Уставни суд, Велико већe, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Предраг Ћетковић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Небојше Алексића из Врбаса, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. маја 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалбаНебојше Алексића изјављена против решења Врховног касационог суда Узп. 335/11 од 25. августа 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Небојша Алексић из Врбаса, преко пуномоћника Љубомира Апро , адвоката из Суботице, поднео је Уставном суду, 31. октобра 20 11. године, уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Узп. 335/11 од 25. августа 2011. године, због повреде права на правно средство, зајемченог одредбама члан а члана 36. став 2. Устава Републике Србије .
У уставној жалби се наводи да је оспореним решењем Врховног касационог суда одбачен као неблаговремен захтев подносиоца за преиспитивање правноснажне судске одлуке, што је образложено тиме да је захтев поднет непосредно Врховном касационом суду 29. јуна 2011. године, по истеку законом прописаног рока.
Подносилац уставне жалбе даље наводи да је његов пуномоћник, у року од 30 дана од пријема правноснажне пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 3455/10 од 26. новембра 2010. године, поднео захтев за преиспитивање судске одлуке и да је Управни суд 14. јуна 2011. године донео решење којим је вратио поднесак од 30. децембра 2010. године и наложио да се у року од 15 дана од пријема решења уреди поднесак означен као захтев за преиспитивање судске одлуке, што је учињено 29. јуна 2011. године.
Према наводима уставне жалбе, подносилац је у законом предвиђеном року поднео захтев за преиспитивање судске одлуке и, након тога, „по обавезујућем решењу прецизирани поднесак, такође у року“, а Врховни касациони суд је одбацио његов „првобитни“ захтев за ванредно преиспитивање судске одлуке као неблаговремен, рачунајући да је тај захтев поднет 29. јуна 2011. године, а не 30. децембра 2010. године, чиме је ускратио подносиоцу право на правно средство.
2. Одредбом члана 170. Устава Републике Србије утврђено је да се уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт , као и осталу документацију достављену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе, преко пуномоћника Љубомира Апро , адвоката из Суботице, доставио је 30. децембра 2010. године Управном суду – О дељење у Новом Саду поднесак с позивом на број У. 3455/10, означен као захтев за преиспитивање судске одлуке – правноснажне пресуде тог суда У. 3455/10 од 26. новембра 2010. године. У захтеву је као тужилац означен подносилац уставне жалбе, а као тужени Република Србија – Министарство унутрашњих послова и предложено да се исти достави Врховном касационом суду ради одлучивања. Захтев је примљен у Управни суд 4. јануара 2011. године.
Управни суд је решењем Ур. 50/11 од 27. маја 2011. године вратио пуномоћнику подносиоца поднесак од 30. децембра 2010. године и наложио му да, у року од 15 дана од дана пријема решења уреди поднесак, на тај начин што ће се изјаснити које правно средство предвиђено Законом о управним споровима подноси. Решење садржи упозорење да ће у случају непоступања по решењу суда у остављеном року поднесак бити одбачен.
