Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Т . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. априла 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. Т . изјављена против пресуде Управног суда У. 13180/11 од 23. фебруара 2012. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Т . из Београда је, 3. априла 2012. године, преко пуномоћника М . С, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 13180/11 од 23. фебруара 2012. године, због повреде начела и права зајемчених одредбама чл. 1, 3, 19, 21, 32. и 36. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава пресуда Управног суда којом је правноснажно одбијен захтев подносиоца за признавање својства ратног војног инвалида.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт, списе предмета Управног суда У. 13180/11, списе предмета Одељења за друштвене делатности, информисање и месну самоуправу градске општине Савски венац број 580-2/2010 и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 22. марта 2006. године поднео захтев првостепеном органу управе да му се призна својство ратног војног инвалида, који је одбијен као неоснован решењем тог органа број 580-15/2006 од 8. јуна 2006. године. Решењем Секретаријата за социјалну и дечју заштиту – Сектор за борачко-инвалидску заштите градске управе број 58.1-329/2006 од 8. августа 2006. године потврђено је првостепено решење. Одлучујући о тужби подносиоца изјављеној против наведеног коначног управног акта, Окружни суд у Београду је донео пресуду У. 1820/06 од 8. децембра 2006. године, којом је тужба усвојена и поништено наведено другостепено решење.
Решењем другостепеног органа број 731.3-46/06 од 28. фебруара 2007. године поништено је првостепено решење од 8. јуна 2006. године. У поновном поступку првостепени орган је донео решење број 580-15/2007 од 5. септембра 2007. године којим је подносиоцу признато својство ратног војног инвалида VI група са 60% војног инвалидитета. Решењем другостепеног органа број 582-577/07 од 30. новембра 2007. године, по ревизији, поништено је наведено првостепено решење. Пресудом Окружног суда у Београду У. 16/08 од 11. априла 2008. године поништено је наведено другостепено решење. Решењем другостепеног органа број 731.3-8/2008 од 16. октобра 2008. године поништено је првостепено решење од 5. септембра 2007. године.
Решењем првостепеног органа број 580-476/2008 од 15. јула 2009. године одбијен је предметни захтев подносиоца, али је ово решење поништено по жалби решењем другостепеног органа број 58.1-148/2009 од 19. августа 2009. године. У поновном поступку првостепени орган је донео решење број 580-71/2009 од 12. октобра 2009. године којим је поново одбијен захтев подносиоца, али је и ово решење поништено решењем другостепеног органа број 58.1-192/2009 од 4. јануара 2010. године.
Решењем Одељења за друштвене делатности, информисање и месну самоуправу градске општине Савски венац број 580-2/2010 од 12. маја 2010. године одбијен је захтев подносиоца за признавање својства ратног војног инвалида. У образложењу овог решења је, између осталог, наведено: да се изјава странке и уверење Комитета не сматрају писаним доказним средством, сагласно члану 77. Закона о основним правима бораца, инвалида и породица палих бораца; да подносилац није презентовао уверење о околностима рањавања и повређивања које издаје надлежна војна јединица или војна установа, јер се само такво уверење, које је издато на законом прописан начин, може сматрати правно релевантним у поступку остваривања предметног права, сагласно члану 81. наведеног Закона; да је првостепени орган поступио по налогу другостепеног органа и затражио податке о рањавању и повређивању подносиоца, али да се у свом допису Управа за логистику Ј-4 Генералштаба Војске Србије, као правни следбеник Новосадског корпуса, изјаснила да не располаже наведеним подацима; да подносилац не поседује медицинску документацију о лечењу из спорног периода, а да се потврда здравствене амбуланте Д. од 23. фебруара 1992. године не може прихватити као релевантна, између осталог, јер је без печата и броја протокола и садржи само податак да је подносилац примљен са повредама кичме и да има болове, али да не садржи податке о оштећењу организма по основу којих подносилац тражи утврђивање својства ратног војног инвалида; да су цењени наводи о лечењу подносиоца (В, "Ј . "), али да је из прикупљене документације утврђено да нема доказа о лечењу подносиоца.
Решењем Секретаријата за социјалну и дечју заштиту – Сектор за борачко-инвалидску заштите градске управе Града Београда број 58.1-66/2010 од 14. октобра 2011. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против првостепеног решења. У образложењу овог решења је, између осталог, наведено: да је првостепени орган правилно утврдио све чињенице за доношење решења у овој правној ствари и правилно применио материјално право, те је након поновне оцене доказа несумњиво утврдио неоснованост предметног захтева; да Војна пошта 9193 Д, којој је подносилац припадао у време рањавања, није била у саставу ЈНА; да подносилац није приложио уверење о околностима рањавања и повређивања, па су изведени други докази који су накнадно прибављени; да Управа за логистику, као правни следбеник ВП 5003 Н. С, не располаже подацима о повређивању подносиоца; да копија уверења Министарства одбране – Одељење Д . од 25. марта 1992. године не може бити доказ о учешћу подносиоца у оружаним акцијама и рањавању, из разлога што тај орган није надлежан за издавање таквог уверења, јер је Војска Републике Српска Крајина званично настала 19. марта 1992. године, односно после рањавања које је наведено у уверењу, а осим тога да су таква уверења издавале војне поште у чијем саставу је лице било учесник оружаних акција; да уверења Комитета од 15. јуна 2000. године нема својство доказа у овом управном поступку јер је сачињено на основу изјаве неког лица, а што није доказ у смислу члана 77. став 1. Закона о основним правима бораца, инвалида и породица палих бораца; да је првостепени орган правилно оценио да извештај здравствене амбуланте Д . од 23. фебруара 1992. године није валидан доказ јер није дат на прописаном обрасцу, нема штамбиљ здравствене установе, број под којим је уверење издато, број протокола под којим је уписан пријем пацијента и није оверен печатом здравствене установе која издаје уверење; да је пресудом Окружног суда у Београду У. 1820/06 од 8. децембра 2006. године било наложено да се оцени налаз вештака који су обавили вештачење по налогу Општинског суда у Новом Сад у предмету П. 2057/02, а у коме је наведено да је подносилац после збрињавања у Д, упућен даље у В, па да је лечен на В .а. у Београду, те да је упућен на физикално лечење у бању Јунаковац у јуну 1992. године; да је првостепени орган, на основу дописа В . а . у Београду утврдио да немају доказа о стационарном лечењу подносиоца у том периоду, али да је и сам подносилац у свом поднеску од 13. новембра 2008. године изјавио да се није лечио у тој установи; да је првостепени орган утврдио, на основу дописа Дома здравља А, РРЦ "Ј ." од 15. јуна 2009. године, да је подносилац примљен на медицинску рехабилитацију у амбулантним условима 10. септембра 1990. године, а не у марту 1992. године, како је то сам навео и како је наведено у налазу вештака; да се, на основу оцене свих доказа, утврдило да подносилац не поседује медицинску документацију о лечењу од последица повреде задобијене у фебруару 1992. године.
Оспореном пресудом Управног суда У. 13180/11 од 23. фебруара 2012. године одбијена је као неоснована тужба подносиоца поднета против коначног управног акта. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је подносилац рањен у својству припадника Војне поште 9193 Д. за коју је утврђено да није била у саставу оружаних снага СФРЈ, те да се подносиоцу не може признати својство ратног војног инвалида; да Управа за логистику, као правни следбеник ВП 5003 Н. С, не располаже подацима о повређивању подносиоца; да копија уверења Министарства одбране – Одељење Д . од 25. марта 1992. године не може бити доказ о учешћу подносиоца у оружаним акцијама и рањавању, из разлога што тај орган није надлежан за издавање таквог уверења, јер је Војска Републике Српска Крајина званично настала 19. марта 1992. године, односно после рањавања које је наведено у уверењу; да не постоји медицинска документација о лечењу која потиче из периода док су трајале те околности, а најдоцније годину дана од дана престанка тих околности, сагласно одредбама члана 77. Закона о основним правима бораца, инвалида и породица палих бораца; да су неосновани наводи подносиоца да органи управе нису поступили по примедбама из пресуде Окружног суда у Београду У. 1820/06 од 8. децембра 2006. године.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да је Република Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на влад авини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима (члан 1.); да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима и да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем Уставу и закону (члан 3.); да јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права (члан 19.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 2. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
За одлучивање о уставној жалби од значаја су и одредбе Закона о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца („Службени лист СРЈ“, бр. 24/98, 29/98 и 25/2000 и „Службени гласник РС“, број 101/05), којима је прописано: да је б орац југословенски држављанин који је вршио војне дужности или друге дужности за војне циљеве или за циљеве државне безбедности у оружаним акцијама после 17. августа 1990. године за очување суверености, независности и територијалне целокупности Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (члан 2. став 1. тачка 5)); да је ратни војни инвалид југословенски држављанин који је задобио рану, повреду, озледу или болест, па је због тога наступило оштећење његовог организма најмање за 20%, вршећи војне дужности или друге дужности за војне циљеве у рату или у оружаној акцији за очување државне безбедности у миру, под околностима из члана 2. овог закона (члан 3. тачка 1)); да се чињеница да је рана, повреда или озледа задобијена под околностима из члана 2, члана 3. тач. 2. и 3. овог закона утврђује само писаним доказним средствима из времена када је рана, повреда или озледа задобијена (члан 77. став 1.); да се писаним доказним средством, у смислу става 1. овог члана, сматра и медицинска документација о лечењу која потиче из периода док су трајале те околности, а најкасније годину дана од дана престанка тих околности (члан 77. став 3.).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да је из доказа које је приложио уз захтев за признавање својства ратног војног инвалида несумњиво могла бити утврђена чињеница да је рањен под околностима којима је условљено утврђивање својства ратног војног инвалида и да су му оспореном пресудом Управног суда, којом је правноснажно одбијен његов захтев, повређена уставна начела и права на које се позива у уставној жалби.
Подносилац у уставној жалби није образложио у чему се састоји повреда сваког од начела и права који су означени у уставној жалби. Из садржине уставне жалбе се може закључити да подносилац превасходно указује на повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. У уставној жалби је наведено и да је подносилац дискриминисан по основу имовног стања и психичког или физичког инвалидитета, као и да му је повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, јер је оспореном пресудом Управног суда одлучено на другачији начин него од стране Окружног суда у Београду који је претходно одлучивао у управном спору по тужби подносиоца.
Оцењујући основаност ових навода уставне жалбе са становишта права на правично суђење, Уставни суд, пре свега, наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе. Уставни суд указује да је изван његове надлежности да процењује правилност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна, односно ако је примена закона била очигледно произвољна или дискриминаторска.
Уставни суд је, полазећи од садржине решења органа управе , утврдио да се разлози тих органа за одбијање захтева за признавање својства ратног војног инвалида превасходно заснивају на утврђењу да подносилац уставне жалбе своје тврдње о рањавању није учинио вероватним, јер се докази које је приложио не могу сматрати писаним доказним средством за утврђивање чињенице да је повреда задобијена под околностима из члана 2, члана 3. тач. 2) и 3 ) Закона о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца, у смислу одредбе члана 77. став 1. наведеног Закона, те да недостаје медицинска документација о лечењу која потиче из периода док су трајале те околности, а најкасније годину дана од дана престанка тих околности, како је прописано чланом 77. став 3. тог Закона.
Имајући у виду наведене одредбе закона и чињенице утврђене у поступку који је претходио уставној жалби, Уставни суд је нашао да су уставноправно прихватљиви наведени разлози управних органа за оцену да подносилац уставне жалбе своје тврдње о рањавању није учинио вероватним. На другачију оцену Суда не могу утицати наводи подносиоца уставне жалбе да приложено уверење Министарства одбране – Одељење Д. од 25. марта 1992. године представља релевантан писмени доказ у смислу члана 77. став 1. Закона и да не стоје наводи управних органа, нити Управног суда, да се исто не може прихватити јер је издато од органа који није био надлежан за издавање таквог уверења . Наиме, без обзира на садржину уверења и надлежност органа за његово издавање, чињеница да је рана, повреда или озледа задобијена под околностима из члана 2. Закона утврђује се на основу медицинске документације поднете у складу са законом. У спроведеном управном поступку је утврђено да се медицинска документација која је приложена, конкретно, извештај здравствене амбуланте Д. од 23. фебруара 1992. године о пријему подносиоца и указаној помоћи, не може сматрати медицинском документацијом о лечењу која потиче из периода док су трајале те околности, а најкасније годину дана од дана престанка тих околности у смислу члана 77. став 3. Закона, а из документације која је накнадно прибављена од стране надлежних здравствених установа произлази да не постоје докази о лечењу подносиоца у наведеном периоду.
С обзиром на то да је Управни суд оценио правилном одлуку туженог управног органа, Уставни суд налази да образложење оспорене пресуде у целини задовољава захтеве правичности, без обзира на оцену тог суда да се подносиоцу не може признати својство ратног војног инвалида, јер је рањен у својству припадника Војне поште 9193 Д. за коју је утврђено да није била у саставу оружаних снага СФРЈ . С тим у вези, Уставни суд указује да је у Одлуци Уж-4763/2010 од 18. јула 2013. године истакао да вршење дужности за војне циљеве или за циљеве државне безбедности у оружаним акцијама после 17. августа 1990. године за очување суверености, независности и територијалне целокупности СФРЈ, није условљено припадношћу Војсци те државе. Међутим, имајући у виду да је одлука надлежних управ них органа превасходно заснована на оцени да приложена медицинска документација не доказује да је подносилац у релевантном периоду лечен од последица задобијене повреде, Уставни суд је нашао да наведена оцена Управног суда о припадности одређеној војсци, у конкретном случају, није била од утицаја на одлуку о предметној управној ствари.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), одбио као неосновану уставну жалбу у делу у коме је изјављена због повреде права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу изреке.
Уставни суд је исти став је заузео у својој Одлуци Уж-1915/2011 од 17. јула 2014. године.
6. У вези са наводима о повреди начела забране дискриминације, Уставни суд констатује да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право, односно слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе. Стога је и повреда овог начела акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког конкретног права или слободе, што у конкретном случају Уставни суд није утврдио.
Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореном пресудом Управног суда повређено и право на једнаку заштиту права, зајемчено чланом 36. став 1. Устава. Међутим, подносилац уставне жалбе није доставио доказе да је Управни суд у истој чињеничној и правној ситуацији донео различите одлуке, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда права зајемченог чланом 36. став 1. Устава. Наиме, подносилац повреду овог права везује само за чињеницу да је пресудом Окружног суда у Београду, којом је оцењивана законитост раније донетог коначног управног акта у истој управној ствари, одлучено на другачији начин. Како подносилац уставне жалбе није доставио доказе да је Управни суд у истој чињеничној и правној ситуацији доносио различите одлуке од одлуке које се оспорава уставном жалбом, то је Уставни суд оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би била поткрепљена тврдња о ускраћивању једнаке заштите права подноси оцу уставне жалбе.
На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, брoj 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.