Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. И . из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јуна 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба В. И . изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 597/13 од 9. августа 2013. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 338/13 од 21. августа 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. И . из Новог Сада је , 20. септембра 2013. године, преко пуномоћника В . Х, адвоката из Новог Сада, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 597/13 од 9. августа 2013. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 338/13 од 21. августа 2013. године, због повреде права на ограничено трајање притвора и права на правично суђење из члана 31. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи да му је оспореним решењима правноснажно продужен притвор, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 24. децембра 2012. године, када је лишен слободе. Подносилац потом детаљно износи садржину оспорених решења и анализира разлоге због којих му је притвор продужен, те посебно истиче: да је претходно донето решење о продужењу притвора било укинуто и враћено првостепеном суду на поновно одлучивање; да му је притвор продужен по аутоматизму „без детаљне анализе свих чињеница и околности и без утврђивања да ли су од момента одређивања притвора до дана када се преиспитује одлука о притвору, престали разлози због којих је притвор одређен“; да је у оспореним решењима „изостало навођење релевантних разлога којима се може оправдати трајање мере притвора“ и да надлежни судови „нису поступали са дужном пажњом приликом продужавања притвора“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење се против подносиоца и других лица у време подношења уставне жалбе водио кривични поступак у предмету К.По1. 72/13.
Кривични поступак је покренут 26. децембра 2012. године, доношењем наредбе Тужилаштва за организовани криминал да се против подносиоца уставне жалбе (и других лица) спроведе истрага.
Након спроведене истраге, Тужилаштво за организовани криминал је против подносиоца уставне жалбе (и других лица) подигло 21. јуна 2013. године оптужницу. Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 2. Кривичног законика, кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и кривично дело пореска утаја из члана 229. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика.
У време подношења уставне жалбе оптужница није била потврђена.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (20. септембар 2013. године) налазио у притвору непуних девет месеци, рачунајући од 24. децембра 2012. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.По1. 34/12 од 26. децембра 2012. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 3), те који му је током истажног поступка продужаван.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 597/13 од 9. августа 2013. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, за још најдуже 30 дана.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног првостепеног решења је наведено: да окривљени (овде подносилац уставне жалбе) В. И . има пријављено пребивалиште на једној адреси, а да борави на другој адреси, те да „наведене околности, повезане са чињеницом да окривљени нема стално запослење, указују да није пословно чврсто везан за место боравка, те имајући у виду висину прописане казне за кривична дела за која постоји оправдана сумња да их је извршио, по оцени већа, представљају околности које указују на опасност да би се окривљени, уколико би се нашао на слободи, могао дати у бекство и на тај начин омео даље вођење овог кривичног поступка“.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног првостепеног решења је наведено: да „из предметне оптужнице произлази оправдана сумња да су окривљени В. И . и Б.Г. у дужем временском периоду, од 1. јануара 2010. до 31. јула 2012. године, као организатори организоване криминалне групе, предузимали низ радњи у којима се стичу обележја кривичних дела која су им стављена на терет, исказујући при томе нарочиту упорност“; да „ценећи наведену околност, као и чињеницу да је окривљени Владимир Ивановић...осуђиван за кривично дело пореска утаја из члана 229. став 3. Кривичног законика, односно за истоврсно кривично дело, што указује на склоност ка вршењу кривичних дела, кривично веће налази да све напред наведене околности на страни окривљених скупно представљају особите околности које указују на опасност да би окривљени, уколико се нађу на слободи, могли у кратком временском периоду поновити кривично дело“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 338/13 од 21. августа 2013. године одбијене су као неосноване жалбе бранилаца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављене против првостепеног решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 597/13 од 9. августа 2013. године. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, истакнуто да је „у овој фази поступка продужење притвора оправдано и нужно, али да ће првостепени суд у наредним фазама поступка, када се за то буду испунили услови, ценити наведене предлоге, имати у виду да је притвор најтежа мера обезбеђења присуства окривљених, те у односу на сваког окривљеног проценити да ли су испуњени услови за изрицање неке од блажих мера које окривљени или њихови браниоци буду предлагали“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби , утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог, ако: се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 31. и члана 32. став 1. Устава у односу на оспорена решења, у суштини, заснива на следећим тврдњама: да му је притвор продужен по аутоматизму „без детаљне анализе свих чињеница и околности и без утврђивања да ли су од момента одређивања притвора до дана када се преиспитује одлука о притвору, престали разлози због којих је притвор одређен“; да је у оспореним решењима „изостало навођење релевантних разлога којима се може оправдати трајање мере притвора“ и да надлежни судови „нису поступали са дужном пажњом приликом продужавања притвора“.
Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде зајемченог права из члана 31. Устава, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од реченог, а имајућу у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорено решење, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 32. став 1. ценио у оквиру права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 2. Кривичног законика, кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и кривично дело пореска утаја из члана 229. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП, односно због постојања околности које су указивале на опасност од бекства и због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
У образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 597/13 од 9. августа 2013. године је, у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, поред осталог, наведено да подносилац уставне жалбе има пријављено пребивалиште на једној, а борави на другој адреси, да нема стално запослење што указује да није пословно чврсто везан за место боравка, те, имајући у виду висину прописане казне за кривична дела за која постоји оправдана сумња да их је извршио, све изнете околности указују да постоји опасност од његовог бекства.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП је наведено да постоји оправдана сумња да су подносилац уставне жалбе и окривљени Б.Г. у дужем временском периоду, од 1. јануара 2010. до 31. јула 2012. године, као организатори организоване криминалне групе, предузимали низ радњи у којима се стичу обележја кривичних дела која су им стављена на терет, те имајућу у виду да је подносилац уставне жалбе раније осуђиван за кривично дело пореска утаја, дакле за истоврсно кривично дело, све те околности „представљају особите околности које указују на опасност да би окривљени, уколико се нађу на слободи, могли у кратком временском периоду поновити кривично дело“.
Наведене разлоге првостепеног суда је као ваљане и законите у потпуности прихватио другостепени суд и истакао да је „у овој фази поступка продужење притвора оправдано и нужно, али да ће првостепени суд у наредним фазама поступка, када се за то буду испунили услови, ценити наведене предлоге, имати у виду да је притвор најтежа мера обезбеђења присуства окривљених, те у односу на сваког окривљеног проценити да ли су испуњени услови за изрицање неке од блажих мера које окривљени или њихови браниоци буду предлагали“.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеним законским основима. Наиме, постојање околности које указују на опасност од бекства подносиоца уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено. Чињеница да подносилац уставне жалбе има пријављено пребивалиште на једној, а борави на другој адреси, да нема стално запослење и да није пословно чврсто везан за место боравка, а имајући у виду и висину прописане казне за кривична дела за која постоји оправдана сумња да их је извршио, по оцени Уставног суда, представљају релевантне и разумљиве разлоге за продужење притвора по наведеном законском основу, у циљу обезбеђења присуства окривљеног и несметаног вођења кривичног поступка.
Истовремено, Уставни суд је оценио и да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивој и неарбитрерној примени кривичног процесног права у односу на притворски разлог предвиђен тачком 3) члана 211. став 1. ЗКП. Надлежни судови су у оспореним одлукама аргументовано образложили конкретне особите околности (да су подносилац уставне жалбе и саокривљени оправдано сумњиви да су у дужем временском периоду, од 1. јануара 2010. до 31. јула 2012. године, као организатори организоване криминалне групе, предузимали низ радњи у којима се стичу обележја кривичних дела која су им стављена на терет, а да је подносилац раније осуђиван за кривично дело пореска утаја, дакле за истоврсно кривично дело), које у овом случају довољно специфично указују да ће у кратком временском периоду поновити дело и оценили да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу. Стога је Уставни суд наводе подносиоца и у овом делу оценио неоснованим.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неутемељене наводе подносиоца да је изостало навођење релевантних разлога којима се може оправдати даље трајање мере притвора.
У погледу навода из уставне жалбе о томе да надлежни судови „нису поступали са дужном пажњом приликом продужавања притвора“, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности. Уставни суд је утврдио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе и још два лица пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење сложен, како због бројности кривичних дела за која постоји оправдана сумња да су их оптужени извршили (кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела, кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица и кривично дело пореска утаја), тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку. Како је до тренутка подношења уставне жалбе, кривични поступак трајао непуних девет месеци, за које време је спроведена истрага и подигнута оптужница, Уставни суд сматра да је предметни кривични поступак у свом дотадашњем току вођен са примереном хитношћу. Уставни суд притом посебно истиче да се Апелациони суд у Београду – Посебно одељење у оспореном другостепеном решењу нагласио „да ће првостепени суд у наредним фазама поступка, када се за то буду испунили услови, ценити наведене предлоге, имати у виду да је притвор најтежа мера обезбеђења присуства окривљених, те у односу на сваког окривљеног проценити да ли су испуњени услови за изрицање неке од блажих мера које окривљени или њихови браниоци буду предлагали“.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у дотадашњем току вођен са потребном ажурношћу.
