Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 25. децембра 2008. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се предлог и не прихватају се иницијативе за утврђивање неуставности одредаба члана 13. став 2. и члана 41а Закона о приватизацији (''Службени гласник РС'', бр. 38/01, 18/03, 45/05 и 123/07).
2. Не прихватају се иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 1. став 2, члана 2. тачка 3), чл. 3. и 4, члана 6. став 1, чл. 16, 19, 31. и 34. Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији (''Службени гласник РС'', број 45/05).
3. Обуставља се поступак за оцену сагласности одредбе члана 42. став 2. Закона из тачке 1. са Уставном повељом државне заједнице Србија и Црна Гора.
4. Одбацују се иницијативе за оцену уставности одредаба члана 3. став 5, члана 52. став 3. и члана 54. Закона из тачке 1.
5. Одбацују се захтеви за обуставу извршења појединачних аката, односно радњи предузетих на основу оспорених одредаба Закона из тачке 1.
6. Одбацују се захтеви за оцену сагласности одредаба Закона из тачке 1. са одредбама Закона о облигационим односима (''Службени лист СФРЈ'', бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, ''Службени лист СРЈ'', бр. 31/93, 22/99 и 44/99) и Закона о страним улагањима (''Службени лист СРЈ'', бр. 3/02 и 5/03).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднети су предлог и иницијативе за оцену уставности одредаба Закона о приватизацији (''Службени гласник РС'', бр. 38/01, 18/03, 45/05 и 123/07) и Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији (''Службени гласник РС'', број 45/05), наведених у изреци. Затражена је и оцена сагласности оспорених одредаба Закона са Протоколом 1. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, Законом о облигационим односима и Законом о страним улагањима. Предложено је да Уставни суд, до доношења коначне одлуке, обустави извршење појединачних аката или радњи донетих, односно предузетих на основу оспорених одредаба Закона.
Према члану 112. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), поступци пред Уставним судом започети пре ступања снагу овог закона, окончање се по одредбама овог закона.
Предлогом и иницијативама тражена је оцена уставности оспорених одредаба Закона у односу на Устав Републике Србије од 1990. године, који је престао да важи ступањем на снагу Устава од 2006. године, па је оцена уставности оспорених одредаба Закона вршена у односу на Устав Републике Србије од 2006. године, сагласно одредбама члана 167. овог Устава.
Уставом Републике Србије од 2006. године утврђено је: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (члан 18. ст. 1.); да су пред Уставом и законом сви једнаки и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу (члан 21. ст. 1 и 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима и имаоцима јавних овлашћења, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине, као и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58. ст. 1. до 3.); да се јемче приватна, задружна и јавна својина, с тим да се постојећа друштвена својина претвара у приватну својину под условима, на начин и у роковима предвиђеним законом, а да се средства из јавне својине отуђују на начин и под условима утврђеним законом (члан 86.); да Република Србија, поред осталог, уређује и обезбеђује јединствено тржиште, правни положај привредних субјеката, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине (члан 97. тач. 6. и 7.).
Протоколом 1. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода предвиђено је да свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине, да нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права, као и да претходне одредбе ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни (члан 1.).
Оспореном одредбом члана 3. став 5. Закона о приватизацији (''Службени гласник РС'', бр. 38/01, 18/03, 45/05 и 123/07) прописано је да се у складу са одредбама овог закона приватизује капитал и имовина у друштвеним предузећима основаним од делова предузећа у Републици Србији чије је седиште на територији република бивше СФРЈ.
По мишљењу предузећа ''Фруктал'' из Словеније, наведена одредба Закона у супротности је са одредбама Устава Србије (члан 58.), Протокола 1. уз Европску конвенцију о људским правима (члан 1.), Закона о потврђивању Споразума о питањима сукцесије (чл. 1. и 2а Прилога Г) и Закона о основама својинско-правних односа (члан 20.).
Приликом разматрања ове представке, Уставном суду се, као претходно, поставило питање постојања овлашћења страног лица за иницирање поступка пред Уставним судом. Уставом је утврђено: да странци, у складу са међународним уговорима, имају у Републици Србији сва права зајемчена Уставом и законом, изузев права која по Уставу и закону имају само држављани Републике Србије (члан 17.); да поступак за оцену уставности и законитости могу да покрену државни органи, органи територијалне аутономије или локалне самоуправе, као и најмање 25 народних посланика, као и да поступак може покренути и сам Уставни суд, те да свако правно или физичко лице има право на иницијативу за покретање поступка за оцену уставности и законитости (члан 168. ст. 1. и 2.); да се против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом може изјавити уставна жалба (члан 170.). Сагласно наведеним уставним одредбама, Суд је оценио да је право правних и физичких лица да на темељу одредбе члана 168. став 2. Устава иницирају покретање поступка за оцену уставности и законитости прописа Републике Србије резервисано искључиво за правна лица уписана у регистар привредних субјеката у Републици Србији, односно за физичка лица која су држављани Србије. Стога страна правна и физичка лица, по оцени Суда, немају уставну легитимацију за покретање поступка нормативне контроле прописа Републике Србије по било ком основу. Заштита права и интереса страних лица остварује се у поступку по уставној жалби, у оквиру кога могу истаћи да су им Уставом зајемчена права повређена применом неуставних одредаба закона Републике Србије. У том случају ће питање оцене уставности закона на основу кога су донети појединачни акти, који су предмет оспоравања уставне жалбе, представљати претходно питање од чијег решења ће зависити основаност уставне жалбе.
Иницијативом су оспорене одредбе члана 13. став 2. Закона о приватизацији и члана 4. Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији (''Службени гласник РС'', број 45/05). Иницијатор наводи да су оспореном одредбом члана 13. став 2. Закона дискриминисана сва правна лица, као и физичка лица која нису држављани Србије и да је ''прекршена'' слобода предузетништва, чиме су повређене уставне одредбе о равноправности и једнакости грађана у правима и дужностима. Оспорени члан 4. Закона, по мишљењу иницијатора, је неуставан, јер је могућност плаћања обвезницама дозвољена само уколико су обвезнице доспеле на дан продаје капитала, али не и обвезницама које доспевају кад и рате за отплату.
Оспореном одредбом члана 13. став 2. Закона о приватизацији предвиђено је да средства плаћања могу бити и у обвезницама по основу неисплаћене девизне штедње грађана које доспевају закључно са даном продаје капитала или имовине, издатим физичким лицима која су држављани Републике Србије. Оспореним чланом 4. Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији (''Службени гласник РС'', број 45/05) предвиђено је да се у члану 13. после става 3. додаје став 4, према коме средства плаћања не могу бити у обвезницама по основу неисплаћене девизне штедње грађана издатим физичким лицима која су држављани Републике Србије и које нису доспеле на дан продаје капитала, односно имовине, ако се уговорена цена плаћа у највише шест годишњих рата.
Одредбама члана 13. Закона законодавац је на основу овлашћења из члана 86. став 2. Устава да уреди услове и начин претварања друштвене својине у приватну, уредио и питање начина и средстава плаћања у поступку приватизације. Као основни начин плаћања, Законом је предвиђена могућност плаћања домаћом и страном конвертибилном валутом (члан 13. став 1.), која је доступна сваком потенцијалном учеснику поступка приватизације, а потом и могућност плаћања обвезницама по основу неисплаћене девизне штедње грађана издатим држављанима Србије (члан 13. став 2.). Таквим решењем се, по оцени Уставног суда, не доводи у питање равноправност учесника у поступку приватизације у погледу начина плаћања. Суд је при том имао у виду да је позитивним законским решењима дата могућност свим заинтересованим правним и физичким лицима да на тржишту хартија од вредности купе обвезнице издате по основу старе девизне штедње грађана и њима врше плаћања у поступку приватизације. У вези са оспореном одредбом члана 4. Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији од 2005. године, којом је прописано да средства плаћања не могу бити у обвезницама које нису доспеле на дан продаје капитала, Уставни суд сматра да се законодавац, приликом уређивања наведеног питања, кретао у границама својих уставних овлашћења да уреди услове и начин претварања друштвене својине у приватну својину и у оквиру тога и начин плаћања, а не о целисходности таквог законског решења Суд, сагласно одредбама члана 167. Устава, није надлежан да одлучује.
