Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Предраг Ћетковић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. Т. из Краљева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србиј е, на седници Већа одржаној 21. маја 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба З. Т . изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 2009/12 од 18. октобра 2012. године .
2. Одбацује се уставна жалба З. Т . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредб ом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који је вођен пред Основним суд ом у Краљеву у предмету П1. 1223/12(08).
2. Одбацује се уставна жалба З. Т . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредб ом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који је вођен пред Основним суд ом у Краљеву у предмету П1. 1223/12(08).
О б р а з л о ж е њ е
1. З. Т . из Краљева изјавио је, 30. новембра 20 12. године, преко пуномоћника Б. С, адвоката из Краљева, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 2009/12 од 18. октобра 2012. године , због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на рад , зајемч ених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року у парничном поступку који је вођен пред Основним суд ом у Краљеву у предмету П1. 538/10.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је Апелациони суд у Крагујевцу прихватио разлоге првостепеног суда, јер су дати у складу са Законом о раду, Колективним уговором и Правилником о раду туженог, упркос томе што у образложењу своје одлуке наводи да зарада подносиоца, у моменту закључења уговора о раду, није била уговорена у складу са одредбом члана 70. Колективног уговора туженог, већ у нешто већем износу од минималне зараде; да се уговором о раду, сагласно члану 8. Закона о раду, не могу утврдити мања права и неповољнији услови рада од оних који су утврђени законом и општим актом; да уговором о раду, у конкретном случају, није била уговорена ни минимална зарада, нити зарада у висини утврђеној чланом 70. Колективног уговора туженог, већ у мањим износима, из ког разлога су одредбе уговора о раду којима је била утврђена зарада подносиоца, сагласно одредби члана 9. став 2. Закона о раду, ништаве; да је зараду подносиоца у спорном периоду требало обрачунавати у складу са чланом 70. Колективног уговора туженог, због чега су судови били у обавези да прихвате „трећу варијанту“ вештачења; да је потврђивањем првостепене пресуде Апелациони суд у Крагујевцу прекршио одредбе члана 8 , члана 9. став 2, члана 104. став 1. и члана 107. ст. 3. и 4. Закона о раду, и на тај начин повредио право подносиоца на правичну накнаду за рад зајемчену одредбом члана 60. став 4. Устава; да постоји различито поступање судова када је у питању релевантност поремећаја у пословању за исплату зарада , због чега подноси лац сматра да м у је повређено и право на једнаку заштиту права зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава; да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року, јер парница која тече од 2008. године, није окончана, иако се ради о хитном поступку.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорене пресуде и списе предмета Основног суда у Краљеву П1. 1223/12(08) и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе и Д. Е, као тужиоци, поднели су 7. октобра 2008. године тужбу Општинском суду у Краљеву (у даљем тексту: Општински суд) којим су тражили да се обавеже тужени „С.“ а. д. Краљево да им исплати по 300.000 динара на име неисплаћене зараде, накнаде зараде и других примања разлике у заради за период од 3. марта 2006. године, па до 15. јула, односно 7. августа 2008. године, са припадајућом законском каматом.
Тужиоци су 29. јула 2011. године коначно „прецизирали“ тужбене захтеве у складу са основним и допунским налазима и мишљењима вештака финансијске струке.