Стога је Уставни суд нашао да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на ограничено трајања притвора, нити на правично суђење, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи да му је оспореним решењима правноснажно продужен притвор, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 24. децембра 2012. године, када је лишен слободе. Подносилац потом детаљно износи садржину оспорених решења и анализира разлоге због којих му је притвор продужен, те посебно истиче: да је претходно донето решење о продужењу притвора било укинуто и враћено првостепеном суду на поновно одлучивање; да му је притвор продужен по аутоматизму „без детаљне анализе свих чињеница и околности и без утврђивања да ли су од момента одређивања притвора до дана када се преиспитује одлука о притвору, престали разлози због којих је притвор одређен“; да је у оспореним решењима „изостало навођење релевантних разлога којима се може оправдати трајање мере притвора“ и да надлежни судови „нису поступали са дужном пажњом приликом продужавања притвора“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење се против подносиоца и других лица у време подношења уставне жалбе водио кривични поступак у предмету К.По1. 72/13.
Кривични поступак је покренут 26. децембра 2012. године, доношењем наредбе Тужилаштва за организовани криминал да се против подносиоца уставне жалбе (и других лица) спроведе истрага.
Након спроведене истраге, Тужилаштво за организовани криминал је против подносиоца уставне жалбе (и других лица) подигло 21. јуна 2013. године оптужницу. Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 2. Кривичног законика, кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и кривично дело пореска утаја из члана 229. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика.
У време подношења уставне жалбе оптужница није била потврђена.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (20. септембар 2013. године) налазио у притвору непуних девет месеци, рачунајући од 24. децембра 2012. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.По1. 34/12 од 26. децембра 2012. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 3), те који му је током истажног поступка продужаван.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 597/13 од 9. августа 2013. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, за још најдуже 30 дана.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног првостепеног решења је наведено: да окривљени (овде подносилац уставне жалбе) В. И . има пријављено пребивалиште на једној адреси, а да борави на другој адреси, те да „наведене околности, повезане са чињеницом да окривљени нема стално запослење, указују да није пословно чврсто везан за место боравка, те имајући у виду висину прописане казне за кривична дела за која постоји оправдана сумња да их је извршио, по оцени већа, представљају околности које указују на опасност да би се окривљени, уколико би се нашао на слободи, могао дати у бекство и на тај начин омео даље вођење овог кривичног поступка“.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног првостепеног решења је наведено: да „из предметне оптужнице произлази оправдана сумња да су окривљени В. И . и Б.Г. у дужем временском периоду, од 1. јануара 2010. до 31. јула 2012. године, као организатори организоване криминалне групе, предузимали низ радњи у којима се стичу обележја кривичних дела која су им стављена на терет, исказујући при томе нарочиту упорност“; да „ценећи наведену околност, као и чињеницу да је окривљени Владимир Ивановић...осуђиван за кривично дело пореска утаја из члана 229. став 3. Кривичног законика, односно за истоврсно кривично дело, што указује на склоност ка вршењу кривичних дела, кривично веће налази да све напред наведене околности на страни окривљених скупно представљају особите околности које указују на опасност да би окривљени, уколико се нађу на слободи, могли у кратком временском периоду поновити кривично дело“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 338/13 од 21. августа 2013. године одбијене су као неосноване жалбе бранилаца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављене против првостепеног решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 597/13 од 9. августа 2013. године. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, истакнуто да је „у овој фази поступка продужење притвора оправдано и нужно, али да ће првостепени суд у наредним фазама поступка, када се за то буду испунили услови, ценити наведене предлоге, имати у виду да је притвор најтежа мера обезбеђења присуства окривљених, те у односу на сваког окривљеног проценити да ли су испуњени услови за изрицање неке од блажих мера које окривљени или њихови браниоци буду предлагали“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби , утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог, ако: се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 31. и члана 32. став 1. Устава у односу на оспорена решења, у суштини, заснива на следећим тврдњама: да му је притвор продужен по аутоматизму „без детаљне анализе свих чињеница и околности и без утврђивања да ли су од момента одређивања притвора до дана када се преиспитује одлука о притвору, престали разлози због којих је притвор одређен“; да је у оспореним решењима „изостало навођење релевантних разлога којима се може оправдати трајање мере притвора“ и да надлежни судови „нису поступали са дужном пажњом приликом продужавања притвора“.
Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде зајемченог права из члана 31. Устава, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од реченог, а имајућу у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорено решење, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 32. став 1. ценио у оквиру права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 2. Кривичног законика, кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и кривично дело пореска утаја из члана 229. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП, односно због постојања околности које су указивале на опасност од бекства и због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
У образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 597/13 од 9. августа 2013. године је, у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, поред осталог, наведено да подносилац уставне жалбе има пријављено пребивалиште на једној, а борави на другој адреси, да нема стално запослење што указује да није пословно чврсто везан за место боравка, те, имајући у виду висину прописане казне за кривична дела за која постоји оправдана сумња да их је извршио, све изнете околности указују да постоји опасност од његовог бекства.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП је наведено да постоји оправдана сумња да су подносилац уставне жалбе и окривљени Б.Г. у дужем временском периоду, од 1. јануара 2010. до 31. јула 2012. године, као организатори организоване криминалне групе, предузимали низ радњи у којима се стичу обележја кривичних дела која су им стављена на терет, те имајућу у виду да је подносилац уставне жалбе раније осуђиван за кривично дело пореска утаја, дакле за истоврсно кривично дело, све те околности „представљају особите околности које указују на опасност да би окривљени, уколико се нађу на слободи, могли у кратком временском периоду поновити кривично дело“.
Наведене разлоге првостепеног суда је као ваљане и законите у потпуности прихватио другостепени суд и истакао да је „у овој фази поступка продужење притвора оправдано и нужно, али да ће првостепени суд у наредним фазама поступка, када се за то буду испунили услови, ценити наведене предлоге, имати у виду да је притвор најтежа мера обезбеђења присуства окривљених, те у односу на сваког окривљеног проценити да ли су испуњени услови за изрицање неке од блажих мера које окривљени или њихови браниоци буду предлагали“.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеним законским основима. Наиме, постојање околности које указују на опасност од бекства подносиоца уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено. Чињеница да подносилац уставне жалбе има пријављено пребивалиште на једној, а борави на другој адреси, да нема стално запослење и да није пословно чврсто везан за место боравка, а имајући у виду и висину прописане казне за кривична дела за која постоји оправдана сумња да их је извршио, по оцени Уставног суда, представљају релевантне и разумљиве разлоге за продужење притвора по наведеном законском основу, у циљу обезбеђења присуства окривљеног и несметаног вођења кривичног поступка.
Истовремено, Уставни суд је оценио и да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивој и неарбитрерној примени кривичног процесног права у односу на притворски разлог предвиђен тачком 3) члана 211. став 1. ЗКП. Надлежни судови су у оспореним одлукама аргументовано образложили конкретне особите околности (да су подносилац уставне жалбе и саокривљени оправдано сумњиви да су у дужем временском периоду, од 1. јануара 2010. до 31. јула 2012. године, као организатори организоване криминалне групе, предузимали низ радњи у којима се стичу обележја кривичних дела која су им стављена на терет, а да је подносилац раније осуђиван за кривично дело пореска утаја, дакле за истоврсно кривично дело), које у овом случају довољно специфично указују да ће у кратком временском периоду поновити дело и оценили да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу. Стога је Уставни суд наводе подносиоца и у овом делу оценио неоснованим.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неутемељене наводе подносиоца да је изостало навођење релевантних разлога којима се може оправдати даље трајање мере притвора.
У погледу навода из уставне жалбе о томе да надлежни судови „нису поступали са дужном пажњом приликом продужавања притвора“, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности. Уставни суд је утврдио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе и још два лица пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење сложен, како због бројности кривичних дела за која постоји оправдана сумња да су их оптужени извршили (кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела, кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица и кривично дело пореска утаја), тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку. Како је до тренутка подношења уставне жалбе, кривични поступак трајао непуних девет месеци, за које време је спроведена истрага и подигнута оптужница, Уставни суд сматра да је предметни кривични поступак у свом дотадашњем току вођен са примереном хитношћу. Уставни суд притом посебно истиче да се Апелациони суд у Београду – Посебно одељење у оспореном другостепеном решењу нагласио „да ће првостепени суд у наредним фазама поступка, када се за то буду испунили услови, ценити наведене предлоге, имати у виду да је притвор најтежа мера обезбеђења присуства окривљених, те у односу на сваког окривљеног проценити да ли су испуњени услови за изрицање неке од блажих мера које окривљени или њихови браниоци буду предлагали“.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у дотадашњем току вођен са потребном ажурношћу.
Стога је Уставни суд нашао да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на ограничено трајања притвора, нити на правично суђење, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.
Весна Илић Прелић, с.р.