Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Небојше Ћирића из Шапца, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. маја 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Небојше Ћирића изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 408/13 од 12. фебруара 201 3. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Небојша Ћирић из Шапца је , 27. марта 2013. године, преко пуномоћника Милана Унковића, адвоката из Новог Сада, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 408/13 од 12. фебруара 2013. године, због повреде права из члана 27. став 3. и члана 31. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да му је притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 125/2012 од 24. априла 2012. године, на основу одредаба члана 142. ст ав 1. тач . 1), 2) и 3 ) Законика о кривичном поступку; да је још на саслушању пред истражним судијом уредно пријавио адресу на којој може бити доступан правосудним органима, као и „објективне разлога због којих не може код надлежних органа да пријави нову адресу јер је зграда у којој је купио стан нелегализована“; да му је притвор у даљем току поступка продужаван на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку; да је Виши суд у Новом Саду након одржаног главног претреса 5. фебруара 2013. године донео решење К. 154/12 којим му је притвор продужен на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 6 ) Законика о кривичном поступку, док је истим решењем притвор укинут по основу члана 142 . ст ав 1. тачка 1 ) истог Законика, уз образложење да су окривљени дали податке о адреси на којој би боравили у случају укидања притвора; да током поступка подносилац „није давао нове податке, нити мењао податке о својој адреси , нити је вршио било какву промену код надлежних органа, већ је приликом првог саслушања дао суду податке о адреси на којој би могао бити доступан суду“, те закључује да је притвор „на основу члана 142 став 1. тачка 1 ) током поступка био неоснован, законски неутемељен и противуставан“. Подносилац даље наводи: да је преко свог браниоца 8. фебруара 2013. године изјавио жалбу против решења о продужењу притвора након изрицања првостепене пресуде; да је Апелациони суд у Новом Саду 12. фебруара 2013. године донео решење Кж2. 408/13 којим је жалбу одбио, „али да се поставља питање зашто се оспорени акт доставља првостепеном суду тек 1. марта 2013. године, односно седамнае сти дан након одржане седнице Апелационог суда“. Из свега изнетог подносилац закључује да му је оспореним актом повређено: право на слободу и безбедност и „хитно одлучивање о законитости лишења слободе“ из члана 27. став 3. Устава, јер је „по жалби на решење о продужењу притвора одлучено по протеку четири дана од дана подношења жалбе, па затим 17 дана од када је оспорени акт достављен првостепеном суду, и на крају протекло је 26 дана од дана доношења оспореног акта до дана достављања решења браниоцу окривљеног, односно 30 дана од дана изјављивања жалбе до дана достављања одлуке браниоцу окривљеног“; право на ограничено трајање притвора из члана 31. ст. 1. и 2. Устава, јер су „и првостепени и другостепени суд били у обавези да појединачно и понаособ образложе које су то особито тешке околности извршења дела које оправдвају даље задржавање у притвору, а превазилазе оквире односно елементе бића кривичних дела за које је неправоснажно осуђен “, односно „јер суд стално даје идентичне и стереотипне разлоге због којих је донето решење о продужењу притвора, а да при том не образлаже нове разлоге због којих је продужење притвора неопходно“.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених права и „наложи Апелационом суду у Новом Саду да понови поступак по жалби“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Новом Саду у предмету К. 154/12 водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још два лица, по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду.
Кривични поступак је покренут у априлу месецу 2012. године доношењем решења истражног судије Вишег суда у Новом Саду да се против подносиоца уставне жалбе спроведе истрага, а неправноснажно је окончан 5. фебруара 2013. године доношењем пресуде К. 154/12 којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због извршења кривичног дела разбојништво из члана 206. став 2. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика у стицају са кривичним делом недозвољено држање и ношење оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. у вези са ставом 1. и кривичног дела изнуда у покушају из члана 214. став 1. у вези са чланом 30. Кривичног законика и осуђен је на јединствену казну затвора у трајању од седам година.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (27. март 2013. године) налазио у притвору нешто више од 11 месеци, рачунајући од 22. априла 201 2. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 125/2012 од 24. априла 201 2. године, на основу одредаба члана 132. став 1. тач. 1), 2) и 3) Законика о кривичном поступку.
