Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. М, С. М, Љ. Ј, Г. Б. и С. М, свих из Ниша, М. Д. и Б. Л, обојице из села Д. В. код Ниша, М. Б. и Н. М, обојице из села Б. код Ниша и Љ. М. из села Г. М. код Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. априла 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З, М, С. М, Љ. Ј, Г. Б, С. М, М. Д, Б. Л, М. Б, Н. М. и Љ. М. и утврђује да су пресудом Врховног касационог суда Рев2. 792/12 од 28. фебруара 2013. године повређена права подносилаца уставне жалбе на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Врховног касационог суда Рев2. 792/12 од 28. фебруара 2013. године.
3. Ова одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду.
4. Забрањује се извршењ е решења о противизвршењу Основног суда у Нишу И. 4301/12 од 17. октобра 2013 . године и И. 4301/12 од 1. новембра 2013 . године и свих других аката који би били донети на основу пресуде из тач . 1 . и 2.
2. Поништава се пресуда Врховног касационог суда Рев2. 792/12 од 28. фебруара 2013. године.
3. Ова одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду.
4. Забрањује се извршењ е решења о противизвршењу Основног суда у Нишу И. 4301/12 од 17. октобра 2013 . године и И. 4301/12 од 1. новембра 2013 . године и свих других аката који би били донети на основу пресуде из тач . 1 . и 2.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. М. из Ниша и други подносиоци уставне жалбе наведени у уводу и тачки 1. изреке су, 18. септембра 2013. године, преко пуномоћника З. К, адвоката из Ниша, поднели Уставном суду уставну жалбу против пресуде наведене у тач. 1. и 2. изреке, због повреде права на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе наводе: да је Општински суд у Нишу пресудом П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године усвојио тужбени захтев подноси лаца уставне жалбе ради исплате додатака на плату по основу неисплаћеног прековременог рада, ноћног рада и рада у време државних празника, за период од 22. новембра 2002. до 30. новембра 2005. године, док је у делу којим је тражена наведена накнада за период после 30. новембра 2005. године тужбени захтев одбијен као неоснован ; да је Окружни суд у Нишу, решавајући о жалби тужене, својом пресудом Гж.I 1127/08 од 30. јануара 2009. године, преиначио наведену првостепену пресуду у усвајајућем делу и у том делу одбио тужбу као неосновану; да су након тога поднели Уставном суду уставну жалбу против наведене другостепене пресуде; да је Уставни суд, на седници одржаној 13. октобра 2011. године, донео одлуку којом је усвојио уставну жалбу и поништио наведену другостепену пресуд у и нал ожио надлежном суду да донесе нову одлуку о жалби С. М. и др. изјављеној против пресуде Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године ; да је, поступајући по налогу Уставног суда, Апелациони суд у Нишу пресудом Гж1. 2645/11 од 27. децембра 2011. године одбио као неосновану жалбу тужене и потврдио пресуду Општинског суд у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године ; да је тужени поднео „изузетну ревизију“ против наведене пресуде Апелационог суда у Нишу , поводом које је Врховни касациони суд донео оспорену пресуду Рев2. 792/12 од 28. фебруара 2013. године којом је преиначио ту другостепену пресуду и одбио као неоснован њихов тужбени захтев ради исплате додатака на плату по основу неисплаћеног прековременог рада, ноћног рада и рада у време државних празника; да је ревизијски суд оспорену пресуду засновао на одредбама Закона о полицији којима је прописано да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада и прековременог рада, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике; да се наведени Закон о полицији могао примењивати само за период после 30. новембра 2005. године, а да је, у конкретном случају, требало применити Закон о унутрашњим пословима, који нигде не помиње да се прописано увећање односи на рад дужи од пуног радног времена, на ноћни рад и рад у дане државних и верских празника . Имајући у виду наведено, подносиоци уставне жалбе су предложи ли да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену ревизијску пресуду.
Међу изнетим захтевима о којима Уставни суд треба да одлучи, подносиоци уставне жалбе су тражили да Уставни суд одложи извршење решења о противизвршењу Основног суда у Нишу И. 4301/12 од 17. октобра 2013 . године и И. 4301/12 од 1. новембра 2013 . године , до доношења одлуке Уставног суда о њиховој уставној жалби, јер би им извршење проузроковало ненадокнадиву штету.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године, ставом првим изреке, тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова - Полицијска управа Ниш је обавезана да тужиоцима, међу којима су и овде подносиоци уставне жалбе, на име неисплаћеног прековременог рада, ноћног рада и рада у време државних празника, за период од 22. новембра 2002. до 30. новембра 2005. године, исплати износе са каматом, како је ближе означено у изреци те пресуде, ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се тужена обавеже да тужиоцима на име неисплаћеног прековременог рада, ноћног рада и рада у време државних празника, за период од децембра 2005. до децембра 2006. године, исплати износе са каматом, како је ближе означено у изреци те пресуде, док је ставом трећим изреке тужена обавезана да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка.
Пресудом Окружног суда у Нишу Гж.I 1127/08 од 30. јануара 2009. године преиначена је пресуда Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године, тако што је одбијен тужбени захтев тужилаца да им се на име неисплаћеног прековременог рада, ноћног рада и рада у време државних празника, за период од 22. новембра 2002. до 30. новембра 2005. године, исплате износи са каматом, како је ближе означено у изреци ове пресуде.
Одлуком Уставног суда Уж-429/2009 од 13. октобра 2011. године усвојена је уставна жалба С. М. и других подносилаца уставне жалбе наведених у истој одлуци и утврђено да су пресудом Окружног суда у Нишу Гж.I 1127/08 од 30. јануара 2009. године повређена права подносилаца уставне жалбе на правично суђење и правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, поништена је пресуда Окружног суда у Нишу Гж.I 1127/08 од 30. јануара 2009. године и налажено надлежном суду да донесе нову одлуку о жалби С. М. и др. изјављеној против пресуде Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године, те је утврђено да ова одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду.
