Преглед документа Уж-246/2007

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Ђорђа Војновића из Крњаче, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. јула 2009. године, донео је

1. Ђорђе Војновић из Крњаче је 11. децембра 2007. године изјавио Уставном суду уставну жалбу против решења Врховног суда Србије Сгзз. 331/07 од 18. априла 2007. године, решења Четвртог општинског суда у Београду Дн. I. 693/01 од 8. јуна 2005. године и решења Окружног суда у Београду Гж. 14048/05 од 21. децембра 2005. године, због повреде права на имовину из члана 58. Устава Републике Србије и права на наслеђивање из члана 59. Устава.
У уставној жалби се наводи да је првостепеним решењем Дн. I. 693/01 одбачен предлог подносиоца уставне жалбе за упис хипотеке на одређеној непокретности, да је Окружни суд својим решењем Гж. 14048/05 потврдио првостепено решење, а да је Врховни суд решењем Сгзз. 331/07 одбацио захтев за заштиту законитости, јер није поднет од стране адвоката. Подносилац уставне жалбе сматра да одбијањем његовог захтева да се упише хипотека на непокретности, он нем може да релизује своје право на имовину, односно наслеђено потраживање, те да су му из тих разлога повређена права из чл. 58. и 59. Устава. У погледу оспореног решења Врховног суда, подносилац уставне жалбе посебно наводи и да није био обавештен да треба да има адвоката и да он, као пензионер, нема средства да плати адвоката. Такође, наводи да Врховни суд не само да није прихватио његов захтев за поништај донетих решења, већ му својим решењем "одузима право наследства". Стога подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд укине оспорена решења и донесе решење којим ће се омогућити "наставак континуитета уписане хипотеке по Дн 4125/1933".
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, а на основу увида у оспорена решења и документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће:
Четврти општински суд у Београду донео је 8. јуна 2005. године решење Дн. I 693/01, којим се одбија предлог предлагача Ђорђа Војновића за упис хипотеке, а на основу фотокопије задужбенице оверене код Окружног суда у Сремској Митровици од 16. јуна 1933. године, и то на непокретностима Николе Војновића на непокретностима у КО Батајница.
Против наведеног решења подносилац уставне жалбе изјавио је жалбу, из свих разлога прописаних законом. Решавајући по жалби, Окружни суд у Београду донео је 21. децембра 2005. године решење Гж. 14048/05, којим се одбија жалба предлагача као неоснована и потврђује решење Четвртог општинског суда у Београду Дн. I 693/01 од 8. јуна 2005. године.
Подносилац уставне жалбе изјавио је Врховном суду Србије захтев за заштиту законитости против наведеног решења Окружног суда, због погрешне примене материјалног права. Решавајући о захтеву за заштиту законитости, Врховни суд Србије донео је 18. априла 2007. године решење Сгзз. 331/07, којим је одбацуио као недозвољен захтев за заштиту законитости предлагача Ђорђа Војновића из Београда, на основу члана 421. у вези члана 401. став 2. тачка 2) и члана 404. Закона о парничном поступку, јер је захтев поднет од стране лица које није адвокат.
4. Одредбама члана 58. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.), па се утврђује да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.), да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.), као и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
Одредбама члана 59. Устава јемчи се право наслеђивања, у складу са законом (став 1.) и утврђује се да право наслеђивања не може бити искључено или ограничено због неиспуњавања јавних обавеза (став 2.).
Законом о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) прописано је: да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости (члан 84. став 2.); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију, осим из члана 389. овог закона, одбацити решењем преседник већа првостепеног суда, без одржавања рочишта, а да је ревизија, поред осталог, недозвољена ако је изјави лице које није адвокат (члан 401. став 1. и став 2. тачка 2)); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбацити ревизијски суд решењем, ако то, у границама својих овлашћења (члан 401.), није учинио првостепени суд (члан 404.); да јавни тужилац може подићи захтев за заштиту законитости против правноснажне судске одлуке по службеној дужности или на предлог странке у року од три месеца (члан 413. став 1.); да о захтеву за заштиту законитости одлучује Врховни суд Србије (члан 415.); да уколико јавни тужилац не подигне захтев за заштиту законитости у роковима предвиђеним законом, странка која је поднела предлог, овлашћена је да у року од 30 дана од дана пријема обавештења, да јавни тужилац неће изјавити захтев за заштиту законитости, сама изјави овај правни лек (члан 418.); да ће се у поступку поводом захтева за заштиту законитости, сходно примењивати одредбе члана 397, чл. 400-406, 410. и 411. Закона о парничном поступку (члан 421. став 2.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да је оспорено решење Врховног суда Србије Сгзз. 614/07 од 6. септембра 2007. године донео Уставом и законом установљени суд, који је у складу са својим овлашћењима из Закона о парничном поступку, одбацио захтев за заштиту законитости као недозвољен, јер је изјављен од стране лица које није адвокат.
Закон о парничном поступку је прописивањем разлога због којих се може, односно не може изјавити ревизија и захтев за заштиту законитости, ограничио расправљање по овим ванредним правним лековима само на правна питања, због чега је императивном одредбом члана 84. став 2. Закона о парничном поступку изричито прописано да странку у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости, мора заступати адвокат. Уставни суд је у Одлуци број IУ-193/2004 од 28. септембра 2006. године, оцењујући уставност одредаба члана 84. став 2. и члана 401. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку, стао на становиште да се таквим прописивањем не ограничавају грађани у заштити својих права, већ се захтевом за стручним заступањем, због сложености поступка, важности спора и ефикасности суђења пред највишим судом у Републици, у поступку по ванредним правним лековима штите права странака, за чију је заштиту неопходно стручно правно знање и искуство.
Уставни суд је становишта да се конституисањем законске обавезе ангажовања адвоката за заступање по ванредним правним средствима пред Врховним судом Србије, странци не ускраћује могућност приступа суду. Ово из разлога што је у случају спречености ангажовања адвоката због лошег општег материјалног стања подносилац уставне жалбе могап остварити право на бесплатно стручно заступање од стране адвоката под условима и на начин прописан одредбама члана 166. ст. 1. до 3. Закона о парничном поступку. Подносилац уставне жалбе није указао да му је то право ускраћено.
У конкретној правној ставари захтев за заштиту законитости одбачен је као недозвољен, због непостојања законом прописаних претпоставки за дозвољеност захтева за заштиту законитости, те Врховни суд оспореним решењем није непосредно одлучивао о правима подносиоца уставне жалбе, па ни о његовом праву на имовину и праву на наслеђивање. Стога Уставни суд сматра да не постоје разлози због којих би се могло оцењивати да ли је оспореним решењем повређено уставно право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбама чл. 58. и 59. Устава.
6. Према одредби члана 84. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Одредбом члана 113. став 2. Закона је прописано да се уставна жалба може изјавити и против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којим је повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако је тај акт или радња извршена од дана проглашења Устава до дана ступања на снагу овог закона.
Из одредбе члана 170. Устава и наведених одредаба Закона о Уставном суду произлази да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након проглашења Устава Републике Србије, 8. новембра 2006. године.
Према ставу Уставног суда, уколико је уставна жалба изјављена против решења Врховног суда Србије о одбацивању ревизије или одлуке по захтеву за заштиту законитости, као и против одлука које су претходиле изјављивању ових ванредних правних средстава, Уставни суд може мериторно одлучивати само о одлуци донетој поводом изјављеног ванредног правног средства, док ће уставну жалбу у делу у коме се оспоравају одлуке нижестепених судова одбацити као недопуштену, ако су оспорени акти донети пре Устава.
Полазећи од наведеног, одлучујући о делу уставне жалбе изјављене против решења Четвртог општинског суда у Београду Дн. I 693/01 од 8. јуна 2005. и решење Окружног суда у Београду Гж. 14048/05 од 21. децембра 2005. године, која су донета пре ступања на снагу Устава, Уставни суд је оценио да уставну жалбу у овом делу треба одбацити, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка.
7. На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. у вези члана 45. тачка 9) и одредбе члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, као и одредбе члана 84. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', бр. 24/08 и 27/08), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА

др Боса Ненадић