Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Софије Тешић из Лединаца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. априла 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Софије Тешић и утврђује да je пресудом Основног суда у Новом Саду К. 2201/10 од 25. марта 2011. године и пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 2269/11 од 29. новембра 2011. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 2269/11 од 29. новембра 2011. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби коју је окривљена изјавила против пресуде Основног суда у Новом Саду К. 2201/10 од 25. марта 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Софија Тешић из Лединаца је, 19. јануара 2012. године, поднела Уставном суду уставну жалбу, допуњену 1. марта 2012. године, против пресуде Општинског суда у Новом Саду К. 644/03 од 8. априла 2005. године и пресуде Окружног суда у Новом Саду Кж1. 749/05 од 11. јануара 2006. године, као и против пресуде Основног суда у Новом Саду К. 2201/10 од 25. марта 2011. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 2269/11 од 29. новембра 2011. године, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року, посебних права окривљеног, права на правну сигурност у казненом праву, права на једнаку заштиту права и на правно средство и на слободу изражавања, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 33. став 5, члана 34. ст. 2. и 3, члана 36. ст. 1. и 2. и члана 46. став 1. Устава Републике Србије.
Подноситељка у уставној жалби детаљно износи ток кривичног поступка који је против ње вођен пред Општинским судом у Новом Саду у предмету К. 644/03, а који је потом, по захтеву за понављање поступка окривљене, овде подноситељке, поновљен пред Основним судом у Новом Саду у предмету К. 2201/10, по приватној кривичној тужби због кривичног дела клевете из члана 92. став 3. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног закона Републике Србије. Такође, подноситељка детаљно образлаже разлоге због којих сматра да су јој повређена означена Уставом зајмечена права, те поред осталог, наводи да јој је повређено и право на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 2. Устава истичући да је надлежни суд по службеној дужности „морао пазити“ на примену блажег закона. Наиме, подноситељка сматра да је у конкретном случају суд морао применити Кривични законик који је ступио на снагу након извршења кривичног дела за које је осуђена (а не Кривични закон Републике Србије), као блажи закон, јер „није предвиђена затворска казна за исто кривично дело“.
Предложила је, поред осталог, да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и права на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Против подноситељке уставне жалбе (и још једног лица) вођен је кривични поступак пред Општинским судом у Новом Саду у предмету К. 644/03, по приватној кривичној тужби.
Уставном жалбом оспореном пресудом Општинског суда у Новом Саду К. 644/03 од 8. априла 2005. године (која је постала правноснажна 11. јануара 2006. године, доношењем такође оспорене пресуде Окружног суда у Новом Саду Кж. 749/05) подноситељка уставне жалбе је оглашена кривом за кривично дело клевета из члана 92. став 3. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног закона Републике Србије и изречена јој је условна осуда тако што јој је утврђена казна затвора у трајању од шест месеци и истовремено одређено да се иста неће извршити уколико у року од две године не изврши ново кривично дело. Кривично дело за које је подноситељка уставне жалбе осуђена извршено је 12. децембра 2002. године.
Подноситељка уставне жалбе је 16. августа 2006. године поднела Општинском суду у Новом Саду захтев за понављање кривичног поступка, који је правноснажно окончан доношењем пресуде Окружног суда у Новом Саду Кж. 749/05 од 11. јануара 2006. године.
Општински суд у Новом Саду је 20. фебруара 2007. године донео решење Кв. 26/07 којим је захтев за понављање кривичног поступка поднеситељке одбио. Наведено решење је по жалби укинуто решењем Окружног суда у Новом Саду Кж. 191/09 од 7. маја 2009. године. Општински суд у Новом Саду је 29. јула 2009. године донео решење Кв. 789/09 којим је понављање поступка дозвољено.
У поновљеном поступку, Основни суд у Новом Саду је 25. марта 2011. године донео оспорену пресуду К. 2201/10 којом је у целости оставио на снази пресуду Општинског суда у Новом Саду К. 644/03 од 8. априла 2005. године, потврђене пресудом Окружног суда у Новом Саду Кж. 749/05 од 11. јануара 2006. године, којом је подноситељка оглашена кривом због кривичног дела клевета из члана 92. став 3. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног закона Републике Србије и за које дело јој је изречена условна осуда, утврђена казна затвора у трајању од шест месеци,а истовремено одређено да се ова казна неће извршити уколико у року од две године не изврши ново кривично дело.
Апелациони суд у Новом Саду је 29. новембра 2011. године донео оспорену пресуду Кж1. 2269/11 којом је одбио као неосновану жалбу окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, па је потврдио пресуду Основног суда у Новом Саду К. 2201/10 од 25. марта 2011. године, чиме је кривични поступак правноснажно окончан.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подноситељка у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (члан 33. став 5.); да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца и да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом, као и да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. ст. 2. и 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. ст. 1. и 2.); да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештењa и идеје (члан 46. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10), који је важио у време доношења оспорених пресуда, било је прописано: да другостепени суд испитује пресуду у оном делу у којем се побија жалбом, али мора увек по службеној дужности испитати да ли је на штету оптуженог повређен кривични закон - члан 369 (члан 380. став 1. тачка 2)); да повреда кривичног закона постоји, поред осталог, ако је кривични закон повређен у питању да ли је у погледу кривичног дела које је предмет оптужбе примењен закон који се не може применити и да ли је одлуком о казни, условној осуди или судској опомени, односно одлуком о мери безбедности или о одузимању имовинске користи или о опозивању условног отпуста, прекорачено овлашћење које суд има по закону (члан 369. ст. 3. и 4.).
Одредбама члана 92. Кривичног закона Републике Србије ("Службени гласник СРС", бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90 и "Службени гласник РС", бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95 и 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03), који је важио у време извршења кривичног дела за које је подноситељка уставне жалбе осуђена, било је прописано кривично дело клевета и то: да ће се, ко за другог износи или проноси штогод неистинито што може шкодити његовој части и угледу, казнити новчаном казном или затвором до шест месеци (став 1.); да ако је дело из става 1. овог члана учињено путем штампе, радија, телевизије, других средстава јавног информисања и комуницирања или сличних средстава или на јавном скупу, учинилац ће се казнити затвором до једне године (став 2.); да ако је оно што се неистинито износи или проноси таквог значаја да је довело или могло довести до тешких последица за оштећеног, учинилац ће се казнити затвором од три месеца до три године (став 3.).
1. јануара 2006. године ступио је на снагу нови Кривични законик („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05 и 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14). Кривично дело клевета је, до измена овог закона објављених у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 121/12, од 24. децембра 2012. године, било прописано одредбама члана 171 , у основном тексту (до измене објављене у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 72/09) , и то: да ће се, ко за другог износи или проноси штогод неистинито што може шкодити његовој части или угледу, казнити новчаном казном од педесет до двеста дневних износа или новчаном казном од сто хиљада до четристо хиљада динара(став 1.); да ако је дело из става 1. овог члана учињено путем штампе, радија, телевизије или сличних средстава или на јавном скупу, учинилац ће се казнити новчаном казном (став 2.); да ако је оно што се неистинито износи или проноси довело до тешких последица за оштећеног, учинилац ће се казнити новчаном казном од стодвадесет до тристашездесет дневних износа или новчаном казном од петсто хиљада до милион динара (став 3.). У „Службеном гласнику Републике Србије“, број 72/09, од 3. септембра 2009. године, објављена је измена (са ступањем на снагу осмог дана од дана објављивања), а до измене из истог службеног гласила, број 121/12, члан 171. Кривичног законика је прописивао: да ће се, ко за другог износи или проноси штогод неистинито што може шкодити његовој части или угледу, казнити новчаном казном од тридесет до стодвадесет дневних износа или новчаном казном од двадесет хиљада до двеста хиљада динара (став 1.); да ако је дело из става 1. овог члана учињено путем штампе, радија, телевизије или сличних средстава или на јавном скупу, учинилац ће се казнити новчаном казном од шездесет до стоосамдесет дневних износа или новчаном казном од тридесет до триста хиљада динара (став 2.); да ако је оно што се неистинито износи или проноси довело до тешких последица за оштећеног, учинилац ће се казнити новчаном казном од шездесет до стоосамдесет дневних износа или новчаном казном од тридесет до триста хиљада динара (став 3.).
5. Уставни суд, пре свега, констатује да је против подноситељке уставне жалбе вођен кривични поступак у коме су донете оспорене пресуде Општинског суда у Новом Саду К. 644/03 од 8. априла 2005. године и Окружног суда у Новом Саду Кж1. 749/05 од 11. јануара 2006. године. Након што је Општински суд у Новом Саду (решење Кв. 789/09 од 29. јула 2009. године) дозволио понављање претходно правноснажно окончаног кривичног поступка, у поновљеном поступку су донете оспорене пресуде Основног суда у Новом Саду К. 2201/10 од 25. марта 2011. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 2269/11 од 29. новембра 2011. године.
Уставни суд најпре констатује да се поступак који је вођен након што је дозвољено понављање правноснажно окончаног поступка, не може сматрати јединственом целином са претходно окончаним поступком, јер је суштина усвајања предлога за понављање поступка управо да се читав поступак који је већ правноснажно окончан – понови. Стога се и испуњеност прописаних претпоставки за изјављивање уставне жалбе мора посматрати одвојено у односу на ова два поступка.
Полазећи од претходно наведеног, Уставни суд је у односу на оспорене пресуде Општинског и Окружног суда у Новом Саду (К. 644/03 од 8. априла 2005. године и Кж1. 749/05 од 11. јануара 2006. године) уставну жалбу одбацио као недопуштену, јер су донете пре ступања Устава на снагу.
У односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је поновљени кривични поступак трајао укупно две године и четири месеца (рачунајући од 29. јула 2009. године, када је решењем Општинског суда у Новом Саду понављање поступка дозвољено) до 29. новембра 2011. године (када је донета оспорена другостепена пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 2269/11), те је оценио да се наводи подноситељке не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдње о повреди права из члана 32. став 1. Устава.
Следом изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18 – Одлука УС), у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
6. Разматрајући наводе подноситељке уставне жалбе којима у односу на оспорене пресуде Основног суда у Новом Саду К. 2201/10 од 25. марта 2011. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 2269/11 од 29. новембра 2011. године истиче повреда права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 2. Устава, а полазећи од претходно утврђених чињеница и околности, те одредаба наведених закона, Уставни суд је утврдио следеће:
У време доношења оспорених пресуда важио је Кривични законик који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године, док је кривично дело за које је подноситељка уставне жалбе осуђена извршено 12. децембра 2002. године, када је на снази био Кривични закон Републике Србије, и применом тог закона подноситељка уставне жалбе је оглашена кривом због извршења кривичног дела клевете из члана 92. став 3. у вези са ст. 2. и 1. и изречена јој је условна осуда, тако што јој је утврђена казна затвора у трајању од шест месеци и истовремено одређено да се ова казна неће извршити уколико у року од две године не изврши ново кривично дело.
Полазећи од уставне одредбе да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев када је каснији пропис повољнији за учиниоца, те цитираних одредаба кривичних закона и навода подноситељке уставне жалбе, основано постављено уставноправно питање и то – који је закон и из којих разлога био повољнији за подноситељку уставне жалбе у конкретном случају.
Уставни суд указује да су у правној теорији постављена одређена мерила за оцену који је закон блажи по учиниоца. У том смислу, блажи је пре свега закон који одрђено понашање не инкриминише као кривично дело, а уколико се посматране одредбе не разликују у томе, блажи је онај закон који не предвиђа могућност изрицања кривичне санкције учиниоцу дела. Ако су законске норме и по том питању идентичне, блажи је закон који искључује кажњивост учиниоца, а у случају истоветности на том плану, блажи је закон који допушта облигаторно или факултативно ослобођење од казне. Уколико се применом наведених правила не може утврдити који је закон блажи, приступа се упоређивању врсте и висине казни прописане за одређено кривично дело, с тим што се сматра да је увек блаже оно кривично дело за које је прописана блажа врста казне.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да је подноситељка уставне жалбе осуђена за кривично дело клевете, односно јер је првоокривљеној „изнела податке ради објављивања у штампи“, који чланак је и објављен, а у коме су за приватног тужиоца „изнете неистине таквог значаја, да су за њега довеле или могле довести до тешких последица“.
Ова радња кривичног дела је у време извршења била прописана чланом 92. став 3. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног закона Републике Србије - ко за другог износи или проноси штогод неистинито што може шкодити његовој части и угледу, путем штампе, а оно што се неистинито износи или проноси је таквог значаја да је довело или могло довести до тешких последица за оштећеног, а у време доношења оспорених пресуда чланом 171. став 3. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика - ко за другог износи или проноси штогод неистинито што може шкодити његовој части или угледу, путем штампе, а оно што се неистинито износи или проноси је довело до тешких последица за оштећеног.
У време извршења предметног кривичног дела, Кривичним законом Републике Србије је за кривично дело клевете из члана 92. став 3. била предвиђена казна затвора од три месеца до три године, док је у време доношења оспорених пресуда, Кривичним закоником за кривично дело клевете из члана 171. став 3. била предвиђена новчана казна (од шездесет до стоосамдесет дневних износа или од тридесет до триста хиљада динара).
Дакле, из изнетог произлази да казна затвора за кривично дело за које је подноситељка уставне жалбе осуђена није била прописана у време доношења оспорених пресуда, већ је за исто била прописана новчана казна.
Уставни суд је утврдио да је Кривични законик из 2005. године, који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године, онај закон који је, у конкретном случају, повољнији за подноситељку уставне жалбе. Ово из разлога што је чланом 5. став 1. Кривичног законика прописано да се на учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела, а ставом 2. истог члана је прописано да ако је после извршења кривичног дела измењен закон, једном или више пута, примениће се закон који је најблажи за учиниоца.
Подноситељка уставне жалбе је осуђена за кривично дело извршено 12. децембра 2002. године, када је важио Кривични закон Републике Србије и када је за кривично дело клевете (квалификован облик) из члана 92. став 3. била прописана казна затвора у трајању од три месеца до три године.
После извршења кривичног дела, ступио је на снагу Кривични законик, који је важио и у време доношења оспорених пресуда, којим је за квалификовани облик кривичног дела клевете из члана 171. став 3. била прописана новчана казна.
Из наведеног произлази да се након ступања на снагу Кривичног законика, више није могла изрећи казна затвора за кривично дело клевете. Како је у време доношења оспорених пресуда Кривичним закоником - и то чланом 171. став 3. било предвиђено да ће се учинилац казнити новчаном казном, то из свих ових законских одредаба, по оцени Уставног суда, произлази да је за подноситељку уставне жалбе блажи управо Кривични законик, који међутим није и примењен у конкретном случају.
Имајући у виду да је новчана казна по врсти свакако блажа од казне затвора, као и да, сагласно одредби члана 380 став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку који је важио у време доношења оспорених пресуда, другостепени суд ex officio увек мора испитати да ли је на штету окривљеног повређен кривични закон, односно да ли је у погледу кривичног дела које је предмет оптужбе примењен закон који се не може применити, а што Апелациони суд у Новом Саду није учинио, Уставни суд налази да је подноситељки уставне жалбе повређено право зајемчено у члану 34. став 2. Устава.
Следом свега изнетог, Уставни суд је утврдио да је подноситељки уставне жалбе оспореним пресудама повређено право на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 2. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. става 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорену пресуду Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 2269/11 од 29. новембра 2011. године и одредио да исти суд донесе нову одлуку о жалби коју је окривљена изјавила против пресуде Основног суда у Новом Саду К. 2201/10 од 25. марта 2011. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Будући да је Уставни суд оспорену другостепену пресуду поништио и одредио да се донесе нова одлука о жалби подноситељке, то је Суд оценио да би одлучивање о осталим истакнутим повредама уставних права, у овом тренутку било преурањено , па је одлучио као у другом делу тачке 1. изреке, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић