Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ветеринарске станице "СРБОВЕТЕРИНА" д.о.о. из Поцерског Причиновића, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. марта 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Ветеринарске станице "СРБОВЕТЕРИНА" д.о.о. и утврђује да су решењем Управног суда У. 29710/10 од 22. марта 2012. године повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на правно средство, из члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ветеринарска станица "СРБОВЕТЕРИНА" д.о.о. из Поцерског Причиновића је, 3. маја 2012. године, поднела Уставном суду уставну жалбу против решења Управног суда У. 29710/10 од 22. марта 2012. године, због повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава Републике Србије, као и права гарантованих одредбама члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција).
Уставном жалбом се оспорава решење Управног суда У. 29710/10 од 22. марта 2012. године којим је одбачена као недозвољена тужба подносиоца изјављена против решења Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде број 323-06-07826/2010-09 од 15. октобра 2010. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорени акт, целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, као и у списе предмета Управног суда У. 29710/10, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Одлуком о избору правних лица, објављеном у "Служеном гласнику Републике Србије", број 63/10, од 8. септембра 2010. године, извршен је избор правних лица којима је поверено обављање послова из Програма мера здравствене заштите животиња за 2010 – 2012. годину. Одлуком о избору правних лица Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде – Управа за ветрину број 323-06-00805/153/2010-05 од 4. августа 2010. године подносиоцу уставне жалбе је додељена епизотиолошка јединица која обухвата насељена места Јеленча и Поцерски Причиновић, са поуком о правном средству да подносилац против ове одлуке може поднети приговор министру у року од седам дана од дана пријема исте, а што је подносилац уставне жалбе и учинио.
Решењем Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде број 323-06-07826/2010-09 од 15. октобра 2010. године одбијен је као неоснован приговор подносиоца изјављен "против Одлуке о избору правних лица објављеном у 'Служеном гласнику Републике Србије' број 63/10 од 8. септембра 2010. године". У наведеном решењу је дата поука о правном средству, да се против тог решења може покренути управни спор у року од 30 дана од дана пријема истог.
Против наведеног решења подносилац уставне жалбе је 23. новембра 2010. године поднео тужбу, која је оспореним решењем Управног суда У. 29710/10 од 22. марта 2012. године одбачена као недозвољена. У образложењу оспореног решења је наведено да против одлуке министра о избору правног лица за обављање јавних послова није предвиђена могућност улагања приговора, као ни могућност вођења управног спора, те да се у конкретном случају ради о решењу које не ужива судску заштиту у смислу одредаба чл. 3. и 4. Закона о управним споровима.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбом члана 198. став 2. Устава утврђено је да законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита.
Одредбама члана 3. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да у управном спору суд одлучује о законитости коначних управних аката, осим оних у погледу којих је предвиђена другачија судска заштита (став 1.); да у управном спору суд одлучује и о законитости коначних појединачних аката којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу, у погледу којих у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита (став 2.); да суд у управном спору одлучује и о законитости других коначних појединачних аката када је то законом предвиђено (став 3.); да се одредбе овог закона које се односе на управни акт, примењују и на друге акте против којих се може водити управни спор (став 4.).
5. Подносилац у уставној жалби указује да су му оспореним решењем Управног суда повређена Уставом и Европском конвенцијом зајемчена права на правично суђење и на правно средство.
Уставни суд констатује да се одредбе члана 6. став 1. Европске конвенције садржински не разликују од права зајемчених чланом 32. Устава. Стога је Уставни суд евентуалну повреду права ценио у односу на одредбу члана 32. став 1. Устава, којом се јемчи право на правично суђење.
Уставни суд најпре указује да право на приступ суду, иако није експлицитно назначено приликом нормирања уставног права на правично суђење, чини његов иманентни и неодвојиви део, као нужни услов да би се ово право уопште могло остварити. Ово зато, јер ако се странци онемогући расправљање и одлучивање пред судом или другим државним органом о постављеном захтеву, сви остали елементи структурално сложеног и вишеслојног права на правично суђење, постају илузорни и апстрактни, односно беспредметни.
Оспореним решењем Управног суда је одбачена као недозвољена тужба подносиоца изјављена против решења Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде број 323-06-07826/2010-09 од 15. октобра 2010. године, са образложењем да предметно решење не ужива судску заштиту у смислу одредаба чл. 3. и 4. Закона о управним споровима.
Одредбама важећег Закона о управним споровима предмет управног спора је постављен знатно шире него одредбама претходног Закона о управним споровима. Наиме, у ранијем Закону о управним споровима ("Службени лист СРЈ", број 46/96), предмет управног спора је био само управни акт (члан 6. став 1.). Међутим, одредбом члана 198. став 2. Устава утврђено је да законитост свих коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита. Тако је већ сам Устав као предмет управног спора одредио сваки коначан решавајући правни акт који не ужива неку другу судску заштиту. Уставни суд констатује да се појединачни акти, којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу и против којих није изричито предвиђен ниједан други облик судске заштите, могу побијати у управном спору пред Управним судом, применом одредаба члана 3. новог Закона о управним споровима, а на подлози става 2. члана 198. Устава. Полазећи од наведеног, Уставни суд оцењује да није уставноправно прихватљиво образложење дато у оспореном решењу да акт који се побија тужбом у управном спору не ужива судску заштиту у смислу одредаба Закона о управним споровима.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да је оспорено решење донето произвољном применом меродавног права која је онемогућила подносиоцу расправљање и одлучивање пред судом о поднетој тужби. Овим је, по оцени Уставног суда, без обзира на правну утемељеност навода из поднете тужбе, повређено његово право на приступ суду, као саставни део права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава. На описани начин, подносиоцу је оспореним решењем повређено и право на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.
На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, јер је утврдио да су оспореним решењем Управног суда У. 29710/10 од 22. марта 2012. године повређена наведена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе.
6. Уставни суд констатује да је подносилац предложио да Уставни суд усвоји његову уставну жалбу, утврди повреду права означених у уставној жалби, те да поништи оспорено решење Управног суда У. 29710/10 од 22. марта 2012. године.
Полазећи од наведеног, Уставни суд указује да се штетне последице учињене повреде Уставом зајемчених права, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, могу отклонити, између осталог, поништајем оспореног акта, уколико Суд утврди да је истим подносиоцу повређено неко Уставом зајемчено право. Међутим, у конкретном случају, имајући у виду да је предмет управног спора оцена законитости коначне одлуке о избору правних лица којима се поверава обављање послова из Програма мера здравствене заштите животиња за 2010 – 2012. годину, Уставни суд није поништио оспорени акт, јер се на овај начин не би могле отклонити штетне последице учињене повреде права.
7. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић