Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. И. из Шида, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 25. марта 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Oдбија се као неоснована уставна жалба М . И . изјављена против делимичне пресуде Општинског суда у Шиду П. 292/95 од 9. јуна 2003. године, пресуде Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 779/04 од 22. фебруара 2005. године, пресуде Врховног касационог суда Рев1. 132/13 од 4. јуна 2014. године, пресуде Основног суда у Сремској Митровици – Судска јединица у Шиду П. 2/10 од 24. септембра 2010. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 4 522/11 од 16. маја 2012. године.
2. Одбацује се уставна жалба М. И . изјављена због повреде права на суђење у разумном року у поступку који је вођен пред Општинским судом у Шиду у предмету П. 292/95.
3. Укида се Делимична одлука Уж - 6172/2011 од 24. децембра 2013. године у тачки 4. изреке о одлагању извршења пресуде Осно вног суда у Сремској Митровици – Судска јединица у Шиду П. 2/10 од 24. септембра 2010. године, у делу који је потврђен пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 4522/11 од 16. маја 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. И . из Шида је , 5. децембра 2011. године, преко пуномоћника С . П . и других, адвоката из Београда, поднела Уставном суду уставну жалбу против делимичне пресуде Општинског суда у Шиду П. 292/95 од 9. јуна 2003. године, пресуде Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 779/04 од 22. фебруара 2005. године и решења Врховног касационог суда Рев. 835/11 од 14. септембра 2011. године. Подноситељка уставне жалбе је 10. августа 2012. године, допунила наведену уставну жалбу тако што је оспорила и пресуде Основног суда у Сремској Митровици – Судска јединица у Шиду П. 2/10 од 24. септембра 2010. године и Апелационог суда у Новом Саду Гж. 4522/11 од 16. маја 2012. године. Наведени акти се оспоравај у због повреде начела и права утврђених одредбама чл. 21, 32, 36, 40, 58. и 76. Устава Републике Србије. Подноситељка уставне жалбе, такође, сматра да јој је од стране Окружног суда у Сремској Митровици повређено право на суђење у разумном року.
М. И. из Шида је, 20. марта 201 4. године, преко пуномоћника С. П . и других, адвоката из Београда, поднела Уставном суду уставну жалбу против решења Основног суда у Сремској Митровици - Судска јединица у Шиду И. 2170/12 од 29. новембра 2012. године.
М. И. из Шида је, 10. новембра 201 4. године, преко пуномоћника Г. П . и других, адвоката из Београда, поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев1. 132/13 од 4. јуна 2014. године, због повреде начела и права утврђених одредбама члана 21, члана 32. став 1, члана 58. и 76. став 2. и члана 78. став 3. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року у поступку који се водио пред Општинским судом у Шиду у предмету П. 252/95.
Подноситељка у иницијалној уставној жалби , поднетој 5. децембра 2011. године , поводом које је формиран овај предмет и касније поднетим уставним жалбама, износи чињенице које су претходиле судском спору у коме су донет е оспорен е пресуде и детаљно образлаж е парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе , поред осталог, наводи : да се оспореним одлукама одржава на снази уговор противно изричитим одредбама закона који указују на његову ништавост; да постоје формални недостаци који утичу на могућност раскида уговора; да се оспорене пресуде заснивају на недозвољеним располагањима странака; да се таквим одлукама подржава незаконита пракса замена непокретности између лица српске и хрватске националности на територији Србије и Хрватске као правно легитиман начин решавања "политичких питања"; да је на тај начин "вештачки" мењан национални састав становништава на територијама у којима традиционално живи хрватска мањина; да је националност странака одлучна чињеница на којој ревизијски суд заснива своју одлуку. Полазећи од наведеног, подноситељка предлаже да се утврди повреда означених уставних права, те да се пониште пресуде које су оспорене поднетим уставним жалбама.
Поред тога, подноситељка у уставној жалби којом је оспорила решење о извршењу Основног суда у Сремској Митровици – Судска јединица у Шиду И. 2170/12 од 29. новембра 2012. године наводи да извршни суд није одложио извршење одређено тачком 4. Делимичне одлуке Уставног суда Уж-6172/2011 од 24. децембра 2013. године, те је захтевала да до доношења коначне одлуке о њеној уставној жалби, Уставни суд, сагласно одредби члана 46. став 1. тачка 3) Закона о Уставном суду, наведено решење о извршењу "стави ван снаге, обустави поступак у делу који се односи на предају непокретности и укину све спроведене извршне радње, или донесе другу одлуку која би сходно фактичком и процесном стању извршног поступка омогућила да се извршни поступак врати у стање које је постојало пре предаје непокретности".