Пуномоћник подносиоца уставне жалбе је 29. јуна 2011. године доставио Врховном касационом суду поднесак у коме је навео да је 4. јануара 2011. године поднео захтев за преиспитивање судске одлуке – правноснажне пресуде тога суда У. 3455/10 од 26. новембра 2010. године и да, удовољавајући решењу Управног суда од 27. маја 2011. године, исправља свој захтев који је првобитно био достављен Управном суду – О дељење у Новом Саду , те га сада у складу са чл. 49. и 50. Закона о управним споровима, предаје Врховном касационом суду.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Узп. 335/11 од 25. августа 2011. године одбачен је захтев подносиоца уставне жалбе за преиспитивање правноснажне пресуде Управног суда – О дељење у Новом Саду У. 3455/10 од 26. новембра 2010. године. Врховни касациони суд је у претходном испитивању захтева нашао да је з ахтев неблаговремен, полазећи од тога да се, сагласно члану 51. став 1. Закона о управним споровима („Службени гласник PC “, број 111/09), захтев за преиспитивање судске одлуке подноси Врховном касационом суду у року од 30 дана од дана достављања странци, односно надлежном јавном тужиоцу одлуке суда против које се захтев подноси. Тај суд је даље навео да се из повратнице у списима предмета Управног суда види да је пуномоћник подносиоца побијану пресуду примио 20. децембра 2010. године, а да је захтев за преиспитивање те пресуде п однет непосредно Врховном касационом суду 29. јуна 2011. године, по истеку законом прописаног рока. Оцењујући наводе подносиоца из поднеска од 29. јуна 2011. године, тај суд је нашао да су исти без значаја за оцену благовремености захтева, јер се , према члану 51. став 1. Закона о управним споровима, захтев за преиспитивање судске одлуке подноси Врховном касационом суду. Због наведених разлога, Врховни касациони суд је, на основу члана 53. став 1. Закона о управним споровима, којим је прописано да ће суд неблаговремен захтев одбацити решењем, одлучио као у диспозитиву.
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу .
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред наведених уставних одредаба, значајне су и одредбе Закона о управним споровима («Службени лист РС», број 111/09).
Одредбама члана 20. тог закона прописано је: да се тужба предаје надлежном суду непосредно или преко поште (став 1.); да се п редаја тужбе у облику електронског документа сматра непосредном предајом суду (став 2.); да се т ужба може изјавити и на записник код суда (став 3.); да се д ан предаје тужбе пошти препоручено, односно дан изјављивања тужбе на записник сматра као дан предаје с уду (став 4.); да а ко тужба није предата надлежном суду у законом прописаном року, него другом суду или другом органу, а стигне надлежном суду после истека рока за подношење тужбе, сматраће се као да је благовремено поднета, ако се њено подношење другом суду или другом органу може приписати незнању или очигледној омашци подносиоца (став 5.) .
Осталим одредбама истог закона прописано је: да се захтев за преиспитивање судске одлуке предаје Врховном касационом суду, на начин одређен у члану 20. ст. 1, 2. и 4. овог закона (чл ан 50. став 1 .); да се, када је странка физичко лице, захтев предаје преко пуномоћника из реда адвоката (чл ан 50. став 2.); да се захтев подноси Врховном касационом суду у року од 30 дана од дана достављања странци, односно надлежном јавном тужиоцу одлуке суда против које се захтев подноси (члан 51.); да ће н едозвољен или неблаговремен захтев или захтев који је поднело неовлашћено лице Врховни касациони суд одбацити решењем (члан 53.).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним решењем Врховног касационог суда повређено право на правно средство, јер је „првобитни“ захтев за преиспитивање судске одлуке поднео у року прописаном законом, а након тога је, „по обавезујућем решењу Управног суда прецизирао поднесак“, такође у року. Подносилац стога закључује да је Врховни касациони суд незаконито одбацио његов „првобитни“ захтев за ванредно преиспитивање судске одлуке као неблаговремен, рачунајући да је тај захтев поднет 29. јуна 2011. године, а не 30. децембра 2010. године.
Испитујући ове наводе уставне жалбе са становишта права на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да је Европски суд за људска права изразио следеће ставове у вези са остварењем права на жалбу, односно на приступ суду:
- да претерано формалистичко тумачење спречава одлучивање о меритуму жалбе, што може да повред и право на приступ суду (видети Běleš and Others против Чешке, став 69, Zvolský and Zvolská против Чешке, 46129/99, од 12. новембра 2002 . године, став 55. и Ferré Gisbert против Шпаније, 39590/05, од 13. октобра 2009 . године, став 28.);
- да је потребно оценити да ли се примена законских рокова може сматрати предвидивом за особу која је у питању, с обзиром на меродавно законодавство и конкретне околности предмета ( видети одлуке Osu против Италије, апликација број 36534/97, став 35, од 11. јула 2002. године, Vrbica против Хрватске, апликација број 32540/05, став 66, од 1. априла 2010. године и Majski против Хрватске (број 2), апликација број 16924/08, став 69, од 19. јула 2011. године).
Уставни суд указује да из наведених одредаба Закона о управним споровима произлази: да се, у случају када је странка физичко лице, захтев за преиспитивање судске одлуке п редаје Врховном касационом суду преко пуномоћника из реда адвоката; да предаја тужбе није у свему уређена на начин предвиђен за предају захтева за преиспитивање судске одлуке; да се захтев предаје надлежном суду непосредно или преко поште, при чему се предаја захтева у облику електронског документа смат ра непосредном предајом суду, а дан предаје захтева пошти препоручено се сматра као дан предаје с уду; да се захтев не може изјавити на записник код суда, нити се захтев предат ненадлежном суду у законом прописаном року, може сматрати као да је благовремено поднет, ако се његово подношење другом суду може приписати незнању или очигледној омашци подносиоца .
Из садржине оспореног решења Врховног касационог суда произлази да је подносилац уставне жалбе, преко пуномоћника који је адвокат, поднео захтев за преиспитивање правноснажне пресуде Управног суда – О дељење у Новом Саду У. 3455/10 од 26. новембра 2010. године, да је пуномоћник подносиоца побијану пресуду примио 20. децембра 2010. године, а да је захтев за преиспитивање те пресуде п однет Врховном касационом суду 29. јуна 2011. године.
Уставни суд најпре указује да је условљавање да се захтев физичког лица за преиспитивање судске одлуке предаје преко пуномоћника из реда адвоката, односно да странка која је физичко лице не може сама непосредно да преда захтев, већ то у њено име једино може да учини пуномоћник из реда адвоката , оправдано због сложено сти поступка, важности спора и ефикасности суђења пред Врховним касационим судом, као највишим судом који штити права странака . Имајући у виду да се ово ванредно правно средство подноси преко лица које пружа професионалну правну помоћ, Уставни суд налази да је странка у поступку по захтеву заштићена, поред осталог, и од последица одбацивања захтева због недостатка процесних претпоставки за одлучивање о истом. По мишљењу овога суда, у томе је ratio legis за изостављање одредбе става 5. члана 20. Закона при одређивању начина предаје захтева за преиспитивање судске одлуке (члан 50. став 1. Закона), јер се подношење захтева ненадлежном суду за надлежни суд преко пуномоћника који је адвокат, не може приписати незнању, нити очигледној омашци подносиоца.
С обзиром на меродавне одредбе процесног права и околности предмета, Уставни суд оцењује да, у конкретном случају, одлучивање о меритуму захтева за преиспитивање судске одлуке није спречено претерано формалистичким тумачење м Врховног касационог суда. Уставни суд налази да је уставноправно прихватљива оцена Врховног касацион ог суд а да је предметни захтев неблаговремен, јер је поднет томе суду по протеку рока од 30 дана од пријема пресуде Управног суда – О дељење у Новом Саду У. 3455/10 од 26. новембра 2010. године и да је б ез значаја за оцену благовремености захтева тврдња подносиоца уставне жалбе да је „првобитни захтев за преиспитивање наведене пресуде достављен Управном суду – О дељење у Новом Саду у року прописаном законом, имајући у виду одредбе члана 50. став 1. и члана 51. став 1. Закона о управним споровима . Подношењем захтева суду који није био надлежан да о њему одлучује, подносилац уставне жалбе је себе онемогућио у остварењу уставне гарантије права на правно средство – да се акт којим је правноснажно одлучено о његовом праву испита у поступку по ванредном правном средству које му је било на располагању. Имајући у виду да је правна последица подношења неблаговременог захтева – његово одбацивање, Уставни суд оцењује да нису били испуњени законски услови да Врховни касациони суд мериторно одлучује о поднетом захтеву и да оспореним решењем Узп. 335/11 од 25. августа 2011. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство зајемчено одредб ом члана 36. став 2. Устава.
Уставни суд је, полазећи од изнетог, одбио уставну жалбу као неосновану , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС).
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић