Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Ж. из Савиног Села, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. марта 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Ж. и утврђује да су решењем Врховног касационог суда Узп. 304/11 од 25. новембра 2011. године повређена права подноситељке уставне жалбе на правично суђење и на правно средство, из члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Врховног касационог суда Узп. 304/11 од 25. новембра 2011. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о захтеву подноситељке уставне жалбе за преиспитивање решења Управног суда У. 15826/10 (2009) од 14. априла 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Ж. из Савиног Села је, 14. јануара 2012. године, поднела Уставном суду уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Узп. 304/11 од 25. новембра 2011. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава и права на учешће у управљању јавним пословима из члана 53. Устава.
Уставном жалбом се оспорава решење Врховног касационог суда којим је одбачен као недозвољен захтев подноситељке за преиспитивање решења Управног суда У. 15826/10 (2009) од 14. априла 2011. године, а којим је одбачена као недозвољена тужба подноситељке изјављена против коначног решења од 11. јуна 2009. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорени акт, као и у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Привременог органа општине Врбас број 06.3-1/2009-III/02 од 11. јуна 2009. године подноситељка уставне жалбе је разрешена дужности начелника Општинске управе Врбас.
Решењем Управног суда У. 15826/10 (2009) од 14. априла 2011. године одбачена је као недозвољена тужба подноситељке изјављена против наведеног решења, са образложењем да то решење нема карактер управног акта.
Оспореним решењем Врховног касационог суда је одбачен као недозвољен захтев подноситељке за преиспитивање решења Управног суда У. 15826/10 (2009) од 14. априла 2011. године, са образложењем да је одредбом члана 6. став 1. Закона о управним споровима ("Службени лист СРЈ", број 46/96), који је био у примени у време подношења тужбе, било прописано да се управни спор може водити само против управног акта, па имајући у виду да акт који је био оспорен тужбом нема карактер управног акта, због чега је тужба била одбачена као недозвољена, то нису испуњени испуњени услови ни за подношење захтева за преиспитивање судске одлуке.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подноситељка указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да грађани имају право да учествују у управљању јавним пословима и да под једнаким условима ступају у јавне службе и на јавне функције (члан 53.).
Одредбом члана 198. став 2. Устава утврђено је да законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита.
Одредбама Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да у управном спору суд одлучује и о законитости коначних појединачних аката којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу, у погледу којих у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита (члан 3. став 2.); да против правноснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни тужилац могу да поднесу Врховном касационом суду захтев за преиспитивање судске одлуке (у даљем тексту: „захтев“), да захтев може да се поднесе када је то законом предвиђено, у случајевима када је суд одлучивао у пуној јурисдикцији и у стварима у којима је у управном поступку била искључена жалба (члан 49. ст. 1. и 2.); да даном ступања на снагу овог закона престаје да важи Закон о управним споровима ("Службени лист СРЈ", број 46/96) (члан 78.) .
5. Подноситељка у уставној жалби указује да су јој оспореним решењем Врховног касационог суда повређена Уставом зајемчена права на правично суђење, на једнаку заштиту права и на правно средство и на учешће у управљању јавним пословима. У прилог својој тврдњи о неједнаком поступању Управног суда у истој чињеничној и правној ситуацији, подноситељка је приложила пресуде Управног суда У. 15854/10 (2009) од 15. децембра 2010. године и У. 22196/10 (2009) од 16. фебруара 2011. године.
Пресудом Управног суда У. 15854/10 (2009) од 15. децембра 2010. године уважена је тужба Ј. А. из Врбаса и поништено решење Привременог органа општине Врбас број 112-48/2009-1/01 од 8. јула 2009. године, којим је Ј. А. разрешена дужности директора Дома здравља "Вељко Влаховић" у Врбасу, са образложењем да је то решење засновано на битним повредама одредбама Закона о општем управном поступку.