Пресудом Основног суда П1. 538/10 од 11. октобра 2011. године , у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца у делу којим су тражили да се утврди ништавост тачке 10. уговора о раду кога су закључили са туженим „С.“ а. д. Краљево - и то тужиља Д. Е. под бројем 1/428 и тужилац З. Т , овде подносилац уставне жалбе, под бројем 1/320 до дана 1. јула 2006. године. Истим ставом изреке наведене пресуде утврђена је ништавост тачке 10. уговора о раду почев од 1. јула 2006. године. Ставом трећим изреке пресуде, тачком а), обавезан је тужени да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, на име разлике у заради за период од 3. марта 2006. године, па до 20. октобра 2008. године, исплати износе ближе одређене том тачком става три изреке , са припадајућом законском затезном каматом, док је за веће потраживање од досуђеног тужбени захтев одбијен као неоснован; ставом трећим изреке, тачком б), одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да му на име накнаде штете због неисплаћене разлике у отпремнини исплати износ од 314.634,00 динара, са припадајућом законском затезном каматом; ставом трећим изреке , тачком в), обавезан је тужени да тужиоцу исплати законску затезну камату због доцње у исплати накнаде трошкова за исхрану у току рада за 2006. и 2007. годину; ставом трећим изреке, тачком г), обавезан је тужени да тужиоцу исплати законску затезну камату због доцње у исплати увећане зараде по основу минулог рада за 2006. и 2007. годину; ставом трећим изреке, тачком д) , обавезан је тужени да тужиоцу исплати законску затезну камату због доцње у исплати регреса за 2006. и 2007. годину на износе и за период утврђен том тачком става 3. изреке; ставом трећим изреке, тачком ђ), обавезан је тужени да тужиоцу на име неисплаћеног регреса за коришћење годишњег одмора за 2008. годину исплати износ од 12.558,00 динара, са припадајућом законском затезном каматом; ставом четвртим изреке обавезан је тужени да тужиоцима, као солидарним повериоцима, на име трошкова поступка исплати износ од 298.694,69 динара.
Апелациони суд у Крагујевцу је донео оспорену пресуду Гж1. 2009/12 од 18. октобра 2012. године, којом је у ставу првом изреке, одбио као неосноване жалбе странака и потврдио ожалбену пресуду Основног суда П1. 538/10 од 11. октобра 2011. године у њеном ставу првом изреке , у делу у коме је одбијен тужбени захтев тужилаца против туженог којим су тражили да се утврди ништавост тачке 10. уговора о раду ко ји су 26. маја 2006. године закључили са туженим, и то тужиља под бројем 1/248 и тужилац под бројем 1/320 - до 1. јула 2006. године, став у другим тачка а) и ставу трећим тачка а) изреке , у деловима у којима је усвојен тужбени захтев тужилаца за период март - мај 2006. године и у деловима у којима је одбијен тужбени захтев тужилаца за потраживања већа од досуђених овим ставовима изреке. Ставом другим изреке оспорене пресуде укинута је првостепена пресуда у њеном ставу другом тачка б), ставу трећем тачка б) изреке и ставу четвртом у одлуци о трошковима поступка и у укинутим деловима враћ ена је првостепеном суду на поновно суђење. У образложењу оспорене другостепене пресуде, поред осталог, је наведено: да из чињеничног стања произлази: да је тужилац био у радном односу на неодређено време код туженог до 7. августа 2008. године, када му je по основу решења туженог престао радни однос због престанка потребе за његовим радом, уз исплату отпремнине у висини утврђеној тачком 2. решења о отказу уговора о раду; да је тужилац са туженим закључио уговор о раду 26. маја 2006. године, којим је у тачк и 10. у говорена основна зарада у одређеном месечном новчаном износу, која je у моменту закључења предметних уговора била већа од минималне зараде; да је економско-финансијск им вештачењем утврђена висина потраживања тужиоца, и то за период од 3. марта 2006. године па до дана закључења уговора о раду на основу члана 70. став 2. Колективног уговора туженог, а за период од 27. маја 2006. године па до престанка радног односа тужилаца у складу са закљученим уговорима о раду и одредбом члана 85. став 3. Колективног уговора туженог; да је тужени у спорном периоду пословао са поремећајем у пословању. Даље је наведено: да је к од тако утврђеног чињеничног стања правилно првостепени суд одлучио као у ставу 1. у делу у коме је одбијен тужбени захтев тужилаца против туженог којим су тражили да се утврди ништавост тачке 10. уговора о раду који су 26. маја 2006. године закључили са туженим до 1. јула 2006. године; да је з а такву своју одлуку првостепени суд дао јасне и основане разлоге које у свему, које као правилне прихвата и Апелациони суд; да се о споравајући правилност утврђеног чињеничног стања и правилност примене материјалног права жалба тужилаца своди на тврдњу да је првостепени суд погрешно применио одредбе чл. 104, 106. и 107. Закона о раду и одредб е члана 70. став 2. и члана 75. Колективног уговора туженог, јер се уговором о раду не може уговорити зарада у мањем износу од оне уговорене Колективним уговором, односно таква одредба уговора о раду је ништава сходно одредби члана 9. став 