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подноситељка уставне жалбе и њен сада пок. супруг поднели су 14. августа 1995. године тужбу Општинском суду у Шиду против тужених Н.Д. и др. ради поништаја или раскида уговора о замени непокретности од 10. августа 1995. године, у вези које је формиран предмет П. 292/95. Затим су Н.Д. и др. дана 22. августа 1995. године поднели посебну тужбу против подноситељке уставне жалбе и њеног сада пок. супруга, ради предаје поседа, поводом које је формиран предмет П. 304/95. На предлог парничних странака извршено је спајање поступка по овим тужбама у јединствени поступак, који је пред Општинским судом у Шиду вођен у предмету П. 292/95.
Делимичном пресудом Општинског суда у Шиду П. 292/95 од 22. априла 1997. године, у ставу првом изреке, одбијен је у целини , као неоснован , први по реду постављени тужбени захтев тужилаца Л.И. и М.И, овде подноситељке уставне жалбе, за поништај уговора о замени некретнина закљученог дана 10. августа 1995. године и овереног код Општинског суда у Шиду Ов. 2375/95 између тужилаца и тужених, као и захтев за успоставу земљишно-књижног стања на некретнинама које су предмет овог уговора, које је у земљишним књигама постојало пре закључења предметног уговора ; ставом другим изреке одбијен је у целини као неоснован други по реду постављени тужбени захтев тужилаца за раскид наведеног уговора о замени некретнина, као и захтев за успоставу земљишно-књижног стања које је у земљишним књигама постојало пре закључења предметног уговора; ставом трећим изреке је одлучено да ће се о противтужбеном захтеву противтужилаца, као и о трошковима парничног поступка одлучити коначном пресудом. У уводу ове пресуде означена је вредност предмета спора у износу од 236.064,70 динара.
Пресудом Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 878/98 од 20. јула 1998. године одбијена је као неоснована жалба тужилаца и потврђена је делимична пресуда Општинског суда у Шиду П. 292/95 од 22. априла 1997. године. У уводу ове другостепене пресуде означена је вредност предмета спора у износу од 236.064,70 динара.
Врховни суд Србије је решењем Рев. 3969/99 од 15. септембра 1999. године укинуо пресуду Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 878/98 од 20. јула 1998. године и делимичну пресуду Општинског суда у Шиду П. 292/95 од 22. априла 1997. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
У поновном поступку, Општински суд у Шиду је донео оспорену делимичну пресуду П. 292/95 од 9. јуна 2003. године, којом је, у ставу првом изреке , одбијен у целини , као неоснован , први по реду постављени тужбени захтев тужилаца за поништај уговора о замени некретнина закљученог дана 10. августа 1995. године и овереног код Општинског суда у Шиду Ов. 2375/95 између тужилаца сада пок. Л.И. и његове супруге М.И. и тужених, као и захтев за успоставу земљишно-књижног стања на некретнинама које су предмет овог уговора, које је у земљишним књигама постојало пре закључења предметног уговора ; ставом другим изреке одбијен је у целини као неоснован други по реду постављени тужбени захтев тужилаца за раскид наведеног уговора о замени некретнина, као и захтев за успоставу земљишно-књижног стања које је у земљишним књигама постојало пре закључења предметног уговора; ставом трећим изреке је одлучено да ће се о противтужбеном захтеву противтужилаца, као и о трошковима парничног поступка одлучити коначном пресудом. У уводу ове пресуде означена је вредност предмета спора у износу од 236.064,70 динара.
Тужиља је изјавила жалбе против наведене делимичне пресуде П. 292/95 од 9. јуна 2003. године.
Оспореном пресудом Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 779/04 од 22. фебруара 2005. године одбијене су као неосноване жалбе тужиље, и потврђена је делимична пресуда Општинског суда у Шиду П. 292/95 од 9. јуна 2003. године.
Решењем Врховног касационог суда Рев. 835/11 од 14. септембра 2011. године одбачена је као недозвољена ревизија тужиље изјављена против пресуде Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 779/04 од 22. фебруара 2005. године.
Делимичном одлуком Уж-6172/2011 од 24. децембра 2013. године, Уставни суд је у тач. 1. и 2. изреке усвојио уставну жалбу М . И . и утврдио да је решењем Врховног касационог суда Рев. 835/11 од 14. септембра 2011. године повређен o прав о подноси тељке уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, те је поништио решење Врховног касационог суда Рев. 835/11 од 14. септембра 2011. године и наложио истом суду да донесе нову одлуку о ревизији подноситељке изјављеној против пресуде Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 779/04 од 22. фебруара 2005. године; тачком 3. изреке усвојио је уставну жалбу подноситељке и утврдио да је њој у парничном поступку који се пред Општинским судом у Шиду водио у предмету П. 293/95 повређено право на суђење у разумном року; тачком 4. изреке одложио је извршење пресуде Основног суда у Сремској Митровици – Судска јединица у Шиду П. 2/10 од 24. септембра 2010. године , у делу који је потврђен пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 4522/11 од 16. маја 2012. године, до доношења одлуке Ус тавног суда о уставној жалби М. И ; тачком 5. изреке одбачен је предлог подноситељке за одлагање извршења правноснажне делимичне пресуде Општинског суда у Шиду П. 292/95 од 9. јуна 2003. године.
Поступајући по налогу Уставног суда за доношење нове одлуке по ревизији подноситељке изјављеној против пресуде Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 779/04 од 22. фебруара 2005. године , Врховни касациони суд је донео оспорену пресуду Рев1. 132/13 од 4. јуна 2014. године. У образложењу ове пресуде је наведено: да је између тужилаца Л . И, који је преминуо у току поступка и његове супруге М. И, са једне стране, и туже них, са друге стране, закључен уговор о замени некретнина 10. августа 1995. године, који је овере н код Општинског суда у Шиду Ов. 2375/95 12. августа 1995. године ; да су наведеним уговором тужиоци уступили туженим а у власништво кућу и двориште на парцели број 1645 у површини од 5,43 ара у Шиду, а тужени, као сувласници, уступили су тужиоцима своју непокретну имовину у Хрватској, и то две куће и више парцела у КО Р . Б . и КО П; да је у уговору наведено да су уговарачи сагласни да замењене непокретности одговарају једне другима по вредности и да потписом тог уговора предају једни другима у посед све некретнине које су предмет уговора; да је означено да су се странке добровољно и без икакве присиле одлучиле на ову замену својом вољом; да уговор садржи и клаузулу intabulandi за обе уговорне стране; да су тужени током 1991. године избегли из Хрватске и у време закључења уговора живели су у Шиду; да су се за време ратних дешавања у Хрватској у августу 1995. године, странке договориле да изврше замену својих непокретности, јер су тужени желели да остану у Србији, a тужиоци намеравали да се преселе у Хрватску ; да су тужени непосредним увидом на терену били упознати са стањем некретнина тужилаца у Шиду, а тужиоци су се о стању некретнина тужених у Хрватској информисали на основу казивања тужених, фотографија које су тужени поседовали и појединих писмених докумената - решења надлежног катастра и управе прихода, као и даровница, на основу којих су сувласници Н.Б. и Д .Б. део имовине поклонили својој деци, туженима А.Б. и Р .Б, као и на основу изјаве пријатеља из Хрватске који је обишао имање тужених пре закључења уговора и о виђеном стању обавестио тужиоце; да су тужиоци такође били упознати са чињеницом да у кућама тужених станују хрватске избеглице; да су се тужени укњижили као сувласници на добијеној имовини у Шиду, док се тужиоци нису укњижили на имовини у Хрватској; да је вештачењем утврђено да размењене непокретности имају приближно једнаку вредност.
Код таквог чињеничног стања, ревизијски суд је нашао да су правилно нижестепени судови закључили да уговор о замени непокретности није ништав, нити рушљив правни посао, као и да не постоје разлози за раскид тога уговора. Наиме, у говор је био закључен у складу са одредбама члана 4. Закона о промету непокретности, значи у писменој форми, а потписи уговарача оверени су пред судом. Недостајао је само потпис уговарача Р .Б. који је службено био спречен да потпише уговор на дан овере, али би та околност чинила уговор ништавим само делимично и у односу на његову имовину која је незнатне вредности у односу на целокупну размењену имовину, док je у односу на остале уговараче уговор формално ваљан правни посао. Уговор није био противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима да би био ништав, у смислу члана 103. Закона о облигационим односима, а предмет обавеза није био недопуштен. Уговор није био закључен противно Уредби о привременој забрани располагања одређеним непокретностима, покретним стварима и правима („Службени гласник PC“, број 49/91...), јер се, према члану 1. став 2. Уредба односи на непокретности на територији Републике Србије чији су власници, односно корисници физичка лица која имају пребивалиште на територијама република које нису чланице Савезне Републике Југославије и њихови су држављани. У конкретном случају, тужиоци, као власници непокретности на територији Pепублике Cрбије чије је располагање забрањено, не спадају у круг тих лица. Уговор није био противан ни одредбама Закона о посебним условима промета непокретности („Службени гласник PC" бр . 2/91...), јер се, према члану 1. став 1. тај закон не односи на територију АП Војводина, где се налази имовина коју су тужиоци дали у замену туженима. Одредбама члана 82a став 2. Закона о основама својинскоправних односа прописано је да страно физичко лице које не обавља делатност у СРЈ може, под условима узајамности, стицати право својине на стану и стамбеној згради, као и држављанин СРЈ. У конкретном случају, тужени су у време закључења уговора о замени били држављани Републике Хрватске. Питање узајамности стицања права својине на непокретности између Републике Хрватске и СРЈ у то време није било решено формалним путем (закључењем одговарајућег међудржавног уговора), али је постојала фактичка узајамност изражена кроз масовну појаву закључења таквих уговора, као и других уговора о промету непокретности између лица хрватске и српске националности, што је општепозната чињеница. Осим тога, тужени су се укњижили као власници на имовини у Шиду прибављеној оспореним уговором о размени непокретности, пре него што су стекли југословенско држављанство, па је и то један од доказа постојања фактичке узајамности. Основ уговора постоји, допуштен је и огледа се у жељи и намери уговарача да реализују договорену размену, па нису испуњени ни услови за ништавост уговора у смислу чл. 51. и 52. Закона о облигационим односима. Предмет уговора није неодређен, будући да су некретнине које су се размењ ивале биле означене на начин који их чини одредивим. Тачно је да уговор поседује одређене недостатке које се тичу земљишно-књижних података некретнина тужилаца у Шиду, али је између странака неспорно на коју се имовину уговор односи. Подаци о некретнинама тужених у Хрватској су непрецизно одређени, што је логична последица чињенице да тужени нису располагали најновијим подацима, које због ратног стања нису могли ни прибавити, као и због чињенице да су у Хрватској у међувремену извршене одређене промене у земљишним књигама. Међутим, тужиоци су били упознати са чињеницом да тужени не располажу са земљишно-књижним подацима и прихватили су такво стање ствари. Ови недостаци се могу отклонити закључивањем анекса уговора о размени у циљу усаглашавања са сада постојећим земљишно-књижним стањем некретнина у Хрватској и тужени су изразили спремност на закључење таквог анекса уговора. Зато означени недостаци не могу бити разлог ништавости уговора о размени. Уговор је био р езултат слободне воље уговарача, јер од стране тужених према тужиоцима није било усмерена никаква сила, претња или принуда. Због објективно постојеће политичке ситуације у земљи и тадашњих односа Србије и Хрватске, на територији општине Шид закључен је велики број уговора о размени непокретности између грађана српске националности који су избегли из Хрватске са грађанима хрватске националности који су желели да се преселе у Хрватску, па је такво стање могло психолошки утицати на тужиоце да се одлуче на закључење уговора о замени непокретности, али конкретно, тужени томе нису допринели, па то не може бити разлог ако су се тужиоци у међувремену предомислили. Уосталом, према члану 53. Закона о облигационим односима , побуде из којих је уговор закључен не утичу на његову пуноважност. Тужиоци нису били у заблуди у погледу непокретности коју добијају у замену, њене вредности, квалитета и обима, јер су били упознати са свим битним својствима те имовине. Осим тога, према члану 61. став 2. Закона о облигационим односима , странка која je у заблуди може тражити поништај уговора због битне заблуде, осим ако при закључењу уговора није поступала с пажњом која се у промету захтева. Уколико су тужиоци пропустили да поступе са таквом пажњом приликом закључења уговора, онда се они на битну заблуду не могу позивати. Неосновано je и тражење поништаја уговора због прекомерног оштећења , у смислу члана 139. З акона о облигационим односима, јер je у поступку утврђено да су размењене непокретности приближно једнаке вредности. Правилно је одбијен и евентуални тужбени захтев за раскид уговора због немогућности извршења. Код конкретног уговора о замени непокретности, a то је двострано обавезни уговор са накнадом, постоји обавеза сваке стране према другој да јој непокретност преда у државину, омогући њену употребу на уобичајени начин и укњижбу права својине. У том смислу уговарачи одговарају један другом за материјалне и правне недостатке свог испуњења , на основу члана 121. Закона о облигационим односима. Одговорност за материјалне недостатке испуњења, односно одговорност за материјалне недостатке ствари, значи обавезу једног уговарача да на другог пренесе ствар која нема недостатке који ограничавају, умањују или онемогућавају њену употребу, док се одговорност за правне недостатке испуњења састоји у обавези једног уговарача да другог уговарача штити од права и захтева трећег лица која би довела до ограничења или искључења права које је пренето. Тужиоци су пре закључења уговора били упознати са чињеницом да у кући тужених станују хрватске избеглице и приступили су закључењу уговора упркос тој чињеници, а тужени се писаним путем нису посебно обавезали да ће обезбедити њихово исељење, па ова околност не може бити разлог за раскид уговора. Чињеница да је непокретност тужених у Хрватској оптерећена хипотеком, такође , не представља разлог за раскид уговора , будући да је утврђено да је за једну хипотеку издата брисовна дозвола, а да су за друге испуњени услови за брисање, јер су тужени исплатили кредите поводом којих су хипотеке уписане. Једна од кућа тужених није уписана у земљишне књиге, што је такође без утицаја, будући да ванкњижна својина може бити предмет промета. Тужиоци су, преко своје кћерке која живи у Хрватској, поднели захтев Општинском суду у Осијеку за укњижбу уговора о замени у погледу некретнина уписаних у КО Р. Б, али је решењем тог суда од 9. октобра 1995. године одбијена земљишно-књижна проведба уговора из разлога што уговор није правоваљано оверен (овера потписа и овера пореске управе) и што нису приложене домовнице за све уговорне стране. Врховни касациони суд налази да ни ова околност не може бити разлог за раскид уговора о размени зато што су тужени током поступка изразили спремност за закључење анекса уговора у циљу отклањања формалних недостатака, чиме би се омогућио пренос својине са тужених на тужиоце. Међутим, тужиоци нису тражили испуњење уговора, пре подношења захтева за раскид уговора . Из наведених разлога произилази да се нису стекли услови за раскид уговора у смислу члана 121. став 3. у вези члана 488. став 1. тачка 3. и члана 510. Закона о облигационим односима. Одредбом члана 4. закљученог уговора уговарачи су сагласно изјав или да потписом уговора предају једни другима у посед све некретнине које су предмет уговора. Међутим, ниједна уговорна страна није извршила своје обавезе. Зато, у присуству правила једновременог испуњења из члана 122. Закона о облигационим односима, околност што тужени нису испунили своје уговорне обавезе, не може бити разлог за раскид уговора због неиспуњења у смислу чл. 124 - 132. Закона о облигационим односима.
Оспореном пресудом Основног суда у Сремској Митровици – Судска јединица у Шиду П. 2/10 од 24. септембра 2010. године, ставом првим изреке , усвојен је тужбени захтев (противтужбени), па је тужена, овде подноситељка уставне жалбе, обавезана да тужиоцима (противтужиоцима) преда у посед одређене парцеле на којима је изграђена породична стамбена зграда , а ставом другим изреке тужена је обавезана да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 4522/11 од 16. маја 2012. године, у ставу првом изреке , одбијен је предлог тужене за застој поступка, док је ставом другим изреке делимично усвојена жалба тужене, па је преиначена пресуда Основног суда у Сремској Митровици – Судска јединица у Шиду П. 2/10 од 24. септембра 2010. године у делу о трошковима поступка, док је у преосталом делу (став први изреке) првостепена пресуда потврђена. У образложењу те другостепене пресуде је, поред осталог, наведено да из утврђеног чињеничног стања произлази да је донетим судским одлукама одржан на снази уговор о замени непокретности парничних странака, по ком основу су тужени-противтужиоци стекли право својине на предметним непокретностима које се и даље налазе у поседу тужилаца - противтужених без правног основа. Стога је другостепени суд нашао да је правилно првостепени суд закључио да је, у смислу одредби члана 37. став 1. Закона о основама својинскоправних односа, основан противтужбени захтев за предају тих непокретности у посед тужених - противтужилаца. Ова другостепена пресуда је достављена пуномоћнику тужене 13. јула 2012. године.
Закључком Основног суда у Сремској Митровици – Судска јединица у Шиду И. 2170/12 од 9. септембра 2013. године је одређено да се спроведе принудно извршење испражњењем од лица и ствари извршног дужника, овде подноситељке уставне жалбе, и предајом поседа извршним повериоцима предметних непокретности.
4. Одредбама Устава, које подноситељка у уставној жалби означава као повређене, утврђено је : да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовима правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да је стан неповредив и да нико не може без писмене одлуке суда ући у туђи стан или друге просторије против воље њиховог држаоца, нити у њима вршити претрес, те да држалац стана и друге просторије има право да сам или преко свога заступника и уз још два пунолетна сведока присуствује претресању, а ако држалац стана или његов заступник нису присутни, претресање је допуштено у присуству два пунолетна сведока (члан 40. ст. 1. и 2.); да се свакоме јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да се припадницима националних мањина јемчи равноправност пред законом и једнака законска заштита, као и да је забрањена било каква дискриминација због припадности националној мањини (члан 76. ст . 1. и 2 ); да је забрањено предузимање мера које би проузроковале вештачко мењање националног састава становништва на подручјима где припадници националних мањина живе традиционално и у значајном броју (члан 78. став 3.).
Одредбaма Закона о основама својинскоправних односа ("Службени лист СФРЈ", бр. 6/80 и 36/90, "Службени лист СРЈ", број 29/96 и "Службени гласник РС", број 115/05) је прописано : да власник може тужбом захтевати од држаоца повраћај индивидуално одређене ствари (члан 37. став 1.); да страно физичко лице које не обавља делатност у Савезној Републици Југославији може, под условима узајамности, стицати право својине на стану и стамбеној згради као и држављанин Савезне Републике Југославије (члан 82а став 2.).
Одредбама Закона о промету непокретности ("Службени гласник СРС", бр. 43/81, 24/85, 28/87, 6/89, 30/89 и 40/89 и "Службени гласник РС", бр. 53/93, 67/93 и 48/94), који је важио у време закључења спорног уговора, било је прописано: да је промет непокретности на којима постоји право својине слободан, ако законом није друкчије одређено (члан 3. став 1.); да се, поред осталог, уговор о преносу права на непокретности између носилаца права својине закључује у писменом облику, а потписи уговарача оверавају од стране суда, да уговор који није сачињен у смислу ст. 1. и 2. овог члана, не производи правно дејство, као и да суд може признати правно дејство уговора о преносу права на непокретности између носилаца права својине уколико промет није забрањен, који је закључен у писменом облику, на коме потписи уговарача нису оверени код суда, под условом да је уговор испуњен у целини или претежним делом, да је непокретност стечена у границама закона, да је плаћен порез на промет, да није повређено право прече куповине и да није повређен други друштвени интерес (члан 4. ст. 2. до 4.).
Одредбом члана 1. став 1. Закона о посебним условима промета непокретности ("Службени гласник СРС", бр. 30/89 и 42/89 и "Службени гласник РС", бр. 22/91 и 53/93), који је важио у време закључења спорног уговора, било је прописано да промет непокретности између физичких лица и између физичких и правних лица, на подручју које обухвата део територије Републике Србије ос им Аутономне покрајине Војводине, обављаће се под посебним условима утврђеним овим законом, у трајању од десет година од дана ступања на снагу овог закона.
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано: да су стране у облигационом односу дужне да изврше своју обавезу и одговорне су за њено испуњење (члан 17. став 1.); да је предмет обавезе одредив ако уговор садржи податке помоћу којих се може одредити или су стране оставиле трећем лицу да га одреди (члан 50.); да свака уговорна обавеза мора имати допуштен основ, да је основ недопуштен ако је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима, да се претпоставља да обавеза има основ иако није изражен (члан 51.); да ако основ не постоји или је недопуштен, уговор је ништав (члан 52.); да побуде из којих је уговор закључен не утичу на његову пуноважност, али, ако је недопуштена побуда битно утицала на одлуку једног уговарача да закључи уговор и ако је то други уговарач знао или морао знати, уговор ће бити без дејства (члан 53. ст. 1. и 2.); да је заблуда битна ако се односи на битна својства предмета, на лице са којим се закључује уговор ако се закључује с обзиром на то лице, као и на околности које се по обичајима у промету или по намери странака сматрају одлучним, а страна која је у заблуди не би иначе закључила уговор такве садржине, да страна која је у заблуди може тражити поништај уговора због битне заблуде, осим ако при закључењу уговора није поступала с пажњом која се у промету захтева, да страна која је у заблуди не може се на њу позивати ако је друга страна спремна да изврши уговор као да заблуде није било (члан 61. ст. 1, 2. и 4.); да је уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго, да ако је закључење одређеног уговора забрањено само једној страни, уговор ће остати на снази ако у закону није што друго предвиђено за одређени случај, а страна која је повредила законску забрану сносиће одговарајуће последице (члан 103.); да код уговора са накнадом сваки уговарач одговара за материјалне недостатке свог испуњења, исто тако, уговарач одговара и за правне недостатке испуњења и дужан је да штити другу страну од права и захтева трећих лица којима би њено право било искључено или сужено, да се на ове обавезе преносиоца сходно примењују одредбе овог закона о одговорности продавца за материјалне и правне недостатке, ако за одређени случај није што друго прописано (члан 121.); да у двостраним уговорима ниједна страна није дужна испунити своју обавезу ако друга страна не испуни или није спремна да истовремено испуни своју обавезу, изузев ако је што друго уговорено или законом одређено, или ако што друго проистиче из природе посла али, ако на суду једна страна истакне да није дужна испунити своју обавезу док и друга страна не испуни своју, суд ће јој наложити да испуни своју обавезу кад и друга страна испуни своју (члан 122.); да у двостраним уговорима, кад једна страна не испуни своју обавезу, друга страна може, ако није што друго одређено, захтевати испуњење обавеза или, под условима предвиђеним у идућим члановима, раскинути уговор простом изјавом, ако раскид уговора не наступа по самом закону, а у сваком случају има право на накнаду штете (члан 124.); да су р аскидом уговора обе стране ослобођене својих обавеза, изузев обавезе на накнаду евентуалне штете, ако је једна страна извршила уговор потпуно или делимично, има право да јој се врати оно што је дала, ако обе стране имају право захтевати враћање датог, узајамна враћања врше се по правилима за извршење двостраних уговора, свака страна дугује другој накнаду за користи које је у међувремену имала од онога што је дужна вратити, односно накнадити, страна која враћа новац дужна је платити затезну камату од дана кад је исплату примила (члан 132.); да ако је између обавеза уговорних страна у двостраном уговору постојала у време закључења уговора очигледна несразмера, оштећена страна може захтевати поништење уговора ако за праву вредност тада није знала нити је морала знати, да ће уговор остати на снази ако друга страна понуди допуну до праве вредности (члан 139. ст. 1. и 4.).
