Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда др Горан П. Илић, заменик председника Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Виктора Новака из Боштања, Република Словенија, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. априла 2015. године, донео је
O Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Виктора Новака изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 15182/10 од 16. маја 2012. године и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија.
О б р а з л о ж е њ е
1. Виктор Новак из Боштања, Република Словенија, поднео је, 28. јула 2012. године, преко пуномоћника Миленка М. Милисављевића, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 15182/10 од 16. маја 2012. године, због повреде начела и права зајемчених чл. 21, 22, 32. и 36. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је парнични поступак вођен ради накнаде штете коју је претрпео након што је против њега покренут и вођен прекршајни поступак, када му је одузет камион, његово основно средство за рад. Подносилац истиче да је након две године од одузимања возила, прекршајни поступак обустављен из разлога што је утврђено да прекршај није ни учињен. Подносилац сматра да му припада право на накнаду материјалне штете, јер у периоду у којем му је камион био одузет није могао да оствари своје основно право на рад.
Такође, подносилац наводи да је парнични поступак, у тако једноставној ствари, трајао пуних десет година, постављајући питање да ли је то правично суђење у разумном року.
Подносилац наводи и да је Апелациони суд у Београду пресудом Гж. 6213/10 од 14. септембра 2011. године, поводом истог догађаја и истог чињеничног стања, другом тужиоцу досудио накнаду штете, а њему то право ускратио.
Подносилац од Уставног суда тражи да уставну жалбу усвоји и поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију при ложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Виктор Новак, овде подносилац уставне жалбе, поднео је тужбу против Републике Србије - Републичке управе царина, са захтевом да му се досуди накнада материјалне штете коју је претрпео након што је против њега вођен, а затим, 16. новембра 2001. године, обустављен прекршајни поступак, у коме му је изречена и мера одузимања теретног возила, због чега није могао да обавља своју основну професионалну делатност.
Први основни суд у Београду је пресудом П. 46548/10 од 17. јуна 2010. године обавезао тужену да тужиоцу накнади штету за измаклу добит у периоду од 20. јула 2000. године до 9. јануара 2002. године у износу од 65.002 евра, као и да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка.
Првостепени суд је, оценом изведених доказа , утврдио да је тужиоцу до завршетка прекршајног поступка, 20. јула 2000. године, привремено одузет камион са приколицом, роба која се налазила у њему, као и саобраћајна дозвола за наведено возило и кључ од истог. Решењем Савезне управе царина - Царинарнице Краљево П. 689/01 од 16. новембра 2001. године обустављен је прекршајни поступак против тужиоца због прекршаја из члана 189. став 1. тачка 1 ) у вези са чланом 198. став 1. Царинског закона, сагласно члану 129. Закона о прекршајима, те му је враћено возило са робом, сходно члану 130. став 3. наведеног закона. Тужилац је преузео наведено возило 9. јануара 2002. године. Тужилац je по занимању аутопревозник који обавља делатност превоза робе теретним моторним возилом са приколицом или без ње, па је, на основу података о приходима и пореској основици за 1999. годину, оценом налаза и мишљења вештака економско-финансијске струке, утврђено да изгубљена добит тужиоца због некоришћења возила у наведеном периоду износи 65.002,40 евра. Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је тужена у обавези да тужиоцу накнади штету у смислу члана 172. Закона о облигационим односима, коју је орган тужене проузроковао тужиоцу у вршењу своје функције одузимањем камиона са приколицом, као средства рада, чиме је тужилац спречен да обавља своју делатност.
Поступајући по жалби тужене, Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж. 15182/10 од 16. маја 2012. године, којом је преинчаио пресуду Првог основног суда у Београду П. 46548/10 од 17. јуна 2010. године, тако што је одбио тужбени захтев тужиоца.
У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено да је становиште првостепеног суда засновано на погрешној примени материјалног права, јер је првостепени суд на основу правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања извео погрешан закључак о одговорности тужене у смислу члана 172. став 1. 3акона о облигационим односима. Наведеном одредбом је прописано да правно лице одговора за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, а одредбом члана 189. став 1. овог закона је прописано да оштећени има право, како на накнаду обичне штете, тако и на накнаду измакле користи, као и да се, у складу са одредбом става 3. овог члана, при оцени висине измакле користи узима у обзир добитак који се могао основано очекивати према редовном току ствари или према посебним околностима, a чије је остварење спречено штетниковом радњом или пропуштањем.
Апелациони суд у Београду је нашао да је против тужиоца покренут и вођен прекршајни поступак за прекршај из члана 189. став 1. тачка 1) у вези члана 198. став 1. Царинског закона, па привремено одузимање возила, у смислу члана 201. став 1. и члана 204. став 2. наведеног закона, не значи незаконитост и неправилност рада органа , већ ствара обавезу државе да изврши повраћај одузете ствари или новчане вредности одузетог предмета, а што je у конкретном случају и учињено. Другостепени суд је оценио да тужилац није доказао да је прекршајни поступак против њега вођен из шиканозних разлога, нити се дужина трајања поступка, односно време за које је возило било привремено одузето може квалификовати као неправилан рад органа тужене због кога би тужена била одговорна за накнаду штете (возило је одузето 20. јула 2000. године, а прекршајни поступак обустављен на основу решења од 16. новембра 2001. године и возило враћено тужиоцу 9. јануара 2002. године). Полазећи од наведеног, Апелациони суд у Београду је оценио да, у конкретном случају, не постоји одговорност државе у смислу одредбе члана 172. став 1. Закона о облигационим односима, јер штета није последица таквог рада њених органа, који се може сматрати прекорачењем, злоупотребом или погрешном применом датих овлашћења, нити је последица неблаговременог вршења поверених функција или невршења истих.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО) прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да оштећеник има право како на накнаду обичне штете, тако и на накнаду измакле користи, а да се при оцени висине измакле користи узима у обзир добитак који се могао основано очекивати према редовном току ствари или према посебним околностима, а чије је остварење спречено штетниковом радњом или пропуштањем (члан 189. ст. 1. и 3.).
Законом о прекршајима којима се повређују савезни прописи („Службени лист СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 20/82, 14/85, 74/87, 57/89, 3/90 и 35/91, и „Службени лист СРЈ“, бр. 27/92, 50/93, 24/94, 28/96 и 64/01) било је прописано: да ће се донети решење којим се прекршајни поступак обуставља ако је у питању радња која није предвиђена као прекршај (члан 129. тачка 1)); да ако је изречена заштитна мера одузимања предмета, у решењу ће се одредити и како ће се са одузетим предметима поступити, ако том мером нису обухваћени предмети који су привремено одузети (члан 118.), да ће се у решењу одредити да се такви предмети врате власнику (члан 130. став 3.).
Царинским законом („Службени лист СРЈ“, бр. 45/92, 16/93, 50/93, 24/94, 28/96, 29/97, 59/98, (17/99), 23/01, 36/02 и 7/03) било је прописано: да ће се новчаном казном од једностурког до десетоструког износа ускраћене царине, односно од једноструког до четвороструког износа вредности робе ако роба не подлеже плаћању царине или се на робу не плаћа царина, за прекршај казнити предузеће или друго правно лице ако ван граничног прелаза пренесе или покуша да пренесе робу преко царинске линије (члан 11. став 1.) (члан 189. став 1. тачка 1)); да ће се домаће или страно физичко лице које изврши неку од радњи прописаних у члану 188. став 1. тачка 1), члану 189. став 1. тач. 1) до 11) и тачка 14), члану 190. став 1. тач. 1) до 5) и тач. 7) и 8), члану 191. став 1, члану 192. став 1. тачка 4) и члану 193. став 1. овог закона казнити за прекршај новчаном казном прописаном у овим одредбама за правно лице (члан 198. став 1.); да се превозно, односно преносно средство може одузети ако су његова тајна и скровита места искоришћена за скривање робе која је предмет прекршаја из члана 188. став 1. тачка 1), члана 189. став 1. тач. 1) до 7) и тачка 10) и члана 198, ако је учинилац прекршаја извршио неку од радњи из члана 188. став 1. тачка 1) и члана 189. став 1. тач. 1) до 7) и тачка 10) овог закона, или је оно било намењено искључиво извршењу тих прекршаја и ако је вредност робе која је предмет прекршаја већа од једне трећине царинске основице превозног, односно преносног средства (члан 201. став 1.); да се роба или превозно, односно преносно средство којим је извршен прекршај може одузети односно наплатити њихова вредност и кад се против учиниоца не може водити прекршајни поступак због тога што је непознат или недоступан надлежним органима или због постојања других законских сметњи, осим у случају наступања апсолутне застарелости (члан 204. став 2.).
5. Уставни суд констатује да се подносилац жали на неуједначену праксу судова у Србији у вези накнаде штете која је проистекла из прекршајног поступка. Подносилац је навео да је Апелациони суд у Београду пресудом Гж. 6213/10 од 14. септембра 2011. године, поводом истог догађаја и истог чињеничног стања, другом тужиоцу досудио накнаду штете, чиме је подносиоцу повређено право на једнаку заштиту права зајемчено чланом 36. став 1. Устава.
Уставни суд указује да захтев правне сигурности допушта одређена одступања у тумачењу која се прихватају као саставни део сваког правосудног система, а да се такве разлике могу јавити и у оквиру истог суда, и то се само по себи не мора сматрати увек повредом означеног права (видети пресуду Европског суда за људска права у случају Tudor Tudor против Румуније, бр. 21911/03 од 24. марта 2009. године, пасус 29.). У конкретном случају, подносилац је као доказ о различитом поступању достави о само једну другостепену пресуду у којој је Апелациони суд у Београду одлучио у готово идентичној чињеничној ситуацији и у погледу истог правног питања. Уставни суд сматра да се у таквим околностима , по правилу, не може говорити о дубоким и дуготрајним разликама у судској пракси, нити да је то довело до уставноправно релевантне правне несигурности у посматраном периоду (Уставни суд констатује да је исти став изразио и Европски суд за људска права, видети пресуду Вучковић и други против Србије“, бр. 17153/11 од 28. августа 2012. године, пасус 60.).
Полазећи од наведеног, Уставни суд је најпре испитивао да ли у конкретном случају постоји идентитет чињеничног и правног стања у парничним поступцима који су у предметима Гж. 15182/10 и Гж. 6213/10 вођени пред Апелационим судом у Београду, те да ли је наведени суд донео различите одлуке о основаности тужбених захтева у тим предметима.
Уставни суд је утврдио да је у наведеним поступцима одлучивано о накнади штете за измаклу добит која је настала зато што су против тужилаца вођени п рекршајни поступци када су им привремено одузета возила, као и да су прекршајни поступци касније обустављени из разлога што је утврђено да тужиоци прекршаје нису учинили. Такође, утврђено је да су тужиоцима возила одузета истог дана (20. јула 2000. године), као и да су им, након што су обустављени прекршајни поступци, одузета возила враћена, у размаку од 12 дана, а да се оба тужиоца баве аутопревозом, као основном професионалном делатношћу. При томе, Апелациони суд у Београду је у оспореној пресуди оценио да не постоји одговорност државе у смислу одредбе члана 172. став 1. Закона о облигационим односима, јер штета није последица незаконитог или неправилног рада њених органа, који се може сматрати прекорачењем, злоупотребом или погрешном применом датих овлашћења, нити је последица неблаговременог вршења поверених функција или невршења истих. Међутим, у предмету Гж. 6213/10, Апелациони суд у Београду , је примењујући исту законску одредбу на исто чињенично стање , нашао да постоји обавеза тужене да тужиоцу накнади штету на име изгубљене добити.
Полазећи од чињеница и околности утврђених у овом уставносудском поступку, Уставни суд је утврдио да је Апелациони суд у Београду, одлучујући у наведена два предемета, заузео различита становишта о одговорности тужене Републике Србије - Републичке управе царина да накнади штету за измаклу добит. Уставни суд констатује да је у Решењу Уж-9621/2012 од 23. септембра 2013. године указао да захтев правне сигурности допушта одређена одступања у тумачењу која се прихватају као саставни део сваког правосудног система, те да једна различита одлука не представља довољан разлог да се утврди постојање повреде Уставом гарантованог права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава. Међутим, имајући у виду да је Апелациони суд у Београду у идентичној чињеничној и правној ситуацији, у року од осам месеци, донео различите одлуке о основаности тужбених захтева два тужиоца којима су истог дана (20. јула 2000. године) привремено одузета возила до завршетка прекршајног поступка, да је у односу на оба тужиоца прекршајни поступак обустављен јер је утврђено да прекршаји нису ни учињени, као и да су им возила враћена на слободно располагање у размаку од 12 дана, Уставни суд је оценио да је на тај начин Апелациони суд у Београду подносиоца уставне жалбе, правноснажно одбијајући његов тужбени захтев, довео у битно различит положај од онога у коме је био С.М, чији је тужбени захтев правноснажно усвојен пресудом тог суда Гж. 6213/10 од 14. септембра 2011. године.
Из изнетих разлога, Уставни суд је оценио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 15182/10 од 16. маја 2012. године повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права, зајемчено чланом 36. став 1. Устава, те је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), одлучујући као у првом делу изреке.
6. Разматрајући наводе уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је закључио да подносилац тврдње о повреди наведеног уставног права, у суштини, заснива на наводима о погрешној примени материјалног права. Наиме, подносилац сматра да му је незаконитим радњама тужене, тј. из разлога што је тужена против њега водила прекршајни поступак који је након две године обуставила из разлога што је установила да прекршаја није ни било, причињена штета, због чега му и припада накнада за измаклу добит, јер током трајања прекршајног поступка, када му је возило било одузето, није могао да обавља своју основну професионалну делатност.
У вези са изнетим, Уставни суд и овом приликом подсећа да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног и процесног права може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта правилне примене материјалног права и произвољног закључивања судова.
По оцени Уставног суда, Апелациони суд у Београду је у оспореној пресуди дао уставноправно прихватљиво образложење, када је, полазећи од утврђеног чињеничног стања, оценио да у конкретном случају, нису испуњени услови за одговорност тужене по основу накнаде штете, јер у радњама тужене није било противправности приликом одузимања возила. Наиме, Уставни суд подсећа да је основна претпоставка за одговорност државе за накнаду штете, незаконит или неправилан рад њених органа, при чему се под незаконитим радом сматра сваки акт или радња која је противна правним нормама, док се под неправилним радом подразумевају радње које нису у складу са општим нормама у вршењу службе. Уставни суд примећује да из чињеничног стања утврђеног у парничном поступку произлази да је спорно возило одузето подносиоцу уставне жалбе на основу тога што је против њега покренут и вођен прекршајни поступак за прекршај из члана 189. став 1. тачка 1) у вези члана 198. став 1. Царинског закона, па привремено одузимање возила, у смислу члана 201. став 1. и члана 204. став 2. наведеног закона, не значи незаконитост и неправилност рада органа, већ ствара обавезу државе да изврши повраћај одузете ствари или новчане вредности одузетог предмета, што je у конкретном случају и учињено. Дакле, како подносилац уставне жалбе, током парничног поступка, није доказао да је прекршајни поступак против њега вођен из шиканозних разлога, нити се дужина трајања поступка, односно време за које је возило било привремено одузето може квалификовати као неправилан рад органа тужене због кога би тужена била одговорна за накнаду штете, Апелациони суд у Београду је оценио да, у конкретном случају, не постоји одговорност државе у смислу одредбе члана 172. став 1. Закона о облигационим односима, јер штета није настала као последица рада органа тужене државе, који се може сматрати прекорачењем, злоупотребом или погрешном применом датих овлашћења, нити је последица неблаговременог вршења поверених функција или невршења истих. У вези са изложеним, Уставни суд указује на то да и према одредби члана 35. став 2. Устава, свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавних овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Полазећи од утврђених чињеница и околности овог случаја, Уставни суд је оценио да је Апелациони суд у Београду дао јасне, прецизне и логичне закључке за своје ставове који су засновани на уставноправно прихватљивој примени меродавног материјалног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало на то да су материјалноправни прописи произвољно или неправично били примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити да има елемената који указују на процесну неправичност супротно уставним јемствима права на правично суђење.
Стога је Уставни суд утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу у овом делу , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану и одлучио као у другом делу изреке.
7. Како је подносилац повреду права на судску заштиту из члана 22. став 1. Устава, образложио на исти начин на који је то учинио и за повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд није посебно разматрао ове наводе подносиоца.
Испитујући наводе уставне жалбе о повреди начела забране дискриминације из члана 21. Устава на штету подносиоца у предметном парничном поступку, Уставни суд је утврдио да подносилац повреду овог начела образлаже на исти начин као и повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, сходно чему ни ове наводе подносиоца није посебно разматрао.
Уставни суд је имао у виду и наводе подносиоца да је „парнични поступак у тако једноставној ствари трајао пуних десет година, због чега му је повређено и право на суђење у разумном року“. Међутим, како у уставној жалби нису наведени конкретни и чињенично утемељени разлози који се могу довести у везу са пропустима у поступању надлежних судова, сложеношћу предмета спора, понашањем самог подносиоца и противне стране, те значајем који је евентуално кашњење у раду државних органа имало за њега, а што би тек могло представљати релевантне уставноправне разлоге који указују на повреду права на суђење у разумном року, нити је подносилац определио захтев у уставној жалби у том погледу, већ је тражио само да се оспорена другостепена пресуда поништи, то се Суд није посебно бавио овако формално и успутно изреченим наводима подносиоца.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Горан П. Илић