Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Привредног друштва "Н. ш." д.о.о. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. марта 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Привредног друштва "Н. ш." д.о.о. и утврђује да су решењем Врховног касационог суда Узп. 212/11 од 25. новембра 2011. године повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на правно средство, из члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Врховног касационог суда Узп. 212/11 од 25. новембра 2011. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о захтеву подносиоца уставне жалбе за преиспитивање решења Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 9685/10 (2009) од 25. марта 2011. године.
3. Одбацује се уставна жалба Привредног друштва "Н. ш." д.о.о. изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у управном спору који се водио пред Врховним судом Србије у предмету У. 4379/09 и Управним судом – Одељење у Новом Саду у предмету У. 9685/10 (2009).
О б р а з л о ж е њ е
1. Привредно друштво "Н. ш." д.о.о. из Београда је, 20. јануара 2012. године, поднело Уставном суду уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Узп. 212/11 од 25. новембра 2011. године, због повреде права на судску заштиту из члана 22. став 1. Устава Републике Србије, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на правно средство из члана 36. став 2. Устава. Подносилац је у уставној жалби указао да му је у управном спору који се водио по његовој тужби поднетој 11. јуна 2009. године, повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставном жалбом се оспорава решење Врховног касационог суда којим је одбачен као недозвољен захтев подносиоца за преиспитивање решења Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 9685/10 (2009) од 25. марта 2011. године, а којим је одбачена као недозвољена тужба подносиоца изјављена против коначног решења од 23. априла 2009. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорени акт, као и у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Министарства просвете број 650-02-00250/208-06/26 од 19. јуна 2008. године подносиоцу уставне жалбе није одобрено издавање и употреба рукописа уџбеника "Р. м.", за други разред основне школе.
Пресудом Врховног суда Србије У. 4799/08 од 16. јануара 2009. године уважена је тужба подносиоца и поништено наведено решење.
У поновном поступку, Министарство просвете је донело решење број 650-02-00250/2008-06/26-1 од 23. априла 2009. године којим, такође, подносиоцу уставне жалбе није одобрено издавање и употреба рукописа уџбеника "Р. м.", за други разред основне школе. У наведеном решењу је дата поука о правном средству, да се против тог решења може покренути управни спор у року од 30 дана од дана пријема истог.
Подносилац уставне жалбе је 11. јуна 2009. године поднео тужбу Врховном суду Србије, која је заведена под бројем У. 4379/09.
Управни суд је преузео нерешене предмете Врховног суда Србије и окружних судова од 1. јануара 2010. године. Решењем Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 9685/10 (2009) од 25. марта 2011. године одбачена је као недозвољена тужба подносиоца изјављена против наведеног решења, са образложењем да то решење нема карактер управног акта.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Узп. 212/11 од 25. новембра 2011. године је одбачен као недозвољен захтев подносиоца за преиспитивање решења Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 9685/10 (2009) од 25. марта 2011. године, са образложењем да је одредбом члана 6. став 1. Закона о управним споровима ("Службени лист СРЈ", број 46/96), који је био у примени у време подношења тужбе, било прописано да се управни спор може водити само против управног акта, па имајући у виду да акт који је био оспорен тужбом нема карактер управног акта, због чега је тужба била одбачена као недозвољена, то нису испуњени испуњени услови ни за подношење захтева за преиспитивање судске одлуке.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право на независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбом члана 198. став 2. Устава утврђено је да законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита.
Одредбама Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да у управном спору суд одлучује и о законитости коначних појединачних аката којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу, у погледу којих у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита (члан 3. став 2.); да против правноснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни тужилац могу да поднесу Врховном касационом суду захтев за преиспитивање судске одлуке (у даљем тексту: „захтев“), да захтев може да се поднесе када је то законом предвиђено, у случајевима када је суд одлучивао у пуној јурисдикцији и у стварима у којима је у управном поступку била искључена жалба (члан 49. ст. 1. и 2.); да даном ступања на снагу овог закона престаје да важи Закон о управним споровима ("Службени лист СРЈ", број 46/96) (члан 78.).
5. Подносилац у уставној жалби указује да су му оспореним решењем Врховног касационог суда повређена Уставом зајемчена права на судску заштиту, на правично суђење и на правно средство.
Уставни суд најпре указује да право на приступ суду, иако није експлицитно назначено приликом нормирања уставног права на правично суђење, чини његов иманентни и неодвојиви део, као нужни услов да би се ово право уопште могло остварити. Ово зато, јер ако се странци онемогући расправљање и одлучивање пред судом или другим државним органом о постављеном захтеву, сви остали елементи структурално сложеног и вишеслојног права на правично суђење, постају илузорни и апстрактни, односно беспредметни.
Решењем Врховног касационог суда је одбачен као недозвољен захтев подносиоца за преиспитивање решења Управног суда, са образложењем да је одредбом члана 6. став 1. Закона о управним споровима ("Службени лист СРЈ", број 46/96), који је био у примени у време подношења тужбе, било прописано да се управни спор може водити само против управног акта.
Одредбама новог Закона о управним споровима предмет управног спора је постављен знатно шире него одредбама претходног Закона о управним споровима. Наиме, у ранијем Закону о управним споровима ("Службени лист СРЈ", број 46/96), предмет управног спора је био само управни акт (члан 6. став 1.). Међутим, одредбом члана 198. став 2. Устава утврђено је да законитост свих коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита. Тако је већ сам Устав као предмет управног спора одредио сваки коначан решавајући правни акт који не ужива неку другу судску заштиту. Уставни суд констатује да се појединачни акти, којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу и против којих није изричито предвиђен ниједан други облик судске заштите, могу побијати у управном спору пред Управним судом, применом одредаба члана 3. новог Закона о управним споровима, а на подлози става 2. члана 198. Устава. Полазећи од наведеног, Уставни суд оцењује да није уставноправно прихватљиво образложење дато у оспореном решењу да, имајући у виду да је одредбом члана 6. став 1. претходног Закона о управним споровима било прописано да се управни спор може водити само против управног акта, па имајући у виду да акт који је био оспорен тужбом нема карактер управног акта, нема места вођењу управног спора, те, даље, ни мериторног одлучивања о захтеву за преиспитивање судске одлуке.
Даље, из одредбе члана 49. став 2. тачка 3) Закона о управним споровима, произлази да против правноснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни тужилац могу да поднесу Врховном касационом суду захтев за преиспитивање судске одлуке у стварима у којима је у управном поступку била искључена жалба. Уставни суд констатује да је против коначног решења Министарства просвете број 650-02-00250/2008-06/26-1 од 23. априла 2009. године, била искључена жалба.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да је оспорено решење донето произвољном применом меродавног права која је онемогућила подносиоцу расправљање и одлучивање пред судом о постављеном захтеву. Овим је, по оцени Уставног суда, без обзира на правну утемељеност захтева који је подносилац уставне жалбе поднео, повређено његово право на приступ суду, као саставни део права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава. На описани начин, подносиоцу је оспореним решењем повређено и право на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.
На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке, јер је утврдио да су оспореним решењем Врховног касационог суда Узп. 212/11 од 25. новембра 2011. године повређена наведена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе.
6. Истовремено, као меру отклањања штетних последица утврђене повреде Уставом зајемчених права, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорено решење и одредио да Врховни касациони суд, као надлежан суд, донесе нову одлуку о захтеву подносиоца за преиспитивање решења Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 9685/10 (2009) од 25. марта 2011. године, као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд није разматрао уставну жалбу у делу који се односи на наводе подносиоца да су му оспореним појединачним актом повређена и друга Уставом зајемчена права, имајући у виду да је утврдио повреду права на правично суђење и на правно средство и поништио оспорено решење Врховног касационог суда, те да је одређено да исти суд поново одлучи о захтеву подносиоца.
8. Оцењујући наводе подносиоца да му је у управном спору повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује на следеће: подносилац је 11. јуна 2009. године поднео Врховном суду Србије тужбу против коначног појединачног акта; Управни суд је 1. јануара 2010. године преузео нерешене предмете Врховног суда Србије, а о поднетој тужби је одлучио 25. марта 2011. године, дакле у року нешто дужем од годину дана од преузимања предмета. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да, без обзира што је разумна дужина трајања поступка релативна категорија која зависи од околности сваког конкретног случаја, наведено трајање поступка који се оспорава уставном жалбом се објективно не може сматрати неразумно дугим. С тим у вези, Уставни суд је оценио да су очигледно неосновани ови наводи подносиоца, те је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду , решавајући као у тачки 3. изреке.
9. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.