Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. К . из Зрењанина , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. марта 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Н. К . изјављена против решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 185/12 од 9. јула 201 2. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1678/12 од 19. јула 201 2. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. К . из Зрењанина је, 7. септембра 2012. године , поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 185/12 од 9. јула 2012. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1678/12 од 19. јула 2012. године, као и против „ појединих радњи Вишег суда у Зрењанину“, због повреде права на слободу и безбедност, права на ограничено трајање притвора и права на правично суђење из члана 27. став 1, члана 31. ст. 1. и 2. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да су му означена права повређенa тиме штo поступајући судови нису оспорене одлуке, као ни претходне, образлагали на начин како би несумњиво објаснили због којих разлога је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору неопходно и јер нису дали нова оправдања због чега се притвор продужава, већ све време дају иста, стереотипна образложења. Такође, подносилац истиче да је „оптужница ступила на правну снагу тек 17. јануара 2012. године, четири месеца након подизања“ и да је главни претрес „започет 4. јула 2012. године и није довршен“ . Такође, подносилац наводи и да је „нејасно на који начин првостепени и другостепени суд закључују да би могао поновити дело“, те да нису „одлуке о продужењу притвора образлагали на начин како би несумњиво објаснили ваљане разлоге за такво поступање“ и да „ни у једном тренутку нису разматрали да ли је трајање притвора прекорачено“ Истовремено, подносилац истиче да се „не може прихватити закључак да је осуђивано лице“, јер је наступила законска рехабилитација, из чега закључује да му је повређено право на правично суђење.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорена решења, наложи укидање притвора и наложи „истражним органима тужилаштва за организовани криминал да усменим саслушањем Недељка Кукића спроведу поступак против заштићених људи изван закона и Устава“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу , те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Зрењанину у предмету К. 93/11, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца и још 11 оптужених лица, по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину Кт. 166/10 од 20. септембра 2011. године.
Оптужница је подигнута након што је спроведена истрага против подносиоца уставне жалбе и осталих лица, по захтеву за спровођење и проширење истраге Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину, због више кривичних дела.
Подносилац уставне жалбе и друга оптужена лица су сукцесивно изјављивала приговоре против наведене оптужнице, о којима је одлучивало надлежно веће.
Након ступања оптужнице на правну снагу, главни претрес је заказан шест пута током 2012. године, први пут за 1. март 2012. године.
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), пред Вишим судом у Зрењанину је првостепени кривични поступак још увек у току.
Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет 17 кривичних дела злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика, једно кривично дело изнуда у покушају из члана 214. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 30. Кривичног законика и једно кривично дело злоупотреба овлашћења у привреди у саизвршилаштву из члана 238. став 1. тачка 4) у вези са чланом 33. Кривичног законика.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (7. септембар 2012. године) налазио у притвору једну годину, пет месеци и петнаест дана, рачунајући од 23. марта 2011. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Зрењанину Ки. 110/10 од 6. августа 2010. године.
Притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван током истражног поступка на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку.
Након подизања оптужнице, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, док, по налажењу суда, више није било основа за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору из разлога прописаног одредбом члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП.
Притвор је подносиоцу последњи пут пре изјављивања уставне жалбе продужен оспореним решењем Вишег суда у Зрењанину Кв. 185/12 од 9. јула 201 2. године. Виши суд у Зрењанину је, образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, поред осталог, навео: да „постоји основана сумња да је окривљени извршио укупно 14 кривичних дела , и то 13 истих кривичн их дел а у периоду од 8. октобра 2007. до 12. јуна 2009. године, а основано је сумњив да је током марта месеца 2011. године , налазећи се у притвору , покушао да изврши кривично дело друге врсте“, као и да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе раније два пута осуђиван, од чега једанпут због кривичног дела „везаног за привредно пословање, као и кривична дела у овом поступку“, те да би окривљени, „имајући у виду наведене чињенице о ранијој осуђиваности окривљеног, те чињенице о броју и тежини кривичних дела за која постоји основана сумња да их је окривљени извршио и то у релативно кратком временском периоду, посебно истих кривичних дела “, могао поновити кривично дело уколико би се нашао на слободи.
Апелациони суд у Новом Саду је, одлучујући о жалб ама браниоца подносиоца уставне жалбе и подносиоца лично на решење Вишег суда у Зрењанину Кв. 185/12 од 9. јула 201 2. године, оспореним решењем Кж2. 1678/12 од 19. јула 201 2. године исте одбио као неоснован е, наводећи да је правилно првостепени суд окривљеном, овде подносиоцу, продужио притвор у складу са одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), подносиоцу уставне жалбе је притвор укинут 28. новембра 2012. године.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, каи и да после подизања оптужнице суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспореног решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП било је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 146. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП било је прописано: да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено и да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се опавдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
Притвор је оспореним решењима према подносиоцу уставне жалбе правноснажно продужен током трајања првостепеног кривичног поступка, који је био у фази главног претреса, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће поновити кривично дело. Као што је речено, одредба члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописује да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, што значи да судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени поновити кривично дело, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 185/12 од 9. јула 2012. године је наведено да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио укупно 14 кривичних дела и то 13 истих кривичних дела у периоду од 8. октобра 2007. до 12. јуна 2009. године, као и да је основано сумњив да је током марта месеца 2011. године налазећи се у притвору покушао да изврши кривично дело друге врсте, да је раније два пута осуђиван, од чега једанпут због кривичног дела везаног за привредно пословање , те да ове околности и чињенице о броју и тежини кривичних дела за која постоји основана сумња да их је извршио у релативно кратком временском периоду представљају особите околности које указују да би подносилац, уколико би се нашао на слободи, могао поновити извршење кривичног дела. Апелациони суд у Новом Саду је у оспореном решењу Кж2. 1672/12 од 19. јула 2012. године ове разлоге за продужење притвора оценио као правилне.
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да су надлежни судови оспорен а решењ а заснова ли на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су поступали у складу са одредбама ЗКП када су утврди ли да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Виши суд у Зрењанину и Апелациони суд у Новом Саду су свој е одлук е аргументовано образложи ли, наводећи, поред основане сумње да је подносилац уставне жалбе учинио кривична дела која су му оптужницом стављена на терет, све околности које, у конкретном случају, оправдавају даље задржавање подносиоца у притвору из разлога предвиђеног чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрарног и произвољног поступања. Имајући у виду изнето, а посебно законски основ за продужење притвора, Уставни суд је налази да су у конкретном случају без значаја наводи подносиоца да надлежни судови нису „дали нова оправдања због чега се притвор продужава “, већ „све време дају иста, стереотипна образложења“.
У погледу навода из уставне жалбе о томе да је „оптужница ступила на правну снагу тек 17. јануара 2012. године, четири месеца након подизања“ и да је главни претрес „започет 4. јула 2012. године и није довршен“, као и да надлежни судови „ни у једном тренутку нису разматрали да ли је трајање притвора прекорачено“, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Зрењанину веома сложен, како због бројности оптужених (12 лица) и бројности кривичних дела, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни првостепени суд треба да расправи и оцени, те на основу којих потом треба да донесе мериторну одлуку. До тренутка подношења уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе трајао једну годину и нешто више од пет месеци, за које време је спроведена истрага по захтеву надлежног тужиоца за спровођење и проширење истраге, током које су саслушавани окривљени (осим тројице окривљених који су се налазили у бекству и у односу на које је тужилац у оптужници предложио да им се суди у одсуству), испитивани бројни сведоци и обављено економско-финансијско вештачење, одлучивано је о бројним приговорима против оптужнице, након чега је оптужница ступила на правну снагу и поступак је у фази главног претреса. У околностима овог конкретног случаја, Уставну суд налази да је кривични поступак вођен са примереном хитношћу. Истовремено, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је надлежни суд према подносиоцу уставне жалбе притвор укинуо 28. новембра 2012. године, иако је првостепени кривични поступак у том тренутку, а и још увек, био у току, управо указује да су надлежни судови са посебном пажњом приступали одлучивању о притвору према подносиоцу уставне жалбе, односно да је основаност његовог даљег задржавања у притвору пажљиво и свестрано разматрана. Стога се ни навод подносиоца уставне жалбе да судови „ни у једном тренутку нису разматрали да ли је трајање притвора прекорачено“ не може прихватити као основан.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели одговарајуће и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка .
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима није повређен о Уставом зајемчен о прав о подносиоца на ограничено трајање притвора, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.