Предлогом и иницијативама оспорене су одредбе члана 41а Закона о приватизацији (''Службени гласник РС'', бр. 38/01, 18/03 и 45/05), односно члана 19. Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији (''Службени гласник РС'', број 45/05). Наводи се да су оспорене законске одредбе несагласне са уставним одредбама којима се јемчи мирно уживање својине и равноправност својинских облика (чл. 58. и 86.). Оспоравајући уставност одредаба члана 41а став 1. тач. 4), 6) и 7) Закона, иницијатор истиче да се континуитет делатности може врло различито тумачити, а када би, у крајњој линији купац поштовао континуитет делатности фирма би отишла у ''сигурну пропаст'' (тачка 4)), да је решавање питања запослених ''и сувише широк појам да би се могао остварити минимум правне сигурности у материји раскида овако значајних уговора'' (тачка 6)), док је одредбом тачке 7) предвиђена могућност утврђивања других разлога за раскид уговора у самом уговору, уз напомену да одредбе уговора нису предмет преговора међу странкама, већ да његов садржај одређује Агенција за приватизацију. По мишљењу иницијатора, оспореним одредбама члана 41а ст. 2. и 3. Закона, којима је уређено питање раскида уговора о продаји субјекта приватизације, ''приватна својина је потупуно лишена правне заштите'' и злоупотребљен је институт ''општег интереса''. Наводи се да Агенција за приватизацију, као учесник у послу, није квалификована да оцењује савесност купца и да ''један субјект приватизације може бити продат безброј пута и увек ће Агенција задржати купопродајну цену'', што, у крајњој линији, представља облик одузимања (конфискације) имовине. У предлогу се наводи да се оспореном одредбом члана 41а став 3. Закона нарушава принцип равноправности грађана, суспендује право грађана да спорни однос реше пред судом и омогућава једној страни да задржи износ примљен по основу уговора који се раскида. Предлагач наводи да одредба члана 41. став 3. Закона има ретроактивно дејство, јер је Агенција за приватизацију примењује и у случају раскида уговора о приватизацији друштвеног капитала закљученог пре ступања на снагу те законске одредбе, с тим што о раскиду одлучује једнострано и у случајевима кад су странке уговориле надлежност суда за решавање спорног односа.
Оспореним одредбама члана 41a Закона о приватизацији (''Службени гласник РС'', бр. 38/01, 18/03 и 45/05), односно члана 19. Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији (''Службени гласник РС'', број 45/05) прописано је: да се уговор о продаји капитала, односно имовине сматра раскинутим због неиспуњења ако, ни у накнадно остављеном року за испуњење, купац: 1) не плати уговорену цену, односно било коју од доспелих рата; 2) не инвестира у субјект приватизације на начин, у облику и року утврђен уговором; 3) располаже имовином субјекта приватизације супротно одредбама уговора; 4) не обезбеди континуитет у обављању регистроване делатности ради чијег је обављања субјект приватизације основан; 5) не достави гаранцију за инвестиционо улагање на начин утврђен уговором; 6) не извршава одредбе о начину решавања питања запослених; 7) у другим случајевима предвиђеним уговором (став 1. тач. 1) до 7)); да раскидом уговора из става 1. овог члана запослени у субјекту приватизације задржавају власничка права на капиталу стечена у складу са одредбама чл. 42. до 44. Закона, а капитал који је био предмет продаје преноси се Акцијском фонду (став 2.); да у случају раскида уговора о продаји капитала, односно имовине због неиспуњења уговорених обавеза од стране купца капитала, купац капитала као несавесна страна, нема право на повраћај плаћеног износа на име уговорене цене, ради заштите општег интереса (став 3.).
Уставни суд је становишта да наводи предлагача и иницијатора нису основани. Уставним одређењем по коме се услови, начин и рок претварања друштвене у приватну својину уређује законом, законодавац је, поред осталог, овлашћен да уреди не само питање садржине уговора, већ и разлоге за раскид уговора о приватизацији, на начин којим се обезбеђује заштита општег интереса у процесу претварања друштвеног и државног капитала у приватни. Полазећи од уставних одредби којима је утврђено да економско уређење у Републици Србији, између осталог, почива на тржишној привреди и равноправности приватне и других облика својине (члан 82. став 1.), као и да се јемче приватна, задружна и јавна својина, а да се постојећа друштвена својина претвара у приватну (члан 86. ст. 1. и 2.), Суд оцењује да се процес приватизације заснива на опредељењу уставотворца за успостављање тржишног система привређивања заснованог на приватној својини, као основној претпоставци економског развоја и социјалне стабилности. Такође, Уставни суд је констатовао да се наводима иницијатора којима су оспорене одредбе члана 41а став 1. Закона не доводи у питање само овлашћење законодавца да пропише разлоге за раскид уговора, нити уставна заснованост прописаних разлога, већ и њихова целисходност коју Уставни суд, сагласно члану 167. Устава, није овлашћен да цени.
У вези са наводима предлагача да се оспореним одредбама члана 41а Закона нарушава принцип равноправности грађана, Уставни суд је имао у виду да је, за разлику од принципа консесуализма и аутономије воља уговорних страна на коме се заснива општи уговорни однос облигационог права, законско уређивање уговорног односа у поступку приватизације израз уставног овлашћења законодавца да та питања уреди. Из императивног карактера законских одредаба којима је процес приватизације уређен следи да се односи који се у оквиру тог процеса заснивају не могу мењати вољом ниједне од уговорних страна у поступку приватизације, нити се једној од страна дају већа права у уговорном односу, већ се читав однос уређује законом. Стога се оспореним одредбама члана 41а Закона не доводи у питање равноправност учесника уговорног односа. Наводи предлагача према којима се оспореним одредбама члана 41а Закона не обезбеђује једнак положај уговорних страна и ускраћује право да спорни однос реше пред судом, по оцени Уставног суда, нису основани, јер коначну оцену о испуњености законом прописаних услова за раскид уговора даје суд, а не Агенција за приватизацију. У поступку судске контроле, која се на захтев уговорне стране покреће, утврђује се постојање законом предвиђених услова за раскид уговора. Стога нису основани ни наводи иницијатора према којима се оспореним одредбама члана 41а Закона ствара могућност да Агенција за приватизацију неосновано задржи износ примљен по основу уговора који се раскида, односно да не изврши повраћај примљеног другој страни. Задржавање датог у поступку извршења уговора о приватизацији представља законом утврђену последицу раскида уговора о приватизацији због неизвршења, која се заснива на уставном овлашћењу законодавца да, за случај раскида уговора, пропише имовинске санкције у виду претпостављене штете за његово неизвршење од стране несавесне уговорне стране. Уставно опредељење по коме се на законом утврђен начин друштвена својина као својински облик, претвара у приватну својину, основ је и за законско прописивање посебног правног режима којим се уређују обавезе учесника у поступку приватизације друштвеног капитала и санкције за неизвршење тих обавеза. Уставни суд је становишта да се оспореном одредбом члана 41а став 3. Закона о приватизацији, према којој несавесна страна из уговора о продаји друштвеног капитала, односно имовине, нема право на повраћај датог по основу уговора који је под законом прописаним условима раскинут, не уређују питања одузимања (лишавања), односно ограничавања имовинских права учесника приватизације, на начин несагласан одредбама члана 58. Устава и члана 1. Протокола 1. уз Европску конвенцију. С тим у вези, Суд указује да оспореном одредбом Закона није уређен однос државе и титулара права својине које као апсолутно право делује erga omnes, већ уговорни однос у који су лица својевољно ушла и располагала властитим имовинским правима, пристајући на све законом прописане услове, не само за закључење, већ и за извршење и раскид уговора о продаји друштвеног капитала. Стога се оспореним одредбама члана 41а Закона не доводе у питање наведене одредбе Устава и Конвенције, које се односе на заштиту права својине у случају недозвољеног задирања од стране државе у имовину појединца.
