Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић , др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Сенке Мекић из Новог Пазара, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. априла 2015 . године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Сенке Мекић изјављена против решења Центра за социјални рад Општине Нови Пазар Уп. број I-553-400/07 од 25. августа 2008. године, решења Министарства рада и социјалне политике број 553-03-03382/2008-10 од 1. априла 2009. године и пресуде Управног суда - Одељење у Крагујевцу У. 20773/10 од 27. јануара 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Сенка Мекић из Новог Пазара, чији је законски заступник мајка Анела Мекић из Новог Пазара, поднела је, као тада малолетно лице, 25. јула 2011. године , преко пуномоћника Наташе Мијаљевић, адвоката из Новог Пазара, уставну жалбу против аката означених у изреци, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. став 3. Устава Републике Србије, права на неповредивост физичког и психичког интегритета из члана 25. Устава, права на посебну заштиту породице, мајке, самохраног родитеља и детета из члана 66. став 3. Устава и права на социјалну заштиту из члана 69. став 1. Устава.
У уставној жалби се наводи да је подноситељка дете рођено са церебралном парализом, да је неспособна да се сама храни, да одржава личну хигијену, те да се брине о себи на било који начин. Истиче се да би "здрав разум" закључио да овако хендикепирано дете није способно за иоле самосталан жаивот, већ да му је потребна туђа нега и помоћ. Ово посебно стога што родитељи нису у стању да са њом проводе 24 часа, јер раде како би задовољили основне егзистенцијалне потребе, будући да имају још двоје деце. Наводи се да је потребу за туђом негом и помоћи утврдила и Комисија за разврставање деце ометене у развоју. Предлаже се да Уставни суд поништи оспорена решења управних органа и оспорену пресуду Управног суда.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из приложене документације утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у ов ој уставносудск ој ствари:
Центар за социјални рад општине Нови Пазар је оспореним решењем Уп. број I-553-400/07 од 25. августа 2008. године одбио захтев подноситељке за признавање додатка за помоћ и негу другог лица. У образложењу решења је наведено да је из налаза, оцене и мишљења првостепеног органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање број Ц-12197 од 23. априла 2008. године утврђено да подноситељки није неопходна помоћ и нега другог лица за обављање радњи ради задовољења основних животних потреба.
Министарство рада и социјалне политике је оспореним решењем број 553-03-03382/2008-10 од 1. априла 2009. године одбило као неосновану жалбу подноситељке изјављену против првостепеног решења. Другостепени орган се у образложењу свог решења најпре позвао на поменути налаз, оцену и мишљењ е првостепеног органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање , а потом је навео да су у поступку по жалби прибављен и налаз, оцена и мишљење другостепеног органа вештачења тог фонда број 497 од 4. децембра 2008. године, којима је потврђен налаз првостепеног органа вештачења и утврђено да код подноситељке не постоји потреба за помоћи и негом од стране другог лица, с обзиром на то да је покретна у оквиру стана, кардиопулмонално компензована, није дементно нити слепо лице и да је способна за самозбрињавање. Полазећи од тога да су првостепени и другостепени орган вештачења сагласни да код подноситељке не постоји потреба за помоћи и негом другог лица, другостепени орган је оценио да је правилан закључак првостепеног органа да подноситељка не испуњава услове за признавање права из члана 23. Закона о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурности грађана.
Оспореном пресудом Управног суда - Одељење у Крагујевцу У. 20773/10 од 27. јануара 2011. године одбијена је тужба подноситељке поднета против наведеног другостепеног решења. У образложењу оспорене пресуде је најпре констатовано да је Управни суд након оцене навода тужбе, одговора на тужбу, као и свих списа ове управне ствари, нашао да је тужба неоснована. Тај суд је потом навео да су налази, мишљења и оцене првостепеног и другостепеног органа вештачења дати на основу непосредног прегледа подноситељке пред првостепеним органом 23. априла 2008. године, као и на основу целокупне медицинске документације. Полазећи од чињеничног стања утврђеног у управном поступку, те релевантних одредаба материјалног права , чију садржину је у оспореној пресуди изложио, Управни суд је оценио да је правилно одлучио тужени орган када је одбио жалбу подноситељке, налазећи да је првостепено решење донето без повреде правила поступка, да је засновано на правилно утврђеном чињеничном стању и правилној примени материјалног права. Исти суд је посебно оценио да је неоснован навод тужбе да органи вештачења у поступку утврђивања потребе за туђом помоћи и негом нису пажљиво ценили сву медицинску документацију, јер из налаза оба органа вештачења произлази да је документација, на коју се подноситељка у тужби позвала, пажљиво цењена, као и да су налази, мишљења и оцене оба органа вештачења дати у свему у складу са одредбама чл. 34. и 40. Правилника о образовању и начину рада органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање ("Службени гласник РС", бр. 59/08 и 75/08). Имајући у виду све наведено, Управни суд је нашао да у конкретном случају није повређен закон на штету подноситељке.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подноситељка устaвне жалбе позива, утврђено је: да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. став 3.); да је физички и психички интегритет неповредив, те да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да се посебна заштита пружа деци о којој се родитељи не старају и деци која су ометена у психичком или физичком развоју (члан 66. став 3.); да грађани и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољавање основних животних потреба, имају право на социјалну заштиту, чије се пружање заснива на начелима социјалне правде, хуманизма и поштовања људског достојанства (члан 69. став 1.).
