Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. М . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. марта 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба В. М . изјављена против решења Вишег суда у Суботици Кв. 217/12 од 3. септембра 2012. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 2151/12 од 21. септембра 2012. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. В. М . из Београда је , 9. новембра 2012. године, преко пуномоћника Д. Ћ , адвоката из Старе Пазове, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Суботици Кв. 217/12 од 3. септембра 2012. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 2151/12 од 21. септембра 2012. године, због повреде права на ограничено трајање притвора, права на правично суђење и права на претпоставку невиности, зајемчених одредбама члана 31, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије. Подносилац у уставној жалби истиче и повреду права из чл ана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се члан 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода садржински не разликује од права зајемчен ог одредб ом члана 32. став 1. Устава, то Уставни суд постојање повреде ов ог права цени у односу на означен у одред буУстава.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи да му је оспореним решењима правноснажно продужен притвор, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 3) и 5) Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 11. јуна 2011. године , када је лишен слободе. Подносилац потом детаљно износи садржину оспорен их решења и решења која су им претходила, те анализира разлоге због којих му је притвор продужен, а посебно истиче : да је његов бранилац против решења о одређивању и свих решења о продужењу притвора изјављивао жалбе које су одбијане као неосноване; да су разлози за продужење притвора „образложени на исти начин“; да надлежни суд не помиње „нити једном речју околности и чињенице које су утврђене у проведеном доказном поступку“; да је суд „морао“ да му укине притвор након главног претреса који је одржан 7. јуна 2012. године, јер није било нових доказних предлога, те „својим боравком на слободи никако не би могао утицати да даљи ток кривичног поступка које је доведен до краја“, посебно имајући у виду да „следећи главни претрес није заказан све до 2. новембра 2012. године“; да је „сасвим јасно да је, ако не и више, онда сигурно ових пет месеци провео потпуно беспотребно и неосновано у притвору“, а што „потврђују и наводи решења којим је притвор укинут“. Такође, подносилац, поред осталог, наводи и: да „суђење траје од 13. јуна 2011. године када је донето решење о спровођењу истраге и када је одређен притвор све до 2. новембра 2012. године када је главни претрес окончан и В. М . пуштен из притвора, што је недопустиво дугачак период имајући у виду да је пет лица било у притвору 1 годину 4 месеца и 25 дан“; да „главни претрес није заказиван нити одржаван у периоду од 7. јуна 2012. године па све до 2. новембра 2012. године, без ваљаног разлога, а да je за то време притвор два пута неосновано продужаван“; да су судови „у образложењу своје одлуке о продужењу притвора стално наводили идентичне и стереотипне разлоге“, односно да „не даје ни ваљане разлоге због којих је продужење притвора неопходно“; да је посебно требало образложити зашто је „јачи јавни интерес да В . М . буде у притвору од права В . М . да се брани са слободе, уз наравно уважавање претпоставке невиности и уз обавезу суда за хитно поступање; да је „право на претпоставку невиности повређено баш чињеницом да се притвор без ваљаног разлога фактички претворио у казну пре правоснажности пресуде, и да се формулацијама решења о продужењу притвора наводи да је окривљени извршио кривично дело које му се ставља на терет, пре правоснажне пресуде суда“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и права на накнаду нематреијалне штете, као и трошкове поступка пред Судом.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Суботици се против подносиоца и других лица води кривични поступак .
Кривични поступак је покренут 13. јуна 2011. године , доношењем решења истражног судије Вишег суда у Суботици Ки. 35 /11 да се против подносиоца уставне жалбе (и других лица) спроведе истрага.
Након спроведене истраге, Више јавно тужилаштво у Суботици је против подносиоца уставне жалбе (и других лица) 6. децембра 2011. године подигло оптужницу. Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Након што су изјављени приговори против оптужнице одбијени, заказан је главни претрес за 7. фебруар 2012. године. Наставак главног претреса је потом заказиван за 8. фебруар, 2. и 30. март, 23. април, 7. мај и 7. јун 2012. године.
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), Виши суд у Суботици је 11. јуна 2012. године донео наредбу за вештачење гласова окривљених, која је експедована 15. јуна 2012. године.
У време подношења уставне жалбе, кривични поступак је био у фази главног претреса.
Виши суд у Суботици је 5. новембра 2012. године донео пресуду К. 111/11 која је укинута 12. фебруара 2014. године решењем Апелационог суда у Новом Саду.
Предмет је пред Вишим судом у Суботици добио нов број К. 29/14 и првостепени поступак је у току.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се у притвору налазио једну годину, четири месеца и 21 дан, рачунајући од 11. јуна 201 1. године када је лишен слободе, до 2. новембра 2012. године када му је притвор укинут.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Суботици Ки. 35/11 од 13. јуна 201 1. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2), 3) и 5) Законика о кривичном поступку. Притвор је према подносиоцу током истраге продужаван, а након подизања оптужнице на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 3) и 5) Законика о кривичном поступку.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен оспореним решењем Вишег суда у Суботици Кв. 217/12 од 3. септембра 2012. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку, за још најдуже два месеца.
У односу на притворски разлог из члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног првостепеног решења је наведено: да се „особите околности од значаја огледају у основаности сумње да су се у дужем временском периоду од неколико месеци у 2011. години окривљени бавили стављањем у промет различитих врста опојних дрога“; да су окривљени „по сопственом казивању без имовине, запослења и сталних извора прихода, при чему су код окривљених Н.Б, В. М . и М.О. пронађени и већи новчани износи, што свеобухватно пред ставља особите околности које указују да би могли поновити кривично дело, уколико би се нашли на слободи“.
У односу на притворски разлог из члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног решења је наведено: да се „посебно тешке околности кривичног дела огледају у постојању основане сумње да су овде окривљени у дужем временском периоду дистрибуирали веће количине различитих врста опојних дрога (марихуане, хашиша) укључујући и оне најтеже (хероин, кокаин), већем броју корисника, путем разрађеног система пласирања на територији града Суботице, а након набавке у већим центрима попут Београда“; да је „само приликом претреса станова пронађено више од 3,6 килограма марихуане, 1,016 килограма хашиша и 134,80 грама кокаина“; да за кривично дело које се окривљенима ставља на терет запрећена казна преко десет година, те да су „испуњена оба услова за продужење привора“ по основу наведеног члана.
Апелациони суд у Новом Саду је оспореним решењем Кж2. 2151/12 од 21. септембра 2012. године одбио као неоснован у жалб у браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе и жалбе бранилаца осталих окривљених, изјављене против решења Вишег суда у Суботици Кв. 217/12 од 3. септембра 2012. године, нашавши да је првостепени суд правилно продужило притвор, јер разлози предвиђени наведеним законским одредбама и даље стоје, те је „становиште овог суда је да је продужење притвора према окривљенима у конкретном случају неопходно ради вођења кривичног поступка, с обзиром да се иста сврха не може постићи другом мером“.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе укинут 2. новембра 2012. године, непосредно пре подношења уставне жалбе (9. новембар 2012. године).
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби , утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.) ; да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. ЗКП било је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело , поред осталог, ако: особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (став 5.).
Одредбама члана 146. ЗКП је, поред осталог, било прописано: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП било је прописано: да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено и да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
Одредбама члана 246. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/2009, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14), је прописано кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, и то, поред осталог: да ће се, ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казнити затвором од три до дванаест година (став 1.); да ће се, ако је дело из става 1. овог члана извршено од стране групе, или је учинилац овог дела организовао мрежу препродаваца или посредника, учинилац казнити затвором од пет до петнаест година (став 3.).
5. Уставни суд констатује да подносилац у уставној жалби у односу на оспорена решења истиче повреду права на ограничено трајање притвора и права на суђење у разумном року из члана 31. и члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведеног, а имајућу у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решењ а, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 32. став 1. ценио у оквиру права из члана 31. став 2. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика за које је запрећена казна затвора од пет до петнаест година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно продужен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће поновити кривично дело и због тога што је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, а по оцени надлежних судова, то је било оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
У образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Суботици Кв. 217/12 од 3. септембра 2012. године је у односу на притворски разлог из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП наведено да постоји основана сумња да се подносилац, заједно са осталим лицима према којима је притвор продужен, у дужем временском периду од неколико месеци у 2011. години бавио стављањем у промет различитих опојних дрога, те да је код њега пронађен већи новчани износ, што уз чињеницу да је без имовине и да је незапослен и без сталних извора прихода, представљају особите околности које указују да ће поновити кривично дело. У односу на притворски разлог из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП је наведено да је за кривично дело које се подносиоцу уставне жалбе ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, а да је продужење притвора оправдано због посебно тешких околности кривичног дела које су се, по оцени надлежног суда , огледале у томе да постоји осн ована сумња да су подносилац и други окривљени у дужем временском периоду дистрибуирали веће количине различитих врста опојних дрога - марихуану, хашиш, хероин и кокаин, већем броју корисника, путем „разрађеног система пласирања на територији града Суботице, а након набавке у већим центрима попут Београда“, те да је „само приликом претреса станова пронађено више од 3,6 килограма марихуане, 1,016 килограма хашиша и 134,80 грама кокаина“.
Апелациони суд у Новом Саду је у оспореном другостепеном решењу Кж2. 2151/12 од 21. септембра 2012. године нашао да је првостепени суд правилно према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор, сматрајући да је „продужење притвора према окривљенима у конкретном случају неопходно ради вођења кривичног поступка“ и да се „иста сврха не може постићи другом мером“.
По оцени Уставног суда, наводећи и јасно образлажући конкретне особите околности које су у овом случају указивале да ће подносилац уставне жалбе поновити кривично дело (постојање основане сумње да се заједно са осталим окривљенима у дужем временском периду бавио стављањем у промет различитих опојних дрога, те да је код њега пронађен већи новчани износ, при чему је без имовине, незапослен и без сталних извора прихода), односно околности које представљају посебно тешке околности кривичног дела, поред Кривичним закоником запрећене казне, и оцењујући да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора (постојање основане сумње да је у дужем временском периоду, заједно са осталим окривљенима, дистрибуирао веће количине марихуане, хашиша, хероина и кокаина, већем броју корисника, путем разрађеног система пласирања на територији града Суботице, те да је приликом претреса станова пронађено више од 3,6 килограма марихуане, 1,016 килограма хашиша и 134,80 грама кокаина), надлежни судови су оспорена решења Кв. 217/12 од 3. септембра 2012. године и Кж2. 2151/12 од 21. септембра 2012. године засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, те стога Уставни суд не налази да су оспорена решења последица арбитрерног и произвољног поступања суда.
Полазећи од свега изложеног, нису прихватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе надлежни суд „не даје ни ваљане разлоге због којих је продужење притвора неопходно“, као и да услови за продужење притвора нису индивидуализовани. Уставни суд је имао у виду и наводе подносиоца да су „разлози за продужење притвора „образложени на исти начин“, да се „стално наводе идентични и стереотипни разлози“ и да надлежни суд не помиње „нити једном речју околности и чињенице које су утврђене у проведеном доказном поступку“, али је оценио да нису од значаја за другачију одлуку Суда, будући да је надлежни суд 2. новембра 2012. године, када је утврдио да су престали сви законски основи за даље задржавање подносиоца у притвору, исти укинуо и подносиоца пустио на слободу, иако је у том тренутку поступак био у току.
У погледу навода уставне жалбе о томе да притвор „недопустиво“ дуго траје „имајући у виду да је пет лица било у притвору 1 годину 4 месеца и 25 дана“, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Суботици сложен, како због бројности оптужених и тежине кривичног дела за која постоји основана сумња да су их оптужени извршили (кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога) тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку. Како је до тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак трајао једну годину, четири месеца и 21 дан, за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница, одлучено о приговорима против оптужнице, заказан и одржан главни претрес на коме су изводени докази и донета првостепена пресуда, Уставни суд сматра да је надлежни суд у дотадашњем току са примереном хитношћу водио предметни кривични поступак. Најзад, Уставни суд поново указује да је притвор према подносиоцу уставне жалбе укинут 2. новембра 2012. године, а да кривични поступак није правноснажно оконачан ни у 2015. години (након подношења уставне жалбе, другостепени суд је укинуо првостепену пресуду и предмет вратио на поновно суђење, које је још увек у току).
Уставни суд је посебно ценио и навод подносиоца уставне жалбе да је суд „морао“ да му укине притвор након главног претреса који је одржан 7. јуна 2012. године, јер није било нових доказних предлога, те „својим боравком на слободи никако не би могао утицати да даљи ток кривичног поступка које је доведен до краја“, посебно имајући у виду да „следећи главни претрес није заказан све до 2. новембра 2012. године“ за које време му је „притвор два пута неосновано продужаван“. Међутим, Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је након главног претреса који је одржан 7. јуна 2012. године Виши суд у Суботици донео наредбу за вештачење гласова окривљених, те је након приспећа налаза и мишљења вештака главни претрес заказао за 2. новембар 2012. године, када је и донео првостепену пресуду и подносиоцу уставне жалбе укинуо притвор. Стога Уставни суд сматра да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да је суд у оспореним решењима навео релевантне и довољне разлоге због којих је сматрао да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је вођен са потребном хитношћу.
6. У односу на истакнуту повреду права на претпоставку невиности, као једног од права којима се, сагласно члану 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву, Уставни суд је наводе изнете у уставној жалби такође оценио неоснованим. Ово из разлога што из садржине оспорених решења неспорно произлази да суд ови нису изне ли тврдњу да је подносилац извршио кривичн о дел о кој е је предмет кривичног поступка, а наводи подносиоца у суштини представљају субјективну оцену разлога његовог притварања и задржавања у притвору, а не тврдње засноване на објективним чињеницама.
7. Следом свега наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређен а Уставом зајемчен а прав а подносиоца на која се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу у целини као неосновану.
8. Разматрајући захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду.
Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 45. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу. Овакав став Уставни суд је, између осталих, заузео у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године.
9. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.