2. Закона о раду, као и да је тужени по престанку поремећаја у пословању у сваком случају био у обавези да тужиоцима исплати разлику између исплаћене минималне зараде и зараде утврђене колективним уговором; да је Апелациони суд ценио ове жалбене наводе и утврдио да су исти неосновани; да је одредбом члана 111. Закона о раду („Службени гласник PČ", бр. 24/05 и 61/05) прописано да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом (став 1.), као и да, ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној одлуком из члана 113. тог закона за месец у којем се врши исплата; да из наведене законске одредбе произлази да је услов за исплату минималне зараде да је иста претходно уговорена између послодавца и запосленог; да је у конкретном случају одредбом члана 85. став 3. Колективног уговора туженог, који је био у примени у спорном периоду, било прописано да су објективни разлози за исплату минималне зараде поремећај у пословању предузећа, односно недостатак посла у организационом делу или целом предузећу; да је полазећи од наведене одредбе Колективног уговора туженог, којом су утврђени случајеви у којима се запосленима исплаћује минимална зарада, а код, у поступку са сигурношћу утврђене чињенице да je у утуженом периоду код туженог постојао поремећај у пословању, правилно првостепени суд закључио да су странке уговориле исплату минималне зараде и да је тужени, како је то вештачењем утврђено, исплату зараде вршио у висини минималне зараде или висини већој од минималне зараде до 1. јула 2006. године, због чега су без основа жалбени наводи да је тужени тужиоцима исплаћивао зараду у висини мањој од оне утврђене Колективним уговором, јер су управо колективним уговором странке уговориле случајеве у којима ће се запосленима исплаћивати минимална зарада, у складу са чим су и закључивани појединачни уговори о раду са тужиоцима; да Закон о раду не познаје категорију поремећаја у пословању, нити исплату минималне зараде условљава постојањем таквог поремећаја, већ обавезом да иста буде уговорена, због чега, уколико је исплата минималне зараде уговорена, било уговором о раду или колективним уговором, послодавац је дужан да је исплаћује , сагласно одредби члана 111. Закона о раду у висини утврђеној Одлуком из члана 113. тог закона, при чему не постоји обавеза послодавца на исплату разлике зараде, јер је уговорена зарада управо минимална зарада, коју je у конкретном случају тужени исплаћивао; да је из наведених разлога правилан закључак првостепеног суда да одредба члана 10. закључених уговора о раду није супротна императивним законским одредбама, па тиме ни ништава за период (до 1. јула 2006. године) у коме је тужени исплаћивао зараду тужиоцима у висини минималне зараде, односно висини већој од исте .
У поновном поступку пред Основним судом, прво рочиште за главну расправу заказано за 6. децембра 2012. године није одржано, јер вештак кога је требало саслушати није био уредно позван. Након достављеног допунског налаза и мишљења, Основни суд је 16. априла 2013. године закључио главну расправу и донео пресуду П1. 1223/12(08), којом је, поред осталог, у ставу првом изреке обавезао туженог да тужиљи Д. Е. исплати износ од 8.730 динара на име неисплаћене разлике у отпремнини, а преко тог износа до тражених 88.506 динара тужбени захтев одбио као неоснован, док је у ставу другом изреке обавезао туженог да подносиоцу уставне жалбе исплати износ од 162.532,02 динара на име неисплаћене разлике у отпремнини, а преко тог износа а до тражених 347.294 динара , тужбени захтев одбио као неоснован .
4. Одредбама Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује , је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1 .); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.) .
Одредбама Закона о раду ( „Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05), који је важио у време престанка радног односа подносиоца, било је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 104. став 1.); да се з арада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду (члан 105. став 1.); да се з арада за обављени рад и време проведено на раду састоји од основне зараде, дела зараде за радни учинак и увећане зараде (члан 106. став 1.); да се о сновна зарада одређује на основу услова, утврђених правилником, потребних за рад на пословима за које је запослени закључио уговор о раду и времена проведеног на раду, а радни учинак на основу квалитета и обима обављеног посла, као и односа запосленог према радним обавезама, док се општим актом утврђују елементи за обрачун и исплату основне зараде и зараде по основу радног учинка (члан 107. ст. 1. до 3.); да з апослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, те да ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној одлуком из члана 113. овог закона за месец у којем се врши исплата (члан 111.); да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду (члан 158. став 1.); да п ротив решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом, да је рок за покретање спора 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права (члан 195. ст. 1. и 2.).