Поступајући по налогу Уставног суда, Апелациони суд у Нишу је пресудом Гж1. 2645/11 од 27. децембра 2011. године одбио као неосновану жалбу тужене и потврдио пресуду Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године.
На предлог извршних поверилаца, поред осталих и овде подносилаца уставне жалбе, ради наплате новчаног потраживања по основу извршне исправе – пресуде Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године, Основни суд у Нишу је решењем о извршењу И. 4301/12 од 18. маја 2012 . године одредио извршење према извршном дужнику Републици Србији , и то пленидбом са рачуна дужника.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев2. 792/12 од 28. фебруара 2013. године прихваћено је одлучивање о ревизији туженог као изузетно дозвољеној по члану 395. ЗПП и преиначене су пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 2645/11 од 27. децембра 2011. године и Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године тако што је одбијен тужбени захтев тужилаца за исплату накнаде на име прековременог рада, рада ноћу и у дане празника , те су тужиоци обавезани да туженоме накнаде трошкове поступка. У образложењ у оспорене ревизијске пресуде је наведено: да су тужиоци у радном односу код тужен ог на неодређено време; да је тужени зараде тужиоцима обрачунавао тако што је основицу зараде множио са коефицијен том радног места увећаним за 30%, према Правилнику о платама радника МУП-а од 31. децембра 1999. године; да су у периоду од 22. новембра 2002. до 30. новембра 2005. године тужиоци имали радне сате за прековремени, ноћни рад и рад у дане празника, али им зарада по том основу није исплаћена, па тужиоци потражују разлику зараде по наведеним основама , у складу са одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама и одредбама Општег колективног уговора; да су код овако утврђених чињеница, нижестепени судови усвојили тужбени захтев и тужиоцима досудили тражени додатак за ноћни, прековремени рад и рад у дане празника за период од 22. новембра 2002. до 30. новембра 2005. године , закључујући да право тужилаца произилази из одредаба члана 5. став 1. тач. 2, 3. и 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама, у складу са одредбом члана 32. Закона о унутрашњим пословима који је важио у спорном периоду.
Цитирајући одредбе члана 47. раније важећег Закона о унутрашњим пословима („Службени гласник PC“, бр. 44/91...54/96), члана 146. став 1. и члана 147. ст. 1. и 3. Закона о полицији („Службени гласник PC“, бр. 101/05), ревизијски суд закључује да су запослени у МУП-у PC, па и тужиоци, остварили право на увећани коефицијент зараде који је од 30-50% номинално већи од коефицијента за друге државне службенике, што искључује примену Закона о раду и Закона о платама у државним органима и јавним службама, као општих прописа. Примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради искључена је одредбом члана 147. став 3. Закона о полицији у случају да је запослени остварио право на увећање коефицијента зараде на начин и у висини прописаној ставом 1. истог члана. Како је тужиоцима увећан коефицијент за обрачун плате од 30% исплаћен, то тужиоци не могу уживати право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Срби ји, јер увећани коефицијент консумира и наведене накнаде. На основу изложеног, преиначене су нижестепене пресуде и одлучено је као у изреци ове пресуде, применом члана 407. став 1. ЗПП.
Правноснажним решењима о противизвршењу Основног суда у Нишу И. 4301/12 од 17. октобра 2013 . године и И. 4301/12 од 1. новембра 2013 . године , поред осталог, наложено је извршним повериоцима, између осталих и овде подносиоцима уставне жалбе, да извршном дужнику у року од пет дана од пријема решења врате одређене новчане износе, са законском затезном каматом, примљене по основу решења о извршењу Основног суда у Нишу И. 4301/12 од 18. маја 2012 . године , са образложењем да је пресудом Врховног касационог суда Рев2. 792/12 од 28. фебруара 2013. године преиначен а пресуд а Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године тако да је одбијен тужбени захтев за исплату неисплаћеног прековременог рада, ноћног рада и рада у време државних празника, а преиначена је и одлука о трошковима поступка и обавезани су тужиоци да накнаде трошкове туженом.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 60. став 4. Устава утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи.
Одредбом члана 142. став 2. Устава је утврђено да су судови самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона и других општих аката, када је то предвиђено законом, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора. Одредбом члана 145. став 2. Устава је утврђено да се судске одлуке заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона.
Одредбама члана 166. Устава је утврђено да је Уставни суд самосталан и независан државни орган који штити уставност и законитост и људска и мањинска права и слободе и да су одлуке Уставног суда коначне, извршне и општеобавезујуће. Одредбама члана 171. Устава је утврђено да је свако дужан да поштује и извршава одлуку Уставног суда, да Уставни суд својом одлуком уређује начин њеног извршења, када је то потребно, као и да се извршење одлука Уставног суда уређује законом.
Одредбом члана 104. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) је прописано да су државни и други органи, организације којима су поверена јавна овлашћења, политичке странке, синдикалне организације, удружења грађана или верске заједнице дужни да, у оквиру својих права и дужности, извршавају одлуке и решења Уставног суда.
Законом о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра, у складу са законом. Закон о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05), 29. новембра 2005. године.
Законом о полицији уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова. Овим законом је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (члан 146. став 1.); да висину коефицијента из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (члан 146. став 3.); да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (члан 147. став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (члан 147. став 3.).
Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, који је важио до ступања на снагу Закона о полицији и на основу тог закона донетог Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова од 28. новембра 2005. и 13. јуна 2006. године, било је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава, право на увећање тог коефицијента за 30% и право на коефицијент по основу звања, односно чина који запослени има.
Одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента (став 1. тач. 2), 3) и 5)), као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором.
