Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Томислав Стојковић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Радисава Словића из Долова, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. маја 2015. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Радисава Словића изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 1. 3631/10 од 24. фебруара 201 1. године и пресуде Врховног касационог суда Рев2. 515/11 од 19. априла 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Радисав Словић из Долова поднео је, 10. октобра 2012. године, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 3631/10 од 24. фебруара 201 1. године и пресуде Врховног касационог суда Рев2. 515/11 од 19. априла 2012. године , због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је навео да су оспорене пресуде у супротности са одлуком Уставног суда Републике Србије IУ-135/2006 од 20. јула 2006. године, јер је решење које је побијано тужбом, а о којем је одлучено оспорен им пресудама, незаконито, због тога што је донето од стране ненадлежног републичког органа, на основу подзаконског акта - Уредбе Владе Републике Србије. Даље је навео да је решење морало бити засновано само на Закону о министарствима, али како је предметно решење донето пре ступања на снагу Закона, то је, према мишљењу подносиоца уставне жалбе, донето од стране ненадлежног органа, због чега су оспорене пресуде незаконите. Истакао је да је оспорено решење супротно и одредбама Конвенције Међународне организације рада, при томе не наводећи на коју тачно конвенцију мисли. Подносилац уставне жалбе је истакао да никада није био позван на разговор о распоређивању, нити је покушано распоређивање у том органу или било ком другом републичком органу.
Подносилац наводи и да је поступак правноснажно окончан након протека више од пет година од дана подношења тужбе, иако је за окончање радних спорова прописан рок од шест месеци, чиме му је повређено право на суђење у разумном року.
Подносилац од Уставног суда захтева да уставну жалбу усвоји, укине оспорене пресуде и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, као и списе предмета П1. 1402/10 Првог основног суда у Београду (раније предмет Првог општинског суда у Београду П1. 86/09) и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Пресудом Првог општинског суда у Београду П1. 86/09 од 10. септембра 2009. године поништена су решења директора Управе за заједничке послове републичких органа број 112-01-1157/173 од 28. августа 2006. године и решење истог органа број 112-06-1213/06-07 од 11. септембра 2006. године, а тужена је обавезана да тужиоца Радисава Словића, овде подносиоца уставне жалбе, врати на рад и распореди на послове који одговарају његовом степену стручне спреме, стеченом знању и способностима, као и да му надокнади трошкове парничног поступка.
Првостепени суд је утврдио: да је р ешењем директора Управе за заједничке послове Републичких органа број 112-1-1157/173 од 28. августа 2006. године тужилац остао нераспоређен почев од 31. августа 2006. године и одлучено је да му истовремено престане радни однос даном исплате отпремнине; да је решењем директора Управе за заједничке послове тужене број 112-01-1213/06-07 о д 11. септембра 2006. године одбијен као неоснован његов приговор изјављен против првостепеног реше ња; да је тужилац био запослен у савезним органима почев од 1. фебруара 2002. године непрекидно до престанка постојања државне заједнице Србија и Црна Гора; да је једини радио на радном месту главног оператера на систему у Одсеку за информатику службе за заједничке послове Савета министара; да у Управи за заједничке послове Републичких органа није постојало слободно радно место за које тужилац испуњава услове, нити је за њега тражена могућност преузимања у други државни орган. На основу тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев у целости и поништао оспорена решења са образложењем да за тужиоца није ни тражена могућност распоређивања у други државни орган на послове који одговарају његовој стручној спреми и да у целости није поштована одредба члана 68. у вези члана 64. став 2. тачка 6) Закона о радним односима у државним органима, јер нема ни једног правног акта којим би се доказало постојање промена у организацији тужене.
Поступајући по жалби тужене, Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж1. 3631/10 од 24. фебруара 2011. године, којом је преиначио првостепену пресуду тако што је одби о тужбени захтев тужиоца и обавезао га да туженој накнади трошкове парничног поступка.
Другостепени суд је у оспореној пресуди изразио другачији правни став од става израженог у пресуди првостепеног суда, тј. да није постојала обавеза тужене да тужиоца распореди на рад у други државни орган, нити је постојала обавеза да се тражи таква могућност , јер се ради о посебној ситуацији престанка савезних органа и преузимању дела послова из надлежности тих органа (к онкретно Службе за заједничке послове Савета министара Србије и Црне Гора). Апелациони суд у Београду је нашао да к ако за радом тужиоца није постојала потреба да је, оспореним решењима , правилно утврђено да је остао нераспоређен, уз исплату отпремнине даном престанка радног односа.