Одредбама Колективног уговора „С.“ а. д. Краљево из 2006. године (у даљем тексту: КУ туженог), које су од значаја за конкретан спор, било је прописано: да се основна зарада запосленог одређује на основу услова утврђених Правилником о систематизацији послова потребних за рад на пословима на којима је запослени закључио уговор о раду и времена проведеног на раду, да се основна зарада утврђује као производ износа основне зараде по радном часу за најједноставнији посао (коефицијент 1), коефицијента посла садржаног у табеларном приказу који чини саставни део овог КУ и просечног месечног фонда остварених часова рада (члан 70.); да запослени има право на минималну зараду за стандардни радни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, да ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној за месец у којем се врши исплата, да се минимална зарада увећава за минули рад из члана 84. тачка 4. овог КУ, да су објективни разлози за исплату минималне зараде поремећај у пословању предузећа, односно недостатак посла у организационом делу или целом предузећу (члан 85.); да се запосленом који представља вишак запослених може отказати уговор о раду тек након исплате отпремнине, у складу са одредбама Закона о раду, да уколико је запослени у посматраном периоду био на боловању, плаћеном одсуству или је примио минималну зараду, па му је тиме зарада била умањена, као основица за обрачун отпремнине примењује се припадајућа зарада, у складу са чланом 70. овог КУ (члан 142.).
5. Оцењујући најпре основаност уставне жалбе са становишта заштите права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад када је у питању одлучивање редовних судова поводом захтева подносиоца за исплату разлике у заради за период од 3. марта 2006. године, па до 20. октобра 2008. године, Уставни суд је пошао од тога да минимална зарада, у суштини, представља минимум права сваког запосленог у погледу очувања његове егзистенције и егзистенције његове породице, из чега произлази да је реч о законом установљеној заштити економски слабије стране у радноправном односу. С тим у вези, Уставни суд је становишта да запослени који је у једном месецу остварио стандардни радни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, не може од свог послодавца примити износ зараде који је нижи од износа минималне зараде објављеног у посматраном периоду, без обзира на то у каквом је стању пословање конкретног послодавца.
Уставни суд констатује да је у парничном поступку који је претходио уставносудском утврђено да је зарада која је исплаћивана подносиоцу до 1. јула 2006. године на основу уговора о раду, била или једнака или виша од износа минималне зараде, због чега су без основа жалбени наводи да је тужени подносиоцу уставне жалбе исплаћивао зараду у износу мањ ем од он ог утврђен ог КУ туженог. Управо су КУ туженог странке уговориле случајеве у којима ће се запосленима исплаћивати минимална зарада, у складу са чим је и закључ ен појединачни уговор о раду са тужиоц ем, у ком је уговорена зарад а била управо минимална зарада, коју je тужени исплаћивао . Полазећи од наведеног, Апелациони суд је извео уставноправно прихватљив закључак да, у конкретном случају, одредба члана 10. закључен ог уговора о раду до дана 1. јула 2006. године, није супротна императивним законским одредбама, па тиме ни ништава за период у коме је тужени исплаћивао зараду подносиоцу у висини једнакој или већој од минималне зараде.