Током трајања кривичног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку .
Након доношења првостепене пресуде, Виши суд у Новом Саду је решењем К. 154/12 од 5. фебруара 2013. године према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор до упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене првостепеном пресудом, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 6) Законика о кривичном поступку, док је нашао да више не стоје разлози за продужење притвора по основу из члана 142. став 1. тачка 1) истог Законика.
Образлажући своју одлуку, Виши суд у Новом Саду је у решењу навео да је подносилац уставне жалбе оглашен кривим и да му је изречена казна затвора преко пет година, а да „узевши у обзир тешке околности кривичних дела, а које се превасходно манифестују у чињеници да су оптужени дуже време планирали извршење дела, да су приликом извршења кривичних дела употребили силу и претњу према оштећеном, нарочито у ситуацији када оштећени није могао да пружи отпор јер је на преваран начин доведен у стан А.Н. где је изненада и неочекивано нападнут од стране окривљених Небојше Ћирића и Д.П. који су маскирани фантомкама, са пиштољем који је носио Небојша Ћирић и ножем који је носио Д.П. покушали да застраше оштећеног како би успели да узму новац од њега, којом приликом му је Д.П. задао више удараца руком и ногом у пределу главе и тела, као и неколико рана задобијених ножем, а које околности кривичног дела оправдавају задржавање оптужених у притвору у смислу члана 142. став 1. тачка 6) Законика о кривичном поступку“. Виши суд у Новом Саду је истовремено нашао да више не стоје разлози за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе прописани тачком 1) члана 142. став 1. Законика, односно да не постоји опасност од бекства, јер је, поред осталог, „главни претрес завршен и изречена је осуђујућа пресуда“.
Бранилац подносиоца уставне жалбе је против решења Вишег суда у Новом Саду К. 154/12 од 5. фебруара 2013. године изјавио жалбу дана 8. фебруара 2013. године .
Апелациони суд у Новом Саду је 12. фебруара 2013. године донео оспорено решење Кж2. 408/13, којим је, поред осталог, одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе, нашавши да је првостепени суд правилно закључио да, поред изречене казне од преко пет година, постоје и посебно тешке околности дела које оправдавају продужење притвора по означеном законском основу.
Решење Апелационог суда у Новом Саду је у Вишем суду у Новом Саду запримљено 1. марта 2013. године, док га је бранилац подносиоца уставне жалбе примио 11. марта 2013. године.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст. 1. и 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспореног решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 6) ЗКП било је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је пресудом првостепеног суда лицу изречена казна затвора од пет година или тежа казна и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Притвор након изрицања првостепене пресуде био је прописан одредбама члана 358. ЗКП, према којима, поред осталог: ако се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да ж алба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП било је прописано: да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено и да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
5. У односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 408/13 од 12. фебруара 2013. године, није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на које се позвао.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Подносилац уставне жалбе је неправноснажном пресудом Вишег суда у Новом Саду К. 154/12 од 5. фебруара 2013. године оглашен кривим због извршења кривичног дела разбојништво из члана 206. став 2. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика у стицају са кривичним делом недозвољено држање и ношење оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. у вези са ставом 1. и кривичног дела изнуда у покушају из члана 214. став 1. у вези са чланом 30. Кривичног законика и осуђен је на јединствену казну затвора у трајању од седам годин а.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен након изрицања првостепене пресуде на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 6) ЗКП, односно јер је пресудом првостепеног суда подносиоцу изречена казна затвора преко пет година и јер је суд нашао да је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу првостепеног решења Вишег суда у Новом Саду К. 154/12 од 5. фебруара 2013. године је, поред осталог, наведено да је подносилац уставне жалбе неправноснажном пресудом тог суда осуђен на казну затвора преко пет година, а да се посебно тешке околности кривичног дела огледају у томе: да су „оптужени дуже време планирали извршење дела“; да су „приликом извршења кривичних дела употребили силу и претњу према оштећеном, нарочито у ситуацији када оштећени није могао да пружи отпор“; да је оштећени „на преваран начин доведен у стан А.Н. где је изненада и неочекивано нападнут од стране окривљених Небојше Ћирића и Д.П“ који су били маскирани фантомкама; да је подносилац носио пиштољ, а окривљени Д.П. нож и да су „покушали да застраше оштећеног како би успели да узму новац од њега“; да је оштећеном „Д.П. задао више удараца руком и ногом у пределу главе и тела, као и неколико рана задобијених ножем“; да наведене „околности кривичног дела оправдавају задржавање оптужених у притвору у смислу члана 142. став 1. тачка 6) Законика о кривичном поступку“. Истовремено, Виши суд у Новом Саду је нашао да више не стоје разлози за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе прописани тачком 1) члана 142. став 1. Законика, односно да не постоји опасност од бекства, јер је, поред осталог, „главни претрес завршен и изречена је осуђујућа пресуда“. Овакав закључак првостепеног суда је Апелациони суд у Новом Саду у оспореном другостепеном решењу оценио правилним и законитим.
По оцени Уставног суда, Апелациони суд у Новом Саду је оспорено решење засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступио је у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Надлежни суд је у оспореној одлуци аргументовано образложио конкретне посебно тешке околности кривичног дела које, поред висине изречене казне, у овом случају оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе након изрицања првостепене пресуде, те стога Уставни суд не налази да је оспорено решење последица арбитрерног или произвољног поступања.
Имајући у виду све изложено, нису прихватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе да није „појединачно и понаособ образложено које су то особито тешке околности извршења дела које оправдвају даље задржавање у притвору, а превазилазе оквире односно елементе бића кривичних дела за које је неправоснажно осуђен“ .
У погледу навода из уставне жалбе о томе да притвор дуго траје, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају водио против подносиоца уставне жалбе и још два лица, због кривичн их дела разбојништво, недозвољено држање и ношење оружја и експлозивних материја и изнуда у покушају пред Вишим судом у Новом Саду, био несумњиво сложен, имајући у виду чињенична и правна питања која је надлежни првостепени суд расправљао и оцењивао, те на основу којих је потом донео пресуду. До тренутка подношења уставне жалбе, кривични поступак је трајао нешто више од 11 месеци, за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница, одржан главни претрес и донета првостепена пресуда.
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са адекватном ажурношћу водио предметни кривични поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је вођен са примереном хитношћу.
Уставни суд је имао у виду и наводе подносиоца да је притвор „на основу члана 142 став 1. тачка 1) током поступка био неоснован, законски неутемељен и противуставан“, али је утврдио да је управо након изрицања првостепене пресуде отклоњен овај притворски основ, уз образложење да више не постоји опасност од бекства подносиоца, тако да ове тврдње нису од утицаја на одлучивање Суда у предметној уставној ствари, јер се односе на претходну притворску фазу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на које се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. У односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд, пре свега, констатује да се наведеном одредбом лицу лишеном слободе гарантује право жалбе суду и обезбеђује да се хитно преиспита законитост притварања, те да се нареди пуштање лица на слободу уколико се утврди да је лишење слободе било незаконито.
Уставни суд истиче да се оцена да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, мора темељити на чињеницама сваког конкретног случаја, полазећи од следећих општих принципа:
Прво, имајући у виду да је у Уставу јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора, то и свака следећа одлука којом се одлучује о жалби против решења о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева хитности (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж-39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж-1254/2009 од 8. октобра 2009. године).