Неоснована је и тврдња предлагача да је оспорена одредба члана 41а став 3. Закона несагласна са уставним одредбама о забрани повратног дејства закона и других општих аката, којима је утврђено да закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство, те да изузетно, само поједине одредбе закона могу имати повратно дејство, ако то налаже општи интерес утврђен при доношењу закона (члан 197. ст. 1. и 2.). Тумачећи садржину оспорене одредбе члана 41а став 3. Закона, којом је прописано да у случају раскида уговора о продаји капитала, односно имовине због неиспуњења уговорених обавеза од стране купца капитала, купац капитала као несавесна страна, нема право на повраћај плаћеног износа на име уговорене цене, ради заштите општег интереса, Уставни суд је оценио да се том одредбом не уређују односи у прошлости и да стога нема повратно дејство. ''Општи интерес'', који се у оспореној одредби Закона помиње, не представља ''општи интерес'' у смислу одредбе члана 197. став 2. Устава, који се утврђује у поступку доношења закона чијој се одредби даје повратно дејство, већ разлог на коме се темељи оправданост прописивања имовинске санкције губитка датог због неизвршења уговора о приватизацији. Из тих разлога, Суд налази да је оспорена одредба члана 41а став 3. Закона на Уставу заснована, како са аспекта уставног овлашћења законодавца да уреди питање на које се оспорена одредба односи, тако и са аспекта уставне забране повратног дејства прописа. Указивање иницијатора да се оспорена одредба Закона ретроактивно примењује од стране Агенције за приватизацију није питање оцене уставности, јер Уставни суд, сагласно одредбама члана 167. Устава, није овлашћен да цени правилну примену прописа, већ спорове који настају у вези са применом прописа, сагласно Уставу, решавају судови, односно други државни органи.
Иницијативама је оспорена одредба члана 42. став 2. Закона о приватизацији, којом је прописано држављанство Републике Србије као услов за стицање акција без накнаде. Иницијатори сматрају да је оспорена одредба Закона несагласна са чланом 7. Уставне повеље Државне заједнице Србија и Црна Гора, јер ускраћује исто право великом броју грађана Републике Србије који су уписани у књигу држављана Републике Црне Горе, а који су радећи на територији Републике Србије остварили одређена права по основу минулог рада и значајно допринели формирању друштвене својине.
Оспореном одредбом члана 42. став 2. Закона о приватизацији прописано је да се запосленима у смислу става 1. овог члана сматрају држављани Републике Србије који су: 1) запослени или су раније били запослени у субјекту приватизације и 2) запослени у матичном, односно зависном предузећу ако је субјект приватизације зависно, односно матично предузеће.
Како је са престанком државне заједнице Србија и Црна Гора престала да важи и Уставна повеља, у односу на коју је тражена оцена сагласности оспорене одредбе члана 42. став 2. Закона о приватизацији, Уставни суд је оценио да су престале процесне претпоставке за оцену сагласности оспорене одредбе Закона са Уставном повељом, па је, сагласно одредби члана 57. тачка 2) Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 3. изреке.
Нема процесних претпоставки ни за оцену уставности оспорених одредаба члана 52. став 3. и члана 54. Закона о приватизацији. Ово из разлога што је одредбом члана 35. став 1. Закона о праву на бесплатне акције и новчану накнаду коју грађани остварују у поступку приватизације (''Службени гласник РС'', број 123/07) прописано да даном његовог ступања на снагу престају да важе одредбе члана 52. став 3 и чл. 53. и 54. Закона о приватизацији, а такође је престао да важи и Устав од 1990. године у односу на који је тражена оцена уставности. С обзиром да су престале процесне претпоставке за оцену уставности оспорених одредаба члана 52. став 3. и члана 54. Закона, Суд је, на основу одредбе члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду, одбацио иницијативе за оцену уставности истих, као у тачки 4. изреке.
Иницијативама су оспорене одредбе члана 1. став 2. и члана 6. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији (''Службени гласник РС'', број 45/05), којима је прописано да Агенција за приватизацију обавља и послове стечајног управника, ако је стечајно веће именује да обавља те послове у складу са законом којим се уређује стечајни поступак (члан 1. став 2.), односно да Агенција доноси одлуку о реструктурирању субјекта приватизације (члан 6. став 1.). По мишљењу иницијатора, оспореним законским одредбама негирају се уставна права субјекта приватизације, односно могућност да скупштина акционара донесе одлуку о реструктурисању.
Суд налази да изнети наводи нису основани. Из уставних одредаба којима је утврђено да друштвена својина не представља зајемчени, већ прелазни својински облик који се на начин предвиђен законом претвара у приватну својину, произлази овлашћење законодавца да уређујући процес претварања друштвене својине у приватну својину уреди и случајеве када је над субјектом приватизације покренут поступак стечаја, односно када субјект приватизације сâм не донесе одлуку о реструктурирању. Стога се, по оцени Суда, наведеним овлашћењима Агенције обезбеђује спровођење процеса приватизације засноване на општем интересу који је изнад интереса појединачног субјекта приватизације.
Иницијатори сматрају да су неуставне одредбе члана 2. тачка 3) и члана 3. Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији (''Службени гласник РС'', број 45/05), јер се њима ''изазива дискриминација, губитак својине, односно имовинских права без одговарајућег правног основа, што све непосредно угрожава Уставом гарантована права на приватну својину, слободу предузетништва, једнакост грађана и правну сигурност уопште''. Оспореним одредбама члана 3. Закона се, по мишљењу иницијатора, уводи нови појам штете који је супротан основним начелима о појму штете, јер се у конкретном случају и не ради о штети, већ о казни, што оспорене одредбе члана 3. Закона чини насагласним одредбама чл. 58. и 86. Устава од 2006. године.
Оспорена одредба члана 2. тачка 3) Закона гласи: ''Купац капитала или имовине не може бити лице са којим је раскинут уговор о продаји капитала односно имовине због неизвршења уговорених обавеза''.
Оспореним чланом 3. Закона предвиђено је да се после члана 12. додају два нова члана 12а и 12б. Чланом 12а прописано је: да ако учесник на јавној аукцији који је проглашен купцем или који истакне другу највишу понуду не потпише записник или не изврши плаћање у предвиђеном року, губи својство купца и право да учествује на будућим аукцијама које се организују за тај субјект приватизације, као и право на враћање депозита (став 1.); да лице из става 1. овог члана уплаћује на име штете која је настала за субјект приватизације и за Агенцију новчани износ у висини од 30% продајне цене на рачун Агенције, од чега 15% припада субјекту приватизације (став 2.); да право да учествује на будућим аукцијама које се организују за субјект приватизације из става 1. овог члана нема ни члан породице лица које је изгубило својство купца, као ни правно лице чији је он оснивач (став 3.); да се члановима породице у смислу става 3. овог члана сматрају потомци, брачни или ванбрачни друг и родитељи купца (став 4.). Према члану 12б Закона, лице које је изгубило својство купца и чланови његове породице, у складу са чланом 12а Закона, немају право да учествују у будућим аукцијама које се организују за било који субјект приватизације и то у периоду од шест месеци од дана одржавања аукције на којој је изгубило својство купца (став 1.); да ако по истеку рока из става 1. овог члана лице поново изгуби својство купца, губи право да учествује у будућим аукцијама које се организују за било који субјект приватизације (став 2.).
Оспореним одредбама члана 2. тачка 3) и члана 3. Закона законодавац је, у оквиру уставног овлашћења да уреди услове, начин и рокове за претварање постојеће друштвене својине у приватну, одредио и круг лица са статусом купца капитала или имовине у поступку приватизације која то својство могу изгубити под законом прописаним условима. Тиме је исказана воља законодавца да спречи злоупотребу од стране несавесних лица која би неизвршавањем својих уговорних обавеза осујетила спровођење процеса приватизације. Законом прописана санкција губитка својства купца у поступку приватизације погађа само лице које крши законом утврђене и уговором преузете обавезе у поступку приватизације, као и лице које је са њим повезано брачним, ванбрачним и сродничким односом. По оцени Суда, оспореним одредбама Закона се не врши дискриминација грађана, нити угрожава њихова једнакост и слобода предузетништва, односно правна сигурност уопште, на шта се иницијативом указује, већ се из приватизације изузима онај круг лица који би својим учешћем угрозио остваривање законског циља да се приватизацијом обезбеди стварање услова за развој привреде и социјалну стабилност (члан 2.).
Оспоравајући уставну заснованост члана 16. Закона, иницијатор наводи да се тим чланом не одређује рок у коме се први следећи учесник на јавном тендеру може позвати на закључење уговора, чиме губи право на враћање положеног депозита, а без своје кривице. Тиме се, по мишљењу иницијатора, угрожавају право својине и имовинска сигурност грађана.
Иницијативом оспорени члан 16. Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији из 2005. године прописивао је да се у члану 30. после става 1. додаје нови став 2. који гласи: ''Учесник на тендеру чија је понуда проглашена најповољнијом, односно први следећи учесник чија је понуда највише рангирана, који не закључи уговор или не плати уговорену цену у предвиђеном року, губи право на враћање депозита''. Законом о изменама и допунама Закона о приватизацији ("Службени гласник РС", број 123/2007) одредба става 2. члана 30. Закона о приватизацији је текстуално измењена, али без суштинских промена.
Депозит, по својој функцији, представља гаранцију озбиљности понуде учесника у поступку приватизације. Прописивањем такве мере обезбеђује се заштита општег интереса и остваривање начела правне сигурности у поступку приватизације. Стога је Уставни суд оценио да је оспорена одредба члана 16. Закона сагласна Уставу. Неосновани су наводи иницијатора о угрожавању права својине грађана, учесника поступка приватизације, за случај губитка депозита. Суд је оценио да се оспореном одредбом Закона не дира у имовинска права учесника приватизације, већ се прописује посебно правно средство за обезбеђивање извршења обавеза преузетих у поступку приватизације. То је учињено прописивањем мере за појачање уговора која се реализује губитком права на повраћај депозита због незакључења уговора, односно његовог неизвршења.
У иницијативама се наводи да су и оспорене одредбе чл. 31. и 34. Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији из 2005. године несагласне са уставним одредбама којима је утврђена равноправност свих облика својине, као и да се оспореним одредбама Закона ''фаворизује државни монопол''. Иницијатор сматра да су наведене одредбе у супротности и са одредбама Устава на којима се заснива принцип поделе власти, с обзиром на то да се ''законодавна власт, на предлог извршне власти, издиже изнад судске одлуке, не поштује их, прекида поступак принудне наплате''.
Оспореним чланом 31. Закона из 2005. године предвиђено је: да се против субјекта приватизације, односно над његовом имовином, за који је до дана ступања на снагу овог закона донета одлука о реструктурирању, не може одредити или спровести принудно извршење нити било која мера поступка извршења, ради намирења потраживања у року од годину дана од дана његовог ступања на снагу (став 1.); да ако одлука о реструктурирању субјекта приватизације није донета до дана ступања на снагу овог закона, против субјекта приватизације, односно над његовом имовином, принудно извршење не може се одредити или спровести у року од две године од дана доношења одлуке о реструктурирању (став 2.); да се поступак принудног извршења који је у току прекида.
Према оспореном члану 34. наведеног закона, продаја капитала, односно имовине, субјекта приватизације који се приватизује методом јавне аукције и који има обавезе према државном повериоцу за који до дана ступања на снагу овог закона Агенција није донела одлуку о прихватању програма приватизације, спроводи се по одредбама овог закона.
Одлучујући о уставности оспорених одредаба члана 31. Закона из 2005. године, Уставни суд је имао у виду да реструктурирање у поступку приватизације, у смислу овог закона представља поступак промена које се односе на субјект приватизације и његова зависна предузећа, које омогућавају продају његовог капитала или имовине, а нарочито: статусне промене, отпис главнице дуга, припадајуће камате или других потраживања, у целини или делимично, као и отпуштање дуга у целини или делимично ради намиривања поверилаца из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације (члан 19. став 2.). Из наведених одредаба Закона, по оцени Суда, следи да је реструктурирање једна од законом предвиђених мера у циљу стварања претпоставки за претварање друштвеног и државног капитала у приватни, те да стога нису основани наводи да се ''фаворизује државни монопол'' и крши Уставом утврђена равноправност свих облика својине. Прописивањем немогућности одређивања или спровођења принудног извршења над имовином субјекта приватизације за који је донета (или ће бити донета) одлука о реструктурирању, не доводе се у питање права ималаца извршних исправа на потраживање према субјекту приватизације, већ се постојање и остваривање ових права везује за остваривање општег интереса израженог кроз приватизацију тих субјеката. Тиме се само привремено суспендује могућност принудног извршења, али се не задире у имовинска права појединца утврђена правоснажном судском одлуком. Овакво ограничење имовинских права је опредељено Законом утврђеним општим интересом претварања друштвене својине у приватну, што оспорену одредбу не чини несагласном Уставу (члан 58. став 2.) и одредбама члана 1. Протокола 1. уз Европску конвенцију. Суд је при том имао у виду да је Законом о приватизацији прописано да, по окончању реструктурирања, односно после продаје јавним тендером или јавном аукцијом, Агенција обавештава судове и органе из става 4. овог члана о уплати продајне цене и о повериоцима који своје потраживање намирују из те цене (члан 20ж став 8.).
У вези са оспореном одредбом члана 34. Закона, којом је прописано да ће се продаја капитала, односно имовине субјекта приватизације који се приватизује методом јавне аукције и који има обавезе према државном повериоцу за који до дана ступања на снагу овог закона Агенција није донела одлуку о прихватању програма приватизације, спроводити по одредбама овог закона, Уставни суд сматра да је законодавац, сагласно уставном налогу да уреди процес приватизације, овлашћен и да одреди начин окончања поступака приватизације методом јавне аукције који су започети, а нису окончани до ступања на снагу Закона. О целисходности таквог решења, Уставни суд, сагласно одредбама члана 167. Устава, није надлежан да одлучује.
Како је донео коначну одлуку, Суд је, сагласно одредби члана 56. став 3. Закона о Уставном суду, одбацио захтев за обуставу извршења појединачних аката, односно радњи предузетих на основу оспорених одредаба Закона, као у тачки 5. изреке.
Предлог и иницијативе за оцену сагласности оспорене одредбе члана 41а Закона о приватизацији са одредбама Закона о облигационим односима и Закона о страним улагањима, Уставни суд је одбацио на основу одредбе члана 36. став 1. тачка 1), јер, сагласно одредбама члана 167. Устава, није надлежан да оцењује међусобну сагласност закона.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 14) и члана 46. тач. 3), 5) и 7) Закона о Уставном суду, као и одредаба члана 82. став 1. тачка 1, члана 82. став 2. и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић, с.р.