Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милана Блануше из Растине, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. маја 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милана Блануше изјављена против пресуд е Апелационог суда у Београду Гж. 3198/11 од 22. новембра 2012. године због повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Блануша из Растине је, 9. јануара 2013. године, преко пуномоћника Милована Белића, адвоката из Београда, изјавио уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 3198/11 од 22. новембра 2012. године, допуњену 19. фебруара 2014. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је , поред осталог, наведено: да је оспореном пресудом правноснажно одбијен тужбени захтев подносиоца за накнаду нематеријалне штете, са образложењем да је предметно потраживање застарело; да је такав став судова неприхватљив и у супротности са судском праксом; да се као почетак тока застарелости мора узети тренутак када је завршено лечење; да због различите праксе судова подносилац сматра да му је повређено и право на једнаку заштиту права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Првог основног суда у Београду П. 12782/10 од 23. децембра 2010. године, у ставу првом изреке , одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца , овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да суд обавеже тужену Републику Србију – Министарство унутрашњих послова, да му на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности исплати износ од 500.010 динара , са припадајућом каматом. Ставом другим изреке пресуде тужилац је обавезан да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 2.700 динара, док је ставом трећим изреке тужилац ослобођен плаћања судских такси.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 3198/11 од 22. новембра 2012. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена је ожалбена пресуда Првог основног суда у Београду П. 12782/10 од 23. децембра 2010. године у њеним став овима првом и другом изреке. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено да из чињеничног стања утврђеног у поступку пред првостепеним судом произлази: да је тужилац на територију Републике Србије дошао 1992. године као избеглица; да су га 18. јуна 1995. године припадници М инистарства унутрашњих послова PC лишили слободе без основа, да су га спрове ли у сабирни центар у Сремској Митровици, а након тога у Републику Хрватск у где је учестовао у борбеним дејствима све до августа месеца 1995. године када се вратио на територију Републике Србије; да је неуропсихијатријским вештачењем утврђено да је тужилац приликом хапшења имао генерализовани страх, суптитивни доживљај као афективни одговор на непосредну опасност и мучну ситуацију, да је интензитет примарног страха јаког интензитета код тужиоца трајао око један сат, након чега је уследио секундарни страх јаког интензитета у трајању од три до четири дана, због путовања, те распореда на ратиште, а потом страх средњег интензитета током боравка на ратишту, који је прелазио у страх јачег интензитета због могућности погибије, рањавања, осакаћења, физичких болова при чему се страх средњег интензитета одржавао током читавог боравка на ратишту да би по завршетку боравка на ратишту код тужиоца уследио страх слабог интензитета, а потом и анксиозност, депресивност у склопу анксиозно-депресивног синдрома са трајним променама личности након катастрофичног искуства, што је довело до умањења опште животне активности тужиоца од 18% трајно; да из наведеног вештачења произлази да се наведено психичко обољење анксиозно-депресивни синдром, са трајним променама личности јавило као последица доживљеног; да се ради о болести хроничног тока - коначног облика, да је лечење у току и да није завршено; да је тужилац одмах након повратка са ратишта почео да трпи симптоме болести у виду несанице, нервозе, проблема са околином; да су сви напред наведени симптоми до периода до годину дана представљали акутни облик болести, након чега је та болест попримила хронични ток; да је до трајне промене личности као последице болести могло доћи три до четири годи не након повратка тужиоца са ратишта, али да је тужилац за своју болест сазнао тек налазом лекара неуропсихијатра из 2005. године; да је тужба поднета 3. маја 2006. године. Даље је наведено: да је психичка болест од које је тужилац оболео због неоснованог лишења слободе, те боравка на ратишту, анксиозно-депресивни синдром, до годину дана по повратку тужиоца са ратишта представљао акутни облик болести, након чега је та болест попримила хронични ток; да како је до трајне промене личности као последице наведене болести код тужиоца могло доћи три до четири године након повратка са ратишта, то је правилно првостепени суд применом одредаба чл ана 376. Закона о облигационим односима, нашао да је тужбени захтев тужиоца неоснован због з астарелости потраживања, дајући при томе за донету одлуку разлоге које у свему као правилне прихвата и другостепени суд; да је н еоснован навод жалбе да рок застарелости, у конкретном случају, тече тек од дана сазнања тужиоца да је болест од које је оболео задобила коначан облик - 2005. године; да према одред бама чл ана 376. Закона о облигационим односима потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од када је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило a у сваком случају за пет година од када је штета настала, из чега произлази да je , у конкретном случају, с обзиром на то да се ради о психичкој болести, чије се последице не могу санирати, рок застарелости од пет година почео да тече од дана када је та болест из акутне прешла у хроничну - чиме је попримила свој коначни обли к, унутар кога се једино може рачунати рок везан за сазнање оштећеног за штету и лице које је штету учинило; да је п ри доношењу одлуке другостепени суд ценио и све остале наводе у жалби тужиоца, али је нашао да су без утицаја на доношење одлуке, с обзиром на то да се наводима у жалби не доводи у сумњу да је првостепени суд на утврђено чињенично стање правилно применио материјално право.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО) је прописано: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице, као и да за штету од ствари или делатности од којих потиче повећана опасност штете за околину, одговара се без обзира на кривицу (члан 154. ст. 1. и 2.); да застарелошћу престаје право захтевати испуњење обавезе, да застарелост наступа кад протекне законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе (члан 360. ст. 1. и 2.); да застарелост почиње тећи првог дана после дана кад је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, ако законом за поједине случајеве није што друго прописано (члан 361. став 1.); да застарелост наступа кад истекне последњи дан законом одређеног времена (члан 362.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, као и да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.).
5. Разматрајући најпре наводе и разлоге уставне жалбе са становишта садржине одредбе члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује да је Апелациони суд у Београду у оспореној пресуди Гж. 3198/11 од 22. новембра 2012. године заузео став да је потраживање накнаде штете подносиоца уставне жалбе застарело због протека рока из члана 376. ЗОО, уз констатацију да је објективни рок почео да тече од тренутка (најкасније крајем 1999. године) када је психичка болест подносиоца прешла из акутне у хроничну, чиме је попримила свој коначан облик. Полазећи од наведеног, Апелациони суд је закључио да , како је објективни рок у конкретном случају протекао, то је застарело потраживање тужиоца за накнаду нематеријалне штете. У готово идентичн им чињеничн им и правн им ситуациј ама, Апелациони суд у Београду је у пресудама Гж. 6183/10 од 2 8. јула 201 0. године, Гж. 423/10 од 15. септембра 201 0. године и Гж. 571/10 од 30. септембра 2010. године и раније Окружни суд у Београду у пресуди Гж. 16350/08 од 15. јануара 2009. године , заузео идентичан став - да застарелост потраживања накнаде нематеријалне штете почиње тећи од када је болест (тужилаца) добила коначан облик. У тим парницама, правноснажно су усвојени тужбени захтеви тужилаца, а тужена Република Србија је обавезана да им накнади нематеријалну штету , јер њихова потраживања нису била застарела, за разлику од потраживања подносиоца ове уставне жалбе. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да Апелациони суд у Београду и раније Окружни суд у Београду , као судови последње инстанце, нису у идентичним чињеничним и правним ситуацијама исказали различите ставове по питању тренутка од када почиње тећи застарелост потраживања накнаде штете . Чињеница да је подносиоцу уставне жалбе одбијен као неоснован тужбени захтев, јер је тужбу поднео након рокова одређених одредбама члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО, говори у прилог да није било различитог поступања, јер су други тужиоци тужбе поднели пре истека рокова одређених наведеним одредбама члана 376. ЗОО.
Што се тиче пресуде Врховног касационог суда Рев. 545/10 од 10. марта 2010. године, Уставни суд указује да захтев правне сигурности допушта одређена одступања у тумачењу која се прихватају као саставни део сваког правосудног система, те стога једна потенцијално различита одлука (наведена ревизијска пресуда) ипак не представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
На основу изложеног, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Одлучујући о истакнутој повреди права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд оцењује да се подносилац, пре свега, жали на погрешну примену материјалног права, односно на утврђење да је његово потраживање накнаде нематеријалне штете према туженој застарело.
