Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. Б. из Крушевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 25. марта 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Б. Б. изјављена против пресуде Управног суда У. 7195/11 од 2. фебруара 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. Б. из Крушевца је , 28. марта 2012. године, преко пуномоћника М. Б, адвоката из Крушевца, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 7195/11 од 2. фебруара 2012. године, због повреде права на рад из члана 60. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је детаљно изложен ток предметног управног поступка и управног спора, те је, између осталог, наведено: да је првостепено решење донето 12. јуна 2009. године, а да је истим одређено да подносиоцу престаје служба ретроактивно, са 11. мајем 2005. године; да решењем од 12. јуна 2009. године исплата једнократне отпремнине није одређена, нити исплаћена; да у моменту доношења првог решења о престанку службе подносиоцу – 11. маја 2005. године није било укинуто радно место на коме је подносилац био распоређен; да потврде на које су се управни органи позива ли у својим решењима не могу представљати валидан доказ, из разлога што су прибављене тек 2008. године, односно 2009. године, односно тек након доношења решења о престанку службе подносиоцу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правнa средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жал бе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Војног одсека Крушевац број 231-6 од 11. априла 2005. године подносиоцу је престала служба са 11. мајем 2005. године, уз једнократну отпремнину у висини дванаестоструког износа бруто плате који је остварио за месец април 2005. године, те је подносиоцу дато право да се у року од 30 дана од дана престанка службе може пријавити надлежној филијали Националне службе за запошљавање, ради остваривања права на новчану накнаду.
Против овог решења подносилац је изјавио жалбу, која је решењем Команде Војног округа Ниш број 546-33 од 26. априла 2005. године одбијена као неоснована.
Подносилац уставне жалбе је поднео тужбу Врховном суду Србије против наведеног коначног управног акта , те је Врховни суд Србије донео пресуду У-СЦГ 927/06 од 18. јуна 2008. године, којом је поништено другостепено решење и предмет враћен на поновно одлучивање. Другостепени орган је решењем број 546-33/2005-8 од 5. марта 2009. године поништио првостепено решење број 231-6 од 11. априла 2005. године.
У поновном поступку, првостепени орган је донео решење број 21-157 од 12. јуна 2009. године, којим је, такође, одређено да подносиоцу престаје служба, без његове сагласности, због укидања радног места на које је распоређен, те да му служба престаје са 11. мајем 2005. године. Решењем Команде Војног округа Ниш Уп-2 број 105-2 од 3. августа 2009. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против првостепеног решења. Пресудом Управног суда У. 11463/10 (2009) од 11. марта 2011. године уважена је тужба подносиоца и поништено наведено другостепено решење.
Решењем Министарства одбране – Сектор за људске ресурсе, Управа за обавезе одбране УП-2 број 21-2/11 од 25. маја 2011. године, одбијена је жалба подносиоца изјављена против првостепеног решења.
Управни суд је, на седници одржаној 2. фебруара 2012. године, донео оспорену пресуду У. 7195/11, којом је одбијена као неоснована тужба подносиоца изјављена против наведеног другостепеног решења. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је тужени управни орган за своју одлуку дао јасне и аргументоване разлоге које је прихватио и Управни суд; да је подносилац, као цивилно лице на служби у Војсци, био распоређен на привременој формацији у Команди Војног одсека Крушевац, Војног округа Ниш и да је одлуком министра одбране о организацијско – мобилизацијским променама у Министарству одбране и Војсци Србије и Црне Горе број 865-1 од 6. априла 2005. године привремена формација број 250.820 Војног одсека Крушевац стављена ван снаге, чиме су укинута сва формацијска места, међу којима и место на којем је подносилац био распоређен, а што произлази из потврде Управе за организацију број 543-2 од 7. априла 2009. године, издате на основу података службене евиденције; да се из потврде број 2629-2 од 2. априла 2009. године, која је такође издата на основу података службене евиденције, види да у време престанка службе подносиоца није постојало радно место на које се могао распоредити у систему Војске и Министарства одбране, нити да се могао доквалификовати или преквалификовати, док се из обавештења Националне службе за запошљавање – Филијала Крушевац број 630/08 од 30. октобра 2008. године види да у периоду отказног рока, односно од 11. априла до 11. маја 2005. године, па до престанка радног односа подносиоца, није било пријављених потреба о слободним радним местима на територији те филијале, која би одговарала стручној спреми коју подносилац поседује; да нису основани наводи да тужени орган није поступио по примедбама Управног суда из пресуде У. 11463/10 (2009) од 11. марта 2011. године; да су неосновани наводи да је тужени орган био дужан да му обезбеди преквалификацију, с обзиром на то да у Војсци и Министарству одбране у 2005. години није вршена доквалификација, ни преквалификација ни за једно цивилно лице, већ је према програму ПРИСМА постојала могућност само за преквалификацију професионалних официра којима је радно место укинуто у 2004. и 2005. години, из средстава која су донирана од стране Уједињеног краљевства Велике Британије и Северне Ирске.
4. Одредбама члана 60. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.); да свако има право на слободан избор рада (став 2.); да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (став 3.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, да се нико тих права не може одрећи (став 4.); да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (став 5.).
