегао“ чињеницу да је оптужница враћена надлежном јавном тужиоцу ради стављања предлога за допуну истраге, те закључује да је „јасно да је кривични поступак враћен у фазу истраге“ и да је „након шест месеци од дана када је лишен слободе, односно дана 16. септембра 2013. године морао бити пуштен да се брани са слободе“. Такође, подносилац сматра и да су разлози због којих му је притвор продужен „стереотипни и паушални“, односно да му је притвор продужен „без ваљаног образложења и индивидуализације разлога, па је самим тим неоснован и непримерен“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног права, поништи оспорено решење и одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 69/13 од 17. марта 2013. године је према подносиоцу уставне жалбе и другим лицима одређен притвор, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку, а који се подносиоцу рачуна од 16. марта 2013. године када је лишен слободе, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Током трајања истражног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван;
Више јавно тужилаштво у Новом Саду је 7. августа 2013. године против подносиоца уставне жалбе и других лица подигло оптужницу Кт. 65/13, због основане сумње да је извршио напред наведено кривично дело.
Веће Вишег суда у Новом Саду је 13. септембра 2013. године, поводом приговора против оптужнице, донело решење Кв. 1576/13 којим је Вишем тужилаштву у Новом Саду вратило оптужницу ради стављања предлога за допуну истраге.
Последњи пут пре изјављивања уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе и другим лицима продужен за још 30 дана решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1823/13 од 5. новембра 2013. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. Образлажући постојање разлога за продужење притвора по наведеном законском основу, Веће Вишег суда у Новом Саду је, поред осталог, истакло: да „према наводима оптужнице постоји основана сумња да је окривљени М. Б . радње кривичног дела неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, за које се основано сумњичи, предузимао у дужем временском периоду, од марта 2011. године до 15. марта 2013. године, при чему постоји основана сумња да је исти у том периоду неовлашћено набављао ради даљег стављања у промет разне врсте опојних дрога, те је вршио препакивање истих ради даљег стављања у промет, при чему постоји основана сумња да је исти ради даље дистрибуције опојне дроге корисницима ангажовао већи број лица, овде окривљене, а све побројане околности у својој свеобухватности представљају особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени М . Б . у случају боравка на слободи могао поновити кривично дело за које је основано сумњив, у кратком временском периоду, с обзиром на то да је радње извршења за које се основано сумњичи предузимао у дужем времеснком периоду“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3557/13 од 29. новембра 2013. године одбијене су као неосноване жалбе изјављене против наведеног првостепеног решења о продужењу притвора. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, истакнуто да су „окривљени основано сумњиви да су радње кривичног дела која су им у овом поступку стављена на терет предузимали у дужем временском периоду, у групи у којој је укључено чак 16 лица, што у сваком случају одудара од уобичајеног“; да је „окривљени М . Б . до сада такође правноснажно осуђиван, четири пута, између осталог и због истоврсних дела из члана 246. став 3. Кривичног законика“; те да „све напред наведене околности и по оцени овог суда...имају квалитет особитих околности које указују на опасност да би окривљени уколико би се нашли на слободи могли поновити кривично дело у кратком временском периоду“.
4. Одредбом члана 31. став 1. Устава је утврђено да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, док је у ставу 2. истог члана Устава утврђено да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Према одредби члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП), притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 215. ЗКП прописано је: да се на основу решења судије за претходни поступак окривљени може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе и да је судија за претходни поступак дужан да и без предлога странака и браниоца, по истеку сваких 30 дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора (став 1.); да веће непосредно вишег суда (члан 21. став 4.) може, на образложени предлог јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ће се, ако се до истека рока из ст. 1. и 2. овог члана не подигне оптужница, окривљени пустити на слободу (став 3.).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се, од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, те да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 6.).
Одредба члана 334. став 2. ЗКП прописује да ће веће, ако се окривљени налази у притвору, а у оптужници није стављен предлог да се пусти на слободу, по службеној дужности, у року од три дана од дана пријема оптужнице, испитати да ли још постоје разлози за притвор и донети решење о продужењу или укидању притвора, а жалба против овог решења не задржава извршење решења.
Чланом 337. ЗКП је, поред осталог, прописано; да кад веће утврди да је потребно боље разјашњење стања ствари да би се испитала основаност оптужнице, наредиће да се истрага допуни, односно спроведе или да се прикупе одређени докази (став 3.); да ће, поред осталог, јавни тужилац у року од три дана од дана кад му је саопштена одлука већа из става 3. овог члана, донети наредбу о допуни, односно спровођењу истраге (став 4.).
Према одредби члана 338. став 1. ЗКП, испитујући оптужницу, веће (члан 21. став 4.) ће одлучити решењем да нема места оптужби и да се кривични поступак обуставља ако установи да: дело које је предмет оптужбе није кривично дело, а нема услова за примену мере безбедности (тачка 1)); је кривично гоњење застарело, или да је дело обухваћено амнестијом или помиловањем, или да постоје друге околности које трајно искључују кривично гоњење (тачка 2)); нема довољно доказа за оправдану сумњу да је окривљени учинио дело које је предмет оптужбе (тачка 3)).
Одредбом члана 341. став 1. ЗКП прописано је да, ако не донесе ниједно решење из члана 340. овог законика, веће (члан 21. став 4.) ће решењем потврдити оптужницу.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, Уставни суд, пре свега, констатује да подносилац тврдње о повреди права из члана 31. став 1. Устава заснива на следећим тврдњама: првој, да је након шест месеци од дана када је лишен слободе, односно 16. септембра 2013. године, морао бити пуштен на слободу јер је оптужница враћена надлежном јавном тужиоцу ради стављања предлога за допуну истраге; другој, да су разлози због којих му је притвор продужен „стереотипни и паушални“, односно да му је притвор продужен „без ваљаног образложења и индивидуализације разлога, па је самим тим неоснован и непримерен“.
5.1. Разматрајући прву тврдњу подносиоца, Уставни суд указује да се одредбом члана 31. став 1. Устава гарантује ограничено трајање притвора у фази истраге, односно да је овом одредбом утврђено да притвор у фази истраге може трајати најдуже шест месеци, до ког рока оптужница мора бити подигнута, или се окривљени пушта на слободу. У конкретном случају, поставља се питање да ли је оптужница подигнута, с обзиром на то да је сачињена и предата кривичном суду, а да је ванрасправно веће суда, решавајући по приговорима окривљених, оптужницу вратило надлежном јавном тужиоцу ради стављања предлога за допуну истраге.
По оцени Уставног суда, у конкретном случају оптужница јесте подигнута, па у овој процесној ситуацији у целини важи режим притвора после подигнуте оптужнице, како у погледу његовог укупног трајања, тако и у погледу рокова у којима се мора испитивати да ли још постоје разлози за притвор и ко је надлежан да о томе одлучује (члан 216. став 3. ЗКП).
Одлучујући о уставној жалби, Уставни суд је пошао од неспорне чињенице да је истрага претходно била завршена и да је након окончања истраге овлашћени тужилац сачинио оптужницу и предао је кривичном суду ради даљег вођења кривичног поступка. По оцени јавног тужиоца, стање ствари у до тада спроведеној истрази је било у потребној мери разјашњено и прикупљени докази су пружали довољан основ за подизање оптужнице, што је јавни тужилац у конкретном случају и учинио. Према томе, оптужница као самостални правни акт постоји и није од значаја што она није потврђена. Допуна истраге у овом случају се води само „ради бољег разјашњења ствари да би се испитала основаност оптужнице“. Карактер и сврха такве допуне истраге је у нечем другом од редовне истраге која се води да би се стање ствари разјаснило у оној мери која је овлашћеном тужиоцу нужна за одлуку о оптужењу или о одустајању од даљег гоњења окривљеног. У конкретном случају, оптужница је враћена ради допуне истраге против подносиоца уставне жалбе. Веће суда притом није одлучило да нема места оптужби, односно да о оптужби по поднетом приговору није мериторно одлучено. Оптужница је враћена ради стављања предлога за одређену допуну претходног поступка, а у зависности од чињеница и доказа прикупљених у фази допуне истраге, јавни тужилац може већ подигнуту оптужницу евентуално прецизирати, разјаснити или допунити, а што не представља подношење нове оптужнице суду.
По оцени Уставног суда, приликом анализе разлога и навода изнетих у уставној жалби, од одлучног значаја је и формулација одредбе члана 31. став 1. Устава. У овом члану уставотворац користи формулацију „да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница", а не формулацију „да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена оптужница не буде потврђена“. Стога, такође, Уставни суд закључује да је оптужница, у смислу одредбе члана 31. став 1. Устава, подигнута онда када је сачињена и предата кривичном суду ради заказивања главног претреса. У том тренутку поступак прелази у наредну фазу - фазу оптужења, у којој ће суд мериторно одлучити о оптужници. Моменат потврђивања оптужнице је одвојен и накнадан у односу на моменат подизања оптужнице и не представља услов да би се оптужница сматрала подигнутом.
Сагласно изложеном, Уставни суд оцењује да, када кривично веће суда, одлучујући о приговору против оптужнице, нађе да је потребно допунити истрагу ради бољег разјашњења стања ствари како би се могла испитати основаност оптужнице, притвор према окривљеном се неће укинути из разлога што је већ трајао шест месеци, тј. што је протекао максимални рок прописан за трајање притвора у претходном (истражном) поступку. По оцени Суда, у овом случају у целини важи режим трајања и контроле притвора после подизања оптужнице, те се у свему имају применити одредбе члана 216. Законика о кривичном поступку, тако што ће веће надлежног суда из члана 21. став 4. ЗКП по истеку сваких 30 дана испитати да ли још постоје разлози за притвор и донети решење о продужењу или укидању притвора. Овакав правни став Уставни суд је већ изнео у својој Одлуци Уж-1503/2009 од 3. децембра 2009. године (доступно на интернет страници: www.ustavni.sud.rs).
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је у овом делу наводе подносиоца оценио неоснованим.
5.2. Разматрајући другу тврдњу подносиоца, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу кривичног поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Притвор је оспореним решењем према подносиоцу уставне жалбе правноснажно продужен током трајања кривичног поступка, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело. Као што је речено, одредба члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП прописује да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело, што значи да судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница предмета, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног решења је наведено да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело неовлашћено стављање у промет опојних дрога у дужем временском периоду, од марта 2011. до 15. марта 2013. године, да постоји основана сумња да је у наведеном периоду неовлашћено набављао ради даљег стављања у промет разне врсте опојних дрога и вршио препакивање истих ради даљег стављања у промет, да постоји основана сумња да је ради даље дистрибуције опојне дроге корисницима ангажовао већи број лица, односно да је у групи било ангажовано чак 16 лица, да је већ правноснажно осуђиван четири пута, између осталог и због истоврсног кривичног дела из члана 246. Кривичног законика. Све наведене околности су, према датој аргументацији Апелационог суда у Новом Саду, оцењене као особите околности које указују да ће подносилац, у кратком временском периоду, поновити кривично дело.
Имајући у виду изречено, Уставни суд сматра да је надлежни суд оспорено решење засновао на уставноправно прихватљивом и разумљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, те да је поступао у складу са одредбама ЗКП када је утврдио да постоје услови и разлози за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Апелациони суд у Новом Саду је своју одлуку јасно и аргументовано образложио, наводећи, поред основане сумње да је подносилац уставне жалбе учинио кривично дело које му је оптужницом стављено на терет, све околности које, у конкретном случају, оправдавају даље задржавање подносиоца у притвору из разлога предвиђеног чланом 211. став 1. тачка 3) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања. Истовремено, Уставни суд је оценио да се, у околностима овог конкретног случаја, кривични поступак до дана подношења уставне жалбе водио са примереном хитношћу, посебно имајући у виду како бројност окривљених, тако и радњи извршења кривичних дела која су им стављена на терет.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да је суд у оспореном решењу навео одговарајуће и разумљиве разлоге због којих је сматрао да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било и даље неопходно ради вођења кривичног поступка.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право подносиоца из члана 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац у уставној жалби наводи да је оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3557/13 од 29. новембра 2013. године одбијена као неоснована жалба његовог браниоца изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1823/13 од 5. новембра 2013. године, којим му је притвор продужен за још 30 дана на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. Подносилац сматра да му је оспореним решењем повређено право зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава, јер је суд „пренебрегао“ чињеницу да је оптужница враћена надлежном јавном тужиоцу ради стављања предлога за допуну истраге, те закључује да је „јасно да је кривични поступак враћен у фазу истраге“ и да је „након шест месеци од дана када је лишен слободе, односно дана 16. септембра 2013. године морао бити пуштен да се брани са слободе“. Такође, подносилац сматра и да су разлози због којих му је притвор продужен „стереотипни и паушални“, односно да му је притвор продужен „без ваљаног образложења и индивидуализације разлога, па је самим тим неоснован и непримерен“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног права, поништи оспорено решење и одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 69/13 од 17. марта 2013. године је према подносиоцу уставне жалбе и другим лицима одређен притвор, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку, а који се подносиоцу рачуна од 16. марта 2013. године када је лишен слободе, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Током трајања истражног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван;
Више јавно тужилаштво у Новом Саду је 7. августа 2013. године против подносиоца уставне жалбе и других лица подигло оптужницу Кт. 65/13, због основане сумње да је извршио напред наведено кривично дело.
Веће Вишег суда у Новом Саду је 13. септембра 2013. године, поводом приговора против оптужнице, донело решење Кв. 1576/13 којим је Вишем тужилаштву у Новом Саду вратило оптужницу ради стављања предлога за допуну истраге.
Последњи пут пре изјављивања уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе и другим лицима продужен за још 30 дана решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1823/13 од 5. новембра 2013. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. Образлажући постојање разлога за продужење притвора по наведеном законском основу, Веће Вишег суда у Новом Саду је, поред осталог, истакло: да „према наводима оптужнице постоји основана сумња да је окривљени М. Б . радње кривичног дела неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, за које се основано сумњичи, предузимао у дужем временском периоду, од марта 2011. године до 15. марта 2013. године, при чему постоји основана сумња да је исти у том периоду неовлашћено набављао ради даљег стављања у промет разне врсте опојних дрога, те је вршио препакивање истих ради даљег стављања у промет, при чему постоји основана сумња да је исти ради даље дистрибуције опојне дроге корисницима ангажовао већи број лица, овде окривљене, а све побројане околности у својој свеобухватности представљају особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени М . Б . у случају боравка на слободи могао поновити кривично дело за које је основано сумњив, у кратком временском периоду, с обзиром на то да је радње извршења за које се основано сумњичи предузимао у дужем времеснком периоду“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3557/13 од 29. новембра 2013. године одбијене су као неосноване жалбе изјављене против наведеног првостепеног решења о продужењу притвора. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, истакнуто да су „окривљени основано сумњиви да су радње кривичног дела која су им у овом поступку стављена на терет предузимали у дужем временском периоду, у групи у којој је укључено чак 16 лица, што у сваком случају одудара од уобичајеног“; да је „окривљени М . Б . до сада такође правноснажно осуђиван, четири пута, између осталог и због истоврсних дела из члана 246. став 3. Кривичног законика“; те да „све напред наведене околности и по оцени овог суда...имају квалитет особитих околности које указују на опасност да би окривљени уколико би се нашли на слободи могли поновити кривично дело у кратком временском периоду“.
4. Одредбом члана 31. став 1. Устава је утврђено да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, док је у ставу 2. истог члана Устава утврђено да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Према одредби члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП), притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 215. ЗКП прописано је: да се на основу решења судије за претходни поступак окривљени може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе и да је судија за претходни поступак дужан да и без предлога странака и браниоца, по истеку сваких 30 дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора (став 1.); да веће непосредно вишег суда (члан 21. став 4.) може, на образложени предлог јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ће се, ако се до истека рока из ст. 1. и 2. овог члана не подигне оптужница, окривљени пустити на слободу (став 3.).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се, од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, те да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 6.).
Одредба члана 334. став 2. ЗКП прописује да ће веће, ако се окривљени налази у притвору, а у оптужници није стављен предлог да се пусти на слободу, по службеној дужности, у року од три дана од дана пријема оптужнице, испитати да ли још постоје разлози за притвор и донети решење о продужењу или укидању притвора, а жалба против овог решења не задржава извршење решења.
Чланом 337. ЗКП је, поред осталог, прописано; да кад веће утврди да је потребно боље разјашњење стања ствари да би се испитала основаност оптужнице, наредиће да се истрага допуни, односно спроведе или да се прикупе одређени докази (став 3.); да ће, поред осталог, јавни тужилац у року од три дана од дана кад му је саопштена одлука већа из става 3. овог члана, донети наредбу о допуни, односно спровођењу истраге (став 4.).
Према одредби члана 338. став 1. ЗКП, испитујући оптужницу, веће (члан 21. став 4.) ће одлучити решењем да нема места оптужби и да се кривични поступак обуставља ако установи да: дело које је предмет оптужбе није кривично дело, а нема услова за примену мере безбедности (тачка 1)); је кривично гоњење застарело, или да је дело обухваћено амнестијом или помиловањем, или да постоје друге околности које трајно искључују кривично гоњење (тачка 2)); нема довољно доказа за оправдану сумњу да је окривљени учинио дело које је предмет оптужбе (тачка 3)).
Одредбом члана 341. став 1. ЗКП прописано је да, ако не донесе ниједно решење из члана 340. овог законика, веће (члан 21. став 4.) ће решењем потврдити оптужницу.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, Уставни суд, пре свега, констатује да подносилац тврдње о повреди права из члана 31. став 1. Устава заснива на следећим тврдњама: првој, да је након шест месеци од дана када је лишен слободе, односно 16. септембра 2013. године, морао бити пуштен на слободу јер је оптужница враћена надлежном јавном тужиоцу ради стављања предлога за допуну истраге; другој, да су разлози због којих му је притвор продужен „стереотипни и паушални“, односно да му је притвор продужен „без ваљаног образложења и индивидуализације разлога, па је самим тим неоснован и непримерен“.
5.1. Разматрајући прву тврдњу подносиоца, Уставни суд указује да се одредбом члана 31. став 1. Устава гарантује ограничено трајање притвора у фази истраге, односно да је овом одредбом утврђено да притвор у фази истраге може трајати најдуже шест месеци, до ког рока оптужница мора бити подигнута, или се окривљени пушта на слободу. У конкретном случају, поставља се питање да ли је оптужница подигнута, с обзиром на то да је сачињена и предата кривичном суду, а да је ванрасправно веће суда, решавајући по приговорима окривљених, оптужницу вратило надлежном јавном тужиоцу ради стављања предлога за допуну истраге.
По оцени Уставног суда, у конкретном случају оптужница јесте подигнута, па у овој процесној ситуацији у целини важи режим притвора после подигнуте оптужнице, како у погледу његовог укупног трајања, тако и у погледу рокова у којима се мора испитивати да ли још постоје разлози за притвор и ко је надлежан да о томе одлучује (члан 216. став 3. ЗКП).
Одлучујући о уставној жалби, Уставни суд је пошао од неспорне чињенице да је истрага претходно била завршена и да је након окончања истраге овлашћени тужилац сачинио оптужницу и предао је кривичном суду ради даљег вођења кривичног поступка. По оцени јавног тужиоца, стање ствари у до тада спроведеној истрази је било у потребној мери разјашњено и прикупљени докази су пружали довољан основ за подизање оптужнице, што је јавни тужилац у конкретном случају и учинио. Према томе, оптужница као самостални правни акт постоји и није од значаја што она није потврђена. Допуна истраге у овом случају се води само „ради бољег разјашњења ствари да би се испитала основаност оптужнице“. Карактер и сврха такве допуне истраге је у нечем другом од редовне истраге која се води да би се стање ствари разјаснило у оној мери која је овлашћеном тужиоцу нужна за одлуку о оптужењу или о одустајању од даљег гоњења окривљеног. У конкретном случају, оптужница је враћена ради допуне истраге против подносиоца уставне жалбе. Веће суда притом није одлучило да нема места оптужби, односно да о оптужби по поднетом приговору није мериторно одлучено. Оптужница је враћена ради стављања предлога за одређену допуну претходног поступка, а у зависности од чињеница и доказа прикупљених у фази допуне истраге, јавни тужилац може већ подигнуту оптужницу евентуално прецизирати, разјаснити или допунити, а што не представља подношење нове оптужнице суду.
По оцени Уставног суда, приликом анализе разлога и навода изнетих у уставној жалби, од одлучног значаја је и формулација одредбе члана 31. став 1. Устава. У овом члану уставотворац користи формулацију „да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница", а не формулацију „да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена оптужница не буде потврђена“. Стога, такође, Уставни суд закључује да је оптужница, у смислу одредбе члана 31. став 1. Устава, подигнута онда када је сачињена и предата кривичном суду ради заказивања главног претреса. У том тренутку поступак прелази у наредну фазу - фазу оптужења, у којој ће суд мериторно одлучити о оптужници. Моменат потврђивања оптужнице је одвојен и накнадан у односу на моменат подизања оптужнице и не представља услов да би се оптужница сматрала подигнутом.
Сагласно изложеном, Уставни суд оцењује да, када кривично веће суда, одлучујући о приговору против оптужнице, нађе да је потребно допунити истрагу ради бољег разјашњења стања ствари како би се могла испитати основаност оптужнице, притвор према окривљеном се неће укинути из разлога што је већ трајао шест месеци, тј. што је протекао максимални рок прописан за трајање притвора у претходном (истражном) поступку. По оцени Суда, у овом случају у целини важи режим трајања и контроле притвора после подизања оптужнице, те се у свему имају применити одредбе члана 216. Законика о кривичном поступку, тако што ће веће надлежног суда из члана 21. став 4. ЗКП по истеку сваких 30 дана испитати да ли још постоје разлози за притвор и донети решење о продужењу или укидању притвора. Овакав правни став Уставни суд је већ изнео у својој Одлуци Уж-1503/2009 од 3. децембра 2009. године (доступно на интернет страници: www.ustavni.sud.rs).
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је у овом делу наводе подносиоца оценио неоснованим.
5.2. Разматрајући другу тврдњу подносиоца, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу кривичног поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Притвор је оспореним решењем према подносиоцу уставне жалбе правноснажно продужен током трајања кривичног поступка, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело. Као што је речено, одредба члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП прописује да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело, што значи да судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница предмета, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног решења је наведено да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело неовлашћено стављање у промет опојних дрога у дужем временском периоду, од марта 2011. до 15. марта 2013. године, да постоји основана сумња да је у наведеном периоду неовлашћено набављао ради даљег стављања у промет разне врсте опојних дрога и вршио препакивање истих ради даљег стављања у промет, да постоји основана сумња да је ради даље дистрибуције опојне дроге корисницима ангажовао већи број лица, односно да је у групи било ангажовано чак 16 лица, да је већ правноснажно осуђиван четири пута, између осталог и због истоврсног кривичног дела из члана 246. Кривичног законика. Све наведене околности су, према датој аргументацији Апелационог суда у Новом Саду, оцењене као особите околности које указују да ће подносилац, у кратком временском периоду, поновити кривично дело.
Имајући у виду изречено, Уставни суд сматра да је надлежни суд оспорено решење засновао на уставноправно прихватљивом и разумљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, те да је поступао у складу са одредбама ЗКП када је утврдио да постоје услови и разлози за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Апелациони суд у Новом Саду је своју одлуку јасно и аргументовано образложио, наводећи, поред основане сумње да је подносилац уставне жалбе учинио кривично дело које му је оптужницом стављено на терет, све околности које, у конкретном случају, оправдавају даље задржавање подносиоца у притвору из разлога предвиђеног чланом 211. став 1. тачка 3) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања. Истовремено, Уставни суд је оценио да се, у околностима овог конкретног случаја, кривични поступак до дана подношења уставне жалбе водио са примереном хитношћу, посебно имајући у виду како бројност окривљених, тако и радњи извршења кривичних дела која су им стављена на терет.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да је суд у оспореном решењу навео одговарајуће и разумљиве разлоге због којих је сматрао да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било и даље неопходно ради вођења кривичног поступка.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право подносиоца из члана 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.
Весна Илић Прелић, с.р.