Друго, иако суд који одлучује о жалби, одлуку о постојању даљих разлога за притвор мора донети хитно, стандард хитности је мање захтеван када се у другостепеном поступку преиспитује одлука суда о продужењу притвора, јер одлучивање о жалби заправо представља додатно испитивање његове оправданости (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж-2322/2010 од 3. марта 2011. године, став 5. и Уж-2554/2010 од 10. марта 2011. године, став 5.). Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права према којој је „стандард хитности мање строг када је реч о поступку пред жалбеним судом... јер, ако је притвор потврђен од стране суда мора се сматрати законитим и неарбитрерним, чак и када је жалба дозвољена, тако да наредни поступак по жалби треба да пружи додатне гаранције које, пре свега, имају за циљ додатну процену целисходности продужења притвора. Стога је Европски суд мање забринут око брзине поступка пред жалбеним судом, уколико је ожалбену притворску одлуку донео исто суд, из чега произлази да је претходно спроведени поступак имао судску природу и омогућио је притворенику одговарајуће процедуралне гаранције (видети пресуду у предмету Veliyev против Русије, број 24202/05 од 24. јуна 2010. године, став 164.)“.
Уставни суд је, примењујући наведене опште принципе на конкретан случај, утврдио да је поступак по жалби на решење Вишег суда у Новом Саду К. 154/12 од 5. фебруара 2012. године трајао 20 дана, рачунајући од 8. фебруара 2013. године када је бранилац окривљеног изјавио жалбу, до 1. марта 2013. године када је оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду достављено Вишем суду у Новом Саду. Имајући у виду да је Апелациони суд у Новом Саду оспорено решење донео 12. фебруара 2013. године, свега четири дана након изјављивања жалбе, Уставни суд је оценио да је жалба браниоца подносиоца уставне жалбе изјављена против решења о продужењу притвора била размотрена у складу са захтевом хитности утврђеним одредбом члана 27. став 3. Устава. Чињеница да је другостепено решење враћено првостепеном суду 17 дана након доношења није од значаја за другачију оцену Суда, имајући у виду је поступак по жалби на решење о продужењу притвора спроведен и пред првостепеним - Вишим судом у Новом Саду и пред другостепеним - Апелационим судом у Новом Саду, те да је притвор према подносиоцу продужен након изрицања првостепене пресуде којом је због извршења три кривична дела неправноснажно осуђен на јединствену казну затвора у трајању од седам година, у коју казну му је време проведено у притвору урачунато. Наведени рок за доношење одлуке о жалби, у конкретном случају, представља прихватљив период за преиспитивање законитости одлуке о притвору, те је Уставни суд оценио да су наводи подносиоца уставне жалбе у односу на право зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава очигледно неосновани.
С обзиром на све претходно наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу као очигледно неосновану.
7. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да му је притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 125/2012 од 24. априла 2012. године, на основу одредаба члана 142. ст ав 1. тач . 1), 2) и 3 ) Законика о кривичном поступку; да је још на саслушању пред истражним судијом уредно пријавио адресу на којој може бити доступан правосудним органима, као и „објективне разлога због којих не може код надлежних органа да пријави нову адресу јер је зграда у којој је купио стан нелегализована“; да му је притвор у даљем току поступка продужаван на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку; да је Виши суд у Новом Саду након одржаног главног претреса 5. фебруара 2013. године донео решење К. 154/12 којим му је притвор продужен на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 6 ) Законика о кривичном поступку, док је истим решењем притвор укинут по основу члана 142 . ст ав 1. тачка 1 ) истог Законика, уз образложење да су окривљени дали податке о адреси на којој би боравили у случају укидања притвора; да током поступка подносилац „није давао нове податке, нити мењао податке о својој адреси , нити је вршио било какву промену код надлежних органа, већ је приликом првог саслушања дао суду податке о адреси на којој би могао бити доступан суду“, те закључује да је притвор „на основу члана 142 став 1. тачка 1 ) током поступка био неоснован, законски неутемељен и противуставан“. Подносилац даље наводи: да је преко свог браниоца 8. фебруара 2013. године изјавио жалбу против решења о продужењу притвора након изрицања првостепене пресуде; да је Апелациони суд у Новом Саду 12. фебруара 2013. године донео решење Кж2. 408/13 којим је жалбу одбио, „али да се поставља питање зашто се оспорени акт доставља првостепеном суду тек 1. марта 2013. године, односно седамнае сти дан након одржане седнице Апелационог суда“. Из свега изнетог подносилац закључује да му је оспореним актом повређено: право на слободу и безбедност и „хитно одлучивање о законитости лишења слободе“ из члана 27. став 3. Устава, јер је „по жалби на решење о продужењу притвора одлучено по протеку четири дана од дана подношења жалбе, па затим 17 дана од када је оспорени акт достављен првостепеном суду, и на крају протекло је 26 дана од дана доношења оспореног акта до дана достављања решења браниоцу окривљеног, односно 30 дана од дана изјављивања жалбе до дана достављања одлуке браниоцу окривљеног“; право на ограничено трајање притвора из члана 31. ст. 1. и 2. Устава, јер су „и првостепени и другостепени суд били у обавези да појединачно и понаособ образложе које су то особито тешке околности извршења дела које оправдвају даље задржавање у притвору, а превазилазе оквире односно елементе бића кривичних дела за које је неправоснажно осуђен “, односно „јер суд стално даје идентичне и стереотипне разлоге због којих је донето решење о продужењу притвора, а да при том не образлаже нове разлоге због којих је продужење притвора неопходно“.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених права и „наложи Апелационом суду у Новом Саду да понови поступак по жалби“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Новом Саду у предмету К. 154/12 водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још два лица, по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду.