5. Имајући у виду уставноправне разлоге на којима подносиоци уставне жалбе темеље тврдње о повреди права на правично суђење и права на рад, Уставни суд указује да је у погледу захтева полицијских службеника за исплату додатка на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника донео већи број одлука. У својим одлукама, Уставни суд је заузео јединствени правни став да су се на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатак на плату, и након ступа ња на снагу Закона о полицији примењивале одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим Законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта, те да уколико, у наведеном периоду, запосленом у Министарству унутрашњих послова прековремени, ноћни и рад на дан државног и верског празника није вреднован при утврђивању коефицијента за обрачун плате, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији Србији (видети, поред других, одлуке Уставног суда Уж-97/08 од 16. априла 201 0. године и Уж-2007/2010 од 1 3. јуна 201 2. године, доступне на интернет страници www.ustavni.sud.rs).
6. Уставни суд је констатовао да подносици наводе о повреди права на правично суђење и прав а на рад образлажу тврдњом да је након доношења Одлуке Уставног суда Уж-429/2009 од 13. октобра 2011. године и поништаја пресуде Окружног суда у Нишу Гж.I 1127/08 од 30. јануара 2009. године, Апелациони суд у Нишу п оступио по налогу Уставног суда и пресудом Гж1. 2645/11 од 27. децембра 2011. године одбио као неосновану жалбу тужене и потврдио пресуду Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године , али да је одлучујући о „изузетној ревизији“, Врховни касациони суд донео 28. фебруара 2013. године оспорену пресуду Рев2. 792/12 у којој је поново, као и у пресуди која је поништена наведеном одлуком Уставног суда , одбио тужбени захтев подносилаца уставне жалбе за тражену исплату одговарајућих новчаних износа на име неисплаћеног додатка на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника .
Имајући у виду изнето, Уставни суд најпре констатује да је императивним одредбама члана 166. Устава утврђено да је Уставни суд самосталан и независан државни орган који, поред осталог, штити и обезбеђује заштиту људских и мањинских права и слобода, те да се непосредна уставносудска заштита појединца, у складу са чланом 170. Устава, обезбеђује и остварује у поступку по уставној жалби пред Уставним судом.
Уставни суд, даље , констатује да у поступку по уставној жалби Уставни суд, поред осталог, утврђује да ли је приликом одлучивања о правима и обавезама појединаца од стране редовних судова повређено или ускраћено Уставом зајемчено право или слобода тог појединца, те да Уставни суд, у принципу , није надлежан да као инстанциони суд преиспитују закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и примене права.
Међутим, Уставни суд посебно наглашава да је задатак Уставног суда да у оквиру оцене постојања повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, испита да ли је у поступку који је претходио уставносудском, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању и одлучивању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Наведена очигледна арбитрерност и неправичност у поступању и одлучивању редовних судова и последично, повреда права на правично суђење, по оцени Уставног суда, ће постојати увек у ситуацији када редовни судови произвољно примене материјално право, а на штету подносиоца уставне жалбе, у ком случају ће Уставни суд утврдити повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд даље констатује да је императивним одредбама члана 171. Устава утврђено да је свако дужан да поштује и извршава одлуку Уставног суда, те да Уставни суд може одредити начин извршења своје одлуке, као и да је одредбом члана 104. став 1. Закона о Уставном суду, поред осталог, прописана обавеза државних и других органа да, у оквиру својих права и дужности, извршавају одлуке и решења Уставног суда. С тим у вези, Суд даље указује да је, на основу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд овлашћен да у поступку по уставној жалби, као начин отклањања штетних последица, поништи одлуку (пресуду или решење) суда којом је повређено право на правично суђење подносиоца и одреди, односно наложи доношење нове одлуке од стране надлежног суда . Ово даље значи да у ситуацији када је због утврђене повреде права поништена одлука другостепеног суда и одређено доношење нове одлуке, извршење одлуке Уставног с уда не подразумева само обавезу тог суда да поступи по налогу Уставног суда , већ, по логици ствари, уколико по ванредном правном леку одлучује, поступање и одлучивање касационог суда треба да буде у складу са оценама и ставовима изнетим у одлуци Уставног суда која се извршава.
7. Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд најпре констатује да је у својој Одлуци Уж-429/2009 од 13. октобра 2011. године, поред осталог, усвојио уставну жалбу појединих подносилаца и ове уставн е жалбе и утврдио да су пресудом Окружног суда у Нишу Гж.I 1127/08 од 30. јануара 2009. године повређена права подносилаца уставне жалбе на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије . Уставни суд је такву одлуку донео јер је оценио да је повреда права на правично суђење, које је у непосредној вези са остваривањем права на правичну накнаду за рад гарантованог чланом 60. став 4. Устава, настала услед очигледно произвољне примене материјалног права од стране Окружног суда у Нишу која се односи на прав о на увећану зараду по основу прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, у периоду од 22. новембра 2002. до 30. новембра 2005. године . Уставни суд даље констатује да је у складу са својим уставним и законским овлашћењима, истом одлуком поништио наведену другостепену пресуд у и одредио да надлеж ан су д донесе нову одлуку о жалби туженог, као и да та одлука има дејство на све тужиоце у предметном парничном поступку, сагласно члану 87. Закона о Уставном суду.
Уставни суд даље констатује да је Врховни касациони суд оспорену пресуду засновао на становишту да подносиоци немају право на тражену накнаду , јер увећани коефицијент за обрачун плате од 30% консумира и накнаде за рад на дан празника, рад ноћу, рад у смен ама и прековремени рад, а које је супротно правном ставу изнетом у Одлуци Уж-429/2009.
Стога Уставни суд налази да је потребно да посебно и поново образлаже свој правни став који се односи на прав а свих подносилаца ове уставне жалбе, као тужилаца у предметном спору, на увећану зараду по основу прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, у периоду од 22. новембра 2002. до 30. новембра 2005. године, а који је већ детаљно образложен у Одлуци Уж-429/2009.
Оцењујући да ли је оспореном пресудом повређено право подносилаца на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је, полазећи од чињенице да су подносиоци уставне жалбе и други полицијски службеници, поред осталог, поднели тужбени захтев за исплату додатка на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника у периоду од 22. новембра 2002. до 30. новембра 2005. године, оценио да је приликом одлучивања о овом захтеву било неопходно разликовати начин на који је ово питање било уређено до 29. новембра 2005. године и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији.
Након ступања на снагу Закона о полицији, запослени у Министарству унутрашњих послова, сагласно одредби члана 147. став 1. Закона о полицији, због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, могу остварити право на коефицијенте за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Из наведеног произлази да се запосленима у Министарству унутрашњих послова прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника вреднује увећањем коефицијента, тако да се на њих не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. Наравно, примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради је искључена уколико је запослени који је радио прековремено, ноћу и у дане државних и верских празника, остварио право на увећање коефицијента за обрачун плате на претходно наведени начин. Уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Такође, треба имати у виду да је прелазним и завршним одредбама Закона о полицији изричито прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова задржавају, између осталог, и плату према досадашњим прописима и другим актима до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом (члан 194.). Према томе, по оцени Уставног суда, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатак на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале су се одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта, при чему је Закон, у одредби члана 195, одредио рок од годину дана од дана ступања на снагу овог закона за доношење новог општег акта и појединачних решења државним службеницима у Министарству, а којима се приликом распоређивања на радна места утврђују и коефицијенти за обрачун плата, сагласно Закону.
Међутим, одредбама Закона о унутрашњим пословима, који је важио до 29. новембра 2005. године, односно до ступања на снагу Закона о полицији, питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, била су другачије регулисана. Одредбом члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима било је прописано да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава. Законом о платама у државним органима и јавним службама било је, између осталог, прописано да се плате утврђују на основу основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, у складу са законом, те да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Одредбама Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова који је важио у време важења Закона о унутрашњим пословима, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. Из наведеног произлази да, за разлику од Закона о полицији који прописује могућност увећања коефицијента по основу прековременог, ноћног и рада на дане државног и верског празника, те искључује примену других прописа о увећаној заради, одредбама Закона о унутрашњим пословима ови основи нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, нити је била искључена примена других прописа о увећаној заради.
Како из садржине одредбе члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима произлази да увећање коефицијента за обрачун плате од 30% овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима није припадало по основу прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, Уставни суд сматра да је у време важења тог закона, наведеним лицима, у смислу Закона о платама у државним органима и јавним службама , припадао додатак на плату по основу прековремен ог, ноћног и рад а на дан државног и верског празника , који није био консумиран наведеним увећањем коефицијента од 30%.
Сагласно изнетом, Уставни суд је оценио да подносиоцима уставне жалбе прековремени, ноћни и рад на дан државног и верског празника није вреднован при утврђивању коефицијента за обрачун плате, те да њима не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Стога је, по оцени Уставног суда, изнети став ревизијског суда о томе да подносиоци уставне жалбе, сагласно одредбама члан а 47. Закона о унутрашњим пословима и члана 147. ст. 1. и 3. Закона о полицији, нису имали право на увећану зараду по основу прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, у периоду од 22. новембра 2002. до 30. новембра 2005. године, независно од чињенице да такав рад није посебно вреднован при утврђивању коефицијента за обрачун плате, споран у погледу правилне примене материјалног права, а што је у непосредној вези са остваривањем права на правично суђење зајамченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да становишта и дати разлози у оспореној ревизијској пресуди за примену одговарајућих одредаба Закона о унутрашњим пословима, нису уставноправно прихватљиви, јер се из релевантних прописа не може извести закључак о правној утемељености израженог става да је утужено потраживање подноси лаца уставне жалбе неосновано. У том сми слу, Уставни суд је утврдио да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, које је у непосредној вези са остваривањем права на правичну накнаду за рад, гарантованог чланом 60. став 4. Устава.
Имајући у виду све претходно изложено, Уставни суд је утврдио да су оспореном пресудо м Врховног касационог суда повређена прав а подносилаца уставне жалбе на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредб ама члана 32. став 1. и члан а 60. став 4 . Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном с уду, и одлучио као у тачки 1. изреке.
Будући да је Врховни касациони суд оспореном пресудом заузео супротан став од оног који је о спорном правном питању заузео Уставни суд у Одлуци Уж-429/2009, Уставни суд је утврдио да су последице учињене повреде такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде Врховног касационог суда, без одређивања да Врховни касациони суд поново одлучи о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 2645/11 од 27. децембра 2011. године, како би се на тај начин одржала на снази наведена пресуда Апелационог суд у Нишу који је поступио по налогу Уставног суда и том пресудом одбио као неосновану жалбу тужене и потврдио пресуду Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године , па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
Уставни суд наглашава да из одредаба члана 142. став 1. и члана 145. став 1. Устава произлази дужност судова опште и посебне надлежности да, поред осталог, суде на основу Устава и потврђених међународних уговора, те да се судске одлуке морају, поред осталог, заснивати на Уставу и потврђеним међународним уговорима. То даље значи да уколико изостане заштита Уставом гарантованих права од стране редовних судова, Уставни суд је као последња национална инстанца дужан да у поступку по уставној жалби пружи и обезбеди непосредну уставносудску заштиту права и слобода гарантованих Уставом.
8. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио постојање повреде Уставом зајемчених права на правично суђење и на правичну накнаду за рад подносилаца уставне жалбе, а да се у истој правној ситуацији као подносиоци уставне жалбе налазе и други тужиоци у предметном парничном поступку, који нису поднели ову уставну жалбу, Суд је, на основу одредбе члана 87. Закона о Уставном суду, утврдио да ова одлука има правно дејство и према тим лицима, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. Полазећи од тога, као што је већ наведено, да је Врховни касациони суд оспореном пресудом заузео супротан став од оног који је по спорном правном питању заузео Уставни суд у Одлуци Уж-429/2009, као и да би извршењем оспорене ревизијске пресуде настале штетне последице за подносиоце уставне жалбе, Уставни суд сматра да, у конкретном случају, треба забранити извршење решења о противизвршењу Основног суда у Нишу И. 4301/12 од 17. октобра 2013. године и И. 4301/12 од 1. новембра 2013. године , као и свих других аката који би били донети на основу овде оспорене ревизијске пресуде, те је одлучио као у тачки 4. изреке, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду.