Поступајући по ревизији тужиоца, Врховни касациони суд је донео оспорену пресуду Рев2. 515/11 од 19. априла 2012. године, којом је одбио као неосновану ревизију изјављену против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 . 3631/10 од 24. фебруара 2011. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде, између осталог, наведено је: да је чланом 64а став 2. тачка 6) Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник PC“, бр . 48/91....79/05) прописано да се запосленом отказује радни однос у случају када услед промена у организацији стекне статус нераспоређеног, а не може му се обезбедити радно место у истом или другом државном органу; да је чланом 67. став 1. истог закона прописано да у случају укидања државног органа, државни орган у чији делокруг прелазе послови укинутог органа, преузима потребан број запослених и постављених лица који су радили на преузетим пословима, да је ставом 4. наведене одредбе прописано да запослени у државном органу и постављена лица која нису преузета у смислу става 1. овог члана или су остали нераспоређени у смислу става 3. овог члана, имају права и обавезе утврђене чланом 66. овог закона; да је чланом 68a истог закона про писано да ће у случају преузимања послова из надлежности савезног органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преузети у складу са потребом органа и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова.
Ревизијски суд је истакао да се овде ради о ситуацији престанка савезних органа и преузимању дела послова из надлежности службе за заједничке послове Савета министара Србије и Црне Горе. Будући да за радом тужиоца није постојала потреба, оспореним решењем утврђено је да је остао нераспоређен, уз исплату отпремнине даном престанка радног односа. У таквој ситуацији и по оцени Врховног касационог суда правилан је закључак другостепеног суда да није постојала обавеза тужене да тужиоца распореди на рад у други државни орган, нити је постојала обавеза да се тражи таква могућност, због чега је неоснован захтев тужиоца за поништај предметних решења. Ревизијски суд је нашао да је н еосновано указивање тужиоца да је спорни однос расправљен уз погрешну примену материјалног права из разлога што je у члану 68а Закона о радним односима у државним органима прописано да у случају преузимања послова из надлежности савезних органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови, преузима у складу са потребама органа потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова. Тужилац је био у радном односу у Служби за заједничке пбслове Савета министара, а тужена је преузела надлежности те службе. Након што је спроведен поступак преузимаља потребног броја запослених за обављање преузетих послова, решен је радноправни статус тужиоца, а цитираном законском одредбом није утврђена обавеза да се тражи могућност распоређивања запослених у другом државном органу.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна све радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи, као и да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом ( члан 60.).
Одредбама Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 и 39/02) било је прописано: да се запосленом отказује радни однос када услед промена у организацији стекне статус нераспоређеног, а не може му се обезбедити радно место у истом или у другом државном органу (члан 64а став 2. тачка 6)); да у случају укидања државног органа и укидања свих послова који су се обављали у делокругу тог органа запослени и постављена лица који су радили у укинутом органу остају нераспоређени, као и да запослени у државном органу и постављена лица који нису преузети у смислу става 1. овог члана или су остали нераспоређени у смислу става 3. овог члана имају права и обавезе утврђене чланом 66. овог закона (члан 67. ст. 3. и 4.); да у случају преузимања послова из надлежности савезног органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преузеће, у складу са потребама органа, и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова (члан 68а).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнутих повреда Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама нису повређена уставна права подносиоца.
Уставни суд је установио да су оспорене пресуде донете од стране судова установљених Уставом и законом, који су поступали у границама своје надлежности, и то у поступку спроведеном у складу са законским прописима. Поред тога, подносиоцу уставне жалбе није било ускраћено право да сам или преко пуномоћника учествује у поступку пред првостепеним судом, да предложи све доказе за које је сматрао да би их требало извести на главној расправи, што је он и учинио, а надлежни суд је јавно расправио и одлучио о тужбеном захтеву доношењем пресуде.
