Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, дрАгнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. М. из Аде, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. марта 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. М. изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 3217/12 од 24. маја 2012. године због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. М. из Аде је, 13 . августа 20 12. године, преко пуномоћника О. Ј , адвоката из Суботице, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 3217/12 од 24. маја 2012. године, због повреде права на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије. Подносилац је истакао и повреду начела о службеној употреби српског језика и ћириличког писма из члана 10. Устава, начела забране дискриминације и заштите људских и мањинских права и слобода из чл. 21. и 22. Устава, као и повреду права на суђење у разумном року , права на рехабилитацију и накнаду штете, права на правно средство из чл. 32, 35. и 36. Устава, као и повреду одредбе члана 199. Устава, којом је утврђено коришћење језика у поступку пред судом, другим државним органом или организацијом која врши јавна овлашћења.
У уставној жалби је наведено: да је оспорена другостепена пресуда заснована на погрешној примени материјалног права на штету подносиоца јер није у целости усвојен тужбени захтев, а износ на име досуђене накнаде нематеријалне штете је пренизак; да застарелост потраживања накнаде штете због умањења опште животне активности настале због посттрауматског ратног стресног поремећаја тече од момента кад је болест добила коначан облик и кад је тужилац сазнао за обим штете; да суд није водио рачуна о нарушеној психичкој равнотежи тужиоца јер износ који је досудио не представља правичну новчану накнаду нематеријалне штете у односу на обим претрпљених и будућих душевних болова због умањења опште животне активности; да је извршена дискриминација подносиоца уставне жалбе, јер је и поред усвојеног правног схватања Врховног суд а Србије на седници Грађанског одељ ења одржаној 27. децембра 1999. године "да је штета проузрокована припадницима бивше ЈНА у оружаним сукобима са паравојним формацијама бивших република СФРЈ ... проузрокована кривичним делом оружане побуне из члана 124. КЗ Југославије, па њено потраживање застарева у року од 15 година , сагласно члану 377. став 1. ЗОО, подносиоцу повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, јер није остварио једнаку заштиту пред судом као други тужиоци с обзиром на то да су судови другима признали право на накнаду нематеријалне штете, примењујући одредбу члана 377. Закона о облигационим односима у погледу застарелости права на накнаду штете и као прилог тим наводима подносилац прилаже пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1672/12 од 10. маја 2012. године и Гж. 4537/11 од 26. априла 2012. године; да је у конкретном случају другостепени суд нашао да нема места примени одредбе члана 377. Закона, већ да потраживање накнаде штете по основу одговорности државе за штету коју проузрокује њен орган застарева у роковима прописаним чланом 376. Закона. Подносилац је навео и да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе учињена битна повреда одредаба парничног поступка, с обзиром на то да је тужену Републику Србију заступао заменик Републичког јавног правобраниоца, а не сам Републички јавни правобранилац. Подносилац сматра да су му оспореном одлуком повређена означена уставна начела и права и предлаже да Уставни суд утврди њихову повреду и да му се накнаде трошкови састава уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , увидом у уставну жалбу и приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пресудом Првог основног суда у Београду П. 53979/10 до 22. марта 2010. године, у ставу првом изреке, делимично је усвојен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе, па је обавезана тужена Република Србија да му на име претрпљене нематеријалне штете, а због претрпљеног душевног бола, због умањења опште животне активности исплати износ од 120.000,00 динара, са законском затезном каматом; у ставу другом изреке, одбијен је као неоснован део тужбеног захтева преко износа досуђеног ставом првим изреке, а на име претрпљеног душевног бола због умањења опште животне активности до тражених 600.000,00 динара, то јест за 480.000,00 динара; у ставу трећем изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужена да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете исплати – на име претрпљеног и будућег страха износ од 200.000,00 динара, на име претрпљеног душевног бола због повреде угледа и части износ од 200.000,00 динара, на име душевног бола због повреде слободе износ од 200.000,00 динара, на име претрпљеног душевног бола због повреде права личности износ од 200.000,00 динара, као и на име принудног и присилног рада износ од 26.479,00 динара, са законском затезном каматом, као и да му код надлежног Републичког фонда ПИО уплати доприносе на наведени износ, и да му накнади трошкове парничног поступка; у ставу четвртом изреке обавезана је тужена да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 77.310,00 динара.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 3217/12 од 24. маја 2012. године одбијене су као неосноване жалбе парничних странака и пресуда Првог основног суда у Београду П. 53979/10 до 22. марта 2010. године, исправљена решењем истог суда П. 5397/10 од 15. децембра 2011. године је потврђена. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је тужилац Д. М. током августа месеца 1995. године био принуђен да избегне у Аду, где је дана 24. августа 1995. године, био лишен слободе од стране припадника МУП-а Републике Србије и упућен на ратиште на подручју Вуковара, где је остао до 10. децембра 1995. године; да је вештачењем вештака неуропсихијатра утврђено да је након боравка на ратишту 1995. године, тужилац испољавао знаке неуротичног поремећаја са анксиозно-депресивном клиничком сликом, те је утврђено трајање, врста и интензитет страха који је трпео тужилац, као и да је због свеукупних последица, а нарочито неуротског поремећаја анксиозно-фобичног типа уз изражену душевну патњу, која је последица лишавања слободе и боравка на ратишту, тужиоцу смањена животна активност за 8%; да је првостепени суд применом одредби члана 155, члана 172. став 1. и члана 375. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима, утврдио да је тужена Република Србија одговорна за штету коју је претрпео тужилац, с обзиром да је тужилац ову штету трпео услед незаконитог и неправилног рада Министарства унутрашњих послова Републике Србије; да је применом одредбе члана 360. став 3. Закона о облигационим односима оценио да је тужена основано истакла приговор застарелости потраживања тужиоца, за све тражене видове нематеријалне штете и материјалну штету, сем за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, закључивши да како се тужена као дужник позвала на застарелост и како застарелошћу престаје право захтевати испуњење обавезе, следи да је тужбени захтев тужиоца само у том делу основан, ценећи да у конкретном случају нема места примени одредбе члана 377. Закона о облигационим односима, већ да потраживање накнаде штете по основу одговорности државе за штету коју проузрокује њен орган застарева у роковима који су прописани одредбом члана 376. ст. 1. и 2. истог Закона; да како је тужена у конкретном случају одговорна у смислу одредбе члана 172. Закона о облигационим односима, то је првостепени суд закључио да је застарело потраживање тужиоца које се односи на повреду права личности, слободе, угледа и части, с обзиром да се тужилац на територију Републике Србије вратио 10. децембра 1995. године, што значи да је тог дана престала физичка и психичка тортура којој је био изложен, као и страх и да је тада штета за тужиоца настала у пуном обиму, након чега он више није био изложен било каквој тортури, да би даље могао трпети наведене видове штете, те такође и материјалну штету, које би биле у узрочно-последичној вези са радњама припадника МУП-а Републике Србије, па је имајући у виду да је тужилац тужбу поднео суду 15. новембра 2002. године, закључио да су у односу на ова потраживања протекли и субјективни и објективни рокови прописани одредбом члана 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима; да су цењени наводи жалбе тужиоца у којима је истакнуто да је у конкретном случају штета наступила као последица извршења кривичног дела, те да је приликом утврђивања рокова застарелости требало применити одредбу члана 377. Закона о облигационим односима, али су ови наводи неосновани јер првостепени суд у образложењу ожалбене пресуде правилно наводи да у конкретном случају нема места примени одредбе члана 377. Закона о облигационим односима, обзиром да се о застарелости потраживања накнаде штете проузроковане кривичним делом по основу овог члана одлучује само у случајевима када је правноснажном осуђујућом пресудом кривичног суда утврђено постојање кривичног дела и одговорност лица за учињено кривично дело, а што подразумева да рокови застарелости из наведене одредбе представљају привилеговане рокове и теку само према учиниоцу кривичног дела којим је штета проузрокована; да у конкретном случају кривична одговорност није утврђена, а рокови застарелости од 15 година код штете проузроковане кривичним делом оружане побуне из члана 124. Кривичног закона Југославије, на које се позива тужилац у жалби, рачунају се само до 19. маја 1992. године, када се са територије бивших република повукла Војска Југославије, односно до 22. маја 1992. године, када је извршено међународно признање бивших југословенских република.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству (члан 200. став 1.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, као и да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).
5. Одлучујући о истакнутој повреди права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд оцењује да се подносилац, пре свега, жали на погрешну примену материјалног права од стране другостепеног суда , односно на закључак да је његово потраживањ е накнаде проузроковане штете према туженој застарело.
Уставни суд, најпре, и у овој одлуци указује да није надлежан да у поступку по уставној жалби преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у предметном поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права или слобода и да ли је примена процесног и материјалног права била произвољна или дискриминациона, што би указало на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди права из члана 32. став 1. Устава, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
Уставни суд, такође, указује да је на седници Грађанског одељења одржаној 27. децембра 1999. године, Врховни суд Србије усвојио правно схватање које се односи на „застарелост потраживања накнаде ратне штете“ које гласи: “Штета проузрокована припадницима бивше ЈНА (погибија, рањавање), у оружаним сукобима са паравојним формацијама бивших република СФРЈ до дана њиховог међународног признања од стране Генералне скупштине ОУН – 22. маја 1992. године, проузрокована је кривичним делом оружане побуне из члана 124. КЗ Југославије, па њено потраживање застарева у року од 15 година прописаном за застарелост кривичног гоњења за то дело (члан 377. став 1. ЗОО)“. (''Билтен Врховног суда Србије ", број 2008/3). Наведено правно схватање највишег суда се не односи на конкретни случај, јер штета подносиоцу уставне жалбе није проузрокована као припаднику бивше ЈНА , нити у оружаним сукобима са паравојним формацијама Републике Хрватске до 22. маја 1992. године.
