Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. К. из Бачке Паланке, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. марта 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Б. К. и утврђује да је решењем Врховног касационог суда Узп. 33/11 од 25. новембра 2011. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство из члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Врховног касационог суда Узп. 33/11 од 25. новембра 2011. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о захтеву подносиоца уставне жалбе за преиспитивање решења Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 22532/10 од 5. новембра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. К . из Бачке Паланке је, 14. фебруара 2012. године, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Узп. 33/11 од 25. новембра 2011. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава и права на слободу мишљења и изражавања из члана 46. Устава.
Уставном жалбом се оспорава решење Врховног касационог суда којим је одбачен као недозвољен захтев подносиоца за преиспитивање решења Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 22532/10 од 5. новембра 2010. године, а којим је одбачена као недозвољена тужба подносиоца изјављена против коначног решења од 7. маја 2010. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорени акт, као и у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Општинског већа општине Бачка Паланка број III-119-76/2010 од 7. маја 2010. године подносилац уставне жалбе је разрешен дужности начелника Општинске управе општине Бачка Паланка.
Решењем Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 22532/10 од 5. новембра 2010. године одбачена је као недозвољена тужба подносиоца изјављена против наведеног решења, са образложењем да то решење нема карактер управног акта, већ да акт о разрешењу именованих лица представља акт пословања.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Узп. 33/11 од 25. новембра 2011. године је одбачен као недозвољен захтев подносиоца за преиспитивање решења Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 22532/10 од 5. новембра 2010. године, са образложењем да акт који је био оспорен тужбом нема карактер управног акта, због чега је тужба била одбачена као недозвољена, те нису испуњени и услови ни за подношење захтева за преиспитивање судске одлуке.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје и да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (члан 46.).
Одредбом члана 198. став 2. Устава утврђено је да законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита.
Одредбама Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да у управном спору суд одлучује и о законитости коначних појединачних аката којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу, у погледу којих у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита (члан 3. став 2.); да против правноснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни тужилац могу да поднесу Врховном касационом суду захтев за преиспитивање судске одлуке (у даљем тексту: „захтев“), да захтев може да се поднесе када је то законом предвиђено, у случајевима када је суд одлучивао у пуној јурисдикцији и у стварима у којима је у управном поступку била искључена жалба (члан 49. ст. 1. и 2.); да даном ступања на снагу овог закона престаје да важи Закон о управним споровима ("Службени лист СРЈ", број 46/96) (члан 78.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемченог права на правно средство, а полазећи од претходно утврђених чињеница и околности и наведених законских одредаба, Уставни суд је утврдио следеће:
Решењем Врховног касационог суда је одбачен као недозвољен захтев подносиоца за преиспитивање решења Управног суда, са образложењем да акт који је био оспорен тужбом нема карактер управног акта, због чега је тужба била одбачена као недозвољена, те нису испуњени услови ни за подношење захтева за преиспитивање судске одлуке.
Одредбама новог Закона о управним споровима предмет управног спора је постављен знатно шире него одредбама претходног Закона о управним споровима (одредбе члана 3. Закона). Наиме, у ранијем Закону о управним споровима ("Службени лист СРЈ", број 46/96), предмет управног спора је био само управни акт (члан 6. став 1.). Међутим, одредбом члана 198. став 2. Устава утврђено је да законитост свих коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита. Тако је већ сам Устав као предмет управног спора одредио сваки коначан решавајући правни акт који не ужива неку другу судску заштиту. Уставни суд констатује да се појединачни акти, којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу и против којих није изричито предвиђен ниједан други облик судске заштите, могу побијати у управном спору пред Управним судом, применом одредаба члана 3. новог Закона о управним споровима, а на подлози става 2. члана 198. Устава. Полазећи од наведеног, Уставни суд оцењује да није уставноправно прихватљиво образложење дато у оспореном решењу да имајући у виду да акт који је био оспорен тужбом нема карактер управног акта, нема места вођењу управног спора, те, даље, ни мериторног одлучивања о захтеву за преиспитивање судске одлуке.
Даље, из одредбе члана 49. став 2. тачка 3) Закона о управним споровима, произлази да против правноснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни тужилац могу да поднесу Врховном касационом суду захтев за преиспитивање судске одлуке у стварима у којима је у управном поступку била искључена жалба. Уставни суд констатује да је против коначног решења о разрешењу дужности подносиоца била искључена жалба.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је оспорено решење донето произвољном применом меродавног права која је онемогућила подносиоцу расправљање и одлучивање пред судом о постављеном захтеву. Овим је, по оцени Уставног суда, без обзира на правну утемељеност захтева који је подносилац уставне жалбе поднео, повређено његово Уставом зајемчено право на правно средство.
На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке, јер је утврдио да је оспореним решењем Врховног касационог суда Узп. 33/11 од 25. новембра 2011. године повређено наведено Уставом зајемчено право подносиоца уставне жалбе.
6. Истовремено, као меру отклањања штетних последица утврђене повреде Уставом зајемченог права, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорено решење и одредио да Врховни касациони суд, као надлежан суд, донесе нову одлуку о захтеву подносиоца за преиспитивање решења Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 22532/10 од 5. новембра 2010. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд није разматрао уставну жалбу у делу који се односи на наводе подносиоца да су му оспореним појединачним актом повређена и друга Уставом зајемчена начела и права, имајући у виду да је утврдио повреду права на правно средство и поништио оспорено решење Врховног касационог суда, те да је одређено да исти суд поново одлучи о захтеву подносиоца.
8. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.