Уредбом о привременој забрани располагања одређеним непокретностима, покретним стварима и правима („Службени гласник РС", бр. 49/91, 50/91, 55/91, 29/92, 46/92 и 50/95) било је прописано да се привремено забрањује располагање непокретностима које се налазе на територији Републике Србије, чији су власници, односно корисници физичка лица која имају пребивалиште на територијама република које нису чланице Савезне Републике Југославије и њихови су држављани, а да се располагањем, у смислу ове уредбе, сматра продаја, замена, поклон, закуп, оптерећење стављањем хипотеке или других терета на непокретности и сви други облици располагања, односно својинских промена, као и одношење ствари са територије Републике Србије (члан 1. ст. 2. и 5. ); да су акти и радње које су правна и физичка лица из члан 1. ове уредбе предузела супротно одредбама ове уредбе после 24. маја 1991. године ништави и да ће надлежни орган извршити, по службеној дужности, брисање уписа у земљишној, односно другој јавној књизи о евиденцији непокретности и правима над њима, извршених на основу аката из става 1. овог члана (члан 4.).
5. Полазећи од тога да се тврдње подноси тељке уставне жалбе о повреди прав а на правично суђење заснивају на наводима о произвољној и арбитр ерној примени материјалног права у оспореним пресудама , Уставни суд, пре свега, указује да није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови тумачили и применили позитивноправне прописе, осим у случајевима у којима су њихове одлуке повредиле уставна права, јер је примена закона била произвољна или дискриминаторска, као и уколико је дошло до повреде одређених процесних права странака (на приступ суду, на образложену одлуку и др.).
Анализирајући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом утврђеног права на правично суђење, а полазећи од утврђених чињеница и околности овог случаја, Уставни суд је утврдио да су поступајући судови у оспореној делимичној пресуд и Општинског суда у Шиду П. 2 92/95 од 9. јуна 2003. године, пресуди Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 779/04 од 22. фебруара 2005. године и пресуди Врховног касационог суда Рев1. 132/13 од 4. јуна 2014. године , оцењивали да ли предметни уговор о замени испуњава услове које закон тражи за његову пуноважност, односно да ли је тај уговор ништав или рушљив, као и да ли постоје разлози за раскид тог уговора. У том смислу је наведеним пресудама извршена, најпре, правна оцена предметног уговора са становишта испуњености форме за закључење таквог уговора, а затим и са становишта допуштености основа и одређености предмета тог уговора, побуда за закључење уговора, као и да ли су постојале мане воље приликом закључења уговора, те да ли је било услова за поништај уговора због прекомерног оштећења. Такође су поступајући судови разматрали и евентуални тужбени захтев који се односио на раскид наведеног уговора. Полазећи од одговарајућих прописа, пре свега, Закона о облигационим односима, али и Закона о основама својинскоправних односа , Закона о промету непокретности, Закона о посебним условима промета непокретности и Уредбе о привременој забрани располагања одређеним непокретностима, покретним стварима и правима , који су важили у тренутку закључења предметног уговора, нижестепени и ревизијски суд су закључили да тај уговор није ништав, нити рушљив, као и да не постоје разлози за његов раскид. При том су поред правних аспеката имали у виду и политички контекст када је наведени уговор био закључен и чињеницу да је у то време био закључен велики број таквих уговора и других уговора о промету непокретности између лица хрватске и српске националности, односно да је постојала фактичка узајамност између Републике Хрватске и тадашње Савезне Републике Југославије за закључење наведених уговора.
Имајући у виду чињенични основ утврђен у оспореном поступку, као и релевантне прописе за решење спорног односа, Уставни суд је оценио да су поступајући судови у оспореној делимичн ој пресуд и Општинског суда у Шиду П. 292/95 од 9. јуна 2003. године, пресуди Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 779/04 од 22. фебруара 2005. године и пресуди Врховног касационог суда Рев1. 132/13 од 4. јуна 2014. године , којима су нашли да није основан тужбени захтев подноситељке за поништај предметног уговора, као и да није основан евентуални тужбени захтев за раскид тог уговора, дали јасне, прецизне и логичне закључке за своје ставове који су засновани на уставноправно прихватљивој примени меродавног материјалног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало на то да су материјалноправни прописи произвољно или неправично били примењени на штету подноситељке уставне жалбе , нити да има елемената који указују на процесну неправичност супротно уставним јемствима права на правично суђење .
Разматрајући наводе који се односе на оспорене пресуде Основног суда у Сремској Митровици – Судска јединица у Шиду П. 2/10 од 24. септембра 2010. године и Апелационог суда у Новом Саду Гж. 4522/11 од 16. маја 2012. године , са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да је тим пресудама одлучено о противтужбеном захтеву којим су тужени-противтужиоци тражили да им се предају у посед непокретности које су биле предмет наведеног уговора о замени, а да је тужбеним захтевом о којем је одлучено делимичном пресудом Општинског суда у Шиду П. 292/95 од 9. јуна 2003. године, пресудом Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 779/04 од 22. фебруара 2005. године и пресудом Врховног касационог суда Рев1. 132/13 од 4. јуна 2014. године, подноситељка захтевала управо да се тај уговор о замени поништи или евентуално раскине , те да су, стога, наведени тужбени и противтужбени захтеви у међусобној вези.
Како је наведеним пресудама којима је одлучено о тужбеном захтеву одбијен захтев подноситељке уставне жалбе да се поништи наведени уговор о замени по ком су тужени-противтужиоци стекли право својине на предметним непокретностима, то Уставни суд сматра и да су у оспореним пресудама Основни суд у Сремској Митрови ци – Судска јединица у Шиду и Апелацион и суд у Новом Саду дали уставноправно прихватљиво образложење зашто је , по њиховој оцени , основан противтужбени захтев тужених-противтужиоца , којима су тражили да им се предају у посед непокретности које су биле предмет тог уговора о замени, будући да власник може увек захтевати од држаоца повраћај индивидуално одређене ствари.
На основу свега изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама подноси тељки није повређено право на правично суђење, те је у том делу уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. У вези осталих означених повреда уставних права, на које указује подноситељка уставне жалбе, а у односу на оспорене пресуде , Уставни суд је утврдио:
- да нема основа за тврдњу да је наведеним судским одлукама подноси тељка уставне жалбе на било који начин дискриминисан а, јер у уставној жалби нису пружени докази да је подноситељки (која је иначе српске националности) због припадности некој националној мањини или неког ње ног другог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела, односно права забране дискриминације из члана 21. и члана 76. Устава;
- да је неприхватљива тврдња подноситељке да јој је повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, јер услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима, је постојање различитих судских одлука код исте чињеничне и правне ситуације, а из оспорен их акта, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу није се могао извести закључак да тај услов постоји ;
- да је неприхватљива тврдња подноситељке да јој је повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 2. Устава, будући да су јој у оспореном поступку стајала на располагању правна средства за заштиту њених права и на закону заснованих интереса, и то жалба другостепеном суду, као редовно правно средство и ревизија Врховном касационом суду, као ванредно средство, које је подноситељка уставне жалбе и искористила; Уставни суд указује да се правом на правно средство грађанима јемчи право да изјављивањем жалбе или другог прописаног правног средства траже од надлежног органа да преиспита одлуку којом је одлучено о њиховим правима, обавезама или на закону заснованом интересу и да поводом изјављеног правног средства донесе своју одлуку, што не значи и јемство да изјављено правно средство буде и усвојено ;
- да подноситељка за своје тврдње о повреди права којим је гарантована неповредивост стана и права којим је гарантована забрана насилне асимилације из члана 40. и члана 78. став 3. Устава , није подне ла доказе, нити се оне могу довести у везу са предметом спора о коме је одлучивано у парничном поступку ;
- да поднос итељка своје наводе о повреди права на имовину ближе не образлаж е, већ их, уствари, извод и из навода о повреди права на правично суђење. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио да право подноси тељке на правично суђење није повређено, то нема основа ни за тврдњу о повреди права из чл ана 58. Устава .
7. У вези навода подноситељке уставне жалбе којим оспорава дужину трајања предметног парничног поступка, Уставни суд напомиње да је у Делимичној одлу ци Уж -6172/2011 од 24. децембра 2013. године утврдио да је у парничном поступку који се пред Општинским судом у Шиду у предмету П. 293/95 повређено право подноситељке на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Уставни суд је даље констатовао да су списи тог предмета након доношења наведене уставносудске одлуке достављени Врховном касационом суду, те да је у наставку поступка ревизијски суд донео оспорену пресуду Рев1. 132/13 од 4. јуна 2014. године у року од непуних пет месеци од доношења наведене делимичне одлуке Уставног суда. По оцени Уставног суда, наведено трајање наставка спорног поступка не указује на то да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, те су, стога, ови наводи очигледно неосновани. Имајући у виду изнете разлоге, Уставни суд је одбацио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. Како је Уставни суд коначно одлучио о поднетој уставној жалби, стекли су се услови да се укине Делимична одлука Уж- 6172/2011 од 24. децембра 2013. године у тачки 4. изреке о одлагању извршења пресуде Основног суда у Сремској Митровици – Судска јединица у Шиду П. 2/10 од 24. септембра 2010. године , у делу који је потврђен пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 4522/11 од 16. маја 2012. године , те је одлучено као у тачки 3. изреке ове одлуке.
9. Полазећи од тога да је Уставни суд коначно одлучио о уставној жалби тако што ју је одбио као неoсновану, поред осталог, и у делу који се односио на пресуде Основног суда у Сремској Митровици – Судска јединица у Шиду П. 2/10 од 24. септембра 2010 . године и Апелационог суда у Новом Саду Гж. 4522/11 од 16. маја 2012. године , а поводом којих је и донето решење о извршењу Основног суда у Сремској Митровици – Судска јединица у Шиду И. 2170/12 од 29. новембра 2012. године, као и да је укинуо своју Делимичну одлук у Уж- 6172/2011 од 24. децембра 2013. године у тачки 4. изреке о одлагању извршења наведених пресуд а, Уставни суд сматра да захтев подноситељке, којим се у суштини тражи да се одложи извршење наведеног решења о извршењу, беспредметан.
10. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46 тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.