Што се тиче навода о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, с обзиром на то да су они готово идентични наводима у изнетим у уставној жалби поводом које је донета наведена Одлука
Уж-4747/2012 од 13. новембра 2014. године, која је објављена на интернет страници Уставног суда (www.ustavni.sud.rs), Уставни суд указује да се о томе већ изјаснио у тој одлуци , те се стога овде о томе неће посебно изјашњавати.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио да оспореном пресуд ом нису повређен а прав а подноси оца уставне жалбе на правично суђење и на правичну накнаду за рад, као ни право на једнаку заштиту права, због чега је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је утврдио да је поступак покренут 7. октобра 2008. године, подношењем тужбе Општинском суду, а да је окончан 16. априла 2013. године, доношењем пресуде П1. 1223/12(08), као и да је укупно трајао четири године и пет месеци.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да, без обзира што је разумна дужина трајања поступка релативна категорија која зависи од околности сваког конкретног случаја, наведено трајање поступка који се оспорава уставном жалбом се објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди зајемченог права.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у изреци под 2.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредaбa члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је Апелациони суд у Крагујевцу прихватио разлоге првостепеног суда, јер су дати у складу са Законом о раду, Колективним уговором и Правилником о раду туженог, упркос томе што у образложењу своје одлуке наводи да зарада подносиоца, у моменту закључења уговора о раду, није била уговорена у складу са одредбом члана 70. Колективног уговора туженог, већ у нешто већем износу од минималне зараде; да се уговором о раду, сагласно члану 8. Закона о раду, не могу утврдити мања права и неповољнији услови рада од оних који су утврђени законом и општим актом; да уговором о раду, у конкретном случају, није била уговорена ни минимална зарада, нити зарада у висини утврђеној чланом 70. Колективног уговора туженог, већ у мањим износима, из ког разлога су одредбе уговора о раду којима је била утврђена зарада подносиоца, сагласно одредби члана 9. став 2. Закона о раду, ништаве; да је зараду подносиоца у спорном периоду требало обрачунавати у складу са чланом 70. Колективног уговора туженог, због чега су судови били у обавези да прихвате „трећу варијанту“ вештачења; да је потврђивањем првостепене пресуде Апелациони суд у Крагујевцу прекршио одредбе члана 8 , члана 9. став 2, члана 104. став 1. и члана 107. ст. 3. и 4. Закона о раду, и на тај начин повредио право подносиоца на правичну накнаду за рад зајемчену одредбом члана 60. став 4. Устава; да постоји различито поступање судова када је у питању релевантност поремећаја у пословању за исплату зарада , због чега подноси лац сматра да м у је повређено и право на једнаку заштиту права зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава; да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року, јер парница која тече од 2008. године, није окончана, иако се ради о хитном поступку.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорене пресуде и списе предмета Основног суда у Краљеву П1. 1223/12(08) и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе и Д. Е, као тужиоци, поднели су 7. октобра 2008. године тужбу Општинском суду у Краљеву (у даљем тексту: Општински суд) којим су тражили да се обавеже тужени „С.“ а. д. Краљево да им исплати по 300.000 динара на име неисплаћене зараде, накнаде зараде и других примања разлике у заради за период од 3. марта 2006. године, па до 15. јула, односно 7. августа 2008. године, са припадајућом законском каматом.
Тужиоци су 29. јула 2011. године коначно „прецизирали“ тужбене захтеве у складу са основним и допунским налазима и мишљењима вештака финансијске струке.
Пресудом Основног суда П1. 538/10 од 11. октобра 2011. године , у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца у делу којим су тражили да се утврди ништавост тачке 10. уговора о раду кога су закључили са туженим „С.“ а. д. Краљево - и то тужиља Д. Е. под бројем 1/428 и тужилац З. Т , овде подносилац уставне жалбе, под бројем 1/320 до дана 1. јула 2006. године. Истим ставом изреке наведене пресуде утврђена је ништавост тачке 10. уговора о раду почев од 1. јула 2006. године. Ставом трећим изреке пресуде, тачком а), обавезан је тужени да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, на име разлике у заради за период од 3. марта 2006. године, па до 20. октобра 2008. године, исплати износе ближе одређене том тачком става три изреке , са припадајућом законском затезном каматом, док је за веће потраживање од досуђеног тужбени захтев одбијен као неоснован; ставом трећим изреке, тачком б), одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да му на име накнаде штете због неисплаћене разлике у отпремнини исплати износ од 314.634,00 динара, са припадајућом законском затезном каматом; ставом трећим изреке , тачком в), обавезан је тужени да тужиоцу исплати законску затезну камату због доцње у исплати накнаде трошкова за исхрану у току рада за 2006. и 2007. годину; ставом трећим изреке, тачком г), обавезан је тужени да тужиоцу исплати законску затезну камату због доцње у исплати увећане зараде по основу минулог рада за 2006. и 2007. годину; ставом трећим изреке, тачком д) , обавезан је тужени да тужиоцу исплати законску затезну камату због доцње у исплати регреса за 2006. и 2007. годину на износе и за период утврђен том тачком става 3. изреке; ставом трећим изреке, тачком ђ), обавезан је тужени да тужиоцу на име неисплаћеног регреса за коришћење годишњег одмора за 2008. годину исплати износ од 12.558,00 динара, са припадајућом законском затезном каматом; ставом четвртим изреке обавезан је тужени да тужиоцима, као солидарним повериоцима, на име трошкова поступка исплати износ од 298.694,69 динара.
Апелациони суд у Крагујевцу је донео оспорену пресуду Гж1. 2009/12 од 18. октобра 2012. године, којом је у ставу првом изреке, одбио као неосноване жалбе странака и потврдио ожалбену пресуду Основног суда П1. 538/10 од 11. октобра 2011. године у њеном ставу првом изреке , у делу у коме је одбијен тужбени захтев тужилаца против туженог којим су тражили да се утврди ништавост тачке 10. уговора о раду ко ји су 26. маја 2006. године закључили са туженим, и то тужиља под бројем 1/248 и тужилац под бројем 1/320 - до 1. јула 2006. године, став у другим тачка а) и ставу трећим тачка а) изреке , у деловима у којима је усвојен тужбени захтев тужилаца за период март - мај 2006. године и у деловима у којима је одбијен тужбени захтев тужилаца за потраживања већа од досуђених овим ставовима изреке. Ставом другим изреке оспорене пресуде укинута је првостепена пресуда у њеном ставу другом тачка б), ставу трећем тачка б) изреке и ставу четвртом у одлуци о трошковима поступка и у укинутим деловима враћ ена је првостепеном суду на поновно суђење. У образложењу оспорене другостепене пресуде, поред осталог, је наведено: да из чињеничног стања произлази: да је тужилац био у радном односу на неодређено време код туженог до 7. августа 2008. године, када му je по основу решења туженог престао радни однос због престанка потребе за његовим радом, уз исплату отпремнине у висини утврђеној тачком 2. решења о отказу уговора о раду; да је тужилац са туженим закључио уговор о раду 26. маја 2006. године, којим је у тачк и 10. у говорена основна зарада у одређеном месечном новчаном износу, која je у моменту закључења предметних уговора била већа од минималне зараде; да је економско-финансијск им вештачењем утврђена висина потраживања тужиоца, и то за период од 3. марта 2006. године па до дана закључења уговора о раду на основу члана 70. став 2. Колективног уговора туженог, а за период од 27. маја 2006. године па до престанка радног односа тужилаца у складу са закљученим уговорима о раду и одредбом члана 85. став 3. Колективног уговора туженог; да је тужени у спорном периоду пословао са поремећајем у пословању. Даље је наведено: да је к од тако утврђеног чињеничног стања правилно првостепени суд одлучио као у ставу 1. у делу у коме је одбијен тужбени захтев тужилаца против туженог којим су тражили да се утврди ништавост тачке 10. уговора о раду који су 26. маја 2006. године закључили са туженим до 1. јула 2006. године; да је з а такву своју одлуку првостепени суд дао јасне и основане разлоге које у свему, које као правилне прихвата и Апелациони суд; да се о споравајући правилност утврђеног чињеничног стања и правилност примене материјалног права жалба тужилаца своди на тврдњу да је првостепени суд погрешно применио одредбе чл. 104, 106. и 107. Закона о раду и одредб е члана 70. став 2. и члана 75. Колективног уговора туженог, јер се уговором о раду не може уговорити зарада у мањем износу од оне уговорене Колективним уговором, односно таква одредба уговора о раду је ништава сходно одредби члана 9. став 2. Закона о раду, као и да је тужени по престанку поремећаја у пословању у сваком случају био у обавези да тужиоцима исплати разлику између исплаћене минималне зараде и зараде утврђене колективним уговором; да је Апелациони суд ценио ове жалбене наводе и утврдио да су исти неосновани; да је одредбом члана 111. Закона о раду („Службени гласник PČ", бр. 24/05 и 61/05) прописано да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом (став 1.), као и да, ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној одлуком из члана 113. тог закона за месец у којем се врши исплата; да из наведене законске одредбе произлази да је услов за исплату минималне зараде да је иста претходно уговорена између послодавца и запосленог; да је у конкретном случају одредбом члана 85. став 3. Колективног уговора туженог, који је био у примени у спорном периоду, било прописано да су објективни разлози за исплату минималне зараде поремећај у пословању предузећа, односно недостатак посла у организационом делу или целом предузећу; да