Кривични поступак је покренут у априлу месецу 2012. године доношењем решења истражног судије Вишег суда у Новом Саду да се против подносиоца уставне жалбе спроведе истрага, а неправноснажно је окончан 5. фебруара 2013. године доношењем пресуде К. 154/12 којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због извршења кривичног дела разбојништво из члана 206. став 2. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика у стицају са кривичним делом недозвољено држање и ношење оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. у вези са ставом 1. и кривичног дела изнуда у покушају из члана 214. став 1. у вези са чланом 30. Кривичног законика и осуђен је на јединствену казну затвора у трајању од седам година.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (27. март 2013. године) налазио у притвору нешто више од 11 месеци, рачунајући од 22. априла 201 2. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 125/2012 од 24. априла 201 2. године, на основу одредаба члана 132. став 1. тач. 1), 2) и 3) Законика о кривичном поступку.
Током трајања кривичног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку .
Након доношења првостепене пресуде, Виши суд у Новом Саду је решењем К. 154/12 од 5. фебруара 2013. године према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор до упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене првостепеном пресудом, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 6) Законика о кривичном поступку, док је нашао да више не стоје разлози за продужење притвора по основу из члана 142. став 1. тачка 1) истог Законика.
Образлажући своју одлуку, Виши суд у Новом Саду је у решењу навео да је подносилац уставне жалбе оглашен кривим и да му је изречена казна затвора преко пет година, а да „узевши у обзир тешке околности кривичних дела, а које се превасходно манифестују у чињеници да су оптужени дуже време планирали извршење дела, да су приликом извршења кривичних дела употребили силу и претњу према оштећеном, нарочито у ситуацији када оштећени није могао да пружи отпор јер је на преваран начин доведен у стан А.Н. где је изненада и неочекивано нападнут од стране окривљених Небојше Ћирића и Д.П. који су маскирани фантомкама, са пиштољем који је носио Небојша Ћирић и ножем који је носио Д.П. покушали да застраше оштећеног како би успели да узму новац од њега, којом приликом му је Д.П. задао више удараца руком и ногом у пределу главе и тела, као и неколико рана задобијених ножем, а које околности кривичног дела оправдавају задржавање оптужених у притвору у смислу члана 142. став 1. тачка 6) Законика о кривичном поступку“. Виши суд у Новом Саду је истовремено нашао да више не стоје разлози за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе прописани тачком 1) члана 142. став 1. Законика, односно да не постоји опасност од бекства, јер је, поред осталог, „главни претрес завршен и изречена је осуђујућа пресуда“.
Бранилац подносиоца уставне жалбе је против решења Вишег суда у Новом Саду К. 154/12 од 5. фебруара 2013. године изјавио жалбу дана 8. фебруара 2013. године .
Апелациони суд у Новом Саду је 12. фебруара 2013. године донео оспорено решење Кж2. 408/13, којим је, поред осталог, одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе, нашавши да је првостепени суд правилно закључио да, поред изречене казне од преко пет година, постоје и посебно тешке околности дела које оправдавају продужење притвора по означеном законском основу.