Имајући у виду да је Уставни суд забранио извршење решења о противизвршењу Основног суда у Нишу И. 4301/12 од 17. октобра 2013. године и И. 4301/12 од 1. новембра 2013. године , то је беспредметан захтев подносилаца уставне жалбе за одлагање извршења тих решења.
Такође, Уставни суд је одлучио да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, сагласно члану 49. став 2. Закона о Уставном суду, због ширег значаја за заштиту уставности и законитости, људских права и грађанских слобода.
10. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
Подносиоци уставне жалбе наводе: да је Општински суд у Нишу пресудом П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године усвојио тужбени захтев подноси лаца уставне жалбе ради исплате додатака на плату по основу неисплаћеног прековременог рада, ноћног рада и рада у време државних празника, за период од 22. новембра 2002. до 30. новембра 2005. године, док је у делу којим је тражена наведена накнада за период после 30. новембра 2005. године тужбени захтев одбијен као неоснован ; да је Окружни суд у Нишу, решавајући о жалби тужене, својом пресудом Гж.I 1127/08 од 30. јануара 2009. године, преиначио наведену првостепену пресуду у усвајајућем делу и у том делу одбио тужбу као неосновану; да су након тога поднели Уставном суду уставну жалбу против наведене другостепене пресуде; да је Уставни суд, на седници одржаној 13. октобра 2011. године, донео одлуку којом је усвојио уставну жалбу и поништио наведену другостепену пресуд у и нал ожио надлежном суду да донесе нову одлуку о жалби С. М. и др. изјављеној против пресуде Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године ; да је, поступајући по налогу Уставног суда, Апелациони суд у Нишу пресудом Гж1. 2645/11 од 27. децембра 2011. године одбио као неосновану жалбу тужене и потврдио пресуду Општинског суд у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године ; да је тужени поднео „изузетну ревизију“ против наведене пресуде Апелационог суда у Нишу , поводом које је Врховни касациони суд донео оспорену пресуду Рев2. 792/12 од 28. фебруара 2013. године којом је преиначио ту другостепену пресуду и одбио као неоснован њихов тужбени захтев ради исплате додатака на плату по основу неисплаћеног прековременог рада, ноћног рада и рада у време државних празника; да је ревизијски суд оспорену пресуду засновао на одредбама Закона о полицији којима је прописано да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада и прековременог рада, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике; да се наведени Закон о полицији могао примењивати само за период после 30. новембра 2005. године, а да је, у конкретном случају, требало применити Закон о унутрашњим пословима, који нигде не помиње да се прописано увећање односи на рад дужи од пуног радног времена, на ноћни рад и рад у дане државних и верских празника . Имајући у виду наведено, подносиоци уставне жалбе су предложи ли да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену ревизијску пресуду.
Међу изнетим захтевима о којима Уставни суд треба да одлучи, подносиоци уставне жалбе су тражили да Уставни суд одложи извршење решења о противизвршењу Основног суда у Нишу И. 4301/12 од 17. октобра 2013 . године и И. 4301/12 од 1. новембра 2013 . године , до доношења одлуке Уставног суда о њиховој уставној жалби, јер би им извршење проузроковало ненадокнадиву штету.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године, ставом првим изреке, тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова - Полицијска управа Ниш је обавезана да тужиоцима, међу којима су и овде подносиоци уставне жалбе, на име неисплаћеног прековременог рада, ноћног рада и рада у време државних празника, за период од 22. новембра 2002. до 30. новембра 2005. године, исплати износе са каматом, како је ближе означено у изреци те пресуде, ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се тужена обавеже да тужиоцима на име неисплаћеног прековременог рада, ноћног рада и рада у време државних празника, за период од децембра 2005. до децембра 2006. године, исплати износе са каматом, како је ближе означено у изреци те пресуде, док је ставом трећим изреке тужена обавезана да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка.
Пресудом Окружног суда у Нишу Гж.I 1127/08 од 30. јануара 2009. године преиначена је пресуда Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године, тако што је одбијен тужбени захтев тужилаца да им се на име неисплаћеног прековременог рада, ноћног рада и рада у време државних празника, за период од 22. новембра 2002. до 30. новембра 2005. године, исплате износи са каматом, како је ближе означено у изреци ове пресуде.
Одлуком Уставног суда Уж-429/2009 од 13. октобра 2011. године усвојена је уставна жалба С. М. и других подносилаца уставне жалбе наведених у истој одлуци и утврђено да су пресудом Окружног суда у Нишу Гж.I 1127/08 од 30. јануара 2009. године повређена права подносилаца уставне жалбе на правично суђење и правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, поништена је пресуда Окружног суда у Нишу Гж.I 1127/08 од 30. јануара 2009. године и налажено надлежном суду да донесе нову одлуку о жалби С. М. и др. изјављеној против пресуде Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године, те је утврђено да ова одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду.
Поступајући по налогу Уставног суда, Апелациони суд у Нишу је пресудом Гж1. 2645/11 од 27. децембра 2011. године одбио као неосновану жалбу тужене и потврдио пресуду Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године.