Поред тога, Уставни суд налази да нису основани ни наводи подносиоца уставне жалбе у којима истиче да су Апелациони суд у Београду и Врховни касациони суд засновали свој е пресуд е на незаконито донетим решењима директора Управе за заједничке послове републичких органа број 112-01-1157/173 од 28. августа 2006. године и 112-01-1213/06-07 од 11. септембра 2006. године, због тога што су наведена решења донета на основу одред аба Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе, за које је утврђено да нису у складу са Уставом и законом. Полазећи од наведеног, Суд истиче да Одлуком Уставног суда IУ-135/2006 од 20. јула 2006. године („Службени гласник РС“, број 63/06) јесте утврђено да одредбе чл. 10. до 14. Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе („Службени гласник РС“, број 49/06) , нису у сагласности са Уставом и законом , али налази да спорна решења нису донета на основу одредаба наведене Уредбе за које је утврђена неуставност и незаконитост, већ су донета сагласно члану 1. и члану 23б. став 1. Уредбе о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и служби Савета министара и члана 64а став 2. тачка 6) и члана 68а Закона о радним односима у државним органима, а у вези са чланом 1 83. Закона о државним службеницима.
Наведеним решењима утврђено је да не постоји потреба за преузимањем подносиоца за обављање преузетих послова бивше Службе за заједничке послове Савета министара и утврђено је да је остао нераспоређен у Управи за заједничке послове републичких органа почев од 31. августа 2006. године. Такође, након што је спроведен поступак преузимања потребног броја запослених за обављање преузетих послова, решен је радноправни статус подносиоца уз исплату отпремнине. Уставни суд наглашава да је подносилац уставне жалбе био запослен у Одсеку за информатику Службе за заједничке послове Савета министара на радном месту главног оператера на систему, а да у Управи за заједничке послове републичких органа није постојало слободно радно место за које тужилац испуњава услове, нити је за тужиоца тражена могућност преузимања у други државни орган. Наведено произлази из законске одредб е члана 68а Закона о радним односима у државним органима , којом није прописана обавеза тражења могућности распоређивања запосленог у другом државном орган у.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је стао на становиште да се не може сматрати да је заузети став Апелационог суда у Београду и Врховног касационог суда, изражен кроз оспорене пресуд е, последица неприхватљиве примене меродавног материјалног права. Супротна жалиочева тврдња је израз субјективне оцене о погрешној примени права, а не и доказ о учињеној повреди права на правично суђење. Уставни суд наглашава да је подносилац уставне жалбе био запослен у Одсеку за информатику Службе за заједничке послове Савета министара, чији је посао био обезбеђивање стручних и оперативних послова Савета министара. Дакле, ради се о специфичној ситуацији условљеној природом послова које је обављао Одсек за информатику за потребе Савета министара. Престанком постојања државне заједнице Србија и Црна Гора престала је и потреба за обављањем послова које је обављао Одсек за информатику Службе за заједничке послове Савета министара, па како суштински није било преузетих послова (не и предмета) од стране Републике Србије, то није ни било обавезе распоређивања запослених. С обзиром на то да је подносиоцу уставне жалбе престао радни однос у складу са важећим законским одредбама, Уставни суд оцењује да оспореним пресудама Апелационог суда у Београду Гж1. 3631/10 од 24. фебруара 2011. године и Врховног касационог суда Рев2. 515/11 од 19. априла 2012. године није повређен о подносиочев о прав о на правично суђење зајемчен о одредбом члана 32. став 1. Устава, нити право на рад зајемчено одредбама члана 60. Устава. ( овакав став Уставни суд је заузео и у својој Одлуци Уж-1225/2008 од 17. марта 2011. године, видети интернет страницу: www.ustavni sud.rs).
6. На основу свега изложеног, Уставни суд је уставну жалбу изјављену против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 3631/10 од 24. фебруара 201 1. године и пресуде Врховног касационог суда Рев2. 515/11 од 19. априла 2012. године одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ).
7. Уставни суд је имао у виду и наводе подносиоца уставне жалбе, у којој указује да је „поступак правноснажно окончан након протека више од пет година од дана подношења тужбе, иако је за окончање радних спорова прописан рок од шест месеци, чиме му је повређено и право на суђење у разумном року“. Међутим, како у уставној жалби нису наведени било који конкретни и чињенично утемељени разлози који се могу довести у везу са пропустима у поступању надлежних судова, сложеношћу предмета спора, понашањем самог подносиоца и противне стране, те значајем који је евентуално кашњење у раду државних органа имало за њега, а што би тек могло представљати релевантне уставноправне разлоге који указују на повреду права на суђење у разумном року, нити је подносилац определио захтев у уставној жалби у том погледу, тражећи само „укидање“ оспорених пресуда, то се Суд није посебно бавио овако формално и успутно изреченим наводима подносиоца.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац уставне жалбе је навео да су оспорене пресуде у супротности са одлуком Уставног суда Републике Србије IУ-135/2006 од 20. јула 2006. године, јер је решење које је побијано тужбом, а о којем је одлучено оспорен им пресудама, незаконито, због тога што је донето од стране ненадлежног републичког органа, на основу подзаконског акта - Уредбе Владе Републике Србије. Даље је навео да је решење морало бити засновано само на Закону о министарствима, али како је предметно решење донето пре ступања на снагу Закона, то је, према мишљењу подносиоца уставне жалбе, донето од стране ненадлежног органа, због чега су оспорене пресуде незаконите. Истакао је да је оспорено решење супротно и одредбама Конвенције Међународне организације рада, при томе не наводећи на коју тачно конвенцију мисли. Подносилац уставне жалбе је истакао да никада није био позван на разговор о распоређивању, нити је покушано распоређивање у том органу или било ком другом републичком органу.
Подносилац наводи и да је поступак правноснажно окончан након протека више од пет година од дана подношења тужбе, иако је за окончање радних спорова прописан рок од шест месеци, чиме му је повређено право на суђење у разумном року.
Подносилац од Уставног суда захтева да уставну жалбу усвоји, укине оспорене пресуде и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, као и списе предмета П1. 1402/10 Првог основног суда у Београду (раније предмет Првог општинског суда у Београду П1. 86/09) и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Пресудом Првог општинског суда у Београду П1. 86/09 од 10. септембра 2009. године поништена су решења директора Управе за заједничке послове републичких органа број 112-01-1157/173 од 28. августа 2006. године и решење истог органа број 112-06-1213/06-07 од 11. септембра 2006. године, а тужена је обавезана да тужиоца Радисава Словића, овде подносиоца уставне жалбе, врати на рад и распореди на послове који одговарају његовом степену стручне спреме, стеченом знању и способностима, као и да му надокнади трошкове парничног поступка.
Првостепени суд је утврдио: да је р ешењем директора Управе за заједничке послове Републичких органа број 112-1-1157/173 од 28. августа 2006. године тужилац остао нераспоређен почев од 31. августа 2006. године и одлучено је да му истовремено престане радни однос даном исплате отпремнине; да је решењем директора Управе за заједничке послове тужене број 112-01-1213/06-07 о д 11. септембра 2006. године одбијен као неоснован његов приговор изјављен против првостепеног реше ња; да је тужилац био запослен у савезним органима почев од 1. фебруара 2002. године непрекидно до престанка постојања државне заједнице Србија и Црна Гора; да је једини радио на радном месту главног оператера на систему у Одсеку за информатику службе за заједничке послове Савета министара; да у Управи за заједничке послове Републичких органа није постојало слободно радно место за које тужилац испуњава услове, нити је за њега тражена могућност преузимања у други државни орган. На основу тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев у целости и поништао оспорена решења са образложењем да за тужиоца није ни тражена могућност распоређивања у други државни орган на послове који одговарају његовој стручној спреми и да у целости није поштована одредба члана 68. у вези члана 64. став 2. тачка 6) Закона о радним односима у државним органима, јер нема ни једног правног акта којим би се доказало постојање промена у организацији тужене.
Поступајући по жалби тужене, Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж1. 3631/10 од 24. фебруара 2011. године, којом је преиначио првостепену пресуду тако што је одби о тужбени захтев тужиоца и обавезао га да туженој накнади трошкове парничног поступка.
Другостепени суд је у оспореној пресуди изразио другачији правни став од става израженог у пресуди првостепеног суда, тј. да није постојала обавеза тужене да тужиоца распореди на рад у други државни орган, нити је постојала обавеза да се тражи таква могућност , јер се ради о посебној ситуацији престанка савезних органа и преузимању дела послова из надлежности тих органа (к онкретно Службе за заједничке послове Савета министара Србије и Црне Гора). Апелациони суд у Београду је нашао да к ако за радом тужиоца није постојала потреба да је, оспореним решењима , правилно утврђено да је остао нераспоређен, уз исплату отпремнине даном престанка радног односа.
Поступајући по ревизији тужиоца, Врховни касациони суд је донео оспорену пресуду Рев2. 515/11 од 19. априла 2012. године, којом је одбио као неосновану ревизију изјављену против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 . 3631/10 од 24. фебруара 2011. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде, између осталог, наведено је: да је чланом 64а став 2. тачка 6) Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник PC“, бр . 48/91....79/05) прописано да се запосленом отказује радни однос у случају када услед промена у организацији стекне статус нераспоређеног, а не може му се обезбедити радно место у истом или другом државном органу; да је чланом 67. став 1. истог закона прописано да у случају укидања државног органа, државни орган у чији делокруг прелазе послови укинутог органа, преузима потребан број запослених и постављених лица који су радили на преузетим пословима, да је ставом 4. наведене одредбе прописано да запослени у државном органу и постављена лица која нису преузета у смислу става 1. овог члана или су остали нераспоређени у смислу става 3. овог члана, имају права и обавезе утврђене чланом 66. овог закона; да је чланом 68a истог закона про писано да ће у случају преузимања послова из надлежности савезног органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преузети у складу са потребом органа и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова.
Ревизијски суд је истакао да се овде ради о ситуацији престанка савезних органа и преузимању дела послова из надлежности службе за заједничке послове Савета министара Србије и Црне Горе. Будући да за радом тужиоца није постојала потреба, оспореним решењем утврђено је да је остао нераспоређен, уз исплату отпремнине даном престанка радног односа. У таквој ситуацији и по оцени Врховног касационог суда правилан је закључак другостепеног суда да није постојала обавеза тужене да тужиоца распореди на рад у други државни орган, нити је постојала обавеза да се тражи таква могућност, због чега је неоснован захтев тужиоца за поништај предметних решења. Ревизијски суд је нашао да је н еосновано указивање тужиоца да је спорни однос расправљен уз погрешну примену материјалног права из разлога што je у члану 68а Закона о радним односима у државним органима прописано да у случају преузимања послова из надлежности савезних органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови, преузима у складу са потребама органа потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова. Тужилац је био у радном односу у Служби за заједничке пбслове Савета министара, а тужена је преузела надлежности те службе. Након што је спроведен поступак преузимаља потребног броја запослених за обављање преузетих послова, решен је радноправни статус тужиоца, а цитираном законском одредбом није утврђена обавеза да се тражи могућност распоређивања запослених у другом државном органу.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна све радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи, као и да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом ( члан 60.).
Одредбама Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 и 39/02) било је прописано: да се запосленом отказује радни однос када услед промена у организацији стекне статус нераспоређеног, а не може му се обезбедити радно место у истом или у другом државном органу (члан 64а став 2. тачка 6)); да у случају укидања државног органа и укидања свих послова који су се обављали у делокругу тог органа запослени и постављена лица који су радили у укинутом органу остају нераспоређени, као и да запослени у државном органу и постављена лица који нису преузети у смислу става 1. овог члана или су остали нераспоређени у смислу става 3. овог члана имају права и обавезе утврђене чланом 66. овог закона (члан 67. ст. 3. и 4.); да у случају преузимања послова из надлежности савезног органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преузеће, у складу са потребама органа, и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова (члан 68а).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнутих повреда Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама нису повређена уставна права подносиоца.
Уставни суд је установио да су оспорене пресуде донете од стране судова установљених Уставом и законом, који су поступали у границама своје надлежности, и то у поступку спроведеном у складу са законским прописима. Поред тога, подносиоцу уставне жалбе није било ускраћено право да сам или преко пуномоћника учествује у поступку пред првостепеним судом, да предложи све доказе за које је сматрао да би их требало извести на главној расправи, што је он и учинио, а надлежни суд је јавно расправио и одлучио о тужбеном захтеву доношењем пресуде.
Поред тога, Уставни суд налази да нису основани ни наводи подносиоца уставне жалбе у којима истиче да су Апелациони суд у Београду и Врховни касациони суд засновали свој е пресуд е на незаконито донетим решењима директора Управе за заједничке послове републичких органа број 112-01-1157/173 од 28. августа 2006. године и 112-01-1213/06-07 од 11. септембра 2006. године, због тога што су наведена решења донета на основу одред аба Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе, за које је утврђено да нису у складу са Уставом и законом. Полазећи од наведеног, Суд истиче да Одлуком Уставног суда IУ-135/2006 од 20. јула 2006. године („Службени гласник РС“, број 63/06) јесте утврђено да одредбе чл. 10. до 14. Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе („Службени гласник РС“, број 49/06) , нису у сагласности са Уставом и законом , али налази да спорна решења нису донета на основу одредаба наведене Уредбе за које је утврђена неуставност и незаконитост, већ су донета сагласно члану 1. и члану 23б. став 1. Уредбе о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и служби Савета министара и члана 64а став 2. тачка 6) и члана 68а Закона о радним односима у државним органима, а у вези са чланом 1 83. Закона о државним службеницима.
Наведеним решењима утврђено је да не постоји потреба за преузимањем подносиоца за обављање преузетих послова бивше Службе за заједничке послове Савета министара и утврђено је да је остао нераспоређен у Управи за заједничке послове републичких органа почев од 31. августа 2006. године. Такође, након што је спроведен поступак преузимања потребног броја запослених за обављање преузетих послова, решен је радноправни статус подносиоца уз исплату отпремнине. Уставни суд наглашава да је подносилац уставне жалбе био запослен у Одсеку за информатику Службе за заједничке послове Савета министара на радном месту главног оператера на систему, а да у Управи за заједничке послове републичких органа није постојало слободно радно место за које тужилац испуњава услове, нити је за тужиоца тражена могућност преузимања у други државни орган. Наведено произлази из законске одредб е члана 68а Закона о радним односима у државним органима , којом није прописана обавеза тражења могућности распоређивања запосленог у другом државном орган у.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је стао на становиште да се не може сматрати да је заузети став Апелационог суда у Београду и Врховног касационог суда, изражен кроз оспорене пресуд е, последица неприхватљиве примене меродавног материјалног права. Супротна жалиочева тврдња је израз субјективне оцене о погрешној примени права, а не и доказ о учињеној повреди права на правично суђење. Уставни суд наглашава да је подносилац уставне жалбе био запослен у Одсеку за информатику Службе за заједничке послове Савета министара, чији је посао био обезбеђивање стручних и оперативних послова Савета министара. Дакле, ради се о специфичној ситуацији условљеној природом послова које је обављао Одсек за информатику за потребе Савета министара. Престанком постојања државне заједнице Србија и Црна Гора престала је и потреба за обављањем послова које је обављао Одсек за информатику Службе за заједничке послове Савета министара, па како суштински није било преузетих послова (не и предмета) од стране Републике Србије, то није ни било обавезе распоређивања запослених. С обзиром на то да је подносиоцу уставне жалбе престао радни однос у складу са важећим законским одредбама, Уставни суд оцењује да оспореним пресудама Апелационог суда у Београду Гж1. 3631/10 од 24. фебруара 2011. године и Врховног касационог суда Рев2. 515/11 од 19. априла 2012. године није повређен о подносиочев о прав о на правично суђење зајемчен о одредбом члана 32. став 1. Устава, нити право на рад зајемчено одредбама члана 60. Устава. ( овакав став Уставни суд је заузео и у својој Одлуци Уж-1225/2008 од 17. марта 2011. године, видети интернет страницу: www.ustavni sud.rs).
6. На основу свега изложеног, Уставни суд је уставну жалбу изјављену против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 3631/10 од 24. фебруара 201 1. године и пресуде Врховног касационог суда Рев2. 515/11 од 19. априла 2012. године одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ).
7. Уставни суд је имао у виду и наводе подносиоца уставне жалбе, у којој указује да је „поступак правноснажно окончан након протека више од пет година од дана подношења тужбе, иако је за окончање радних спорова прописан рок од шест месеци, чиме му је повређено и право на суђење у разумном року“. Међутим, како у уставној жалби нису наведени било који конкретни и чињенично утемељени разлози који се могу довести у везу са пропустима у поступању надлежних судова, сложеношћу предмета спора, понашањем самог подносиоца и противне стране, те значајем који је евентуално кашњење у раду државних органа имало за њега, а што би тек могло представљати релевантне уставноправне разлоге који указују на повреду права на суђење у разумном року, нити је подносилац определио захтев у уставној жалби у том погледу, тражећи само „укидање“ оспорених пресуда, то се Суд није посебно бавио овако формално и успутно изреченим наводима подносиоца.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић
Весна Илић Прелић