Решење Апелационог суда у Новом Саду је у Вишем суду у Новом Саду запримљено 1. марта 2013. године, док га је бранилац подносиоца уставне жалбе примио 11. марта 2013. године.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст. 1. и 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспореног решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 6) ЗКП било је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је пресудом првостепеног суда лицу изречена казна затвора од пет година или тежа казна и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Притвор након изрицања првостепене пресуде био је прописан одредбама члана 358. ЗКП, према којима, поред осталог: ако се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да ж алба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП било је прописано: да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено и да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
5. У односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 408/13 од 12. фебруара 2013. године, није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на које се позвао.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Подносилац уставне жалбе је неправноснажном пресудом Вишег суда у Новом Саду К. 154/12 од 5. фебруара 2013. године оглашен кривим због извршења кривичног дела разбојништво из члана 206. став 2. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика у стицају са кривичним делом недозвољено држање и ношење оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. у вези са ставом 1. и кривичног дела изнуда у покушају из члана 214. став 1. у вези са чланом 30. Кривичног законика и осуђен је на јединствену казну затвора у трајању од седам годин а.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен након изрицања првостепене пресуде на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 6) ЗКП, односно јер је пресудом првостепеног суда подносиоцу изречена казна затвора преко пет година и јер је суд нашао да је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу првостепеног решења Вишег суда у Новом Саду К. 154/12 од 5. фебруара 2013. године је, поред осталог, наведено да је подносилац уставне жалбе неправноснажном пресудом тог суда осуђен на казну затвора преко пет година, а да се посебно тешке околности кривичног дела огледају у томе: да су „оптужени дуже време планирали извршење дела“; да су „приликом извршења кривичних дела употребили силу и претњу према оштећеном, нарочито у ситуацији када оштећени није могао да пружи отпор“; да је оштећени „на преваран начин доведен у стан А.Н. где је изненада и неочекивано нападнут од стране окривљених Небојше Ћирића и Д.П“ који су били маскирани фантомкама; да је подносилац носио пиштољ, а окривљени Д.П. нож и да су „покушали да застраше оштећеног како би успели да узму новац од њега“; да је оштећеном „Д.П. задао више удараца руком и ногом у пределу главе и тела, као и неколико рана задобијених ножем“; да наведене „околности кривичног дела оправдавају задржавање оптужених у притвору у смислу члана 142. став 1. тачка 6) Законика о кривичном поступку“. Истовремено, Виши суд у Новом Саду је нашао да више не стоје разлози за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе прописани тачком 1) члана 142. став 1. Законика, односно да не постоји опасност од бекства, јер је, поред осталог, „главни претрес завршен и изречена је осуђујућа пресуда“. Овакав закључак првостепеног суда је Апелациони суд у Новом Саду у оспореном другостепеном решењу оценио правилним и законитим.
По оцени Уставног суда, Апелациони суд у Новом Саду је оспорено решење засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступио је у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Надлежни суд је у оспореној одлуци аргументовано образложио конкретне посебно тешке околности кривичног дела које, поред висине изречене казне, у овом случају оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе након изрицања првостепене пресуде, те стога Уставни суд не налази да је оспорено решење последица арбитрерног или произвољног поступања.
Имајући у виду све изложено, нису прихватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе да није „појединачно и понаособ образложено које су то особито тешке околности извршења дела које оправдвају даље задржавање у притвору, а превазилазе оквире односно елементе бића кривичних дела за које је неправоснажно осуђен“ .
У погледу навода из уставне жалбе о томе да притвор дуго траје, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају водио против подносиоца уставне жалбе и још два лица, због кривичн их дела разбојништво, недозвољено држање и ношење оружја и експлозивних материја и изнуда у покушају пред Вишим судом у Новом Саду, био несумњиво сложен, имајући у виду чињенична и правна питања која је надлежни првостепени суд расправљао и оцењивао, те на основу којих је потом донео пресуду. До тренутка подношења уставне жалбе, кривични поступак је трајао нешто више од 11 месеци, за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница, одржан главни претрес и донета првостепена пресуда.
