Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Мирославе Мандић из Черевића, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. маја 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Мирославе Мандић и утврђује да су решењем Врховног касационог суда Узп. 253/12 од 15. јуна 2012. године повређена права подноситељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. и на правно средство из члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Врховног касационог суда Узп. 253/12 од 15. јуна 2012. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о захтеву подноситељке за преиспитивање пресуде Управног суда У. 30049/10 од 23. марта 2012. године.
2. Поништава се решење Врховног касационог суда Узп. 253/12 од 15. јуна 2012. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о захтеву подноситељке за преиспитивање пресуде Управног суда У. 30049/10 од 23. марта 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мирослава Мандић из Черевића је, 25. августа 2012. године, поднела Уставном суду уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Узп. 253/12 од 15. јуна 2012. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава и права на пензијско осигурање из члана 70. Устава.
Уставном жалбом се оспорава решење Врховног касационог суда којим је одбачен као недозвољен захтев подноситељке за преиспитивање пресуде Управног суда У. 30049/10 од 23. марта 2012. године, а којом је одбијена тужба подноситељке изјављена против коначног решења управног органа од 22. септембра 2010. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорени акт, као и у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених – Покрајински фонд за пензијско и инвалидско осигурање - Дирекција број 30-181.10-23403 од 22. септембра 2010. године, у вршењу службеног надзора, поништено је коначно решење директора Филијале Нови Сад број 37.181.10-23403/2000 од 25. августа 2000. године, а којим је утврђено право подноситељке на старосну пензију почев од 1. априла 2000. године, у износу ближе наведеном у том решењу.
Пресудом Управног суда У. 30049/10 од 23. марта 2012. године одбијена је тужба подноситељке изјављена против наведеног решења од 22. септембра 2010. године.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Узп. 253/12 од 15. јуна 2012. године одбачен је као недозвољен захтев подноситељке за преиспитивање наведене пресуде Управног суда. У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да је Управни суд пресудом ценио законитост решења које је донето у поступку службеног надзора од стране туженог органа и да није дозвољен захтев за преиспитивање судске одлуке, ако у управном поступку, који је претходио службеном надзору, није била искључена жалба.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подноситељка указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се пензијско осигурање уређује законом и да се Република Србија стара о економској сигурности пензионера (члан 70.).
Одредбама члана 49. ст. 1. и 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да против правноснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни тужилац могу да поднесу Врховном касационом суду захтев за преиспитивање судске одлуке (у даљем тексту: „захтев“), да захтев може да се поднесе када је то законом предвиђено, у случајевима када је суд одлучивао у пуној јурисдикцији и у стварима у којима је у управном поступку била искључена жалба.
Одредбама члана 254. ст. 1. и 5. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) прописано је да решење може поништити или укинути по основу службеног надзора другостепени орган, да ако нема другостепеног органа, решење може поништити или укинути орган који је овлашћен да врши надзор над радом органа који је донео решење, те да против решења донесеног на основу члана 253. овог закона није допуштена жалба, већ се против њега може непосредно покренути управни спор.
5. Уставни суд најпре констатује да право на приступ суду, иако није експлицитно назначено приликом нормирања уставног права на правично суђење, чини његов иманентни и неодвојиви део, као нужни услов да би се ово право уопште могло остварити. Ово зато, јер ако се странци онемогући расправљање и одлучивање пред судом или другим државним органом, о постављеном захтеву, сви остали елементи структурално сложеног и вишеслојног права на правично суђење, постају илузорни и апстрактни, односно беспредметни.
Уставни суд констатује да је предмет поступка поништавања по основу службеног надзора било решавање о постојању разлога за поништавање коначног решења, који су прописани одредбама члана 253. Закона о општем управном поступку, што представља посебну ствар у односу на ствар о којој је решено у поступку који је претходио службеном надзору. У поступку по овом ванредном правном средству обезбеђена је посебна правна заштита, која се остварује коришћењем правних средстава прописаних искључиво за тај поступак. У том смислу, одредбом члана 254. став 5. Закона о општем управном поступку прописано је да против решења донетог по основу службеног надзора није допуштена жалба, већ се против тог решења може непосредно покренути управни спор.
Даље, из одредбе члана 49. став 2. тачка 3) Закона о управним споровима, произлази да против правноснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни тужилац могу да поднесу Врховном касационом суду захтев за преиспитивање судске одлуке у стварима у којима је у управном поступку била искључена жалба.
Уставни суд још једном указује да је решењем другостепеног органа од 22. септембра 2010. године, у вршењу службеног надзора, поништено решење првостепеног органа из 2000. године, да је подноситељка против овог решења покренула управни спор, те да је против одлуке суда којом је одбијена њена тужба поднела захтев за преиспитивање судске одлуке, али да је исти одбачен оспореним решењем Врховног касационог суда.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је оспорено решење донето произвољном применом меродавног права која је онемогућила подноситељки расправљање и одлучивање пред судом о постављеном захтеву. Овим је, по оцени Уставног суда, без обзира на правну утемељеност захтева који је подноситељка уставне жалбе поднела, повређено њено право на приступ суду, као саставни део права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава. На описани начин, подноситељки је оспореним решењем повређено и право на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.
На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке, јер је утврдио да су оспореним решењем Врховног касационог суда Узп. 253/12 од 15. јуна 2012. године повређена наведена Уставом зајемчена права подноситељке уставне жалбе.
6. Истовремено, као меру отклањања штетних последица утврђене повреде Уставом зајемчених права, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорено решење и одредио да надлежан Врховни касациони суд донесе нову одлуку о захтеву подноситељке за преиспитивање пресуде Управног суда У. 30049/10 од 23. марта 2012. године, као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд није разматрао уставну жалбу у делу који се односи на наводе подноситељке да су јој оспореним појединачним актом повређена и друга Уставом зајемчена права, имајући у виду да је утврдио повреду права на правично суђење и на правно средство и поништио оспорено решење Врховног касационог суда, те да ће Врховни касациони суд поново одлучивати о захтеву подноситељке.
8. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Уставном жалбом се оспорава решење Врховног касационог суда којим је одбачен као недозвољен захтев подноситељке за преиспитивање пресуде Управног суда У. 30049/10 од 23. марта 2012. године, а којом је одбијена тужба подноситељке изјављена против коначног решења управног органа од 22. септембра 2010. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорени акт, као и у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених – Покрајински фонд за пензијско и инвалидско осигурање - Дирекција број 30-181.10-23403 од 22. септембра 2010. године, у вршењу службеног надзора, поништено је коначно решење директора Филијале Нови Сад број 37.181.10-23403/2000 од 25. августа 2000. године, а којим је утврђено право подноситељке на старосну пензију почев од 1. априла 2000. године, у износу ближе наведеном у том решењу.
Пресудом Управног суда У. 30049/10 од 23. марта 2012. године одбијена је тужба подноситељке изјављена против наведеног решења од 22. септембра 2010. године.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Узп. 253/12 од 15. јуна 2012. године одбачен је као недозвољен захтев подноситељке за преиспитивање наведене пресуде Управног суда. У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да је Управни суд пресудом ценио законитост решења које је донето у поступку службеног надзора од стране туженог органа и да није дозвољен захтев за преиспитивање судске одлуке, ако у управном поступку, који је претходио службеном надзору, није била искључена жалба.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подноситељка указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се пензијско осигурање уређује законом и да се Република Србија стара о економској сигурности пензионера (члан 70.).
Одредбама члана 49. ст. 1. и 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да против правноснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни тужилац могу да поднесу Врховном касационом суду захтев за преиспитивање судске одлуке (у даљем тексту: „захтев“), да захтев може да се поднесе када је то законом предвиђено, у случајевима када је суд одлучивао у пуној јурисдикцији и у стварима у којима је у управном поступку била искључена жалба.
Одредбама члана 254. ст. 1. и 5. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) прописано је да решење може поништити или укинути по основу службеног надзора другостепени орган, да ако нема другостепеног органа, решење може поништити или укинути орган који је овлашћен да врши надзор над радом органа који је донео решење, те да против решења донесеног на основу члана 253. овог закона није допуштена жалба, већ се против њега може непосредно покренути управни спор.
5. Уставни суд најпре констатује да право на приступ суду, иако није експлицитно назначено приликом нормирања уставног права на правично суђење, чини његов иманентни и неодвојиви део, као нужни услов да би се ово право уопште могло остварити. Ово зато, јер ако се странци онемогући расправљање и одлучивање пред судом или другим државним органом, о постављеном захтеву, сви остали елементи структурално сложеног и вишеслојног права на правично суђење, постају илузорни и апстрактни, односно беспредметни.
Уставни суд констатује да је предмет поступка поништавања по основу службеног надзора било решавање о постојању разлога за поништавање коначног решења, који су прописани одредбама члана 253. Закона о општем управном поступку, што представља посебну ствар у односу на ствар о којој је решено у поступку који је претходио службеном надзору. У поступку по овом ванредном правном средству обезбеђена је посебна правна заштита, која се остварује коришћењем правних средстава прописаних искључиво за тај поступак. У том смислу, одредбом члана 254. став 5. Закона о општем управном поступку прописано је да против решења донетог по основу службеног надзора није допуштена жалба, већ се против тог решења може непосредно покренути управни спор.
Даље, из одредбе члана 49. став 2. тачка 3) Закона о управним споровима, произлази да против правноснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни тужилац могу да поднесу Врховном касационом суду захтев за преиспитивање судске одлуке у стварима у којима је у управном поступку била искључена жалба.
Уставни суд још једном указује да је решењем другостепеног органа од 22. септембра 2010. године, у вршењу службеног надзора, поништено решење првостепеног органа из 2000. године, да је подноситељка против овог решења покренула управни спор, те да је против одлуке суда којом је одбијена њена тужба поднела захтев за преиспитивање судске одлуке, али да је исти одбачен оспореним решењем Врховног касационог суда.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је оспорено решење донето произвољном применом меродавног права која је онемогућила подноситељки расправљање и одлучивање пред судом о постављеном захтеву. Овим је, по оцени Уставног суда, без обзира на правну утемељеност захтева који је подноситељка уставне жалбе поднела, повређено њено право на приступ суду, као саставни део права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава. На описани начин, подноситељки је оспореним решењем повређено и право на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.
На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке, јер је утврдио да су оспореним решењем Врховног касационог суда Узп. 253/12 од 15. јуна 2012. године повређена наведена Уставом зајемчена права подноситељке уставне жалбе.
6. Истовремено, као меру отклањања штетних последица утврђене повреде Уставом зајемчених права, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорено решење и одредио да надлежан Врховни касациони суд донесе нову одлуку о захтеву подноситељке за преиспитивање пресуде Управног суда У. 30049/10 од 23. марта 2012. године, као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд није разматрао уставну жалбу у делу који се односи на наводе подноситељке да су јој оспореним појединачним актом повређена и друга Уставом зајемчена права, имајући у виду да је утврдио повреду права на правично суђење и на правно средство и поништио оспорено решење Врховног касационог суда, те да ће Врховни касациони суд поново одлучивати о захтеву подноситељке.
8. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић
Весна Илић Прелић