је полазећи од наведене одредбе Колективног уговора туженог, којом су утврђени случајеви у којима се запосленима исплаћује минимална зарада, а код, у поступку са сигурношћу утврђене чињенице да je у утуженом периоду код туженог постојао поремећај у пословању, правилно првостепени суд закључио да су странке уговориле исплату минималне зараде и да је тужени, како је то вештачењем утврђено, исплату зараде вршио у висини минималне зараде или висини већој од минималне зараде до 1. јула 2006. године, због чега су без основа жалбени наводи да је тужени тужиоцима исплаћивао зараду у висини мањој од оне утврђене Колективним уговором, јер су управо колективним уговором странке уговориле случајеве у којима ће се запосленима исплаћивати минимална зарада, у складу са чим су и закључивани појединачни уговори о раду са тужиоцима; да Закон о раду не познаје категорију поремећаја у пословању, нити исплату минималне зараде условљава постојањем таквог поремећаја, већ обавезом да иста буде уговорена, због чега, уколико је исплата минималне зараде уговорена, било уговором о раду или колективним уговором, послодавац је дужан да је исплаћује , сагласно одредби члана 111. Закона о раду у висини утврђеној Одлуком из члана 113. тог закона, при чему не постоји обавеза послодавца на исплату разлике зараде, јер је уговорена зарада управо минимална зарада, коју je у конкретном случају тужени исплаћивао; да је из наведених разлога правилан закључак првостепеног суда да одредба члана 10. закључених уговора о раду није супротна императивним законским одредбама, па тиме ни ништава за период (до 1. јула 2006. године) у коме је тужени исплаћивао зараду тужиоцима у висини минималне зараде, односно висини већој од исте .
У поновном поступку пред Основним судом, прво рочиште за главну расправу заказано за 6. децембра 2012. године није одржано, јер вештак кога је требало саслушати није био уредно позван. Након достављеног допунског налаза и мишљења, Основни суд је 16. априла 2013. године закључио главну расправу и донео пресуду П1. 1223/12(08), којом је, поред осталог, у ставу првом изреке обавезао туженог да тужиљи Д. Е. исплати износ од 8.730 динара на име неисплаћене разлике у отпремнини, а преко тог износа до тражених 88.506 динара тужбени захтев одбио као неоснован, док је у ставу другом изреке обавезао туженог да подносиоцу уставне жалбе исплати износ од 162.532,02 динара на име неисплаћене разлике у отпремнини, а преко тог износа а до тражених 347.294 динара , тужбени захтев одбио као неоснован .
4. Одредбама Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује , је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1 .); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.) .
Одредбама Закона о раду ( „Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05), који је важио у време престанка радног односа подносиоца, било је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 104. став 1.); да се з арада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду (члан 105. став 1.); да се з арада за обављени рад и време проведено на раду састоји од основне зараде, дела зараде за радни учинак и увећане зараде (члан 106. став 1.); да се о сновна зарада одређује на основу услова, утврђених правилником, потребних за рад на пословима за које је запослени закључио уговор о раду и времена проведеног на раду, а радни учинак на основу квалитета и обима обављеног посла, као и односа запосленог према радним обавезама, док се општим актом утврђују елементи за обрачун и исплату основне зараде и зараде по основу радног учинка (члан 107. ст. 1. до 3.); да з апослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, те да ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној одлуком из члана 113. овог закона за месец у којем се врши исплата (члан 111.); да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду (члан 158. став 1.); да п ротив решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом, да је рок за покретање спора 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права (члан 195. ст. 1. и 2.).
