Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Рашка Степановића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. априла 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Рашка Степановића и утврђује да су пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 5 507/11 од 22. марта 2012. године подносиоцу уставне жалбе повређена права на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемченa одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Београду Гж1. 5507/11 од 22. марта 2012. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби тужене изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П. 88848/10 од 21. јуна 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Рашко Степановић из Београда је поднео, 28. јуна 2012. године, преко пуномоћника Гвоздена Отовића, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 5507/11 од 22. марта 2012. године због повреде права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права зајемченог чланом 36. став 1. Устава и права на правичну накнаду за рад зајемченог чланом 60. став 4. Устава.
Подносилац уставне жалбе је, између осталог, навео: да другостепени суд није применио материјално право садржано у Закону о облигационим односима, односно правила о накнади штете; да је оспореном пресудом преиначена првостепена пресуда којом је усвојен тужбени захтев подносиоца; да се подносилац обратио првостепеном управном органу захтевом за исплату разлике у плати за период од 1. јануара 2004. до 28. јуна 2006. године, са законском затезном каматом за сваки појединачни месечни износ од доспелости до исплате, који захтев је одбијен; да је у поступку по жалби другостепени орган огласио ништавим решење првостепеног органа налазећи да наведени захтев представља захтев за исплату накнаде штете поводом кога се не доноси решење у складу са Законом о општем управном поступку, нити се одлучује по правилима општег управног поступка; да је решењем другостепеног органа упућен на покретање управног спора, али да исти није покренуо, јер сматра да је у конкретном случају успео у поступку по жалби, имајући у виду да је првостепено решење управног органа оглашено ништавим; да сматра да заштиту свог права може остварити у парничном поступку по правилима облигационог права, јер управни орган није надлежан да одлучи о његовом захтеву; да је у односу на повреду права из члана 36. став 1. Устава, истакао, да је ноторна чињеница да је према Уредби о платама лица која врше функцију и обављају послове у тужилаштву за ратне злочине, полицијским службеницима који су радили у Служби за откривање ратних злочина као и он, нису исплаћиване плате у висини предвиђеној Уредбом; да је решењем тужене у спорном периоду био распоређен у Служби за откривање ратних злочина те да му је по Закону о организацији и надлежности државних органа у поступку за откривање ратних злочина и наведеној Уредби припадала плата у троструком, односно двоструком износу и истакао је да парнични поступ ак није окончан у разумном року имајући у виду да је тужбу поднео 19. јануара 2007. године. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, а истакао је и захтев за накнаду штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Првог основног суда у Београду П. 88848/10 од 21. јуна 2011. године је, у ставу првом изреке, усвојен тужбени захтев тужиоца и обавезана тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова да тужиоцу на име накнаде штете због мање исплаћених зарада за период од 1. јануара 2004. до 28. јуна 2006. године исплати укупан износ од 1.792.773,64 динара, са законском затезном каматом почев од доспелости сваког појединачног месечног износа до исплате. Ставом другим изреке те пресуде је одбијен приговор стварне ненадлежности суда, док је ставом трећим изреке обавезана тужена да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 197.400,00 динара. Из образложења пресуде произлази: да је тужилац у периоду од 15. октобра 2002. године до 28. јуна 2006. године био запослен у Служби за откривање ратних злочина МУП-а у Београду-Управа криминалистичке полиције и да му није исплаћивана зарада у троструком односно двоструком износу сходно одговарајућим уредбама Владе Републике Србије, из чега првостепени суд закључује да је тужена одговорна за штету; да је на основу Уредбе о платама лица која врше функцију и обављају послове у тужилаштву за ратне злочине и посебним организационим јединицама државних органа у поступку против учинилаца ратних злочина из 2003. године, односно измене ове уредбе из 2005. године било предвиђено да се плате запослених обрачунавају у троструком, односно двоструком износу који су остварили на функцији односно на пословима са којих су ступили на рад, односно да је тужиоцу зарада требала бити исплаћена у троструком износу за период од јануара 2004. године закључно са месецом јули 2005. године, сходно Уредби објављеној у „Службеном гласник у Републике Србије“, број 97/03 , која је ступила на снагу 11. октобра 2003. године, односно двоструком износу за период од августа 2005. године закључно са јуном 2006. године, а на основу измен а ове уредбе („Службени гласник РС“, бр. 97/03 и 67/05) , кој е су ступил е на снагу 30. јула 2005. године и да тужиоцу није достављено решење о плати, иако се више пута обраћао захтевом за исплату разлике. Првостепени суд је на утврђено чињенично стање применио материјално право , и то одредбу члана 96. Закона о раду, Уредбу Владе Републике Србије („Службени гласник РС“ , бр. 97/03 и 67/05) и Правилник о платама запослених у Министарству унутрашњих послова. Из образложења, даље , следи да је првостепени суд приликом тумачења спорних уредби Владе Републике Србије, нашао да је чланом 2. наведених уредби прописано да се запосленима у Служби за откривање ратних злочина Министарства унутрашњих послова плата обрачунава и исплаћује у троструком, односно двоструком износу плате коју су остваривали на функцији, односно пословима са којих су ступили на рад, а из чега произлази, да се плата увећава троструко, односно двоструко у односу на зараду коју је тужилац остваривао на радном месту са којег је ступио на рад у Службу за откривање ратних злочина. Првостепени суд је нашао да за основицу приликом обрачуна зараде за утужени период треба узети плату коју је тужилац остваривао на претходном радном месту, односно као капетан пограничне полиције. Поред тога, одредбом члана 96. Закона о раду је прописано да ако запослени претрпи повреду или штету на раду или у вези са радом послодавац је дужан да му штету надокнади у складу са Законом и општим актом, док је одредбом члана 154. став 1. Закона о облигационим односима прописано да је онај ко другоме проузрокује штету дужан да је надокнади, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице. Сходно наведеном првостепени суд је стао на становиште да тужилац има право на утужене износе у складу са уредбама Владе Републике Србије којима је одређена зарада, односно плата, а које износе му тужена није исплатила , са законском затезном каматом од дана доспелости сваког појединачног месечног износа зараде до коначне исплате.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 5507/11 од 22. марта 2012. године је, у ставу првом изреке, преиначена ожалбена пресуда Првог основног суда у Београду П. 88848/10 од 21. јуна 2011. године и одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде штете, због мање исплаћених зарада за период од 1. јануара 2004. до 28. јуна 2006. године исплати укупан износ од 1.792.773,64 динара , са законском затезном каматом почев од доспелости сваког појединачног месечног износа до исплате. Ставом другим изреке пресуде је одбијена као неоснована жалба тужене и потврђено решење садржано у ставу другом изреке првостепене пресуде. Из образложења оспорене другостепене пресуде произлази: да се Уредбом о платама лица која врше функцију и обављају послове у тужилаштву за ратне злочине и посебним организационим јединицама државних органа у поступку за ратне злочине („Службени гласник РС“, бр. 97/03 и 67/05), уређује плата лица која врше функцију, односно обављају послове и задатке у тужилаштву за ратне злочине, Служби за откривање ратних злочина-Министарства унутрашњих послова, Већа за ратне злочине Окружног суда у Београду и непосредно вишег суда, Посебног одељења за обављање административно-техничкних послова, послова везаних за заштиту сведока и оштећених и обезбеђење услова за примену процесних одредаба Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине и Посебној притворској јединици Окружног суда у Београду за издржавања притвора одређеног у кривичном поступку за ратне злочине; да тужилац сматра да има право на исплату зараде на основу наведене Уредбе, непосредном применом, међутим, како нема решења по коме би било признато право тужиоцу на увећање плате у троструком, односно двоструком износу, на основу наведене Уредбе, то је другостепени суд становишта да је неоснован захтев тужиоца на исплату увећане зараде, када му то право није утврђено решењем тужене; да о таквом праву не може одлучивати суд, него надлежни старешина у органу тужене, код кога је тужилац био у радном односу у периоду потраживања, а суд би био надлежан да одлучује о захтеву за накнаду штете због незаконитог и неправилног рада органа тужене или исплату накнаде утврђену појединачним коначним правноснажним актом тужене, коју је тужена неосновано обуставила или је нередовно вршила исплату, али да то није случај; да је тужилац како би заштитио своје право на исплату зараде у троструком, односно двоструком износу за утужени период, морао затражити заштиту у управном поступку (интерну заштиту) у складу са одредбом члана 71. Закона о радним односима у државним органима и да захтева од тужене, као послодавца, доношење решења по коме би му било признато право на увећање плате у троструком, односно двоструком износу према назначеној Уредби и измени Уредбе; да се тужилац 1. августа 2007. године обраћао захтевом за исплату разлике плате туженој, Дирекцији полиције, и захтевом за доношење измене решења о плати признавањем права на исплату мање исплаћених плата од 24. јануара 2011. године; да је решењем тужене од 25. фебруара 2011. године одбијен захтев тужиоца од 4. новембра 2011. године за признавање права на исплату разлике у плати за период од 1. јануара 2004. до 28. јуна 2006. године, а након изјављене жалбе тужиоца Жалбена комисија Владе Републике Србије је решењем од 6. маја 2011. године, огласила ништавим решење од 25. фебруара 2011. године; да наведено решење садржи упутство о правном средству да је решење коначно у управном поступку и да се против њега може покренути управни спор; да је с обзиром на то да нема доказа да је тужилац против наведеног решења покренуо управни спор пред Управним судом, у складу са упутством о правном средству из наведеног решења, без значаја за другачије пресуђење чињеница да је тужилац поднео назначени захтев, јер сам тужилац није предузео сва правна средства да заштити своје право.
