O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба В. Р. изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 14146/10 од 14. октобра 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. Р. из Београда је, 4. јануара 2012. године, поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 14146/10 од 14. октобра 2011. године, због повреде права на слободу изражавања зајeмчену чланом 46. Устава Републике Србије. Поред тога, подноситељка је истакла и повреду слободe изражавања из члана 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби је наведено да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду делимично потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П. 52194/10 од 20. априла 2010. године, у делу у којем је обавезана тужиља, овде подноситељка уставна жалбе, да тужиоцу Д. Ш. исплати износ од 150.000,00 динара на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа. Подноситељка уставне жалбе је, у вези са наводима суда да нису пружени докази у прилог тврдњи које је она изнела о тужиоцу, истакла „да је криминално и издајничко понашање челника власти , чији је експонент и Д. Ш , карактеристично за све године док су на власти“, те да је она, као и други представници С. р. с, такву политику јавно жигосала. Према наводима подноситељке, све што је речено на митингу одржаном 2008. године односи се на политику Д. с, чији је један од потпредседника Д. Ш, а кога су и друге политичке странке прозивале за корупцију и издају. У погледу спорних изјава датих на митингу, подноситељка је навела да је она том приликом јасно рекла да је информације о куповини фабрике и реновирању куће добила од мештана, а на које околности је предлагала сведоке, што првостепени суд није прихватио. Подноситељка је истакла да је право на критику шире у односу на државне функционере него на обичне грађане. Поред тога, подноситељка је навела да Апелациони суд у Београду има различите ставове када су у питању представници Д. с. у односу на представнике С. р. с, те да је у пресуди тог суда Гж. 4073/10 од 13. јула 2011. године оцењено да предметном јавном изјавом није повређена част и углед Д. Т. (члана С. р. с.), с обзиром на то да изјава није била усмерена на личност тужиоца, већ на критику рада тадашње Владе. Подноситељка је предложила да Уставни суд утврди да је подноситељки повређено уставно право и да поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС) је исте садржине као одредба члана 170. Устава.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање у овом уставносудском предмету:
Пресудом Првог основног суда у Београду П. 52194/10 од 20. априла 2010. године, у ставу првом изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца Д. Ш, па је обавезана тужена, овде подноситељка уставне жалбе, да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа исплати износ од 250.000,00 динара, са опредељеном законском затезном каматом. У ставу другом изреке пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев за износ од 750.000,00 динара, а у ставу трећем изреке обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове поступка. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужена на митингу С. р. с. одржаном у П. 13. априла 2008. године, између осталог, изјавила: „Даље смо у обиласку, дошли у село Т. То је, ви сигурно добро знате, место порекла оног криминалца и издајника Д. Ш. Шта смо тамо чули и видели? Видели смо родну кућу његовог оца, чији се кров тренутно реновира, поправља. Кажу његове комшије из Т. средствима Општине П. Дакле, вашим парама јер је то, наводно, последица неких елементарних непогода које су задесиле, ваљда, само кућу порекла Д. Ш. У том истом месту Т, и то добро знате, постоји фабрика воде „М. Т.“ која пет година не ради. ... Не ради зато, што кажу, чека се да је приватизује управо Д. Ш. Зато је доведена на тај ниво и зато Општина поправља родну кућу оца или деде Д. Ш, да би господин са свим парама које је покрао из буџета, односно од свих нас, могао да се смести ту, да добије фабрику и кућу, опет о вашем трошку.“; да је на основу утврђеног чињеничног стања суд нашао да је тужбени захтев тужиоца делимично основан; да је приликом одлучивања суд пошао од вредности повређеног добра, имајући у виду начин и средство којим је повреда части и угледа тужиоцу учињена, пред више стотина присутних грађана, у присуству регионалних медија, у месту порекла тужиоца, што је околност од посебног значаја, јер јавно давање оваквих изјава у месту порекла тужиоца, није могло, а да се не одрази на уобичајени породични и друштвени живот тужиоца; да је, како из транскрипта говора тужене са митинга од 13. априла 2008. године, тако и из, у том делу, непротивречних исказа странака да је тужена изнела да је тужилац „криминалац“ и „издајник“, да се кућа покојног оца тужиоца реновира и поправља средствима Општине П. и да ће тужилац „парама које је покрао из буџета“ да купи, односно приватизује фабрику воде у Т, утврђено да се ради о изреченим клеветама тужене у односу на тужиоца; да је суд исказ тужиоца ценио као искрен и убедљив, те му из тих разлога поклонио веру, те је утврдио да тужилац кућу у селу Т. реновира личним средствима, као и да никада није имао намеру да купује наведену фабрику; да тужена, на којој је терет доказивања ових чињеница, у смислу чл. 220. и 223. Закона о парничном поступку, није пружила доказе да је тужилац осуђиван или да је против њега вођен било какав кривични поступак, нити је истинитост информација, које је, како наводи, добила од мештана Т, проверила код надлежних органа и институција пре него што их је изнела на јавном скупу; да суд стога налази да тужиоцу припада право на накнаду штете због повреде части и угледа клеветом, односно изношењем неистина о тужиоцу од стране тужене на митингу; да је приликом одлучивања суд ценио и чињенице да је предметна изјава тужене дата у јеку предизборне кампање, да парничне странке припадају двема у политичком животу супротстављеним странкама, као и да је тужилац по својој функцији као јавна личност и политичар нужно изложен и критици и критичким ставовима о свом раду, као и о својој политичкој делатности; да, по оцени суда, изнето превазилази домен политичке критике и представља изношење неистинитих садржаја о личности тужиоца, тешких квалификација, изречених на непримерен начин, којима је повређена част и углед тужиоца; да је суд из изнетих разлога одлучио као у изреци.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 14146/10 од 14. октобра 2011. године, у ставу првом изреке, одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена је пресуда Првог основног суда у Београду П. 52194/10 од 20. априла 2010. године у делу става првог изреке за износ од 150.000,00 динара, са опредељеном законском затезном каматом. У ставу другом изреке оспорене пресуде преиначена је првостепена пресуда у преосталом делу става првог изреке, тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца за исплату износа од 100.000,00 динара на име накнаде нематеријалне штете, а у ставу трећем изреке преиначена је и одлука о трошковима поступка. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: да је Апелациони суд, испитујући правилност побијане пресуде у оспореном делу, нашао да је жалба тужене делимично основана; да је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право када је тужиоцу досудио накнаду нематеријалне штете у износу од 250.000,00 динара; да, полазећи од одредбе члана 200. Закона о облигационим односима, Апелациони суд налази да правична новчана накнада за тражени вид нематеријалне штете, у конкретном случају, износи 150.000,00 динара; да је суд имао у виду околности у којима су предметне квалификације изречене на рачун тужиоца; да је изјава тужене дата у јеку предизборне кампање у којој, што је опште познато, политичке странке углавном не бирају вокабулар при квалификацији политичког противника у циљу придобијања гласова, а да тужилац и тужена припадају двема супротстављеним политичким странкама; да то, наравно, не даје право политичком неистомишљенику да на рачун политичког противника исказује непримерене квалификације и износи неистине; да је стога, ценећи све околности конкретног случаја, Апелациони суд нашао да правична накнада за тражени вид нематеријалне штете износи 150.000,00 динара.
4. Одредбама члана 46. Устава утврђено је : да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (став 1.); да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (став 2.).
С обзиром на то да се одредбе члана 46. Устава суштински и садржински не разликује од одредбе члана 10. Европске конвенције, Уставни суд је оцену основаности навода о повреди слободе изражавања ценио у односу на Устав.
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „ Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству и да ће приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (члан 200.).
5. Оцењујући основаност уставне жалбе у погледу повреде права на слободу изражавања, Уставни суд је пошао од гаранција садржаних у одредби члана 46. став 1. Устава и констатовао да Устав јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Међутим, Уставом се не јемчи потпуно неограничена слобода изражавања, већ се допушта ограничење те слободе. Тако је одредбом члана 46. став 2. Устава предвиђено да се слобода изражавања може ограничити, и то под следећим условима: 1) да је такво ограничење изричито прописано законом; 2) да је сврха ограничења, између осталог, и заштита права и угледа других (легитимни циљ); 3) да је ограничење у оном обиму који је неопходан да се сврха ограничења задовољи у демократском друштву (неопходно у демократском друштву).
Уставни суд најпре констатује да је оспореном пресудом, којом је подноситељка уставне жалбе обавезана да тужиоцу Д. Ш. исплати износ од 150.000,00 динара на име накнаде нематеријалне штете због повреде угледа и части, ограничена слобода изражавања подноситељке. Међутим, питање је да ли таква врста ограничења представља повреду права на слободу изражавања. Стога је потребно испитати да ли су у конкретном случају испуњени напред наведени услови за ограничење слободе изражавања.
Испитујући испуњеност прва два услова, Уставни суд је оценио да је предметно ограничење слободе изражавања било засновано на тумачењу и примени наведених одредаба Закона о облигационим односима, као и да је сврха ограничења - заштита права и угледа другог Уставом допуштена, а што не оспорава ни подноситељка уставне жалбе.
Према томе, задатак Уставног суда, у конкретном случају, јесте да утврди да ли је то ограничење било неопходно у демократском друштву. С тим у вези, Уставни суд посебно мора да утврди да ли је такво ограничење било пропорционално легитимном циљу чијем се постизању тежило, као и да ли су разлози које су навели поступајући судови како би оправдали предметно ограничење били релевантни и довољни.
Разматрајући да ли је у конкретном случају дошло до повреде слободе изражавања, Уставни суд је имао у виду да слобода изражавања подразумева да се, у доброј намери, саопштавају мишљења и информације о питањима од јавног интереса, чак и када то подразумева штетне изјаве о појединцима, те да су границе допуштене критике шире у односу на носиоце јавне власти и политичаре, него у односу на друга лица. Такође, Уставни суд указује да је слобода изражавања нарочито важна за политичке странке и њене чланове у време избора за народне посланике, односно одборнике скупштине јединице локалне самоуправе, када би требало дозволити да се слободно примају и шире идеје, информација и мишљења свих врста (видети нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету „Лепојић против Србије“, представка број 13909/05, од 6. новембра 2007. године, став 74.). Међутим, одредбама члана 46. Устава не јемчи се потпуно неограничена слобода изражавања, па ни у случају када је реч о слободи политичког говора (видети нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету „Castells против Шпаније “, представка број 11798/85, од 23. априла 1992. године, став 46.). Наиме, уколико изјаве и изрази употребљени у политичком говору представљају више неоснован лични напад, него политичку критику, онда тешко да би се такве изјаве могле сматрати мишљењем израженим у једној политичкој расправи (видети нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету „Pakdemirli против Турске“, представка број 35839/97, од 22. фебруара 2005. године, став 46.).
Поред тога, Уставни суд указује да треба разликовати изјаве о чињеница ма од вредносних судова , из разлога што се постојање чињеница може доказати, док је истинитост вредносног суда немогуће утврдити (види нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету „Lingens против Аустрије“, представка број 9815/82, од 8. јула 1996. године, став 46.). То не значи да изношење баш сваког, пре свега, увредљивог вредносног суда ужива апсолутну заштиту, али у том случају, мора се водити рачуна о сразмери мешања у слободу изражавања, као и да вредносни суд ипак мора бити заснован на довољној чињеничној основи (видети нпр. „Pedersen и Baadsgaard против Данске“, представка број 49017/99, од 17. децембра 2004. године, став 76.).
Уставни суд најпре констатује да је у предметном парничном поступку утврђено да је тужена, овде подноситељка уставне жалбе, на предизборном митингу С. р. с, одржаном 13. априла 2008. године, у својству члана политичке странке, одржала политички говор у коме је изнела критике на рачун тужиоца, као члана супротстављене политичке странке и носиоца јавне власти (тадашњег министра). Такве критике изнете су пред више стотина присутних грађана, у присуству регионалних медија, у крају из кога потиче тужилац. Поступајући судови су оценили да је тужена том приликом изнела неистините чињенице и да није доказала да је имала оправдан основ да верује у тачност изнетих тврдњи. То се, пре свега, односи на тврдње да се кућа покојног оца тужиоца реновира и поправља средствима Општине П. и да ће тужилац „парама које је покрао из буџета“ да купи, односно приватизује фабрику воде у Т. Наиме, судови су утврдили да тужена није пружила доказе да је тужилац осуђиван, или да је против њега вођен било какав кривични поступак, нити је истинитост информација, које је, како наводи, добила од мештана Т, проверила код надлежних органа и институција пре него што их је изнела на јавном скупу, а што не оспорава ни сама подноситељка. Уставни суд налази да из садржине предметног говора и контекста у коме су спорне изјаве дате, и поред тога што је подноситељка навела да је информацију о реновирању куће чула од мештана, произлази да она није довела у питање истинитост те чињенице, већ напротив да је другим својим тврдњама и изразима које је употребила, као што су: „... оног криминалца и издајника Д. Ш.“, „да би господин парама које је покрао из буџета ... могао ... да добије фабрику и кућу“, оставила утисак како код грађана присутних на митингу, тако и оних који су то чули преко средстава јавног информисања, да она сматра да је таква информација заправо истинита. Уставни суд је имао у виду да су у предметном говору изнете озбиљне оптужбе на рачун именованог политичара – да је учинио кривично дело, те је оценио да када се износе такве озбиљне тврдње мора постојати довољан чињенични основ, а што свакако не могу бити информације добијене од неколицине мештана, односно како је то у изјави наведено: „кажу његове комшије“. Надаље, судови су истакли да су приликом одлучивања у овом предмету посебно ценили и чињенице да је предметна изјава тужене дата у јеку изборне кампање, да парничне странке припадају двема супротстављеним политичким странкама, као и да је тужилац по својој функцији, као јавна личност и политичар, нужно изложен критици. При томе, Уставни суд указује да је период изборне кампање специфичан и због тога што лице чији је углед нарушен обично није у могућности да довољно брзо реагује како би се делотворно супротставио неистинитим тврдњама. Уставни суд налази да је уставноправно прихватљива оцена поступајућих судова да спорна изјава превазилази домен политичке критике и представља изношење неистинитих садржаја о личности тужиоца, тешких квалификација, изречених на непримерен начин, којима је повређена част и углед тужиоца. Стога је Уставни суд оценио да су разлози које су поступајући судови навели у пресудама, како би оправдали предметно ограничење слободе изражавања, били релевантни и довољни.
У погледу висине правноснажно досуђене накнаде штете, Уставни суд је оценио да она представља правичну меру ограничења права слободе изражавања подноситељке и да је сразмерна сврси ограничења у конкретном случају. При томе, Уставни суд је имао у виду да подноситељка и не оспорава висину досуђене накнаде штете, као и чињеницу да је Апелациони суд у Београду, управо ценећи све околности конкретног случаја, преиначио првостепену пресуду и тужиоцу досудио нижи износ накнаде, који је примерен тежини учињене повреде права личности.
Наводе подноситељке о томе да су судови у својим одлукама заузимали различите ставове о слободи изражавања чланова политичке странке у зависности од тога којој странци припадају, Уставни суд није посебно разматрао, с обзиром на то да подноситељка у уставној жалби није истакла ни повреду права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење, нити повреду права на једнаку заштиту права.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је предметно ограничење слободе изражавања било неопходно ради заштите права и угледа другог лица, те је оценио да су неосновани наводи подноситељке уставне жалбе о повреди слободе изражавања зајемчене одредбама члана 46. Устава .
Стога је Уставни суд оценио да оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 14146/10 од 14. октобра 2011. године подноситељки није повређена слобода изражавања, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.