Уставни суд указује да је, сагласно одредби члана 170. Устава, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању, као и очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање. То истовремено значи да Уставни суд није надлежан да, поступајући по уставној жалби, као инстанциони (виши) суд још једном испитује законитост оспорених аката или радњи, па из тих разлога, формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
Уставни суд је из навода уставне жалбе оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би били основ за тврдњу о повреди права на правично суђење, већ подносилац, незадовољан правноснажним исходом парнице, у суштини, оспорава начин на који је Апелациони суд у Београду применио одговарајуће одредбе ЗОО које регулишу застарелост потраживања накнаде штете. Насупрот тврдњама подносиоца, Уставни суд је увидом у оспорену пресуду констатовао да се она заснива на јасном, образложеном и уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, које Уставни суд не сматра произвољним. Наиме, у образложењу оспорене пресуде је наведено да се, у конкретном случају, ради о психичкој болести, чије се последице не могу санирати, а да је петогодишњи рок застарелости потраживања накнаде штете прописан одредбом члана 376. став 2. ЗОО, почео да тече оног тренутка када је та болест попримила свој коначни облик (најкасније крајем 1999. године). Уставни суд налази да овакво закључивање Апелационог суда, у конкретном случају, није било нити произвољно, нити арбитрерно. Стога је Уставни суд оценио да наводи уставне жалбе не дају довољно основа за сумњу да је оспорена пресуда донета произвољном применом материјалног права, те да је њоме повређено право подносиоца на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у другом делу изреке одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
7. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, брoj 103/13), донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је , поред осталог, наведено: да је оспореном пресудом правноснажно одбијен тужбени захтев подносиоца за накнаду нематеријалне штете, са образложењем да је предметно потраживање застарело; да је такав став судова неприхватљив и у супротности са судском праксом; да се као почетак тока застарелости мора узети тренутак када је завршено лечење; да због различите праксе судова подносилац сматра да му је повређено и право на једнаку заштиту права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Првог основног суда у Београду П. 12782/10 од 23. децембра 2010. године, у ставу првом изреке , одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца , овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да суд обавеже тужену Републику Србију – Министарство унутрашњих послова, да му на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности исплати износ од 500.010 динара , са припадајућом каматом. Ставом другим изреке пресуде тужилац је обавезан да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 2.700 динара, док је ставом трећим изреке тужилац ослобођен плаћања судских такси.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 3198/11 од 22. новембра 2012. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена је ожалбена пресуда Првог основног суда у Београду П. 12782/10 од 23. децембра 2010. године у њеним став овима првом и другом изреке. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено да из чињеничног стања утврђеног у поступку пред првостепеним судом произлази: да је тужилац на територију Републике Србије дошао 1992. године као избеглица; да су га 18. јуна 1995. године припадници М инистарства унутрашњих послова PC лишили слободе без основа, да су га спрове ли у сабирни центар у Сремској Митровици, а након тога у Републику Хрватск у где је учестовао у борбеним дејствима све до августа месеца 1995. године када се вратио на територију Републике Србије; да је неуропсихијатријским вештачењем утврђено да је тужилац приликом хапшења имао генерализовани страх, суптитивни доживљај као афективни одговор на непосредну опасност и мучну ситуацију, да је интензитет примарног страха јаког интензитета код тужиоца трајао око један сат, након чега је уследио секундарни страх јаког интензитета у трајању од три до четири дана, због путовања, те распореда на ратиште, а потом страх средњег интензитета током боравка на ратишту, који је прелазио у страх јачег интензитета због могућности погибије, рањавања, осакаћења, физичких болова при чему се страх средњег интензитета одржавао током читавог боравка на ратишту да би по завршетку боравка на ратишту код тужиоца уследио страх слабог интензитета, а потом и анксиозност, депресивност у склопу анксиозно-депресивног синдрома са трајним променама личности након катастрофичног искуства, што је довело до умањења опште животне активности тужиоца од 18% трајно; да из наведеног вештачења произлази да се наведено психичко обољење анксиозно-депресивни синдром, са трајним променама личности јавило као последица доживљеног; да се ради о болести хроничног тока - коначног облика, да је лечење у току и да није завршено; да је тужилац одмах након повратка са ратишта почео да трпи симптоме болести у виду несанице, нервозе, проблема са околином; да су сви напред наведени симптоми до периода до годину дана представљали акутни облик болести, након чега је та болест попримила хронични ток; да је до трајне промене личности као последице болести могло доћи три до четири годи не након повратка тужиоца са ратишта, али да је тужилац за своју болест сазнао тек налазом лекара неуропсихијатра из 2005. године; да је тужба поднета 3. маја 2006. године. Даље је наведено: да је психичка болест од које је тужилац оболео због неоснованог лишења слободе, те боравка на ратишту, анксиозно-депресивни синдром, до годину дана по повратку тужиоца са ратишта представљао акутни облик болести, након чега је та болест попримила хронични ток; да како је до трајне промене личности као последице наведене болести код тужиоца могло доћи три до четири године након повратка са ратишта, то је правилно првостепени суд применом одредаба чл ана 376. Закона о облигационим односима, нашао да је тужбени захтев тужиоца неоснован због з астарелости потраживања, дајући при томе за донету одлуку разлоге које у свему као правилне прихвата и другостепени суд; да је н еоснован навод жалбе да рок застарелости, у конкретном случају, тече тек од дана сазнања тужиоца да је болест од које је оболео задобила коначан облик - 2005. године; да према одред бама чл ана 376. Закона о облигационим односима потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од када је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило a у сваком случају за пет година од када је штета настала, из чега произлази да je , у конкретном случају, с обзиром на то да се ради о психичкој болести, чије се последице не могу санирати, рок застарелости од пет година почео да тече од дана када је та болест из акутне прешла у хроничну - чиме је попримила свој коначни обли к, унутар кога се једино може рачунати рок везан за сазнање оштећеног за штету и лице које је штету учинило; да је п ри доношењу одлуке другостепени суд ценио и све остале наводе у жалби тужиоца, али је нашао да су без утицаја на доношење одлуке, с обзиром на то да се наводима у жалби не доводи у сумњу да је првостепени суд на утврђено чињенично стање правилно применио материјално право.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО) је прописано: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице, као и да за штету од ствари или делатности од којих потиче повећана опасност штете за околину, одговара се без обзира на кривицу (члан 154. ст. 1. и 2.); да застарелошћу престаје право захтевати испуњење обавезе, да застарелост наступа кад протекне законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе (члан 360. ст. 1. и 2.); да застарелост почиње тећи првог дана после дана кад је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, ако законом за поједине случајеве није што друго прописано (члан 361. став 1.); да застарелост наступа кад истекне последњи дан законом одређеног времена (члан 362.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, као и да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.).
5. Разматрајући најпре наводе и разлоге уставне жалбе са становишта садржине одредбе члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује да је Апелациони суд у Београду у оспореној пресуди Гж. 3198/11 од 22. новембра 2012. године заузео став да је потраживање накнаде штете подносиоца уставне жалбе застарело због протека рока из члана 376. ЗОО, уз констатацију да је објективни рок почео да тече од тренутка (најкасније крајем 1999. године) када је психичка болест подносиоца прешла из акутне у хроничну, чиме је попримила свој коначан облик. Полазећи од наведеног, Апелациони суд је закључио да , како је објективни рок у конкретном случају протекао, то је застарело потраживање тужиоца за накнаду нематеријалне штете. У готово идентичн им чињеничн им и правн им ситуациј ама, Апелациони суд у Београду је у пресудама Гж. 6183/10 од 2 8. јула 201 0. године, Гж. 423/10 од 15. септембра 201 0. године и Гж. 571/10 од 30. септембра 2010. године и раније Окружни суд у Београду у пресуди Гж. 16350/08 од 15. јануара 2009. године , заузео идентичан став - да застарелост потраживања накнаде нематеријалне штете почиње тећи од када је болест (тужилаца) добила коначан облик. У тим парницама, правноснажно су усвојени тужбени захтеви тужилаца, а тужена Република Србија је обавезана да им накнади нематеријалну штету , јер њихова потраживања нису била застарела, за разлику од потраживања подносиоца ове уставне жалбе. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да Апелациони суд у Београду и раније Окружни суд у Београду , као судови последње инстанце, нису у идентичним чињеничним и правним ситуацијама исказали различите ставове по питању тренутка од када почиње тећи застарелост потраживања накнаде штете . Чињеница да је подносиоцу уставне жалбе одбијен као неоснован тужбени захтев, јер је тужбу поднео након рокова одређених одредбама члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО, говори у прилог да није било различитог поступања, јер су други тужиоци тужбе поднели пре истека рокова одређених наведеним одредбама члана 376. ЗОО.
Што се тиче пресуде Врховног касационог суда Рев. 545/10 од 10. марта 2010. године, Уставни суд указује да захтев правне сигурности допушта одређена одступања у тумачењу која се прихватају као саставни део сваког правосудног система, те стога једна потенцијално различита одлука (наведена ревизијска пресуда) ипак не представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
На основу изложеног, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Одлучујући о истакнутој повреди права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд оцењује да се подносилац, пре свега, жали на погрешну примену материјалног права, односно на утврђење да је његово потраживање накнаде нематеријалне штете према туженој застарело.
Уставни суд указује да је, сагласно одредби члана 170. Устава, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању, као и очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање. То истовремено значи да Уставни суд није надлежан да, поступајући по уставној жалби, као инстанциони (виши) суд још једном испитује законитост оспорених аката или радњи, па из тих разлога, формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
Уставни суд је из навода уставне жалбе оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би били основ за тврдњу о повреди права на правично суђење, већ подносилац, незадовољан правноснажним исходом парнице, у суштини, оспорава начин на који је Апелациони суд у Београду применио одговарајуће одредбе ЗОО које регулишу застарелост потраживања накнаде штете. Насупрот тврдњама подносиоца, Уставни суд је увидом у оспорену пресуду констатовао да се она заснива на јасном, образложеном и уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, које Уставни суд не сматра произвољним. Наиме, у образложењу оспорене пресуде је наведено да се, у конкретном случају, ради о психичкој болести, чије се последице не могу санирати, а да је петогодишњи рок застарелости потраживања накнаде штете прописан одредбом члана 376. став 2. ЗОО, почео да тече оног тренутка када је та болест попримила свој коначни облик (најкасније крајем 1999. године). Уставни суд налази да овакво закључивање Апелационог суда, у конкретном случају, није било нити произвољно, нити арбитрерно. Стога је Уставни суд оценио да наводи уставне жалбе не дају довољно основа за сумњу да је оспорена пресуда донета произвољном применом материјалног права, те да је њоме повређено право подносиоца на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у другом делу изреке одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
7. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, брoj 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић
Весна Илић Прелић