Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Мила Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа , у поступку по уставној жалби Х. Х. из К, Република Аустрија, Р. К. и Е. М, обе из П, Република Црна Гора, М. Б. из села З. код Прибоја, З. Р. из села Г. код Пријепоља, Р. А. из С. и Џ. Ч. из села Ш. код Тутина, на седници Већа одржаној 25. марта 2015. године, донео je
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Х. Х, Р. К, Е. М, М. Б, З. Р, Р. А. и Џ. Ч. изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 5894/11 од 8. фебруара 2012. године, због повреде права на правично суђење и права на накнаду штете, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 35. став 2. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Х. Х. из К, Република Аустрија, Р. К. и Е. М., обе из П, Република Црна Гора, М. Б. из села З. код Прибоја, З. Р. из села Г. код Пријепоља, Р. А. из С, Босна и Херцеговина, и Џ. Ч. из села Ш. код Тутина, поднели су, 19. априла 2012. године, преко пуномоћника Т. Д, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 5894/11 од 8. фебруара 2012. године, због повреде начела забране дискриминације утврђеног чланом 21. Устава Републике Србије, као и због повреде права на живот, на правично суђење, на рехабилитацију и накнаду штете, на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених чл. 24, 32, 35. и 36. Устава.
У уставној жалби, између осталог, наведено је да је приликом оцене приговора застарелости, у конкретном случају, требало применити одредбу члана 377. Закона о облигационим односима, с обзиром на то да привилеговани рок тече и према држави као одговорном лицу, а не само према учиниоцу кривичног дела, као што су то учинили када су одлучивали о тужбеним захтевима припадника бивше ЈНА којима је штета проузрокована у оружаним сукобима на просторима бивше СФРЈ. Подносиоци су истакли да у тим случајевима нису вођени кривични поступци, али да је у парничном поступку наступање застарелости потраживања цењено према одредби члана 377. Закона о облигационим односима, за разлику од предметног случаја, иако покренути кривични поступак није окончан ни после 19 година.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносиоци уставне жалбе, као тужиоци, поднели су 26. априла 2007. године тужбу суду којом су тражили да се обавеже тужена Република Србија – Министарство одбране, да им, на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове услед смрти њиховог оца, исплати опредељени новчани износ.
Пресудом Првог основног суда у Београду П. 45812/10 од 16. маја 2011. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца. Из образложења означене првостепене пресуде произлази да је у току поступка утврђено да је отац тужилаца М.Х. убијен 18. фебруара 1993. године у селу у ком је живео. Даље је утврђено да је поводом тог догађаја истражни судија наредног дана сачинио записник о увиђају, као и да је Ф. з . х . п . 2006. године поднео кривичну пријаву јавном тужилаштву Ужица против Н.Н. учиниоца, припадника резервног састава Војске Југославије, због кривичног дела тешко убиство из ниских побуда и кривичног дела изазивање националне, расне и верске мржње, раздора и нетрпељивости и да су списи тог предмета прослеђени Тужилаштву за ратне злочине, које је обавестило парнични суд да се наведени поступак налази у предкривичн ој фази. Утврђено је и да су тужиоци 12. јануара 2007. године поднели захтев туженој за обештећење, али да о том захтеву није одлучено.
Имајући у виду утврђено чињенично стање, првостепени суд је нашао да је основан приговор застарелости који је истакла тужена, с обзиром на то да су од момента настанка штете фебруара 1993. године па до подношења тужбе 26. априла 2007. године протекли рокови из члана 376. Закона о облигационим односима, а да нема места примени одредбе члана 377. истог закона, јер се привилегован рок застарелости примењује само када је правноснажном осуђујућом пресудом кривичног суда утврђено постојање кривичног дела и одговорност лица за учињено кривично дело, осим кад постоје процесне сметње због којих је било немогуће да се против учиниоца кривичног дела поступак покрене и оконча. У таквим случајевима, како је наведено у образложењу, парнични суд је овлашћен да као претходно питање утврди да ли је штета проузрокована таквом радњом која у себи садржи елементе кривичног дела, али да деловање парничног суда у тим случајевима није усмерено на утврђивање кривичне одговорности. Поред наведеног, првостепени суд је истакао и да привилегован рок застарелости тече само према учиниоцу, али не и према држави која је одговорна сагласно одредби члана 172. Закона о облигационим односима.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 5894/11 од 8. фебруара 2012. године одбијена је као неоснована жалба тужилаца, те је потврђена првостепена пресуда Првог основног суда у Београду П. 45812/10 од 16 маја 2011. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде наведено је да је правилно првостепени суд закључио да је наступила застарелост потраживања. Ово стога, како је наведено, јер је Законом о облигационим односима предвиђен трогодишњи субјективни рок застарелости потраживања накнаде штете, и то од сазнања за штету и штетника, као и објективни рок застарелости од пет година , који почиње да тече од дана настанка штете, а у конкретном случају штета је настала 18. фебруара 1993. године, док је тужба за накнаду штете поднета 26. априла 2007. године, односно по протеку и субјективног и објективног рока застарелости. Према оцени другостепеног суда изнет ој у образложењу оспорене пресуде, неосновани су наводи жалбе тужилаца да је у овој правној ствари требало применити одредбу члан 377. Закона о облигационим односима, уз образложење да кривични поступак у вези догађаја од 18. фебруара 1993. године још увек траје, те да није правноснажном осуђујућом пресудом суда утврђено постојање кривичног дела и одговорност лица за учињено кривично дело. Такође, Апелациони суд је навео да за застарелост права на накнаду штете према држав и није предвиђен посебан рок застарелости, односно да се дужи рок застарелости из члана 377. Закона о облигационим односима не може применити према одговорном лицу, већ само према учиниоцу кривичног дела.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, те да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да је људски живот неприкосновен, као и да у Републици Србији нема смртне казне (члан 24. ст. 1. и 2. ); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Одредбама Закона о облигационим односима (“Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и “Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)), које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је: да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, те да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).
5. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење, Уставни суд, пре свега , наглашава да је правилну примену материјалног права надлежан да цени инстанционо виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног или процесног права била очигледно произвољна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и изнетих уставноправних разлога, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног права. На овакав закључак упућује и став Европског суда за људска права изражен у пресуди „Khamidov против Русије “, од 15. новембра 2007. године (број апликације 72118/01, став 170.), у коме је тај суд констатовано да није његов задатак да доноси одлуку уместо домаћих судова који су у најбољој позицији да оцене презентоване доказе, установе чињенично стање и тумаче домаће право, те да, у принципу, Суд неће интервенисати, осим уколико су одлуке домаћих судова арбитр ерне или очигледно неосноване.
Испитујући да ли је другостепени суд произвољно применио материјално право на штету подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је, најпре, констатовао да, у конкретном случају, подносиоци сматрају да парнични суд, приликом оцене приговора застарелости који је истакла тужена , није требало да примени одредбу члана 376. Закона о облигационим односима, већ је требало да примени одредбу члана 377. истог закона, с обзиром на то да се привилеговани рок примењује према свако м одговорно м лиц у, као и зато што у предметном случају није било могуће да се води кривични поступка, па је парнични суд био овлашћен да утврди да ли је штета подносиоцима причињена радњ ом кој а у себи садрж и елементе кривичног дела.
С тим у вези Уставни суд, најпре, указује на свој правни став од 7. јула 2011. године, према коме у случају да је штета проузрокована кривичним делом, ако је за кривично гоњење предвиђен дужи рок застарелости од рокова прописаних чланом 376. Закона о облигационим односима, захтев за накнаду штете према сваком одговорном лицу, а не само штетнику, застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења само ако је правноснажном пресудом утврђено постојање кривичног дела и окривљени оглашен кривим за кривично дело, као и да се исти рок застарелости кривичног гоњења примењује ако је кривични поступак обустављен, односно ако се није могао покренути зато што је окривљени умро или је душевно оболео, односно ако постоје друге околности које искључују кривично гоњење и одговорност окривљеног, као што су амнестија и помиловање, док се у свим осталим случајевима примењује општи рок застарелости потраживања из члана 376. Закона о облигационим односима.
Из наведеног следи да подносиоци основано указују да није уставноправно прихватљиво становиште парничног суда да привилеговани рок застарелости из члана 377. Закона о облигационим односима важи само према штетнику, а не према лицу које одговара по основу објективне одговорности.
Међутим, Уставни суд констатује да је тужбени захтев овде подносилаца уставне жалбе одбијен због застарелости потраживања јер је, у конкретном случају , протекао рок из члана 376. Закона о облигационим односима да се судским путем оствари право на накнаду штете, а није било места примени одредбе члана 377. истог закона (независно од тога према коме може да се примени) услед тога што у време пресуђења није постојала правноснажна осуђујућа пресуда кривичног суда , с обзиром на то да је покренути кривични поступак још у току.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да став парничног суда да се привилеговани рок застарелости потраживања примењује само према штетник у, али не и према другим одговорним лицима, у крајњем исходу није довео до тога да су произвољно и арбитре рно примењени материјалноправни прописи на штету подносилаца уставне жалбе.
У погледу навода уставне жалбе да је парнични суд, у конкретном случају, требало да као претходно питање реши да ли је штета причињена радњом која у себи садржи елементе кривичног дела, Уставни суд указује да је, према наведеном ставу Уставног суда, али и према неподељеној пракси редовних судова, такво поступање парничног суда могуће само онда када постоје процесне сметње због којих је апсолутно немогуће да се против учиниоца кривичног дела покрене и оконча кривични поступак. Уставни суд указује да одређивање дужег рока застарелости представља изузетак од општег правила, те га као таквог треба уско тумачити. Стога се тај рок примењује само онда када је несумњиво да је штета проузрокована кривичним делом које је извршило лице које је одговорно за проузроковање штете, а то је несумњиво само онда када је правноснажном судском одлуком то лице оглашено кривим, као и онда када постоје објективне околности које искључују могућност кривичног гоњења или кривичну одговорност. Стога, Уставни суд наглашава да се овакав изузетак не би могао применити у ситуацији када је кривични поступак било могуће покренути, као у конкретном случају, а када у моменту окончања парничног поступка који се води за накнаду нематеријалне штете није нађено да постоје околности које онемогућавају вођење покренутог кривичног поступка.
Уставни суд констатује да су под носиоци имали могућност да у роковима утврђеним одредбом члана 376. Закона о облигационим односима покрену парнични поступак за накнаду штете, као и да имају могућност да када се оконча кривични поступак, свој захтев истакну (ако га нису остварили у том кривичном поступку) у новом парничном поступку, с обзиром на то да се одлука суда заснива на чињеничном стању у време пресуђења.
У вези са наводом уставне жалбе да је држава, без обзира на то да ли је смрт оца подносилаца наступила услед напада резервног састава Војске или не, одговорна а штету насталу услед аката насиља или терора које су њени органи били дужни да спрече, Уставни суд, не оспоравајући овај навод, указује на раније заузети став да се и у случају одговорности државе за штету насталу услед аката терора, на застарелост оваквих потраживања примењују рокови из члана 376. Закона о облигационим односима, а не привилеговани рок застарелости из члана 377. истог закона
Имајући у виду све наведено, Уставни суда је оценио да нису основани наводи подносилаца уставне жалбе о повреди права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава.
У погледу навода уставне жабе о повреди права на накнаду штете, Уставни суд је закључио да подносиоци повреду овог права заснивају на тврдњи о постојању повреде права на правично суђење. Како је Уставни суд претходно оценио да оспореном пресудом подносиоцима није повређено право на правично суђење, то је оценио да нема основа за тврдњу о повреди права из члана 35. став 2. Устава.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), одбио уставну жалбу у овом делу као неосновану , одлучујући као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање процесних претпоставки за поступање по уставној жалби у делу у коме се подносиоци позив ају на повреду права на живот у предметном парничном поступку, Уставни суд је оценио да су наводи уставне жалбе о повреди права зајемченог члан ом 2 4. Устава, ratione materiae неспојиви са садржином оспорене другостепене пресуде којом је одлучивано о праву подносилаца на накнаду нематеријалне штете.
У погледу истакнуте повреде права на једнаку заштиту права зајемченог чланом 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подносиоци повреду овог права заснивају на чињеници да су парнични судови, за разлику од предметног случаја, у парницама по тужбама припадника бивше ЈНА и њихових породица за накнаду штете применили привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. Закона о облигационим односима, иако није вођен кривични поступак.
С тим у вези Уставни суд, најпре, констатује да различито одлучивање суда последње инстанце о истим правним питањима може да доведе до повреде права на једнаку заштиту права, али само уколико постоји идентитет чињеничног стања. Међутим, Уставни суд сматра да између чињеничног стања на основу кога је донета оспорена пресуда и пресуд а на које се подносиоци позивају, постоји битна разлика. Наиме, у упоредним случајевима било је апсолутно немогуће водити кривични поступак против непосредних штетника због извршења кривичног дела оружана побуна, јер су та лица била недоступна органима кривичног гоњења. Стога је Уставни суд оценио да подносиоци нису пружили релевантне доказе који поткрепљују њихову тврдњу о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
У односу на истакнуту повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд, пре свега, констатује да су подносиоци уставне жалбе имали уставно и законско право на подношење жалбе против пресуде Првог основног суда у Београду - П. 45812/10 од 16. маја 2011. године, које су искористили, и на основу кога је донета оспорена пресуда Апелационог суда у Београду.
Уставни суд даље констатује да се наведеним правом у парничном поступку даје могућност свакој од страна у поступку да изјави жалбу против првостепене одлуке суда, ради преиспитивања како утврђених чињеница, тако и примењеног права, у ситуацији када је таква жалба допуштена.
С тим у вези, Уставни суд указује да се уставно право на жалбу или друго правно средство не исцрпљује у строго формалном смислу у могућности изјављивања жалбе, односно другог правног средства, већ подразумева могућност остваривања делотворне правне заштите путем изјављене жалбе, односно другог правног средства. Право на правно средство, у конкретном случају право на жалбу, се, по оцени Уставног суда, првенствено може делотворно остварити ако надлежни вишестепени суд оцени све релевантне жалбене наводе, а што, с друге стране, не значи да коришћење жалбе мора да резултира позитивним исходом за лице које је изјавило жалбу.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе изјавио жалбу против првостепене пресуде, те да је о жалби одлучивао надлежни суд, Апелациони суд Београду, који је жалбу подносиоца одбио као неосновану, ценећи при томе све битне жалбене наводе и дајући довољно и јасно образложене разлоге за своју оцену.
Стога је Уставни суд оценио да се наводи уставни жалбе о повреди права из члана 36. став 2. Устава не могу сматрати уставноправно прихватљивим разлозима којима подносиоци поткрепљују своју тврдњу о повреди Уставом зајемченог права на правно средство.
У вези са истакнутом повредом начела забране дискриминације, Уставни суд указује да се одредбом члана 21. Устава не јемчи ниједно посебно (самостално) људско право, већ је утврђено начело на коме, сагласно Уставу, почива остварење свих субјективних људских и мањинских права и слобода. Стога је повреда начела забране дискриминације акцесорне природе, јер може бити везана само за истовремено учињену повреду или ускраћивање неког одређеног права или слободе, Да би Уставни суд у поступку по уставној жалби ценио да ли је оспореним појединачним актом повређено начело забране дискриминације, наводи о учињеној дискриминацији морају да буду у вези са учињеном повредом или ускраћивањем конкретно означеног људског или мањинског права или слободе. Како у предметном случају Уставни суд није нашао да је подносиоцима уставне жалбе оспореном пресудом повређено неко од означених уставних права, то је оценио да нису испуњени процесни услови да се упусти у испитивање основаности истакнуте повреде начела забране дискриминације утврђеног чланом 21. Устава.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је одбацио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1 тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.