-повреда права на правно средство из члана 36. став 2. Устава (у преосталом делу одбацивање)
Република Србија
УСТАВНИ СУД
Број: Уж-1102/2012
_____ 2015. године
Б е о г р а д
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Бранислава Попадића из Лознице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. априла 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Бранислава Попадића и утврђује да је решењем Основног суда у Лозници ИПВ(И). 52/11 од 26. децембра 2011. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се решење из тачке 1. и одређује да Основни суд у Лозници поново одлучи о жалби као о приговору подносиоца поднетој против решења Основног суда у Лозници И. 2237/10 од 1. септембра 2011. године.
3. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете .
О б р а з л о ж е њ е
1. Бранислав Попадић из Лознице поднео је, 13. фебруара 2012. године, преко пуномоћника Драгана Филиповића, адвоката из Лознице, Уставном суду уставну жалбу против решења Основног суда у Лозници И. 2237/10 од 1. септембра 2011. године и ИПВ(И). 52/11 од 26. децембра 2011. године , због повреде права на правично суђење и права на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије. Подносилац се ист овремено позива и на повреду права загарантованих одредбама члана 6. став 1. и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним решењима повређено право на правно средство, будући да је поступајући суд ретроактивно применио одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу, односно да је, у конкретном случају, морао да поступа по већ изјављеној жалби, а не да је одбаци. Такође , подносил ац тврди да му је повређено и право на правично суђење, јер је по његовој жалби требало да одлучи Виши суд у Шапцу, као стварно надлежан суд, а не веће Основног суда у Лозници. Имајући у виду наведено, подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и да утврди да су му у извршном поступку који је претходио уставносудско м повређен а наведена уставна права , као и да му се одреде накнада нематеријалне штете и трошкови поступка.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ) садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, утврдио следеће чињенице и о колности од значаја за одлучивање у овој уставносудск ој ствари:
Основни суд у Лозници је решењем И. 2237/10 од 1 8. јула 2011. године обуставио извршни поступак против извршног дужника, овде подносиоца уставне жалбе, одређен решењем о извршењу тог суда И. 2237/10 од 3. марта 2011. године.
Основни суд у Лозници је решењем И. 2237/10 од 1. септембра 2011. године усвојио жалбу извршног повериоца изјављену против решења тог суда И. 2237/10 од 18. јула 2011. године и то решење укинуо у целини, и одредио да се поступак извршења има наставити у свему на начин како је то одређено решењем И. 2237/10 од 3. марта 2011. године. У поуци о правном леку је наведено да се против овог решења може изјавити жалба у року од три дана од дана пријема тог решења Вишем суду у Шапцу.
Извршни дужник је 12. септембра 2011. године поднео Вишем суду у Шапцу жалбу против решењ а Основног суда у Лозници И. 2237/10 од 1. септембра 2011. године .
Оспореним решењем Основног суда у Лозници ИПВ(И). 52/11 од 26. децембра 2011. године одбачен је као недозвољен приговор извршног дужника изјављен против решења тог суда И. 2237/10 од 1. септембра 2011. године. У образложењу овог решења је наведено: да је Веће тог суда жалбу третирало као приговор; да је чланом 39. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да се против решења суда може изјавити приговор, само кад је овим законом прописано да је приговор дозвољен; да у моменту одлучивања Законом о извршењу и обезбеђењу није предвиђена могућност подношења приговора против побијаног решења, па је Веће одлучило као у изреци решења.
4. Одредбама Устава , на чиј у с е повред у подносил ац уставне жалбе позива , утврђено је : да свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2).
Законом о извршном поступку („Службени гласник РС", број 125/04) (у даљем тексту: ЗИП), који се примењивао у време подношења предлога за извршењ е и у време подношење жалбе подносиоца против решења Основног суда у Лозници И. 2237/10 од 1. септембра 2011. године , било је прописано да се против решења донетог у првом степену може изјавити жалба, осим ако је овим законом прописано да жалба није дозвољена (члан 12. став 2.).
Законом о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11 и 99/11) (у даљем тексту: ЗИО), који се примењује од 17. септембра 2011. године, прописано је: да је правни лек у поступку извршења и обезбеђења у извршном поступку приговор, да се против решења суда може изјавити приговор, само кад је овим законом прописано да је приговор дозвољен (члан 39. ст. 1. и 2.); да ће се поступци извршења и обезбеђења у којима је до дана почетка примене овог закона започето спровођење извршења окончати по одредбама овог закона, као и да ће се поступци извршења и обезбеђења у којима је до дана почетка примене овог закона изјављена жалба на решење о извршењу или обезбеђењу, уступити суду надлежном за одлучивање по приговору на решење о извршењу или обезбеђењу, у складу са овим законом (члан 358.).