Уставни суд је 7. јула 2011. године заузео правни став да у случају када је штета проузрокована кривичним делом (члан 377. ЗОО), ако је за кривично гоњење предвиђен дужи рок застарелости од рокова прописаних чланом 376. Закона о облигационим односима, захтев за накнаду штете према сваком одговорном лицу, а не само штетнику, застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења само ако је правноснажном пресудом утврђено постојање кривичног дела и окривљени оглашен кривим за кривично дело; прекид застаревања кривичног гоњења повлачи за собом и прекид застаревања захтева за накнаду штете; исти рок застарелости кривичног гоњења примењује се ако је кривични поступак обустављен, односно ако се није могао покренути зато што је окривљени умро или је душевно оболео, односно ако постоје друге околности које искључују кривично гоњење и одговорност окривљеног, као што су амнестија и помиловање; у свим осталим случајевима примењује се општи рок застарелости потраживања из члана 376. Закона о облигационим односима.
Имајући у виду наведено, Уставни суд констатује да је, у овом уставносудском предмету, другостепени суд дао уставноправно прихватљиво тумачење материјалног права, када је истакао да се у конкретном случају рок застарелости потраживања накнаде нематеријалне штете цени у смислу члана 376. Закона о облигационим односима, имајући у виду да у току поступка није утврђено да је штета проузрокована кривичним делом, што би водило примени члана 377. Закона о облигационим односима (видети: Одлуку Уставног суда Уж -2689/10 од 29. септембра 2011. године). Такође, Апелациони суд у Београду је у оспореној пресуди у погледу чињенице од када почиње да тече рок застарелости потраживања накнаде нематеријалне штете дао јасне, логичне и довољно аргументоване разлоге. У погледу навода уставне жалбе о повреди правила заступања на страни тужене, Уставни суд указује да се, сагласно одредби члана 361. тачка 9) Закона о парничном поступку, на ову повреду може позивати само она странка која није била заступана сагласно одредбама закона.
6. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 36. став 1. Устава због различитог поступања судова, Уставни суд истиче да се код одлучивања о праву на накнаду нематеријалне штете, по правилу, не може говорити о идентитету чињеничног стања. Ово стога што право на накнаду штете, као и евентуална висина те накнаде, зависе од стицаја бројних објективних и субјективних стања и околности. У крајњем, о праву на накнаду нематеријалне штете одлучују редовни судови, крећући се у оквиру циља коме служи та накнада и захтева разумности и пропорционалности. Увидом у приложене другостепене пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1672/12 од 10. маја 2012. године и Гж. 4537/11 од 26. априла 2012. године које су, по наводима подносиоца, доказ о различитом поступању судова, утврђено је да је у наведеним пресудама тужена Република Србија обавезана да тужиоцима накнади нематеријалну штету због умањења опште животне активности, као и у оспореној пресуди, док став суда у образложењу тих пресуда и висина досуђене накнаде нису од утицаја на оцену овог суда. Стога нису основани ни наводи подносиоца о различитом поступању редовних судова у истој чињеничној и правној ситуацији, односно наводи о повреди права из члана 36. став 1. Устава.
На основу изнетог, Уставни суд је уставну жалбу у делу изјављеном против пресуде Апелационог суда у Београду Гж.3217/12 од 24. маја 2012. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС, бр.109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучујући као у изреци, први део.
7. У вези навода из уставне жалбе којим је, узгредно и у једној реченици, указано на повреду подноси очевог права на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да у уставној жалби нису наведени конкретни и чињенично утемељени разлози који се могу довести у везу са поступањем надлежних судова, сложеношћу предмета, поступ цима сам ог подноси оца и значајем који је предмет спора имао за њега, а што би могло представљати уставноправне разлоге који указују на повреду права на суђење у разумном року. Имајући у виду наведено, Уставни суд се није упуштао у оцену повреде права на суђење у разумном року.
Уставни суд указује да у погледу истакнуте повреде права на рехабилатицију и накнаду штете из члана 35. Устава и права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, подносилац уставне жалбе повреду ових права заснива заправо на наводима о повреди права на правично суђење, те стога уставна жалба не садржи ни уставноправне разлоге, а ни доказе којима се са становишта Уставом утврђене садржине наведених уставн их права, поткрепљује тврдња о њ иховој повреди.
Поред тога, у погледу навода из уставне жалбе да су подносиоцу оспорен ом одлуком повређена начела из чл. 10, 21 , 22. и 199. Устава, Уставни суд указује да се не може утврђивати повреда уставних начела уколико претходно није утврђена повреда неког Уставом зајемченог људског права, с обзиром на њихову акцесорну природу.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у другом делу изреке, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.