4. Одредбама Устава, на чије с е повреде уставном жалбом указује , утврђено је : да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
Одредбом члана 172. став 1. Закона о облигационим односима (''Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) прописано је да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
Законом о организацији и надлежности државних органа у поступку против учинилаца ратних злочина („Службени гласник РС“, број 67/03), који је почео да се примењује од 9. јула 2003. године, је прописано да се у министарству надлежном за унутрашње послове ради откривања кривичних дела из члана 2. овог закона образује Служба за откривање ратних злочина (у даљем тексту: Служба) (члан 8. став 1.); да лица која врше функцију, односно обављају послове и задатке, између осталог у Служби, имају право на плату која не може бити већа од троструког износа плате коју би остварила на функцији коју су вршила, односно пословима које су обаљала (члан 17. став 2.); да плате лица из Службе уређује Влада Републике Србије (члан 17. став 3.).
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку против учинилаца ратних злочина (“Службени гласник РС”, број 135/04) је прописано да се у називу Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку против учинилаца ратних злочина ("Службени гласник РС", број 67/03) речи: "против учинилаца ратних злочина" замењују речима: "за ратне злочине".
Одредбом члана 1. став 2. Закона о изменама и допунама Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине (“Службени гласник РС”, број 61/05), од 18. јула 2005. године, је прописано, између осталог, да се у ставу 2. члан 17. измењеног Закона реч: "троструког" замењује речју: „двоструког“.
Одредбом члана 2. став 2. основног текста Уредбе о платама лица која врше функцију и обављају послове у тужилаштву за ратне злочине и посебним организационим јединицама државних органа у поступку за ратне злочине („Службени гласник РС“, број 97/03), од 11. октобра 2003. године, прописано је да се плата, између осталог и за лица која су запослена у Служби за откривање ратних злочина, обрачунава и исплаћује у троструком износу плате који су остваривали на пословима са којих су ступили на рад.
Одредбом члана 3. Уредбе о изменама Уредбе о платама лица која врше функцију и обављају послове у тужилаштву за ратне злочине и посебним организационим јединицама државних органа у поступку за ратне злочине („Службени гласник РС“, број 67/05), од 30. јула 2005. године, измењен је члан 2. став 2. Уредбе тако што је реч: „троструком“ замењен речју „двоструком“.
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , Уставни суд и овом приликом подсећа на свој став да није надлежан да у уставносудском поступку оцењује правилност правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног, односно процесног права била очигледно произвољна или арбитр ерна, при чему се правичност оцењује на основу поступка као целине. Уставни суд испитује и то да ли су редовни судови, у конкретном случају, пропустили да у обзир узму све чињеничне и правне елементе који су битни за доношење одлуке, а што би могло да доведе до повреде означеног уставног права.
Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе решењем тужене Републике Србије-Министарство унутрашњих послова од 9. октобра 2002. године распоређен на послове истраживања ратних злочина и трагања за несталим лицима у Одсеку за истраживање ратних злочина и трагања за несталим лицима, да је решењем тужене 25. фебруара 2004. године распоређен на радно место шефа одсека за документовање кривичних дела у Одељењу за истраживање ратних злочина, решењем тужене од 28. децембра 2005. године је распоређен на радно место шефа Одсека за документовање кривичних дела у Служби за откривање ратних злочина, а решењем тужене од 26. јуна 2006. године је распоређен на радно место саветника за стручно образовање у Управни за стручно образовање, оспособљавање и усавршавање. Наведена Служба, која је формирана у оквиру Mинистарства унутрашњих послова, предвиђена је одредбом чланом 8. Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине, а одредбом члана 17. став 3. наведеног закона је предвиђено да плату запослених службених лица у Служби уређује Влада Републике Србије. Актом Владе Републике Србије - Уредбом о платама лица која врше лица функцију и обављају послове у тужилаштву за ратне злочине и посебним организационим јединицама државних органа у поступку за ратне злочине (у даљем тексту Уредба) наведено је да се овом уредбом уређуј у плате лица која врше функцију, односно обављају послове и задатке у Служби за откривање ратних злочина (члан 1.). Чланом 2. став 2. Уредбе је изричито наведено да се плата старешине Службе и заменика старешине службе и овлашћеног службеног лица у Служби обрачунава и исплаћује у троструком износу (до 30. јула 2005. године), односно у двоструком износу (од 31. јула 2005. године) плате коју су остварили на функцији, односно на пословима са којих су ступили на рад.
Подносилац уставне жалбе је у предметном парничном поступку тужбеним захтевом тражио накнаду штете на име неисплаћене плате из члана 2. став 2. Уредбе, која представља разлику између остварене плате у складу са Законом о унутрашњим пословима, односно Законом о полицији и износа плате која се утврђује у складу са чланом 2. став 2. Уредбе за временски период од 1. ја нуара 2004. до 28. јуна 2006. године. Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом преиначио првостепену пресуду и одбио као неоснован тужбени захтев подносиоца , јер сматра да о овом праву тужиоца не може одлучивати суд, с обзиром на то да тужилац не може право на исплату зараде на основу Уредбе остварити непосредно, а да у конкретном случају нема решења по коме би било признато право тужиоцу на увећање плате у троструком, односно двоструком износу, односно када му то право није утврђено решењем тужене. Поред наведеног, Апелациони суд у Београду сматра да подносилац претходно није исцрпео поступак интерне правне заштите у коме би му било признато право на увећање плате у троструком, односно двоструком износу према Уредби и измени Уредбе, без обзира на то што је по захтеву подносиоца за исплату разлике плате за спорни период донето решење Министарства унутрашњих послова-Управе за људске ресурсе 06/2 број 120-1-123/11 од 25. фебруара 2011. године, које је у поступку по жалби решењем Жалбене комисије Владе број 120-01-283/2011-01 од 6. маја 2011. године оглашено ништавим и постало коначно у управном поступку, а против кога је подносилац могао покренути управни спор пред Управним судом у року од 30 дана од дана пријема решења. Како подносиоцу у управном поступку није признато право на увећану плату, то је другостепени суд заузео становиште да му у парничном поступку не припада право на исплату накнаде штете због увећанe плате. Уставни суд најпре оцењује да је одредбом члана 1. наведене Уредбе изричито прописано да се овом уредбом уређује плата запослених службених лица у Служби, што значи да се овај материјалноправни пропис као lex specialis примењује у погледу плата запослених службених лица у Служби. Затим, одредбом члана 2. став 2. Уредбе је прописано да се плата запослених службених лица Службе обрачунава и исплаћује у троструком износу (до 30. јула 2005. године), односно у двоструком износу (од 31. јула 2005. године) у односу на плату које је то лице имало пре распоређивања на одговарајуће радно место у тој служби. По оцени Уставног суда, садржина такве одредбе Уредбе неспорно указује на аутоматску и безусловну примену наведеног императивног правила приликом исплате плате запосленом лицу у Служби. Другим речима, наведена Уредба представља непосредни правни основ за исплату плате подносиоцу, а сам акт надлежног функционера поводом признавања наведеног права у том случају имао би декларативно-спроведбени карактер.
