Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Горан П. Илић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б . Т . из Пирота, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржано 7. маја 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Б . Т . и утврђује да су подноситељки уставне жалбе радњом Првог основног суда у Београду у предмету И. 39418/12 – неодлучивањем о свим захтевима (о законској затезној камати) из предлога за извршење, решењем о извршењу повређен а права на правично суђење и на правно средство, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 36. став 2. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Налаже се Првом основном суду у Београду да донесе допунско решење којим ће у предмету из тачке 1. одлучити о законској затезној камати траженој у предлогу за извршење.
2. Налаже се Првом основном суду у Београду да донесе допунско решење којим ће у предмету из тачке 1. одлучити о законској затезној камати траженој у предлогу за извршење.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б . Т . из Пирота поднела је , 6. децембра 2012. године, преко пуномоћника И . П, адвоката из Ниша, Уставном суду уставну жалбу против решења о извршењу Првог основног суда у Београду И. 39418/12 од 2. октобра 2012. године и дописа истог суда И. 39418/12 од 10. октобра 2012. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава.
У уставној жалби је наведено да је Први основни суд у Београду усвојио подноситељкин предлог за извршење, али је извршни судија претходно хемијском оловком прецртао законску затезну камату тражену у предлогу за извршење. Подноситељка уставне жалбе је навела да Закон о извршењу и обезбеђењу не прописује процесну могућност извршног суда да прецртава део текста хемијском оловком у предлогу за извршење. Даље је навела да како је извршни суд донео оспорено решење о извршењу, то подноситељка није имала могућност да против оспореног решења о извршењу поднесе приговор. Подноситељка уставне жалбе је истакла да уколико није постојао основ за намирење законске затезне камате, извршни суд је био дужан да донесе делимично решење о извршењу којим би усвојио предлог за извршење у погледу главног дуга, а одбио предлог за извршење у погледу законске затезне камате, чиме би и стекла право на подношење приговора против решења о извршењу у одбијајућем делу.
Подноситељка уставне жалбе је предложила Уставном суду да усвоји уставну жалбу, утврди повреду наведених уставних права и поништи решење о извршењу Првог основног суда у Београду И. 39418/12 од 2. октобра 2012. године и допис истог суда И. 39418/12 од 10. октобра 2012. године. Тражила је и трошкове за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , на основу садржине уставне жалбе и увида у приложен у документациј у, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Извршни поверилац Б. Т, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је 22. септембра 2012. године предлог за извршење Првом основном суду у Београду против извршног дужника ЈП „П. С .“, ради намирења новчаног потраживања. У предлогу за извршење подноситељка уставне жалбе је тражила и законску затезну камату на износ главног дуга.
Први основни суд у Београду је оспореним решењем И. 39418/12 од 2. октобра 2012. године усвојио предлог за извршење у целини, док је оспореним дописом од 10. октобра 2012. године обавестио извршног повериоца да је у решењу о извршењу „прекрижио“ законску затезну камату, с обзиром на то да иста није предвиђена извршном исправом, а суд исту не може да досуђује у извршном поступку.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11) (у даљем тексту: ЗИО) је прописано: да на решење о извршењу на основу извршне исправе приговор могу да поднесу извршни дужник и извршни поверилац, да решење из става 1. овог члана извршни поверилац може побијати само у делу који се односи на трошкове извршења, да извршни поверилац може поднети приговор против решења из става 1. овог члана, којим је одбијен или одбачен предлог за извршење (члан 40. ст. 1, 2. и 3.); да решење којим се предлог за извршење потпуно или делимично одбија мора бити образложено (члан 37. став 5.) .
5. Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује на то да подноситељка уставне жалбе повреду права на правично суђење заснива на томе да је извршни суд без упоришта у процесном закону прецртао законску затезну камату у поднетом предлогу за извршење и након тога усвојио решење о извршењу у целини против ког није могла да поднесе приговор, уместо да је донео решење о делимичном одбијању предлога за извршење у делу законске затезне камате, чиме би стекла право по закону да приговором побија такво решење. У вези са наведеним, Уставни суд пре свега наглашава да је правилну примену меродавног права надлежан да цени инстанционо виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигледно произвољна, односно арбитрарна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и утемељености изнетих уставноправних разлога, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног односно процесног права. На овакав закључак упућује и став Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) изражен у пресуди Khamidov против Русије, од 15. новембра 2007. године (број апликације 72118/01, став 170.) , у којој је тај суд констатовао да није његов задатак да доноси одлуку уместо домаћих судова који су у најбољој позицији да оцене презентоване доказе, установе чињенично стање и тумаче домаће право, те да, у принципу, Суд неће интервенисати, осим уколико су одлуке домаћих судова арбитрарне или очигледно неосноване.
Према ставу ЕСЉП, правичност суђења остварује се кроз искључење произвољности у поступању и одлучивању од стране редовних судова, што подразумева обавезу тих судова да се придржавају утврђених процесних правила током поступка. Наиме, ЕСЉП је у пресуди Sotiris and Nikos Koutras Attee против Грчке, број представке 39442/98, од 16. новембра 2000. године, поред осталог, истакао да странке увек имају право да очекују да ће се постојећа правила применити на њихов случај (видети став 20. поменуте пресуде). Уставни суд сматра да је изнети став од изузетне важности, јер странкама у поступку омогућава да своје понашање ускладе са постојећим процесним правилима, у ком случају на њиховој страни постоји и легитимно очекивање да се на њихов случај та постојећа, предвидљива правила заиста и примене.
Уставни суд оцењује да је у конкретном случају од правног значаја одредба члана 37. став 5. ЗИО, којом је прописано да решење којим се предлог за извршење потпуно или делимично одбија мора бити образложено. Аrgumentum a contrario - решење о извршењу којим се усваја предлог за извршење у целини не мора бити образложено. Стога је устаљена и дуготрајна судска пракса да решење којим се усваја предлог за извршење у целини, представља у суштини поднети предлог за извршење са печатом суда на коме се констатује да се одређује предложено извршење. Тако је поступљено и у конкретном случају, јер је формално усвојен предлог за извршење у целини, с тим што је извршни суд у поднетом предлогу за извршење прецртао тражену законску затезну камату и о томе оспореним дописом обавестио подноситељку уставне жалбе. Уставни суд оцењује да извршни суд није имао било какво процесно овлашћење да самоиницијативно прецрта законску затезну камату у поднетом предлогу за извршење. Између поднетог предлога за извршење и решења о извршењу мора да постоји материјалноправни идентитет (садржина решења о извршењу мора да одговара садржини предлога за извршење). Међутим, извршни суд је прецртавањем законске затезне камате створио несклад између поднетог предлога за извршење и решења о извршењу, а што несумњиво представља разлог за утврђење повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Уставни суд оцењује да је, уколико је извршни суд сматрао да подноситељки уставне жалбе не припада законска затезна камата, суд био процесно дужан да поступи у складу са наведеном законском одредбом (члан 37. став 5. ЗИО) и да донесе посебно решење којим се предлог за извршење делимично одбија у делу који се односи на законску затезну камату , те да образложи решење у одбијајућем делу. Имајући у виду наведено, Уставни суд оцењује да је оваквим (не)поступањем извршног суда подноситељки уставне жалбе повређено и право на образложену судску одлуку, које није изричито гарантовано чланом 32. став 1. Устава, али представља саставни део права на правично суђење .
Затим, када је реч о могућности подношења приговора против решења о извршењу, за извршног повериоца се примењује посебан правни режим. Уставни суд указује да је чланом 40. став 3. ЗИО прописано да извршни поверилац може да поднесе приговор против решења о извршењу, којим је одбијен или одбачен предлог за извршење. Ова законска одредба се примењује у ситуацијама када се потпуно, односно делимично одбија или одбацује предлог за извршење. Међутим, како је извршни суд формалноправно усвојио подноситељкин предлог за извршење у целини, то подноситељка уставне жалбе по самом закону није могла да поднесе приговор против оспореног решења о извршењу, иако је извршни суд суштински одбио њен предлог за извршење у делу који се односи на законску затезну камату. Уставни суд оцењује да како извршни суд није на законом прописани начин одлучио о траженој законској затезној камати - доношењем решења, то је подноситељки ускраћено законско право да изјави приговор судском већу против одлуке о законској затезној камати, а што је довело до повреде права подноситељке на правно средство из члана 36. став 2. Устава, а све укупно до повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
6. На основу изложеног, Уставни суд је оценио да је радњом Првог основног суда у Београду у предмету И. 39418/12 - неодлучивањем о свим захтевима (о законској затезној камати) из предлога за извршење , решењем о извршењу , подноситељки уставне жалбе повређена прав а на правично суђење и на правно средство, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 36. став 2. Устава, те је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 107/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру за отклањање последица учињене повреде уставних права, наложио Првом основном суду у Београду да донесе допунско решење којим би се одлучило о законској затезној камати траженој у предлогу за извршење , одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Захтев подноситељке уставне жалбе којим је тражено да Уставни суд утврди повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, као и да јој досуди нематеријалну штету , за сада је преурањен, због чега је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбацио, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Разматрајући уставну жалбу у делу у којем је оспорен допис Првог основног суда у Београду И. 39418/12 од 10. октобра 2012. године, Уставни суд указује да наведени допис не представља појединачни акт из члана 170. Устава, те је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у том делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
9. У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на www.ustavni.sud.rs).
10. Такође, Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да ову одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских и мањинских права и слобода.
11. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је наведено да је Први основни суд у Београду усвојио подноситељкин предлог за извршење, али је извршни судија претходно хемијском оловком прецртао законску затезну камату тражену у предлогу за извршење. Подноситељка уставне жалбе је навела да Закон о извршењу и обезбеђењу не прописује процесну могућност извршног суда да прецртава део текста хемијском оловком у предлогу за извршење. Даље је навела да како је извршни суд донео оспорено решење о извршењу, то подноситељка није имала могућност да против оспореног решења о извршењу поднесе приговор. Подноситељка уставне жалбе је истакла да уколико није постојао основ за намирење законске затезне камате, извршни суд је био дужан да донесе делимично решење о извршењу којим би усвојио предлог за извршење у погледу главног дуга, а одбио предлог за извршење у погледу законске затезне камате, чиме би и стекла право на подношење приговора против решења о извршењу у одбијајућем делу.
Подноситељка уставне жалбе је предложила Уставном суду да усвоји уставну жалбу, утврди повреду наведених уставних права и поништи решење о извршењу Првог основног суда у Београду И. 39418/12 од 2. октобра 2012. године и допис истог суда И. 39418/12 од 10. октобра 2012. године. Тражила је и трошкове за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , на основу садржине уставне жалбе и увида у приложен у документациј у, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Извршни поверилац Б. Т, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је 22. септембра 2012. године предлог за извршење Првом основном суду у Београду против извршног дужника ЈП „П. С .“, ради намирења новчаног потраживања. У предлогу за извршење подноситељка уставне жалбе је тражила и законску затезну камату на износ главног дуга.
Први основни суд у Београду је оспореним решењем И. 39418/12 од 2. октобра 2012. године усвојио предлог за извршење у целини, док је оспореним дописом од 10. октобра 2012. године обавестио извршног повериоца да је у решењу о извршењу „прекрижио“ законску затезну камату, с обзиром на то да иста није предвиђена извршном исправом, а суд исту не може да досуђује у извршном поступку.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11) (у даљем тексту: ЗИО) је прописано: да на решење о извршењу на основу извршне исправе приговор могу да поднесу извршни дужник и извршни поверилац, да решење из става 1. овог члана извршни поверилац може побијати само у делу који се односи на трошкове извршења, да извршни поверилац може поднети приговор против решења из става 1. овог члана, којим је одбијен или одбачен предлог за извршење (члан 40. ст. 1, 2. и 3.); да решење којим се предлог за извршење потпуно или делимично одбија мора бити образложено (члан 37. став 5.) .
5. Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује на то да подноситељка уставне жалбе повреду права на правично суђење заснива на томе да је извршни суд без упоришта у процесном закону прецртао законску затезну камату у поднетом предлогу за извршење и након тога усвојио решење о извршењу у целини против ког није могла да поднесе приговор, уместо да је донео решење о делимичном одбијању предлога за извршење у делу законске затезне камате, чиме би стекла право по закону да приговором побија такво решење. У вези са наведеним, Уставни суд пре свега наглашава да је правилну примену меродавног права надлежан да цени инстанционо виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигледно произвољна, односно арбитрарна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и утемељености изнетих уставноправних разлога, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног односно процесног права. На овакав закључак упућује и став Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) изражен у пресуди Khamidov против Русије, од 15. новембра 2007. године (број апликације 72118/01, став 170.) , у којој је тај суд констатовао да није његов задатак да доноси одлуку уместо домаћих судова који су у најбољој позицији да оцене презентоване доказе, установе чињенично стање и тумаче домаће право, те да, у принципу, Суд неће интервенисати, осим уколико су одлуке домаћих судова арбитрарне или очигледно неосноване.
Према ставу ЕСЉП, правичност суђења остварује се кроз искључење произвољности у поступању и одлучивању од стране редовних судова, што подразумева обавезу тих судова да се придржавају утврђених процесних правила током поступка. Наиме, ЕСЉП је у пресуди Sotiris and Nikos Koutras Attee против Грчке, број представке 39442/98, од 16. новембра 2000. године, поред осталог, истакао да странке увек имају право да очекују да ће се постојећа правила применити на њихов случај (видети став 20. поменуте пресуде). Уставни суд сматра да је изнети став од изузетне важности, јер странкама у поступку омогућава да своје понашање ускладе са постојећим процесним правилима, у ком случају на њиховој страни постоји и легитимно очекивање да се на њихов случај та постојећа, предвидљива правила заиста и примене.
Уставни суд оцењује да је у конкретном случају од правног значаја одредба члана 37. став 5. ЗИО, којом је прописано да решење којим се предлог за извршење потпуно или делимично одбија мора бити образложено. Аrgumentum a contrario - решење о извршењу којим се усваја предлог за извршење у целини не мора бити образложено. Стога је устаљена и дуготрајна судска пракса да решење којим се усваја предлог за извршење у целини, представља у суштини поднети предлог за извршење са печатом суда на коме се констатује да се одређује предложено извршење. Тако је поступљено и у конкретном случају, јер је формално усвојен предлог за извршење у целини, с тим што је извршни суд у поднетом предлогу за извршење прецртао тражену законску затезну камату и о томе оспореним дописом обавестио подноситељку уставне жалбе. Уставни суд оцењује да извршни суд није имао било какво процесно овлашћење да самоиницијативно прецрта законску затезну камату у поднетом предлогу за извршење. Између поднетог предлога за извршење и решења о извршењу мора да постоји материјалноправни идентитет (садржина решења о извршењу мора да одговара садржини предлога за извршење). Међутим, извршни суд је прецртавањем законске затезне камате створио несклад између поднетог предлога за извршење и решења о извршењу, а што несумњиво представља разлог за утврђење повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Уставни суд оцењује да је, уколико је извршни суд сматрао да подноситељки уставне жалбе не припада законска затезна камата, суд био процесно дужан да поступи у складу са наведеном законском одредбом (члан 37. став 5. ЗИО) и да донесе посебно решење којим се предлог за извршење делимично одбија у делу који се односи на законску затезну камату , те да образложи решење у одбијајућем делу. Имајући у виду наведено, Уставни суд оцењује да је оваквим (не)поступањем извршног суда подноситељки уставне жалбе повређено и право на образложену судску одлуку, које није изричито гарантовано чланом 32. став 1. Устава, али представља саставни део права на правично суђење .
Затим, када је реч о могућности подношења приговора против решења о извршењу, за извршног повериоца се примењује посебан правни режим. Уставни суд указује да је чланом 40. став 3. ЗИО прописано да извршни поверилац може да поднесе приговор против решења о извршењу, којим је одбијен или одбачен предлог за извршење. Ова законска одредба се примењује у ситуацијама када се потпуно, односно делимично одбија или одбацује предлог за извршење. Међутим, како је извршни суд формалноправно усвојио подноситељкин предлог за извршење у целини, то подноситељка уставне жалбе по самом закону није могла да поднесе приговор против оспореног решења о извршењу, иако је извршни суд суштински одбио њен предлог за извршење у делу који се односи на законску затезну камату. Уставни суд оцењује да како извршни суд није на законом прописани начин одлучио о траженој законској затезној камати - доношењем решења, то је подноситељки ускраћено законско право да изјави приговор судском већу против одлуке о законској затезној камати, а што је довело до повреде права подноситељке на правно средство из члана 36. став 2. Устава, а све укупно до повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
6. На основу изложеног, Уставни суд је оценио да је радњом Првог основног суда у Београду у предмету И. 39418/12 - неодлучивањем о свим захтевима (о законској затезној камати) из предлога за извршење , решењем о извршењу , подноситељки уставне жалбе повређена прав а на правично суђење и на правно средство, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 36. став 2. Устава, те је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 107/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру за отклањање последица учињене повреде уставних права, наложио Првом основном суду у Београду да донесе допунско решење којим би се одлучило о законској затезној камати траженој у предлогу за извршење , одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Захтев подноситељке уставне жалбе којим је тражено да Уставни суд утврди повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, као и да јој досуди нематеријалну штету , за сада је преурањен, због чега је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбацио, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Разматрајући уставну жалбу у делу у којем је оспорен допис Првог основног суда у Београду И. 39418/12 од 10. октобра 2012. године, Уставни суд указује да наведени допис не представља појединачни акт из члана 170. Устава, те је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у том делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
9. У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на www.ustavni.sud.rs).
10. Такође, Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да ову одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских и мањинских права и слобода.
11. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.
Весна Илић Прелић, с.р.