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред наведених уставних одредаба, релевантне су и одредбе Закона о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и „Службени лист СЦГ“, бр. 7/05 и 44/05), а којима је било прописано: да цивилном лицу у Војсци престаје служба без његове сагласности, поред осталог, ако се укида радно место на које је распоређено или се смањује број извршилаца на једном радном месту (члан 143. тачка 9)); да цивилном лицу у Војсци чије се радно место укида или се смањује број извршилаца на једном радном месту престаје служба ако му се претходно није могло обезбедити једно од следећих права – заснивање радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара његовој стручној спреми или стицање стручне оспосољености, доквалификације или преквалификације за рад у Војсци или заснивање радног односа у предузећу, установи, односно државном органу (члан 144. став 1. тач. 1) и 2)), а да цивилно лице коме се није могло обезбедити једно од наведених права, има право на једнократну отпремнину у висини дванаестоструког износа бруто плате са даном престанка службе, коју је лице остварило за месец који претходи месецу у коме му престаје служба, као и новчану накнаду и друга права по прописима о запошљавању државе чланице на чијој територији је било у служби (став 2. тач. 1) и 2)).
5. Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе сматра да му је повређено право на рад, зајемчено одредбама члана 60. Устава, између осталог, тиме што је о законитости одлуке о престанку његове службе у Војсци одлучивано на основу доказа који су прибављени тек 2008. године, односно 2009. године, иако је првостепено решење донето још 11 . априла 2005. године.
Уставни суд најпре указује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене управних органа и судова у пог леду утврђеног чињеничног стања и начина на који су тумачили позитивноправне прописе, осим у случајевима у којима су њихове одлуке повредиле уставна права, или су занемариле та права, те ако је примена закона била произвољна или дискриминаторска, као и уколико је дошло до повреде процесних права.
Уставни суд је утврдио да је прво решење о престанку службе подносиоцу уставне жалбе донето 11. априла 2005. године (наведеним решењем је одређено да подносиоцу служба престаје са 11. мајем 2005. године, уз једнократну отпремнину у висини дванаестоструког износа бруто плате који је остварио за месец април 2005. године, те је подносиоцу дато право да се у року од 30 дана од дана престанка службе може пријавити надлежној филијали Националне службе за запошљавање, ради остваривања права на новчану накнаду). Наведено решење је поништено решењем другостепеног органа од 5. марта 2009. године, сагласно примедбама изнетим у пресуди Врховног суда Србије У-СЦГ 927/06 од 18. јуна 2008. године, а које се односе на то да у управном поступку није била поуздано утврђена чињеница да се подносиоцу није могло обезбедити једно од права предвиђених одредбом члана 144. став 1. Закона о Војсци Југославије. Међутим, наведена повреда је отклоњена у поновном поступку. У поновном поступку су прибављене потврде, издате на основу података службене евиденције, којима се доказује да је укинуто радно место на којем је подносилац био распоређен, да није постојало радно место на које се могао распоредити у систему Војске и Министарства одбране, нити се могао доквалификовати или преквалификовати, али и да није било пријављених потреба о слободним радним местима која би одговарала стручној спреми коју подносилац поседује. Уставни суд указује да се након доношења првостепеног решења у управном поступку могу утврђивати чињенице које су биле од значаја за доношење тог решења. Имајући у виду да се те чињенице у одређеним случајевима могу утврдити једино на основу извештаја и потврда надлежних органа и организација о подацима о којима се води службена евиденција, Уставни суд оцењује да се уставном жалбом неосновано указује на то да се након доношења првостепеног решења не могу прибављати докази на којима се заснива то решење. Уставни суд налази да су уставноправно прихватљиви разлози на којима се темељи оцена доносиоца оспорене пресуде о томе да је о престанку службе подносиоцу уставне жалбе одлучено у складу са законом.
Уставни суд оцењује да ни остали наводи подносиоца нису од утицаја на другачије одлучивање, конкретно наводи којима подносилац указује на повреду принципа забране повратног дејства закона и других општих аката и начела законитости управе.
Одредбама члана 197. Устава је, поред осталог, утврђено: да закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство (став 1.); да изузетно, само поједине одредбе закона могу имати повратно дејство, ако то налаже општи интерес утврђен при доношењу закона (став 2.).
У уставној жалби нису наведени разлози, нити су пружени докази да је закон или други општи правни акт, у конкретном случају, ретроактивно примењен.
Према одредби члана 198. став 1. Устава, појединачни акти и радње државних органа, организација којима су поверена јавна овлашћења, органа аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе, морају бити засновани на закону.
Уставно начелно законитости управе је једно од основних начела управног поступка. Према члану 5. став 1. наведеног Закона, органи који поступају у управним стварима решавају на основу закона и других прописа. Решавање на основу закона значи поступање у складу са одговарајућим материјалноправним и процесноправним прописима. Поштовање материјалног закона подразумева одређивање меродавног прописа у конкретном случају и његову правилну примену на утврђено чињенично стање, док се поштовање процесног закона огледа у поступању по одредбама закона којима се уређује општи или посебни управни поступак.
Уставни суд је оценио да је образложење оспорене пресуде засновано на уставноправно прихватљивој примени права, да је Управни суд у оспореној пресуди за свој став дао јасне, прецизне и логичне закључке. Будући да су управни органи и Управни суд довољно јасно образложили своје одлуке примењујући одговарајуће одредбе материјалног и процесног права, Уставни суд сматра да не постоје разлози који би указивали на то да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), одбио као неосновану уставну жалбу.
6. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.