Подносилац уставне жалбе је на основу решења тужене којим је распоређен на рад у Служби стекао право на плату из одредбе члана 2. став 2. Уредбе, што значи да постоји појединачни акт надлежног функционера који га овлашћује на одређено материјално право из радног односа – на плату из наведеног материјалног прописа. Затим, одредбом члана 2. став 2. Уредбе изричито је наведено да се плата лица у Служби обрачунава и исплаћује у одређеном увећаном износу у односу на плату које је то лице имало пре распоређивања на одговарајуће радно место у Служби. По оцени Уставног суда, садржина наведене одредбе Уредбе тачно одређује плату запосленом службеном лицу у Служби, те стога не постоји потреба за вођењем посебног поступка ради утврђења њеног тачног износа. Наиме, плата из члана 2. став 2. Уредбе представља већ остварену плату коју је запослено службено лице имало пре ангажовања у Служби, која се увећава у одређеном износу. Уставни суд при томе наглашава да је наведеном одредбом Уредбе тачно одређено у ком износу се увећа већ остварена плата за тачно одређени временски период, троструко увећање раније остварене плате до 30. јула 2005. године, односно двоструко увећање раније остварене плате од 31. јула 2005. године. На основу свега наведеног, ништа није препушено дискреционој оцени надлежног функционера приликом утврђивања плате запосленом лицу у Служби и он је овлашћен само да констатује елементе потребне за утврђење плате подносиоцу кроз једну деклараторну одлуку, али не и суштински да одлучује о томе, па Уставни суд налази је да је позивање Апелационог суда у Београду на решења донета у управном поступку и упућивање подносиоца на управни спор, без утицаја , јер одлучивање управних органа по захтеву подносиоца за исплату разлике плате, не може ни представљати предмет решавања у управном поступку. Наиме, решењем тужене којим је подносилац распоређен у Служби он је стекао право на плату из члана 2. став 2. Уредбе, а што се тиче саме плате, она је тачно одређена Уредбом, тако што је одређен сам износ плате који се увећава (остварена плата) и који је обим тог увеђања у одређеним временским периодима (троструко увећање до 30. јула 2005. године, односно двоструко увећање од 31. јула 2005. године).
С друге стране инсистирање на поштовању члана 71. наведеног закона би представља ло формалистички приступ редовног суда, јер је подносиоцу уставне жалбе на основу решења тужене о распоређивању у Служби признато право на плату из Уредбе, а самом Уредбом је тачно одређено који износ плате се увећава и колико тачно износи увећање плате и решење надлежног функционера поводом признавања права подносиоцу на увећање плате у троструком, односно у двоструком износу би имао само декларативни карактер. Уставни суд оцењује да се правило исцрпљивања правних средстава, односно правних механизма има применити са одређеним степеном флексибилности и без претераног формализма (видети пресуду Европске комисије Ringeisen против Аустрије , од 16. јула 1971. године, став 89, серија A број 13), а у конкретном случају инсистирање на наведен ој законској одредби би представљало очигледни формализам на штету подносиоца.
Овакав став Уставни суд је заузео и у Одлуци Уж-7156/2014 од 11. децембра 2014. године.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд налази да је оцена другостепеног суда, према којој је подносилац морао да тражи заштиту свог права у управном спору пред Управним судом у складу са упутством о правном средству из решења другостепеног органа, те да је у конкретном случају без значаја чињеница да је тужилац поднео захтев у управном поступку, јер није предузео сва правна средства да заштити своје право, заснована на уставноправно неприхватљивом тумачењу меродавног материјалног права, те да је тиме подносиоцу учињена повреда права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава. Имајући напред изнето у виду, Уставни суд је усвојио уставну жалбу и, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да су последице утврђене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене другостепене пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 5 507/11 од 22. марта 2012. године и одређивањем да Апелациони суд у Београду донесе нову одлуку о жалби тужене изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П. 88848/10 од 21. јуна 2011. године, због чега је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду , одлучено као у тачки 2. изреке.
7. Одредбом члана 36. став 1. Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, свакоме је зајемчена једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе. Из наведене садржине зајемченог права следи да до ускраћивања једнаке заштите права пред судовима, односно другим органима и организацијама чије се радње и акти могу оспоравати уставном жалбом, може доћи пре свега неједнаким поступањем у истим чињеничним и правним ситуацијама. Како подносилац уставне жалбе није доставио доказе да је Апелациони суд у Београду у истој чињеничној и правној ситуацији доносио другачије одлуке од пресуде које се оспорава уставном жалбом, то је Уставни суд оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би биле поткрепљене тврдње о ускраћивању једнаке заштите права подносиоца уставне жалбе.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у том делу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Како парнични поступак није окончан у целини, то је Уставни суд захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете одбацио као преурањен, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
Уставни суд је имао у виду наводе подносиоца да парнични поступак који се водио пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 88848/10 није окончан у разумном року, с обзиром на то да је тужбу поднео 19. јануара 2007. године. Међутим, како подносилац није конкретизовао тврдње о неактивности суда у наведеном парничном поступку, а спроведене радње суда у овом поступку се не могу сматрати неактивношћу, то Уставни суд налази да се ови паушално изнети наводи уставне жалбе очито не могу довести у везу са парничним поступком, па сами тим ни са повредом права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић