Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда др Горан П. Илић, заменик председника Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби И. М . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. априла 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба И. М . изјављена против решења Вишег суда у Београду Кв. 704/12 од 27. фебруара 2012. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 1002/12 од 21. марта 2012. године , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. М . из Београда је , 18. априла 2012. године , поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кв. 899/12 од 9. марта 2012. године, решења Вишег суда у Београду Кв. 704/12 од 27. фебруара 2012. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 1002/12 од 21. марта 2012. године, због повреде начела и права из „чл. 18, 20, 21, 27, 30, 31, 32, 33, 34, 36, 39, 142, 145, 194. и 197.“ Устава Републике Србије. Подносилац у уставној жалби истиче и повреду права из члана 5. ст. 3. и 4, члана 6. ст. 1, 2. и 3. и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се права из наведене Европске конвенције садржински не разликују од права зајемчен их Уставом Републике Србије, то Уставни суд постојање повреде ов их права цени у односу на одредб е Устава.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи да је оспореним решењем Вишег суда у Београду Кв. 899/12 од 9. марта 2012. године, против ког решења жалба није дозвољена, одбијен његов предлог за укидање притвора или за замену мере притвора полагањем јемства и истиче да је ово решење незаконито и неуставно, јер га је донело „ванрасправно веће које није ни било надлежно да решава о предлогу за полагање јемства“. Подносилац сматра да је о његовом предлогу за укидање притвора и полагање јемства требало да одлучује председник већа, јер би против таквог решења била дозвољена жалба, те закључује да му повређено право из члана 36. став 2. Устава.
У односу на оспорена решења Вишег суда у Београду Кв. 704/12 од 27. фебруара 2012. године и Апелационог суда у Београду Кж2. 1002/12 од 21. марта 2012. године, којима му је притвор правноснажно продужен, подносилац у уставној жалби, поред осталог, истиче: да се понављају наводи из претходних решења и да се судови ослањају на наводе оптужнице „без икаквих доказа“; да су судови пропустили да наведу „да ли и из чега произлази реална опасност да ће поновити кривично дело“; да нису наведени индивидуализовани и конкретизовани разлози, већ апстрактни; да се користи његова ранија осуђиваност, при чему „суд пропушта да исту доведе у везу са овим поступком и кривичним делом које се окривљеном ставља на терет“; да су разлози за продужење притвора „идентични, стереотипни, апстрактни, нејасни, ирелевантни, незаконити и неуставни“; да се поступак против њега води „пуних 25 месеци“; да нису примењене блаже мере за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка; да суд „не покушава да објасни зашто би продужење притвора у овом конкретном случају било неопходно ради вођења кривичног поступка“; да „тежина дела сама по себи не оправдава дуготрајно притварање“; да се „најгрубље крши претпоставка невиности“. Из свега наведеног подносилац уставне жалбе закључује да су му повређена права из „члана 31, члана 32. став 1, члана 33. ст. 1. и 6, члана 34. ст. 1, 2. и 3. и члана 36. Устава“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду начела и права из чл. 20, 21, 27, 30, 31, 32, 33, 34, 36. и 39. Устава , поништи оспорена решења и „сва друга решења донета у истом поступку“ , одреди да се „хитно уклоне штетне последице“ и одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду VIII Су. 43/15-19 од 11. фебруара 2015. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду, у предмету К. 3885/10, се у време подношења уставне жалбе водио кривични поступак против подносиоца и још три оптужен а лица, по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 321/10 од 30. септембра 2010. године, која је подигнута након спроведене истраге која је трајала шест месеци.
После одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка подносилац уставне жалбе је пресудом Вишег суда у Београду К. 388 5/10 од 16. маја 2013. године оглашен кривим за кривично дело отмице помагањем из члана 134. став 4. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од 12 година. Истом пресудом осуђена су и друга два оптужена лица.
Апелациони суд у Београду је 16. октобра 2013. године решењем Кж1. 4680/13 укинуо првостепену пресуду и предмет вратио на поновно суђење.
Предмет је пред Вишим судом у Београду добио нови број К. 836/13.
Из одговора Вишег суда у Београду произлази да је у периоду од 18. новембра 2010. до 2. марта 2015. године главни претрес заказан 38 пута и да је 20 пута одржан.
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), пред Вишим судом у Београду је првостепени кривични поступак у предмету К. 836/13 још увек у току.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (18. април 2012. године) налазио у притвору две годин е и 18 дана, рачунајући од 30. марта 2010. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Првог основног суда у Београду К ри. 224/10 од 1. априла 2010. године , који му је током поступка продужаван .
Притвор је подносиоцу последњи пут пре изјављивања уставне жалбе продужен оспореним решењем Вишег суда у Београду Кв. 704/12 од 27. фебруара 2012. године. Виши суд у Београду је, образлажући продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, поред осталог, навео: да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело отмице помагањем, односно да је Д.В. основано сумњив да је по претходном договору и у саставу групе са окривљенима С.Ч. и В.П. на превару намамио оштећеног И.П. да дође у кућу која је у власништву В.Х, где су га, према наводима оптужнице , задржали и физички напали, од када се оштећеном губи сваки траг, те да је окривљени Д.В. основано сумњив да је заједно са окривљеним В.П. обио зидове куће у којој су претходно тукли оштећеног и 5-6 великих кеса за ђубре избацио на више локација у Миријеву како би прикрио трагове кривичног дела у чему им је са умишљајем помогао окривљени И . М. Даље је наведено да „постоји основана сумња да је мотив за предузимање инкриминисаних радњи нерашчишћени односи , односно несугласице између оштећеног и породице Т.З. која је пријатељица И . М, те имајући у виду да су окривљени основано сумњиви да су извршили кривично дело чије је битно обележје примена насиља, ценећи у односу на окривљеног И. М . и чињеницу да из извештаја из казнене евиденције произлази да је раније осуђиван због кривичних дела из чл. 166. и 169. Кривичног закона Републике Србије, дакле између осталог такође због кривичног дела чије је обележје примена насиља ... то по налажењу већа наведене чињенице у међусобној повезаности престављају особите околности које указују да ће окривљени, сваки понаособ, ако буду пуштени на слободу поновити кривично дело“.
Апелациони суд у Београду је, одлучујући о жалб и подносиоца уставне жалбе на решење Вишег суда у Београду Кв. 704/12 од 27. фебруара 2012. године, оспореним решењем Кж2. 1002/12 од 21. марта 2012. године, ист у одбио као неоснован у, наводећи да је правилно првостепени суд окривљеном, овде подносиоцу, продужио притвор у складу са одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, детаљно се изјаснивши о свим наводима жалбе.
Подносилац уставне жалбе је 28. фебруара 2012. године поднео Вишем суду у Београду предлог да му се укине притвор и да меру притвора замени неком другом блажом мером односно јемством. Виши суд у Београду је оспореним решењем Кв. 899/12 од 9. марта 2012. године одбио предлог подносиоца уставне жалбе за укидање притвора као неоснован, те је у образложењу решења, поред осталог, истакао и да „нема законских могућности да се исти замени блажом мером ... јер се истом може заменити притвор одређен по законском основу из члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, дакле због постојања околности које указују на опасност од бекства“. Против овог решења жалба није била дозвољена.
Подносиоцу уставне жалбе је притвор укинут 16. октобра 201 3. године решењем Апелационог суда у Београду Кж1. 4680/13 .
4. Подносилац у уставној жалби прво истиче повреде начела и права из „чл. 18, 20, 21, 27, 30, 31, 32, 33, 34, 36, 39, 142, 145, 194. и 197.“ Устава, потом истиче повреде права из „члана 31, члана 32. став 1, члана 33. ст. 1. и 6, члана 34. ст. 1, 2. и 3. и члана 36. Устава“ и коначно наводи да од Уставног суда захтева да утврди повреде начела и права из „чл. 20, 21, 27, 30, 31, 32, 33, 34, 36. и 39. Устава“.
Полазећи од изнетог, а имајући у виду садржину навода уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца могу довести у везу са правима из члана 31, члана 34. став 3. и члана 36. став 2. Устава.
Наведеним одредбама Устава је утврђено: да суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор одређен (члан 31.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП било је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 146. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
Одредбама члана 401. ЗКП било је прописано: да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (став 1.); да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (став 3.).
Осталим одредбама Законика о кривичном поступку значајним за одлучивање било је прописано: да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, сакрити се, отићи у непознато место или у иностранство, суд му може образложеним решењем забранити да без одобрења напусти свој стан или место боравишта (члан 136. став 1.); да окривљени који треба да буде стављен у притвор и окривљени који је већ стављен у притвор само због постојања околности које указују да ће побећи или из разлога прописаних у члану 142. став 1. тачка 4. овог законика може се оставити на слободи, односно може се пустити на слободу ако он лично или ко други за њега пружи јемство да до краја кривичног поступка неће побећи, а сам окривљени обећа пред судом који одлучује о јемству да се неће крити и да без одобрења неће напустити своје боравиште (члан 137. став 1.)