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са адекватном ажурношћу водио предметни кривични поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је вођен са примереном хитношћу.
Уставни суд је имао у виду и наводе подносиоца да је притвор „на основу члана 142 став 1. тачка 1) током поступка био неоснован, законски неутемељен и противуставан“, али је утврдио да је управо након изрицања првостепене пресуде отклоњен овај притворски основ, уз образложење да више не постоји опасност од бекства подносиоца, тако да ове тврдње нису од утицаја на одлучивање Суда у предметној уставној ствари, јер се односе на претходну притворску фазу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на које се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. У односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд, пре свега, констатује да се наведеном одредбом лицу лишеном слободе гарантује право жалбе суду и обезбеђује да се хитно преиспита законитост притварања, те да се нареди пуштање лица на слободу уколико се утврди да је лишење слободе било незаконито.
Уставни суд истиче да се оцена да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, мора темељити на чињеницама сваког конкретног случаја, полазећи од следећих општих принципа:
Прво, имајући у виду да је у Уставу јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора, то и свака следећа одлука којом се одлучује о жалби против решења о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева хитности (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж-39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж-1254/2009 од 8. октобра 2009. године).
Друго, иако суд који одлучује о жалби, одлуку о постојању даљих разлога за притвор мора донети хитно, стандард хитности је мање захтеван када се у другостепеном поступку преиспитује одлука суда о продужењу притвора, јер одлучивање о жалби заправо представља додатно испитивање његове оправданости (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж-2322/2010 од 3. марта 2011. године, став 5. и Уж-2554/2010 од 10. марта 2011. године, став 5.). Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права према којој је „стандард хитности мање строг када је реч о поступку пред жалбеним судом... јер, ако је притвор потврђен од стране суда мора се сматрати законитим и неарбитрерним, чак и када је жалба дозвољена, тако да наредни поступак по жалби треба да пружи додатне гаранције које, пре свега, имају за циљ додатну процену целисходности продужења притвора. Стога је Европски суд мање забринут око брзине поступка пред жалбеним судом, уколико је ожалбену притворску одлуку донео исто суд, из чега произлази да је претходно спроведени поступак имао судску природу и омогућио је притворенику одговарајуће процедуралне гаранције (видети пресуду у предмету Veliyev против Русије, број 24202/05 од 24. јуна 2010. године, став 164.)“.
Уставни суд је, примењујући наведене опште принципе на конкретан случај, утврдио да је поступак по жалби на решење Вишег суда у Новом Саду К. 154/12 од 5. фебруара 2012. године трајао 20 дана, рачунајући од 8. фебруара 2013. године када је бранилац окривљеног изјавио жалбу, до 1. марта 2013. године када је оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду достављено Вишем суду у Новом Саду. Имајући у виду да је Апелациони суд у Новом Саду оспорено решење донео 12. фебруара 2013. године, свега четири дана након изјављивања жалбе, Уставни суд је оценио да је жалба браниоца подносиоца уставне жалбе изјављена против решења о продужењу притвора била размотрена у складу са захтевом хитности утврђеним одредбом члана 27. став 3. Устава. Чињеница да је другостепено решење враћено првостепеном суду 17 дана након доношења није од значаја за другачију оцену Суда, имајући у виду је поступак по жалби на решење о продужењу притвора спроведен и пред првостепеним - Вишим судом у Новом Саду и пред другостепеним - Апелационим судом у Новом Саду, те да је притвор према подносиоцу продужен након изрицања првостепене пресуде којом је због извршења три кривична дела неправноснажно осуђен на јединствену казну затвора у трајању од седам година, у коју казну му је време проведено у притвору урачунато. Наведени рок за доношење одлуке о жалби, у конкретном случају, представља прихватљив период за преиспитивање законитости одлуке о притвору, те је Уставни суд оценио да су наводи подносиоца уставне жалбе у односу на право зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава очигледно неосновани.
С обзиром на све претходно наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу као очигледно неосновану.
7. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић
Весна Илић Прелић