Пресудом Управног суда У. 22196/10 (2009) од 16. фебруара 2011. године уважена је тужба Д. М. из Неготина и поништено решење Привременог органа општине Неготин број 016-65/2009-I/05 од 21. октобра 2009. године, којим је Д. М. разрешена са функције начелника Општинске управе општине Неготин, са образложењем да је то решење засновано на битним повредама одредбама Закона о општем управном поступку.
Уставни суд најпре указује да право на приступ суду, иако није експлицитно назначено приликом нормирања уставног права на правично суђење, чини његов иманентни и неодвојиви део, као нужни услов да би се ово право уопште могло остварити. Ово зато, јер ако се странци онемогући расправљање и одлучивање пред судом или другим државним органом о постављеном захтеву, сви остали елементи структурално сложеног и вишеслојног права на правично суђење, постају илузорни и апстрактни, односно беспредметни.
Решењем Врховног касационог суда је одбачен као недозвољен захтев подноситељке за преиспитивање решења Управног суда, са образложењем да је одредбом члана 6. став 1. Закона о управним споровима ("Службени лист СРЈ", број 46/96), који је био у примени у време подношења тужбе, било прописано да се управни спор може водити само против управног акта.
Одредбама новог Закона о управним споровима предмет управног спора је постављен знатно шире него одредбама претходног Закона о управним споровима. Наиме, у ранијем Закону о управним споровима ("Службени лист СРЈ", број 46/96), предмет управног спора је био само управни акт (члан 6. став 1.). Међутим, одредбом члана 198. став 2. Устава утврђено је да законитост свих коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита. Тако је већ сам Устав као предмет управног спора одредио сваки коначан решавајући правни акт који не ужива неку другу судску заштиту. Уставни суд констатује да се појединачни акти, којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу и против којих није изричито предвиђен ниједан други облик судске заштите, могу побијати у управном спору пред Управним судом, применом одредаба члана 3. новог Закона о управним споровима, а на подлози става 2. члана 198. Устава. Полазећи од наведеног, Уставни суд оцењује да није уставноправно прихватљиво образложење дато у оспореном решењу да, имајући у виду да је одредбом члана 6. став 1. претходног Закона о управним споровима било прописано да се управни спор може водити само против управног акта, па имајући у виду да акт који је био оспорен тужбом нема карактер управног акта, нема места вођењу управног спора, те, даље, ни мериторног одлучивања о захтеву за преиспитивање судске одлуке.
Даље, из одредбе члана 49. став 2. тачка 3) Закона о управним споровима, произлази да против правноснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни тужилац могу да поднесу Врховном касационом суду захтев за преиспитивање судске одлуке у стварима у којима је у управном поступку била искључена жалба. Уставни суд констатује да је против коначног решења о разрешењу дужности подноситељке била искључена жалба.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да је оспорено решење донето произвољном применом меродавног права која је онемогућила подноситељки расправљање и одлучивање пред судом о постављеном захтеву. Овим је, по оцени Уставног суда, без обзира на правну утемељеност предлога који је подноситељка уставне жалбе поднела, повређено њено право на приступ суду, као саставни део права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава. На описани начин, подноситељки је оспореним решењем повређено и право на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.
На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке, јер је утврдио да су оспореним решењем Врховног касационог суда Узп. 304/11 од 25. новембра 2011. године повређена наведена Уставом зајемчена права подноситељке уставне жалбе.
6. Истовремено, као меру отклањања штетних последица утврђене повреде Уставом зајемчених права, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорено решење и одредио да Врховни касациони суд, као надлежан суд, донесе нову одлуку о захтеву подноситељке за преиспитивање решења Управног суда У. 15826/10 (2009) од 14. априла 2011. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд није разматрао уставну жалбу у делу који се односи на наводе подноситељке да су јој оспореним појединачним актом повређена и друга Уставом зајемчена права, имајући у виду да је утврдио повреду права на правично суђење и на правно средство и поништио оспорено решење Врховног касационог суда, те да је одређено да исти суд поново одлучи о захтеву подноситељке.
8. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.