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе којима у односу на оспорена решења Вишег суда у Београду Кв. 704/12 од 27. фебруара 2012. године и Апелационог суда у Београду Кж2. 1002/12 од 21. марта 2012. године подносилац истиче повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Притвор је оспореним решењима према подносиоцу уставне жалбе правноснажно продужен током трајања првостепеног кривичног поступка, који је био у фази главног претреса, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће поновити кривично дело. Као што је речено, одредба члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописује да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, што значи да судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени поновити кривично дело, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног решења Вишег суда у Београду Кв. 704/12 од 27. фебруара 2012. године је наведено да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело отмице помагањем, односно да је основано сумњив да је помогао другим оптуженим лицима да на превару „намаме“ оштећеног у једну кућу у којој су га задржали и физички напали , од када се оштећеном губи сваки траг, да је основано сумњив да је другим оптуженима помогао да прикрију трагове кривичног дела, као и да постоји основана сумња да су мотив и за предузимање „инкриминисаних радњи“ нерашчишћен и однос и и несугласице између оштећеног и породице Т.З. која је пријатељица И . М. Виши суд у Београду је закључио да, имајући у виду да је подносилац уставне жалбе основано сумњив да је извршио кривично дело чије је битно обележје примена насиља, а да је раније осуђиван, поред осталог, због кривичног дела чије је обележје примена насиља, наведене околности у својој међусобној повезаности престављају особите околности које указују да ће , ако буде пуштен на слободу , поновити кривично дело.
Апелациони суд у Београду је у оспореном решењу Кж2. 1002/12 од 21. марта 2012. године ове разлоге за продужење притвора оценио као правилне.
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да су надлежни судови оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су поступали у складу са одредбама ЗКП када су утврдили да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду су своје одлуке аргументовано образложили, наводећи, поред основане сумње да је подносилац уставне жалбе учинио кривичн о дел о кој е му је оптужницом стављено на терет, све околности које, у конкретном случају, оправдавају даље задржавање подносиоца у притвору из разлога предвиђеног чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрарног и произвољног поступања. Имајући у виду изнето , Уставни суд је наводе подносиоца да „нису наведени индивидуализовани и конкретизовани разлози, већ апстрактни“ и да се „користи његова ранија осуђиваност, при чему суд пропушта да исту доведе у везу са овим поступком и кривичним делом које се окривљеном ставља на терет“, оценио неоснованим.
У погледу навода подносиоца да се поступак против њега у време подношења уставне жалбе води о „пуних 25 месеци“, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се води против подносиоца уставне жалбе и још два лица пред Вишим судом у Београду веома сложен имајући у виду кривично дело за кој е постоји основана сумња да га је подносилац са осталим оптуженима извршио (кривично дело отмица помагањем), односно због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку. Како је до тренутка подношења уставне жалбе, кривични поступак трајао две године, за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница и заказан главни претрес на коме су се изводили докази, Уставни суд сматра да је надлежни суд у дотадашњем току са примереном хитношћу водио предметни кривични поступак. Истовремено, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је надлежни суд након подношења уставне жалбе донео првостепену пресуду која је по жалби укинута, а да је према подносиоцу уставне жалбе притвор укинут 16. октобра 201 3. године, иако је кривични поступак у том тренутку био у току ( и још увек је у току) , што управо указује да су надлежни судови са посебном пажњом приступали одлучивању о притвору према подносиоцу уставне жалбе, односно да је основаност његовог даљег задржавања у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да су у оспореним решењима о продужењу притвора наведени одговарајући и довољни разлози због којих су надлежни судови сматрали да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се у дотадашњем току водио са примереном хитношћу.
Испитујући наводе подносиоца уставне жалбе којим а се у односу на оспорена решења Вишег суда у Београду Кв. 704/12 од 27. фебруара 2012. године и Апелационог суда у Београду Кж2. 1002/12 од 21. марта 2012. године истиче повреда права на претпоставку невиности, Уставни суд констатује да подносилац повреду означеног права заправо заснива на тврдњи да се трајањем притвора „најгрубље крши претпоставка невиности“. Имајући у виду да је Уставни суд, са једне стране, утврдио да су надлежни судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлози због којих су сматрали да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка у коме судови поступају са примереном хитношћу, а да подносилац, са друге стране, није истакао ни једну другу тврдњу која би се могла довести у везу са оспореним правом, Суд је оценио да се наводи подносиоца не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдње о повреди права из члана 34. став 3. Устава .
Стога је Уставни суд нашао да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца уставне жалбе из члана 31. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио у овом делу уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. У вези са наводом подносиоца уставне жалбе да је оспорено решење Вишег суда у Београду Кв. 899/12 од 9. марта 2012. године донело „ванрасправно веће које није ни било надлежно да решава о предлогу за полагање јемства“, већ да је о његовом предлогу за укидање притвора и полагању јемства требало да одлучује председник већа, Уставни суд указује да сагласно одредбама члана 136. став 1. и члана 137. став 1. тада важећег Законика о кривичном поступку замена мере притвора мером забране напуштања боравишта или јемством није била могућа у случају да се неко лице налази у притвору из разлога предвиђеног тачком 3) члана 142. став 1. истог законика по којој се подносилац налазио у притвору. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Закном утврђене претпоставке за вођење поступка.
7. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Горан П. Илић, с.р.