Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби П. С. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. марта 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба П. С. и утврђује да је решењем Врховног касационог суда Узп. 84/10 од 24. новембра 2011. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство из члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Врховног касационог суда Узп. 84/10 од 24. новембра 2011. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о захтеву подносиоца за преиспитивање пресуде Управног суда У. 4905/10 (2008) од 13. маја 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. П. С. из Београда је, 4. јануара 2012. године, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Узп. 84/10 од 24. новембра 2011. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на правно средство из члана 36. став 2. Устава и права на имовину из члана 58. Устава.
Уставном жалбом се оспорава решење Врховног касационог суда којим је одбачен као недозвољен захтев подносиоца за преиспитивање пресуде Управног суда У. 4905/10 (2008), а којом је одбијена тужба подносиоца изјављена против коначног решења о одбијању предлога подносиоца за понављање поступка.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорени акт, као и у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 25. октобра 2007. године поднео Министарству унутрашњих послова – Управа за управне послове, предлог за понављање поступка окончаног решењем тог органа број 226-1-1219/05 од 22. децембра 2005. године, који је решењем наведеног другостепеног органа број 226-1-1219/05 од 4. јула 2008. године одбијен као неоснован.
Против наведеног коначног управног акта подносилац уставне жалбе је поднео тужбу, која је пресудом Управног суда У. 4905/10 (2008) од 13. маја 2010. године одбијена као неоснована.
Подносилац уставне жалбе је поднео Врховном касационом суду захтев за преиспитивање наведене судске одлуке, али је исти одбачен оспореним решењем Узп. 84/10 од 24. новембра 2011. године, као недозвољен. У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да у управном поступку правноснажно окончаном решењем Министарства унутрашњих послова број 226-1-1219/05 од 4. јула 2008. године, који је претходио доношењу пресуде Управног суда, није била искључена жалба, односно двостепено одлучивање, те да из тог разлога није дозвољен захтев за преиспитивање пресуде Управног суда којом је одбијена тужба поднета против решења којим је одбијен предлог за понављање управног поступка.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбама члана 49. ст. 1. и 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је : да против правноснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни тужилац могу да поднесу Врховном касационом суду захтев за преиспитивање судске одлуке (у даљем тексту: „захтев“), да захтев може да се поднесе када је то законом предвиђено, у случајевима када је суд одлучивао у пуној јурисдикцији и у стварима у којима је у управном поступку била искључена жалба.
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) прописано је: да о предлогу за понављање поступка решава орган који је донео коначно решење (члан 245. став 2 .); да се против закључка, односно решења донесеног по предлогу за понављање поступка, или о одбијању предлога за понављање поступка, као и против решења донесеног у поновљеном поступку, може изјавити жалба само кад је тај закључак, односно решење донео првостепени орган, да се, ако је закључак или решење донео другостепени орган, може непосредно покренути управни спор (члан 249 .).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемченог права на правно средство, а полазећи од претходно утврђених чињеница и околности и наведених законских одредаба, Уставни суд је утврдио следеће:
Из одредаба члана 249. Закона о општем управном поступку произлази да се против закључка, односно решења донесеног по предлогу за понављање поступка, или о одбијању предлога за понављање поступка, као и против решења донесеног у поновљеном поступку, може изјавити жалба само кад је тај закључак, односно решење донео првостепени орган, а да се, ако је закључак или решење донео другостепени орган, може покренути управни спор. Дакле, против решења другостепеног органа донесеног по предлогу за понављање поступка није дозвољена жалба, већ се једино може покренути управни спор подношењем тужбе надлежном суду.
Даље, из одредбе члана 49. став 2. тачка 3) Закона о управним споровима, произлази да против правноснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни тужилац могу да поднесу Врховном касационом суду захтев за преиспитивање судске од луке у стварима у којима је у управном поступку била искључена жалба.
Уставни суд још једном указује да је решењем другостепеног органа одбијен предлог подносиоца за понављање поступка, да је подносилац против овог решења покренуо управни спор, те да је против одлуке суда којом је одбијена његова тужба поднео захтев за преиспитивање судске одлуке, али да је исти одбачен оспореним решењем Врховног касационог суда.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је оспорено решење донето произвољном применом меродавног права која је онемогућила подносиоцу расправљање и одлучивање пред судом о постављеном захтеву. Овим је, по оцени Уставног суда, без обзира на правну утемељеност предлога који је подносилац уставне жалбе поднео, повређено његово Уставом зајемчено право на правно средство. Наиме, у поступку одлучивања о предлогу за понављање поступка се оцењује да ли су испуњени законом прописани услови да се окончани поступак понови. У поступку по овом ванредном правном средству обезбеђена је посебна правна заштита која се остварује коришћењем правних средстава прописаних искључиво за тај поступак, независно од коришћења правних средстава у управном поступку чије се понављање тражи, односно да ли је у том управном поступку била дозвољена жалба. Имајући у виду да је о предлогу за понављање поступка одлучивао другостепени орган, да је то решење коначно и да се против истог није могла изјавити жалба, већ се једино могао покренути управни спор подношењем тужбе надлежном суду, то произлази да је у овом управном поступку на располагању било још једно правно средство прописано одредбом члана 49. став 2. тачка 3) Закона о управним споровима, а то је захтев за преиспитивање судске одлуке.
На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке, јер је утврдио да је оспореним решењем Врховног касационог суда Узп. 84/10 од 24. новембра 2011. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
6. Истовремено, као меру отклањања штетних последица утврђене повреде Уставом зајемченог права, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорено решење и одредио да Врховни касациони суд, као надлежан суд, донесе нову одлуку о захтеву подносиоца за преиспитивање пресуде Управног суда У. 4905/10 (2008) од 13. маја 2010. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд није разматрао уставну жалбу у делу који се односи на наводе подносиоца да су му оспореним појединачним актима повређена и друга Уставом зајемчена права, имајући у виду да је утврдио повреду права на правно средство из члана 3 6. став 2. Устава и поништио оспорено решење Врховног касационог суда, те да ће о захтеву подносиоца исти суд поново одлучити.
8. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.