Како су одредбaма члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава зајемчена права која су по својој садржини истоветна правима из члана 6. став 1. и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, то Уставни суд повреду ових права у поступку уставносудске контроле цени у односу на одредбе Устава.
5. Разматрајући уставну жалбу са аспекта повреде права на пра вно средство из члана 3 6. став 2. Устава, Уставни суд најпре констатује да је општом одредбoм члана 12. став 2. ЗИП било предвиђено да се против решења донетог у првом степену може изјавити жалба, осим ако је овим законом прописано да жалба није дозвољена. У вези са тим, оспорено решење Основног суда у Лозници И. 2237/10 од 1. септембра 2011. године , донето у време важења ЗИП , садржи поуку о правном леку да је жалба дозвољена против таквог решења Вишем суду у Шапцу, те је подносилац уставне жалбе, дана 12. септембра 2011. године, против тог решења и поднео жалбу Вишем суду у Шапцу, као стварно надлежном жалбеном суду. У периоду одлучивања о поднетој жалби почео је да се примењује ЗИО (од 17. септембра 2011. године), који је у члану 358. став 1. одредио тренутно дејство тог процесног закона на поступак извршења који је у току. То значи да су се на конкретни извршни поступак од 17. септембра 2011. године (који је тада био у фази одлучивања о правном леку) примењивале одредбе ЗИО. Наведени закон је као правни лек одредио једино приговор који се може изјавити само у случају да је законом прописано да је приговор дозвољен (члан 39. ст. 1. и 2.). Наведене процесне одредбе ЗИО имале су за последицу да поднета жалба подносиоца уставне жалбе у тренутку одлучивања (26. децембра 201 1. године) буде третирана као недозвољени приговор, с обзиром на то да ЗИО није прописано да је приговор дозвољен против решења којим се укида решење о обустави поступка. Међутим, Уставни суд још једном указује да се право на изјављивање правног лека стиче даном доношења одлуке против које се правни лек изјављује. Тренутно дејство новог процесног закона, у овом случају Закона о извршењу и обезбеђењу, на поступак који је у току не може да има за последицу поништај радње (подношење жалбе) предузете у складу са раније важећим процесним законом, у конкретном случају Законом о извршном поступку (у вези са наведеним , видети Одлуку Уставног суда IУз-2/2010 од 14. марта 2013. године, објављен у у „Службеном гласнику РС“, број 53/13, као и Одлуку Уж-6182/2011 од 12. јуна 2014. године).
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Основног суда у Лозници ИПВ(И). 52/11 од 26. децембра 201 1. године, повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд у овом делу уставну жалбу усвојио и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд је у тачки 2. изреке, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице повреде наведеног уставног права могу отклонити једино поништајем решења Основног суда у Лозници ИПВ(И). 52/11 од 26. децембра 201 1. године и одређивањем да Основни суд у Лозници , применом закона који је важио у моменту стицања права подносиоца на подношење жалбе, донесе нову одлуку о овом правном леку, као о приговору, поднетом против решења истог суда И. 2237/10 од 1. септембра 2011. године, не прејудицирајући при томе коначну одлуку извршног суда.
6. Уставни суд указује да су уставноправно неприхватљиви наводи подносиоца да му је пра во на правично суђење повређено тиме што о жалби коју је изјавио против решења Основног суда у Лозници И. 2237/10 од 1. септембра 2011. године није одлучивао Виши суд у Шапцу. Ово стога што се, сагласно одредби члан а 358. став 2. ЗИО , одлучивање о изјављеној жалб и на решење о и звршењу или обезбеђењу, уступа суду надлежном за одлучивање о приговору на решење о извршењу или обезбеђењу , односно, у конкретном случају, уступа се Основном суду у Лозници. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, у том делу уставну жалбу одбацио као очигледно неосновану.
7. Одлучујући о захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, утврђивање повреде права на правно средство довољно прав ично задовољење за подносиоца. При томе, Уставни суд је имао у виду да је претходно одредио да ће се штетне последице због учињене повреде права отклонити поништајем оспорен ог решења. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, одбио захтев за накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у тачки 3. изреке.
У погледу захтева за накнаду "трошкова поступка" , Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези Уставни суд се позива на образложење дато у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети на www.ustavni.sud.rs).
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и чл ана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.