Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Мила Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Л. М. из Краљева, на седници Већа одржаној 14. маја 2015. године, донео je
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Л. М. изјављена против пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 556/12 од 2. августа 2012. године и Основног суда у Краљеву П1. 2297/10 од 25. маја 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Л. М. из Краљева поднела је, 9. новембра 2012. године, преко пуномоћника Снежане Драгићевић, адвоката из Краљева, Уставном суду уставну жалбу против пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 556/12 од 2. августа 2012. године и Основног суда у Краљеву П1. 2297/10 од 25. маја 2011. године, због повреде права на правично суђење, права на накнаду штете и права на једнаку заштиту права, зајемчених чланом 32. став 1, чланом 35. став 2. и чланом 36. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је правилник којим је њено радно место разврстано у одређену платну групу био идентичан у свим судовима, те да је неоснован став парничног суда да није покренута иницијатива за оцену уставности и законитости правилника суда у којем је подноситељка запослена, када је Уставни суд већ утврдио да је исти правилник само Трговинског суда у Крагујевцу и Одељења суда у Јагодини неуставан и незаконит. Уставном жалбом се указује и на неједнако поступање судова у истој чињеничној и правној ситуацији, а подноситељка је као доказ за своје тврдње доставила решење Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 2265/11 од 14. марта 2012. године, као и пресуду Основног суда у Суботици – Судска јединица у Бачкој Тополи П1. 231/12 од 4. јула 2012. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Основног суда у Краљеву П1. 2297/10 од 25. маја 2011. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила да се обавеже тужена Република Србија – Министарство правде да јој, на име накнаде штете за мање исплаћену плату за период од 1. јануара 2007. до 30. септембра 2008. године, исплати опредељене новчане износе. У образложењу оспорене провостепене пресуде наведено је да је у току поступка утврђено да је тужиља, која је дипломирани економиста са VII степеном стручне спреме, запослена у Привредном (Трговинском) суду у К. на пословима шефа рачуноводства, као и да је, решењем тужене од 18. септембра 2006. године, распоређена на исто радно место, али у звању сарадника са VI степеном стручне спреме, те да је разврстана у Х платну групу, V платни разред и да јој је, у складу са тим, утврђен коефицијент 1,97. Даље је утврђено да тужиља против наведеног решења није изјавила жалбу, те да је решење на основу кога јој је исплаћивана плата постало коначно и правноснажно. Првостепени суд је утврдио и да предмет оцене Уставног суда није био Правилник о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места Трговинског суда у К, већ правилник Трговинског суда у Крагујевцу и Одељења суда у Јагодини, за који је Уставни суд утврдио да, у време важења, није био у сагласности са Уставом и законом. Према ставу првостепеног суда израженом у оспореној пресуди, не може се аналогно примењивати одлука Уставног суда на правилник суда у коме је тужиља запослена.
Апелациони суд у Крагујевцу је оспореном пресудом Гж1. 556/12 од 2. августа 2012. године одбио као неосновану жалбу тужиље и потврдио пресуду Основног суда у Краљеву П1. 2297/10 од 25. маја 2011. године, оцењујући да је првостепени суд правилном применом материјалног права одбио као неоснован тужбени захтев тужиље, дајући за то довољне разлоге које прихвата и другостепени суд. Апелациони суд је оценио и да нису основани наводи жалбе, јер нема незаконитог рада државног органа који је поступао по појединачном управном акту, указујући да је тужиља против таквог акта, у складу са Законом о државним службеницима, имала право на жалбу у управном поступку и, евентуално, подношење тужбе у управном спору. Такође, другостепени суд је оценио да за одлуку парничног суда у конкретном случају није од значаја чињеница да је Уставни суд утврдио да је правилник неког другог суда, а не оног у коме је тужиља запослена, несагласан са Уставом и законом.
Достављеним решењем Апелационог суда у Новом Саду укинута је пресуда Основног суда у Суботици – Судска јединица у Бачкој Тополи којом је усвојен тужбени захтев тужиље која је била у идентичној чињеничној и правној ситуацији као и подноситељка, а из разлога јер првостепени суд није утврдио да ли је тужиљи плата исплаћивана у складу са решењем, као и да ли је правилник суда у коме је тужиља запослена, а којим је њено радно место систематизовано, био предмет оцене Уставног суда, односно да ли је Уставни суд „суспендовао“ релевантне одредбе тог правилника, налазећи да није од значаја то што је утврђено да правилник неког другог суда није у сагласности са Уставом и законом.
Достављеном пресудом Основног суда у Новом Саду – Судска јединица у Бачкој Тополи П1. 231/12 од 4. јула 2012. године, донетој у поновном поступку, усвојен је тужбени захтев тужиље, након што је суд утврдио да правилник суда у коме је тужиља запослена о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места није био предмет оцене уставности и законитости пред Уставним судом.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Законoм о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС) прописано је: да кад Уставни суд утврди да општи акт или колективни уговор није у сагласности са законом, тај општи акт или колективни уговор престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у "Службеном гласнику Републике Србије" (члан 58. став 3.); да кад Уставни суд одреди начин отклањања последица које су настале услед примене општег акта који није у сагласности са Уставом или законом, одлука Уставног суда има правно дејство од дана њеног објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије" (члан 59.); да се закони и други општи акти за које је одлуком Уставног суда утврђено да нису у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, не могу примењивати на односе који су настали пре дана објављивања одлуке Уставног суда, ако до тог дана нису правноснажно решени (члан 60. став 1.); да се извршење правноснажних појединачних аката донетих на основу прописа који се више не могу примењивати, не може ни дозволити ни спровести, а да ће се започето извршење обуставити (члан 60. став 3.); да свако коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом, донетим на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, има право да тражи од надлежног органа измену тог појединачног акта, у складу са правилима поступка у коме је појединачни акт донет (члана 61. став 1.); да се предлог за измену коначног или правноснажног појединачног акта, донетог на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, може поднети у року од шест месеци од дана објављивања одлуке у "Службеном гласнику Републике Србије", ако од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године (члана 61. став 2.); да ако се утврди да се изменом појединачног акта не могу отклонити последице настале услед примене општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, Уставни суд може одредити да се ове последице отклоне повраћајем у пређашње стање, накнадом штете или на други начин (члана 62.).
Одредбама Закона о државним службеницима („Службени гласник РС“, број 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 и 104/09) прописано је да о правима и дужностима државног службеника одлучује руководилац решењем, ако овим или другим законом или другим прописом није друкчије одређено, као и да се при одлучивању о правима и дужностима државног службеника примењује закон којим се уређује општи управни поступак, изузев код одлучивања о одговорности за штету (члан 140. ст. 1. и 4.).
Одредбом члана 172. став 1. Закона о облигационим односима (''Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) прописано је да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
Одлуком Уставног суда IУ-108/2008 од 28. јуна 2009. године утврђено је да одредбе члана 7. тачка 17. Правилника о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Трговинском суду у Крагујевцу и Одељења суда у Јагодини број IСу. 8-2/06 од 12, јуна 2006. године, у време важења, нису биле у сагласности са Уставом и законом. Оспореним одредбама Правилника за радно место шефа рачуноводства били су прописани услови: виша стручна спрема, најмање три године радног искуства, положен државни стручни испит и било је одређено звање – сарадник. Према оцени Уставног суда изнетој у означеној одлуци, из оспорених одредаба произлази да утврђени послови, према својој сложености, одговорности, потребним знањем и условима за рад, не спадају у делокруг рада радног места, односно не одговарају мање сложеним пословима који се обављају у звању сарадника и за које се захтева завршена виша школа и три године радног искуства.
5. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење, Уставни суд, пре свега, наглашава да је правилну примену материјалног права надлежан да цени инстанционо виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног или процесног права била очигледно произвољна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и изнетих уставноправних разлога, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног права. На овакав закључак упућује и став Европског суда за људска права изражен у пресуди Khamidov против Русије, од 15. новембра 2007. године (број апликације 72118/01, став 170.).
Испитујући да ли је другостепени суд произвољно применио материјално право, Уставни суд је, најпре, констатовао да, у конкретном случају, подноситељка сматра да је парнични суд требало да има у виду да је Уставни суд оценио да Правилник о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Трговинском суду у Крагујевцу и Одељења суда у Јагодини није сагласан са Уставом, као и да је тај правилник идентичан правилнику који је донео суд у коме је она запослена и на основу кога јој је одређен коефицијент.
Имајући у виду наводе уставне жалбе, Уставни суд је оценио да су редовни судови за заузет став да тужбени захтев овде подноситељке уставне жалбе треба одбити дали јасно и довољно образложење, засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног права. Ово стога што је у поступку који је претходио уставносудском утврђено да подноситељка није пре обраћања суду оспорила решење на основу кога јој је исплаћивана плата, као и да јој је плата исплаћивана у складу са тим појединачним актом, услед чега нема незаконитог и неправилног рада државног органа. Такође, утврђено је, а то подноситељка није ни спорила у уставној жалби, да општи акт (правилник), на основу кога је донето решење и одређен коефицијент за радно место на којем је радила, није оспорен пред Уставним судом, те да није утврђено да тај општи акт није у сагласности са Уставом, односно законом. С тим у вези, Уставни суд указује да о сагласности општих аката са Уставом, односно законом одлучује искључиво Уставни суд, те се не може сматрати да неки општи акт није сагласан са Уставом, односно са законом без одлуке Уставног суда којом је то и утврђено.
Независно од наведеног, Уставни суд указује да, сагласно одредбама члана 61. Закона о Уставном суду, у ситуацији када је одлуком Уставног суда утврђено да неки општи акт није у сагласности са Уставом, односно са законом, подношење захтева за измену појединачног акта који је донет на основу тог општег акта је обавезујући правни пут у правцу отклањања евентуалних последица које је примена неуставног, односно незаконитог општег акта произвела. Подношење тужбе редовном суду не може да замени обраћање надлежном органу захтевом за измену појединачног акта, нити такву обавезу може да искључи. Редовни судови би били надлежни само да је тужена, након измене појединачног решења, неосновано ускратила исплату разлике у плати, између оне која је подноситељки исплаћена у спорном периоду и оне која јој припада по закону.
Уставни суд указује да је у погледу правног пута за отклањање евентуалних последица које је примена неуставног, односно незаконитог општег акта произвела изразио у Одлуци Уж-5055/2013 од 18. јула 2013. године (видети интернет страницу: www.ustavni.sud.rs).
Имајући у виду све наведено, Уставни суда је оценио да нису основани наводи подноситељке уставне жалбе о повреди права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава.
6. У погледу навода уставне жабе о повреди права на накнаду штете, Уставни суд је закључио да подноситељка повреду овог права заснива на тврдњи о постојању повреде права на правично суђење. Како је Уставни суд претходно оценио да оспореном пресудом подноситељки није повређено право на правично суђење, то је оценио да нема основа ни за тврдњу о повреди права из члана 35. став 2. Устава.
7. У визи са истакнутом повредом права на једнаку заштиту права зајемченог чланом 36. став 1. Устава, Уставни указује да пракса судова последње инстанце, да у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији доносе различите одлуке, може довести до повреде принципа правне сигурности (о повреди принципа правне сигурност видети пресуде Европског суда за људска права: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније, од 6. децембра 2007. године), али да захтев правне сигурности допушта одређена одступања у тумачењу која се прихватају као саставни део сваког правосудног система.
У конкретном случају, подноситељка уставне жалбе је као доказ за тврдњу о различитом поступању навела и доставила другостепено решење којим је, из разлога због којих је и одбијен тужбени захтев овде подноситељке уставне жалбе, укинута првостепена пресуда, а којом је усвојен тужбени захтев тужиље у битно сличној чињеничној и правној ситуацији у којој је била и подноситељка уставне жалбе као тужиља. У поновном поступку првостепени суд је поново усвојио тужбени захтев тужиље. Уставни суд констатује да подноситељка уз уставну жалбу није доставила доказ да је та одлука била предмет разматрања суда правног лека, односно суда последње инстанце. Независно од наведеног, Уставни суд указује да се ни у ситуацији постојање једне евентуално различите одлуке донете у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији, не може говорити о дубоким и дуготрајним разликама у судској пракси, нити да постојање наведене одлуке може да доведе до системски релевантне правне несигурности у посматраном периоду. Уставни суд указује да је исти став изразио и Европски суд за људска права (види пресуду Вучковић и други против Србије, бр. 17153/11 од 28. августа 2012. године, тачка 60.).
С обзиром на наведено, Уставни суд је и за ове наводе уставне жалбе оценио да нису уставноправно прихватљиви.
8. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу изјављену против пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 556/12 од 2. августа 2012. године и Основног суда у Краљеву П1. 2297/10 од 25. маја 2012. године.
На основу наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.