На предлог извршних поверилаца, поред осталих и овде подносилаца уставне жалбе, ради наплате новчаног потраживања по основу извршне исправе – пресуде Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године, Основни суд у Нишу је решењем о извршењу И. 4301/12 од 18. маја 2012 . године одредио извршење према извршном дужнику Републици Србији , и то пленидбом са рачуна дужника.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев2. 792/12 од 28. фебруара 2013. године прихваћено је одлучивање о ревизији туженог као изузетно дозвољеној по члану 395. ЗПП и преиначене су пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 2645/11 од 27. децембра 2011. године и Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године тако што је одбијен тужбени захтев тужилаца за исплату накнаде на име прековременог рада, рада ноћу и у дане празника , те су тужиоци обавезани да туженоме накнаде трошкове поступка. У образложењ у оспорене ревизијске пресуде је наведено: да су тужиоци у радном односу код тужен ог на неодређено време; да је тужени зараде тужиоцима обрачунавао тако што је основицу зараде множио са коефицијен том радног места увећаним за 30%, према Правилнику о платама радника МУП-а од 31. децембра 1999. године; да су у периоду од 22. новембра 2002. до 30. новембра 2005. године тужиоци имали радне сате за прековремени, ноћни рад и рад у дане празника, али им зарада по том основу није исплаћена, па тужиоци потражују разлику зараде по наведеним основама , у складу са одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама и одредбама Општег колективног уговора; да су код овако утврђених чињеница, нижестепени судови усвојили тужбени захтев и тужиоцима досудили тражени додатак за ноћни, прековремени рад и рад у дане празника за период од 22. новембра 2002. до 30. новембра 2005. године , закључујући да право тужилаца произилази из одредаба члана 5. став 1. тач. 2, 3. и 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама, у складу са одредбом члана 32. Закона о унутрашњим пословима који је важио у спорном периоду.
Цитирајући одредбе члана 47. раније важећег Закона о унутрашњим пословима („Службени гласник PC“, бр. 44/91...54/96), члана 146. став 1. и члана 147. ст. 1. и 3. Закона о полицији („Службени гласник PC“, бр. 101/05), ревизијски суд закључује да су запослени у МУП-у PC, па и тужиоци, остварили право на увећани коефицијент зараде који је од 30-50% номинално већи од коефицијента за друге државне службенике, што искључује примену Закона о раду и Закона о платама у државним органима и јавним службама, као општих прописа. Примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради искључена је одредбом члана 147. став 3. Закона о полицији у случају да је запослени остварио право на увећање коефицијента зараде на начин и у висини прописаној ставом 1. истог члана. Како је тужиоцима увећан коефицијент за обрачун плате од 30% исплаћен, то тужиоци не могу уживати право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Срби ји, јер увећани коефицијент консумира и наведене накнаде. На основу изложеног, преиначене су нижестепене пресуде и одлучено је као у изреци ове пресуде, применом члана 407. став 1. ЗПП.
Правноснажним решењима о противизвршењу Основног суда у Нишу И. 4301/12 од 17. октобра 2013 . године и И. 4301/12 од 1. новембра 2013 . године , поред осталог, наложено је извршним повериоцима, између осталих и овде подносиоцима уставне жалбе, да извршном дужнику у року од пет дана од пријема решења врате одређене новчане износе, са законском затезном каматом, примљене по основу решења о извршењу Основног суда у Нишу И. 4301/12 од 18. маја 2012 . године , са образложењем да је пресудом Врховног касационог суда Рев2. 792/12 од 28. фебруара 2013. године преиначен а пресуд а Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године тако да је одбијен тужбени захтев за исплату неисплаћеног прековременог рада, ноћног рада и рада у време државних празника, а преиначена је и одлука о трошковима поступка и обавезани су тужиоци да накнаде трошкове туженом.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 60. став 4. Устава утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи.
Одредбом члана 142. став 2. Устава је утврђено да су судови самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона и других општих аката, када је то предвиђено законом, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора. Одредбом члана 145. став 2. Устава је утврђено да се судске одлуке заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона.
Одредбама члана 166. Устава је утврђено да је Уставни суд самосталан и независан државни орган који штити уставност и законитост и људска и мањинска права и слободе и да су одлуке Уставног суда коначне, извршне и општеобавезујуће. Одредбама члана 171. Устава је утврђено да је свако дужан да поштује и извршава одлуку Уставног суда, да Уставни суд својом одлуком уређује начин њеног извршења, када је то потребно, као и да се извршење одлука Уставног суда уређује законом.
Одредбом члана 104. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) је прописано да су државни и други органи, организације којима су поверена јавна овлашћења, политичке странке, синдикалне организације, удружења грађана или верске заједнице дужни да, у оквиру својих права и дужности, извршавају одлуке и решења Уставног суда.
Законом о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра, у складу са законом. Закон о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05), 29. новембра 2005. године.
Законом о полицији уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова. Овим законом је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (члан 146. став 1.); да висину коефицијента из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (члан 146. став 3.); да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (члан 147. став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (члан 147. став 3.).
Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, који је важио до ступања на снагу Закона о полицији и на основу тог закона донетог Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова од 28. новембра 2005. и 13. јуна 2006. године, било је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава, право на увећање тог коефицијента за 30% и право на коефицијент по основу звања, односно чина који запослени има.
Одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента (став 1. тач. 2), 3) и 5)), као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором.
5. Имајући у виду уставноправне разлоге на којима подносиоци уставне жалбе темеље тврдње о повреди права на правично суђење и права на рад, Уставни суд указује да је у погледу захтева полицијских службеника за исплату додатка на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника донео већи број одлука. У својим одлукама, Уставни суд је заузео јединствени правни став да су се на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатак на плату, и након ступа ња на снагу Закона о полицији примењивале одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим Законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта, те да уколико, у наведеном периоду, запосленом у Министарству унутрашњих послова прековремени, ноћни и рад на дан државног и верског празника није вреднован при утврђивању коефицијента за обрачун плате, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији Србији (видети, поред других, одлуке Уставног суда Уж-97/08 од 16. априла 201 0. године и Уж-2007/2010 од 1 3. јуна 201 2. године, доступне на интернет страници www.ustavni.sud.rs).
6. Уставни суд је констатовао да подносици наводе о повреди права на правично суђење и прав а на рад образлажу тврдњом да је након доношења Одлуке Уставног суда Уж-429/2009 од 13. октобра 2011. године и поништаја пресуде Окружног суда у Нишу Гж.I 1127/08 од 30. јануара 2009. године, Апелациони суд у Нишу п оступио по налогу Уставног суда и пресудом Гж1. 2645/11 од 27. децембра 2011. године одбио као неосновану жалбу тужене и потврдио пресуду Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године , али да је одлучујући о „изузетној ревизији“, Врховни касациони суд донео 28. фебруара 2013. године оспорену пресуду Рев2. 792/12 у којој је поново, као и у пресуди која је поништена наведеном одлуком Уставног суда , одбио тужбени захтев подносилаца уставне жалбе за тражену исплату одговарајућих новчаних износа на име неисплаћеног додатка на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника .
Имајући у виду изнето, Уставни суд најпре констатује да је императивним одредбама члана 166. Устава утврђено да је Уставни суд самосталан и независан државни орган који, поред осталог, штити и обезбеђује заштиту људских и мањинских права и слобода, те да се непосредна уставносудска заштита појединца, у складу са чланом 170. Устава, обезбеђује и остварује у поступку по уставној жалби пред Уставним судом.
Уставни суд, даље , констатује да у поступку по уставној жалби Уставни суд, поред осталог, утврђује да ли је приликом одлучивања о правима и обавезама појединаца од стране редовних судова повређено или ускраћено Уставом зајемчено право или слобода тог појединца, те да Уставни суд, у принципу , није надлежан да као инстанциони суд преиспитују закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и примене права.
Међутим, Уставни суд посебно наглашава да је задатак Уставног суда да у оквиру оцене постојања повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, испита да ли је у поступку који је претходио уставносудском, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању и одлучивању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Наведена очигледна арбитрерност и неправичност у поступању и одлучивању редовних судова и последично, повреда права на правично суђење, по оцени Уставног суда, ће постојати увек у ситуацији када редовни судови произвољно примене материјално право, а на штету подносиоца уставне жалбе, у ком случају ће Уставни суд утврдити повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд даље констатује да је императивним одредбама члана 171. Устава утврђено да је свако дужан да поштује и извршава одлуку Уставног суда, те да Уставни суд може одредити начин извршења своје одлуке, као и да је одредбом члана 104. став 1. Закона о Уставном суду, поред осталог, прописана обавеза државних и других органа да, у оквиру својих права и дужности, извршавају одлуке и решења Уставног суда. С тим у вези, Суд даље указује да је, на основу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд овлашћен да у поступку по уставној жалби, као начин отклањања штетних последица, поништи одлуку (пресуду или решење) суда којом је повређено право на правично суђење подносиоца и одреди, односно наложи доношење нове одлуке од стране надлежног суда . Ово даље значи да у ситуацији када је због утврђене повреде права поништена одлука другостепеног суда и одређено доношење нове одлуке, извршење одлуке Уставног с уда не подразумева само обавезу тог суда да поступи по налогу Уставног суда , већ, по логици ствари, уколико по ванредном правном леку одлучује, поступање и одлучивање касационог суда треба да буде у складу са оценама и ставовима изнетим у одлуци Уставног суда која се извршава.
7. Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд најпре констатује да је у својој Одлуци Уж-429/2009 од 13. октобра 2011. године, поред осталог, усвојио уставну жалбу појединих подносилаца и ове уставн е жалбе и утврдио да су пресудом Окружног суда у Нишу Гж.I 1127/08 од 30. јануара 2009. године повређена права подносилаца уставне жалбе на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије . Уставни суд је такву одлуку донео јер је оценио да је повреда права на правично суђење, које је у непосредној вези са остваривањем права на правичну накнаду за рад гарантованог чланом 60. став 4. Устава, настала услед очигледно произвољне примене материјалног права од стране Окружног суда у Нишу која се односи на прав о на увећану зараду по основу прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, у периоду од 22. новембра 2002. до 30. новембра 2005. године . Уставни суд даље констатује да је у складу са својим уставним и законским овлашћењима, истом одлуком поништио наведену другостепену пресуд у и одредио да надлеж ан су д донесе нову одлуку о жалби туженог, као и да та одлука има дејство на све тужиоце у предметном парничном поступку, сагласно члану 87. Закона о Уставном суду.
Уставни суд даље констатује да је Врховни касациони суд оспорену пресуду засновао на становишту да подносиоци немају право на тражену накнаду , јер увећани коефицијент за обрачун плате од 30% консумира и накнаде за рад на дан празника, рад ноћу, рад у смен ама и прековремени рад, а које је супротно правном ставу изнетом у Одлуци Уж-429/2009.
Стога Уставни суд налази да је потребно да посебно и поново образлаже свој правни став који се односи на прав а свих подносилаца ове уставне жалбе, као тужилаца у предметном спору, на увећану зараду по основу прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, у периоду од 22. новембра 2002. до 30. новембра 2005. године, а који је већ детаљно образложен у Одлуци Уж-429/2009.
Оцењујући да ли је оспореном пресудом повређено право подносилаца на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је, полазећи од чињенице да су подносиоци уставне жалбе и други полицијски службеници, поред осталог, поднели тужбени захтев за исплату додатка на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника у периоду од 22. новембра 2002. до 30. новембра 2005. године, оценио да је приликом одлучивања о овом захтеву било неопходно разликовати начин на који је ово питање било уређено до 29. новембра 2005. године и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији.
Након ступања на снагу Закона о полицији, запослени у Министарству унутрашњих послова, сагласно одредби члана 147. став 1. Закона о полицији, због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, могу остварити право на коефицијенте за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Из наведеног произлази да се запосленима у Министарству унутрашњих послова прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника вреднује увећањем коефицијента, тако да се на њих не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. Наравно, примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради је искључена уколико је запослени који је радио прековремено, ноћу и у дане државних и верских празника, остварио право на увећање коефицијента за обрачун плате на претходно наведени начин. Уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Такође, треба имати у виду да је прелазним и завршним одредбама Закона о полицији изричито прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова задржавају, између осталог, и плату према досадашњим прописима и другим актима до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом (члан 194.). Према томе, по оцени Уставног суда, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатак на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале су се одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта, при чему је Закон, у одредби члана 195, одредио рок од годину дана од дана ступања на снагу овог закона за доношење новог општег акта и појединачних решења државним службеницима у Министарству, а којима се приликом распоређивања на радна места утврђују и коефицијенти за обрачун плата, сагласно Закону.
Међутим, одредбама Закона о унутрашњим пословима, који је важио до 29. новембра 2005. године, односно до ступања на снагу Закона о полицији, питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, била су другачије регулисана. Одредбом члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима било је прописано да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава. Законом о платама у државним органима и јавним службама било је, између осталог, прописано да се плате утврђују на основу основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, у складу са законом, те да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Одредбама Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова који је важио у време важења Закона о унутрашњим пословима, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. Из наведеног произлази да, за разлику од Закона о полицији који прописује могућност увећања коефицијента по основу прековременог, ноћног и рада на дане државног и верског празника, те искључује примену других прописа о увећаној заради, одредбама Закона о унутрашњим пословима ови основи нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, нити је била искључена примена других прописа о увећаној заради.
Како из садржине одредбе члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима произлази да увећање коефицијента за обрачун плате од 30% овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима није припадало по основу прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, Уставни суд сматра да је у време важења тог закона, наведеним лицима, у смислу Закона о платама у државним органима и јавним службама , припадао додатак на плату по основу прековремен ог, ноћног и рад а на дан државног и верског празника , који није био консумиран наведеним увећањем коефицијента од 30%.
Сагласно изнетом, Уставни суд је оценио да подносиоцима уставне жалбе прековремени, ноћни и рад на дан државног и верског празника није вреднован при утврђивању коефицијента за обрачун плате, те да њима не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Стога је, по оцени Уставног суда, изнети став ревизијског суда о томе да подносиоци уставне жалбе, сагласно одредбама члан а 47. Закона о унутрашњим пословима и члана 147. ст. 1. и 3. Закона о полицији, нису имали право на увећану зараду по основу прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, у периоду од 22. новембра 2002. до 30. новембра 2005. године, независно од чињенице да такав рад није посебно вреднован при утврђивању коефицијента за обрачун плате, споран у погледу правилне примене материјалног права, а што је у непосредној вези са остваривањем права на правично суђење зајамченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да становишта и дати разлози у оспореној ревизијској пресуди за примену одговарајућих одредаба Закона о унутрашњим пословима, нису уставноправно прихватљиви, јер се из релевантних прописа не може извести закључак о правној утемељености израженог става да је утужено потраживање подноси лаца уставне жалбе неосновано. У том сми слу, Уставни суд је утврдио да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, које је у непосредној вези са остваривањем права на правичну накнаду за рад, гарантованог чланом 60. став 4. Устава.
Имајући у виду све претходно изложено, Уставни суд је утврдио да су оспореном пресудо м Врховног касационог суда повређена прав а подносилаца уставне жалбе на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредб ама члана 32. став 1. и члан а 60. став 4 . Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном с уду, и одлучио као у тачки 1. изреке.
Будући да је Врховни касациони суд оспореном пресудом заузео супротан став од оног који је о спорном правном питању заузео Уставни суд у Одлуци Уж-429/2009, Уставни суд је утврдио да су последице учињене повреде такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде Врховног касационог суда, без одређивања да Врховни касациони суд поново одлучи о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 2645/11 од 27. децембра 2011. године, како би се на тај начин одржала на снази наведена пресуда Апелационог суд у Нишу који је поступио по налогу Уставног суда и том пресудом одбио као неосновану жалбу тужене и потврдио пресуду Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године , па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
Уставни суд наглашава да из одредаба члана 142. став 1. и члана 145. став 1. Устава произлази дужност судова опште и посебне надлежности да, поред осталог, суде на основу Устава и потврђених међународних уговора, те да се судске одлуке морају, поред осталог, заснивати на Уставу и потврђеним међународним уговорима. То даље значи да уколико изостане заштита Уставом гарантованих права од стране редовних судова, Уставни суд је као последња национална инстанца дужан да у поступку по уставној жалби пружи и обезбеди непосредну уставносудску заштиту права и слобода гарантованих Уставом.
8. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио постојање повреде Уставом зајемчених права на правично суђење и на правичну накнаду за рад подносилаца уставне жалбе, а да се у истој правној ситуацији као подносиоци уставне жалбе налазе и други тужиоци у предметном парничном поступку, који нису поднели ову уставну жалбу, Суд је, на основу одредбе члана 87. Закона о Уставном суду, утврдио да ова одлука има правно дејство и према тим лицима, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. Полазећи од тога, као што је већ наведено, да је Врховни касациони суд оспореном пресудом заузео супротан став од оног који је по спорном правном питању заузео Уставни суд у Одлуци Уж-429/2009, као и да би извршењем оспорене ревизијске пресуде настале штетне последице за подносиоце уставне жалбе, Уставни суд сматра да, у конкретном случају, треба забранити извршење решења о противизвршењу Основног суда у Нишу И. 4301/12 од 17. октобра 2013. године и И. 4301/12 од 1. новембра 2013. године , као и свих других аката који би били донети на основу овде оспорене ревизијске пресуде, те је одлучио као у тачки 4. изреке, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду.
Имајући у виду да је Уставни суд забранио извршење решења о противизвршењу Основног суда у Нишу И. 4301/12 од 17. октобра 2013. године и И. 4301/12 од 1. новембра 2013. године , то је беспредметан захтев подносилаца уставне жалбе за одлагање извршења тих решења.
Такође, Уставни суд је одлучио да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, сагласно члану 49. став 2. Закона о Уставном суду, због ширег значаја за заштиту уставности и законитости, људских права и грађанских слобода.
10. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.
Весна Илић Прелић, с.р.