Одредбама Колективног уговора „С.“ а. д. Краљево из 2006. године (у даљем тексту: КУ туженог), које су од значаја за конкретан спор, било је прописано: да се основна зарада запосленог одређује на основу услова утврђених Правилником о систематизацији послова потребних за рад на пословима на којима је запослени закључио уговор о раду и времена проведеног на раду, да се основна зарада утврђује као производ износа основне зараде по радном часу за најједноставнији посао (коефицијент 1), коефицијента посла садржаног у табеларном приказу који чини саставни део овог КУ и просечног месечног фонда остварених часова рада (члан 70.); да запослени има право на минималну зараду за стандардни радни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, да ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној за месец у којем се врши исплата, да се минимална зарада увећава за минули рад из члана 84. тачка 4. овог КУ, да су објективни разлози за исплату минималне зараде поремећај у пословању предузећа, односно недостатак посла у организационом делу или целом предузећу (члан 85.); да се запосленом који представља вишак запослених може отказати уговор о раду тек након исплате отпремнине, у складу са одредбама Закона о раду, да уколико је запослени у посматраном периоду био на боловању, плаћеном одсуству или је примио минималну зараду, па му је тиме зарада била умањена, као основица за обрачун отпремнине примењује се припадајућа зарада, у складу са чланом 70. овог КУ (члан 142.).
5. Оцењујући најпре основаност уставне жалбе са становишта заштите права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад када је у питању одлучивање редовних судова поводом захтева подносиоца за исплату разлике у заради за период од 3. марта 2006. године, па до 20. октобра 2008. године, Уставни суд је пошао од тога да минимална зарада, у суштини, представља минимум права сваког запосленог у погледу очувања његове егзистенције и егзистенције његове породице, из чега произлази да је реч о законом установљеној заштити економски слабије стране у радноправном односу. С тим у вези, Уставни суд је становишта да запослени који је у једном месецу остварио стандардни радни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, не може од свог послодавца примити износ зараде који је нижи од износа минималне зараде објављеног у посматраном периоду, без обзира на то у каквом је стању пословање конкретног послодавца.
Уставни суд констатује да је у парничном поступку који је претходио уставносудском утврђено да је зарада која је исплаћивана подносиоцу до 1. јула 2006. године на основу уговора о раду, била или једнака или виша од износа минималне зараде, због чега су без основа жалбени наводи да је тужени подносиоцу уставне жалбе исплаћивао зараду у износу мањ ем од он ог утврђен ог КУ туженог. Управо су КУ туженог странке уговориле случајеве у којима ће се запосленима исплаћивати минимална зарада, у складу са чим је и закључ ен појединачни уговор о раду са тужиоц ем, у ком је уговорена зарад а била управо минимална зарада, коју je тужени исплаћивао . Полазећи од наведеног, Апелациони суд је извео уставноправно прихватљив закључак да, у конкретном случају, одредба члана 10. закључен ог уговора о раду до дана 1. јула 2006. године, није супротна императивним законским одредбама, па тиме ни ништава за период у коме је тужени исплаћивао зараду подносиоцу у висини једнакој или већој од минималне зараде.
Што се тиче навода о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, с обзиром на то да су они готово идентични наводима у изнетим у уставној жалби поводом које је донета наведена Одлука
Уж-4747/2012 од 13. новембра 2014. године, која је објављена на интернет страници Уставног суда (www.ustavni.sud.rs), Уставни суд указује да се о томе већ изјаснио у тој одлуци , те се стога овде о томе неће посебно изјашњавати.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио да оспореном пресуд ом нису повређен а прав а подноси оца уставне жалбе на правично суђење и на правичну накнаду за рад, као ни право на једнаку заштиту права, због чега је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је утврдио да је поступак покренут 7. октобра 2008. године, подношењем тужбе Општинском суду, а да је окончан 16. априла 2013. године, доношењем пресуде П1. 1223/12(08), као и да је укупно трајао четири године и пет месеци.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да, без обзира што је разумна дужина трајања поступка релативна категорија која зависи од околности сваког конкретног случаја, наведено трајање поступка који се оспорава уставном жалбом се објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди зајемченог права.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у изреци под 2.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредaбa члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.
Весна Илић Прелић, с.р.