Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 2. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. марта 2015. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
За поступање по оптужници оштећеног као тужиоца „K.-P.“ DOO N. S. од 29. маја 2013. године, надлежан је Основни суд у Новом Саду.
О б р а з л о ж е њ е
Основни суд у Новом Саду је, 4. априла 2014. године, поднео Уставном суду захтев за решавање сукоба надлежности између тог суда и Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду.
Из навода захтева и достављене документације произлази да је након одбацивања кривичне пријаве од стране тужилаштва, „K.-P.“ DOO N. S, у својству оштећеног као тужиоца, поднео 8. децембра 2011. године Основном суду у Новом Саду захтев за спровођење истраге. Основни суд у Новом Саду је је донео решење о спровођењу истраге Ки. 4241/11 од 1. фебруара 2013. године, а затим и решење Кв. 771/13 од 6. марта 2013. године, којим је одбијена као неоснована жалба окривљеног на првостепено решење о спровођењу истрагу. Основни суд у Новом Саду је 10. маја 2013. године завршио истрагу и обавестио оштећеног као тужиоца да може, поред осталог, поднети оптужни акт, што је „K.-P.“ DOO N. S, у својству оштећеног као тужиоца и учинио подношењем оптужнице Основном суду у Новом Саду, по којој је формиран предмет број К. 2053/2013.
Основни суд у Новом Саду је 4. априла 2014. године, након почетка примене новог Законика о кривичном поступку, списе предмета доставио Вишем јавном тужилаштву у Новом Саду, сматрајући да је оно сада надлежно за поступање у смислу члана 51. став 2. новог ЗКП.
Више јавно тужилаштво у Новом Саду је, списе предмета вратило Основном суду у Новом Саду, одбијајући надлежност, уз наводе да је оштећени, након пријема обавештења о одбачају кривичне пријаве, у складу са тада важећим законом, предузео кривично гоњење, па се његов оптужни акт поднет суду не може сматрати приговором оштећеног на одбачај кривичне пријаве из члана 51. став 2. новог Законика о кривичном поступку.
Основни суд у Новом Саду је након тога, 4. априла 2014. године, Уставном суду поднео захтев за решавање сукоба надлежности у коме је, поред осталог, наведено да је за поступање по оптужници надлежно Више јавно тужилаштво у Новом Саду, јер наведени акт, према новом Законику, треба сматрати приговором у односу на претходно одбачену кривичну пријаву. Нови Законик о кривичном поступку не предвиђа да се оштећени појављује као супсидијерни тужилац у претходним фазама кривичног поступка, односно пре потврђивања оптужнице. Наиме, сагласно прелазним и завршним одредбама Законика, само истрага која је у току довршиће се по одредбама старог Законика о кривичном поступку, а даљи ток поступка ће се спровести по одредбама новог Законика. Имајући у виду да одлучивање о оптужници оштећеног не спада у истрагу, као и да предметни кривични поступак није ни покренут, то се наведени акт може једино сматрати приговором из члана 51. став 2. важећег Законика о кривичном поступку.
На тражење Уставног суда, сагласно одредбама члана 34. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), Врховни касациони суд се дописом II Су 17 292/2014 од 11. децембра 2014. године изјаснио да је у вези спорног питања претходно већ дао одговор нижестепеним судовима, чија је суштина у томе да уколико је оштећени као супсидијерни тужилац пре почетка примене „новог“ Законика о кривичном поступку поднео надлежном суду оптужни акт, то је у смислу одредбе члана 221. став 9. „ранијег“ ЗКП исти стекао и својство странке у кривичном поступку, на који је без утицаја одредба члана 52. став 1. „новог“ ЗКП, која под измењеним околностима регулише питање преузимања кривичног гоњења од стране оштећеног.
Из чињенице да су и Основни суд у Новом Саду и Више јавно тужилаштво у Новом Саду одбили да поступају по наведеној оптужници оштећеног као тужиоца, произлази да постоји негативни сукоб надлежности између суда и другог државног органа, за чије решавање је надлежан Уставни суд, сагласно члану 167. став 2. тачка 1. Устава Републике Србије.
Уставни суд даље констатује да је спорну оптужницу Основном суду у Новом Саду поднело „K.-P.“ DOO N. S, у својству супсидијерног тужиоца, 29. маја 2013. године, против окривљеног Л.Л. из Торака, општина Житиште. Пре подношења оптужнице, оштећени је након пријема обавештења о одбачају његове кривичне пријаве, поднео захтев за спровођење истраге, подводом кога је донето решење о спровођењу истраге, истрага спроведена и завршена, а након тога оштећени као тужилац у законском року поднео оптужницу. У време подношења оптужнице на снази је био Законик о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (даљем тексту: ранији Законик), којим је у члану 61, поред осталог, било прописано: да кад јавни тужилац нађе да нема основа да предузме гоњење за кривично дело за које се гони по службеној дужности, дужан је да у року од осам дана о томе обавести оштећеног и да га упути да може сам предузети гоњење (став 1.), да оштећени има право да предузме гоњење у року од осам дана од када је примио обавештење из става 1. овог члана (став 2.), као и да кад јавни тужилац обавештава оштећеног да може предузети гоњење, доставиће му и поуку које радње може предузети ради остваривања овог права (став 5.). Другим релевантним одредбама ранијег Законика било је одређено: да оштећени као тужилац има иста права која има јавни тужилац, осим оних која припадају јавном тужиоцу као државном органу (члан 64. став 1.); да израз окривљени у овом законику има значење лица против кога је донето решење о спровођењу истраге или против кога је поднета оптужница, оптужни предлог или приватна тужба (члан 221. тачка 2)).
Важећим Закоником о кривичном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: нови Законик), који је почео да се примењује пред кривичним судовима опште надлежности од 1. октобра 2013. године, прописано је: да је кривични поступак покренут доношењем наредбе о спровођењу истраге (члан 296.) (члан 7. тачка 1.); да ако јавни тужилац, за кривично дело за које се гони по службеној дужности, одбаци кривичну пријаву, обустави истрагу или одустане од кривичног гоњења до потврђивања оптужнице, дужан је да у року од осам дана о томе обавести оштећеног и да га поучи да може да поднесе приговор непосредно вишем јавном тужиоцу (члан 51. став 1.); да оштећени има право да поднесе приговор у року од осам дана од дана када је примио обавештење и поуку из става 1. овог члана, да ако оштећени није обавештен, може да поднесе приговор у року од три месеца од дана када је јавни тужилац одбацио пријаву, обуставио истрагу или одустао од кривичног гоњења (члан 51. став 2.); да ће се истрага која је на дан почетка примене овог законика у току, довршити по одредбама Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 85/05 - др. закон, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 - др. закон, 72/09 и 76/10), а даљи ток поступка ће се спровести по одредбама овог законика (члан 603.); да ће се законитост радњи предузетих пре почетка примене овог законика оцењивати по одредбама Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 85/05 - др. закон, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 - др. закон, 72/09 и 76/10) (члан 604. став 1.).
Из претходно изнетог произлази да је кривични поступак, према ранијем Законику, могао бити покренут доношењем решења о спровођењу истраге, те да је у конкретном случају спорни кривични поступак на тај начин и покренут 1. фебруара 2013. године, а да нови Законик не предвиђа овлашћење оштећеног да подношењем захтева за спровођењем истраге, а затим и оптужнице, односно оптужног предлога у скраћеном кривичном поступку, иницира вођење кривичног поступка, већ наведене оптужне акте сада може поднети само јавни тужилац. Ова процесна ситуација имала је за правну последицу негативан сукоб надлежности између суда и тужилаштва, који је, пак, проистекао из временског сукоба закона. Стога је за решење насталог сукоба надлежности неопходно размотрити утицај одредаба новог Законика на положај оштећених као тужилаца у кривичним поступцима који су покренути по њиховим оптужним актима према одредбама ранијег Законика.
Питање сукоба сукцесивних закона, по правилу, решава се тумачењем прелазних и завршних одредаба новог закона, али и применом одређених правних принципа и метода. У нашем процесном позитивном законодавству прихваћен је принцип тренутног (неодложног) дејства новог процесног закона на поступке који су у току, па је тај принцип прихваћен и у одредбама чл. 607. и 608. новог Законика, којима је прописано да овај законик почиње да се примењује 1. октобра 2013. године, а да даном почетка примене овог законика престаје да важи ранији Законик. Прелазним одредбама новог Законика предвиђено је неколико изузетака, од којих је најважнији прописан чланом 603, а према коме ће се започета истрага довршити по одредбама ранијег законика. Међутим, наведеном одредбом новог Законика је предвиђено да ће се даљи ток поступка спровести по одредбама овог законика. Прелазним одредбама новог Законика није посебно уређено питање примене прописа на лица која су стекла статус оштећених као тужилаца.
Имајући у виду да прелазним одредбама новог Законика није прописано да ће се на кривични поступак поводом кога је настао предметни сукоб надлежности применити одредбе ранијег Законика, Уставни суд сматра да се тај поступак мора спровести по одредбама новог Законика. Али, у насталом сукобу се поставља питање да ли примена новог Законика може имати за последицу враћање кривичног поступка у фазу испитивања кривичне пријаве која је спроведена и окончана пре покретања кривичног поступка од стране оштећеног, а након тога спроведена и окончана истрага. Уставни суд стоји на становишту да принцип тренутног дејства новог процесног закона не може имати за последицу ништавост процесних радњи које су пуноважно спроведене по одредбама претходног закона. Овакво становиште потврђује и одредба члана 604. став 1. новог Законика, према којој се законитост радњи предузетих пре почетка примене овог законика оцењује по одредбама ранијег Законика.
Примењујући наведено становиште на конкретну ситуацију, Уставни суд истиче да је, према ранијем Законику, оштећени „K.-P.“ DOO N. S. имао процесно овлашћење да самостално предузме гоњење окривљених лица након одбацивања његове кривичне пријаве, у складу са добијеним упутством надлежног јавног тужиоца, те да је то овлашћење искористило подношењем захтева за спровођење истраге, а затим и оптужнице, чиме је покренут кривични поступак и заснована надлежност суда да поступа по оптужници и да о њој одлучи. Доношењем решења о спровођењу истраге, њеним окончањем, а затим подношењем оптужнице, оштећени као тужилац је покренуо предметни кривични поступак и тиме остварио своју законом прописану диспозицију, односно стекао тужилачки процесни субјективитет кроз својство странке у поступку. Уставни суд указује да је одредбама ранијег Законика било нормирано да израз окривљени у том законику, поред осталог, има значење лица против кога је донето решење о спровођењу истраге, чиме је и кривични поступак био започет у формалном смислу, независно од других накнадних процесних околности.
Стога овај суд оцењује да је правно неутемељено супротно мишљење Основног суда у Новом Саду изнето у захтеву за решавање сукоба надлежности. Становиште подносиоца захтева према коме, сагласно новом Законику, оптужницу којом је покренут кривични поступак пред судом треба сматрати приговором против решења јавног тужиоца о одбачају кривичне пријаве, дакле да је треба сматрати правним средством о коме одлучује непосредно виши тужилац, по налажењу Уставног суда, нема упориште у прелазним и завршним одредбама новог Законика и није у складу са основним принципима дејства новог процесног закона на поступак који је у току. Прихватање таквог становишта имало би следеће последице: 1) суштинско поништавање радње подношења оптужнице оштећеног као тужиоца која је предузета у складу са ранијим Закоником, а што је у супротности с одредбом члана 604. став 1. новог Законика; 2) губитак статуса оштећеног као тужиоца који је стечен lege artis у складу са ранијим Закоником; 3) преиначење оптужног акта у друго, накнадно уведено, правно средство, при чему се ова два правна средства не могу поистоветити ни по својој природи и садржини, нити по сврси због које су установљена; 4) промену већ засноване надлежности првостепеног суда, надлежношћу другостепеног јавног тужилаштва. Уставни суд посебно истиче да на наведени случај није од утицаја битно измењени концепт истраге у новом Законику, коју спроводи тужилаштво, будући да је у конкретном случају фаза истраге окончана. Такође, не може бити од утицаја ни измењени положај супсидијерног тужиоца, с обзиром на то да је, у конкретном случају, оштећени већ стекао својство тужиоца у складу са одредбама ранијег Законика.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да је за даље поступање по оптужници оштећеног као тужиоца „K.-P.“ DOO N. S. од 29. маја 2013. године, надлежан Основни суд у Новом Саду.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 46. тачка 2) Закона о Уставном суду, донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.