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред наведених уставних одредаба, релевантне су и следеће законске одредбе:
Одредбама члана 23. ст. 1. и 2. Закона о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурности грађана („Службени гласник РС, бр. 36/91, 79/91, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 48/94, 52/96, 29/01, 84/04 101/05 и 115/05) било је прописано да право на помоћ и негу другог лица има лице коме је због природе и тежине стања, повреде или болести неопходна помоћ и нега за обављање радњи ради задовољавања основних животних потреба, под условом да ово право не може да оствари по другом основу, као и да се потреба за помоћи и негом утврђује на основу прописа о пензијском и инвалидском осигурању.
Одредбама члана 244. став 1. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“, бр. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 106/06, 5/09 и 107/09) прописано је да право на новчану накнаду за помоћ и негу има осигураник и корисник пензије, до доношења одговарајућег прописа, а ставом 2. истог члана да се право из става 1. тог члана остварује под условима утврђеним прописима који су важили до почетка примене тог закона. Чланом 93. ст. 1. и 3. наведеног Закона је прописано да када је за решавање о праву из пензијског и инвалидског осигурања потребно утврђивање инвалидности, телесног оштећења, узрока инвалидности и телесног оштећења, потпуне неспособности за рад и неспособности за самосталан живот и рад, фонд утврђује те чињенице на основу налаза, мишљења и оцене органа вештачења чије се образовање и начин рада уређује општим актом фонда, а на акт из става 1. овог члана сагласност даје министар надлежан за послове здравља.
Одредбама чл. 36. и 37. Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник РС", бр. 52/96, 46/98, 29/01 и 80/02), који је претходно био на снази, било је прописано да право на новчану накнаду за помоћ и негу другог лица, ако је због природе и тежине стања повреде или болести неопходна помоћ и нега за обављање радњи ради задовољавања основних животних потреба, има осигураник, корисник пензије и инвалид рада с преосталом радном способношћу и да потреба за помоћи и негом другог лица постоји када лице из члана 36. овог закона у току трајања осигурања постане непокретно, као и ако због тежине и природе трајних болести и болесног стања није способно да се самостално креће ни у оквиру стана уз употребу одговарајућих помагала, нити да се само храни, свлачи, облачи, и да одржава личну хигијену, као и слепо лице које је изгубило осећај светлости са тачном пројекцијом и лице које постиже вид са корекцијом до 0,05.
5. Имајући у виду да се у уставној жалби повреда означеног уставног начела и уставних права образлаже истим наводом да подноситељки није признато право на новчану накнаду за помоћ и негу другог лица , иако она није способна за иоле самосталан живот, Уставни суд је пошао од тога да се законом прописани услови за остваривање наведеног права подједнако односе на сва она лица којима је због природе и тежине стања, повреде или болести неопходна помоћ и нега за задовољење основних животних потреба. Стога се овај вид социјалне заштите не може довести у везу са одредбом члана 66. ст ав 3. Устава којим се, поред осталог, јемчи посебна заштита деци ометеној у психичком и физичком развоју, већ са одредбом члана 69. став 1. Устава , те је Уставни суд основаност навода уставне жалбе разматрао са становишта права на социјалну заштиту из члана 69. став 1. Устава.
Уставни суд је испитивао да ли су у оспореним решењима и оспореној пресуди дати уставноправно прихватљиви разлози за оцену о непостојању законом прописаних услова за признавање подноситељки конкретног права из области социјалне заштите. Уставни суд је нашао да је у оспореним актима чињенично стање од значаја за решавање захтева подноситељке засновано на налазима, мишљењима и оценама органа вештачења, који су ценили целокупну медицинску документацију, али и опште здравствено стање подноси тељке која је непосредно прегледан а од стране првостепеног органа вештачења, те утврдили да је подноси тељка самостално покретна у оквиру стана , кардиопулмонално компензована, није дементно нити слепо лице и да је способна за самозбрињавање. Уставни суд истиче да је за остваривање права на новчану накнаду за помоћ и негу другог лица од пресудог утицаја природа и тежина стања у коме се осигураник налази због повреде или болести. Стога у важећим прописима нису таксативно наведене повреде или болести по основу којих се признаје ово право, већ је наведено да то право може остварити лице које је потпуно непокретно, које није способно да се самостално креће ни у оквиру стана уз помоћ помагала, нити да се самостално храни, свлачи, облачи и да одржава личну хигијену, као и слепо лице које је изгубило осећај светлости са тачном пројекцијом и лице које постиже вид са корекцијом до 0,05. Следом наведеног, Уставни суд је оценио да оспорена решења и оспорена пресуда, у целини посматрано, дају довољно основа за закључак о уставноправно прихватљивој примени одредаба материјалног права на утврђено чињенично стање. При томе, околност да је подноситељки за обављање свакодневних животних потреба неопходна помоћ другог лица, није довољан основ за признавање права на новчану накнаду за помоћ и негу другог лица, уколико нису испуњени услови прописани законом (у време решавања о праву подноситељке чл. 36. и 37. Закона о пензијском и инвалидском осигурању из 1996. године) (видети Одлуку Уж-2697/2011 од 18. септембра 2014. године).
Како уз уставну жалбу нису приложени докази за тврдњу о повреди права на једнаку законску заштиту, без дискриминације, нити се одбијање захтева за признавање траженог права може сматрати понижавајућим поступањем надлежних органа, Уставни суд налази да нема уставноправних разлога који би указивали на повреду начела из члана 21. Устава и права из члана 25. Устава.
Имајући у виду изречено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима управних органа и оспореном пресудом Управног суда подноситељки није повређено право на социјалну заштиту из члана 69. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић