Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри , Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Зорана Чимбуровића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. марта 201 5. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Зорана Чимбуровића изјављена против пресуде Апелационог суд а у Београду Гж1. 4108/11 од 17. маја 2012. године и утврђује да је повређено право подноси оца уставне жалбе на једнаку заштиту права пред судовима, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зоран Чимбуровић из Београда поднео је , 4. јула 2012. године, преко пуномоћника Александра Самуиловића , адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу против пресуде наведене у изреци, због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење , права на једнаку заштиту права и права на правичну накнаду за рад , утврђених одредбама члана 21. став 2 , члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи следеће: да се пред Првим основним судом у Београду води(ло) више од 100 парничних поступака по тужбама ваздухопловних механичара, међу које спада подносилац уставне жалбе, против истог туженог ЈП „ЈАТ AIRWAYS", по идентичном правном основу - исплате дела зараде по основу остварених прековремених сати, са истим чињеничним основом - сви тужиоци су радили на радном месту ваздухопловног авиомеханичара, у идентичном периоду - од фебруара 2003. до маја 2004. године; да иако су ови поступци и чињенично и правно идентични, противно Уставом гарантованој једнакој правној заштити права и начелу правне сигурности, и првостепени и другостепени суд су у наведеним предметима различито одлучивали, тако да су поједини тужиоци у потпуности остварили права чију су заштиту тражили, неки само делимично, а неки нису уопште остварили права чију су заштиту тражили; да иако су подноси лац уставне жалбе, као и тужиоци којима су правноснажно усвојени тужбени захтеви, у периоду фебруар 2003. године - мај 2004. године радили за истог послодавца, имали исте уговоре о раду, радили на истим пословима, једнако остварили прековремене сате рада, овде подноси лац уставне жалбе „ни је успе о да на правичан (истоветан) начин остваре заштиту својих права“, јер је оспореном пресудом правноснажно одбијен њ егов тужбени захтев. Као доказ наведеним тврдњама, подноси лац је уз уставну жалбу приложи о пресуду Четвртог општинског суда у Београду П. 793/06 од 13. децембра 2006. године, пресуду Четвртог општинског суда у Београду П. 1202/06 од 25. септембра 2007. године и пресуду Четвртог општинског суда у Београду П. 460/05 од 24. априла 2008. године која је преиначена пресудом Окружног суда у Београду Гж. 216/09 од 4. јуна 2009. године. Иза напред наведених разлога, подносилац сматра да су му повређен а означена права, па предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду, као и да утврди право на накнаду штете.
Поднеском од 14. јануара 2014. године подносилац је доставио пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 1733/07 од 13. априла 2006. године и Гж1. 570/08 од 9. јула 2008. године којима су потврђене пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 793/06 од 13. децембра 2006. године и П 1. 1202/06 од 25. септембра 2007. године.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС) је исте садржине као одредба члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, извршио увид у оспорени акт и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Тужиоци, међу којима и овде подносилац уставне жалбе, водили су пред Првим основним судом у Београду парничне поступка против туженог ЈП „ЈАТ AIRWAYS", ради исплате дела зарада по основу остварених прековремених сати за период фебруар 2003. године – мај 2004. године.
Пресудом Првог основног суда у Београду П1. 9542/10 од 8. јуна 2011. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да тужиоцу на име исплате дела зараде по основу остварених прековремених сати у периоду од фебруара 2003. до маја 2004. године исплати износ од 112.342,81 динар, са законском затезном каматом на износе ближе означене у том ставу, док је ставом другим изреке обавезан тужилац да туженоме накнади трошкове парничног поступка.
Поступајући по жалби тужиоца, Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом Гж1. 4108/11 од 17. маја 2012. године одбио жалбу и потврдио ожалбену пресуду Првог основног суда у Београду П1. 9542/10 од 8. јуна 2011. године.
У образложењу оспорене другостепене пресуде се, поред осталог, наводи: да према утврђеном чињеничном стању у првостепеном поступку, следи да је тужи лац у периоду до фебруара 2003. до маја 2004. године би о запослен код туженог на неодређено време и обављао послове ваздухопловног механичара са дозволом АМС/ИРЕ , те да је од 1. децембра 2003. године радио на пословима бригадира у одељењу линијског одржавања - делатност технички послови, те да је тужи лац у спорном периоду ради о са пуним радним временом у трајању од 40 часова недељно; да радна недеља по правилу траје пет радних дана, да послодавац може радну недељу да организује на други начин када се рад обавља у сменама, ноћу или кад природа посла или организација рада то захтева, те да послодавац може да изврши прерасподелу радног времена у случајевима и под условима предвиђеним законом и општим актом; да је на захтев послодавца, запослени обавезан да ради дуже од пуног радног времена у случајевима и под условима предвиђеним законом и општим актом; да је Анекс ом Колективног уговора туженог одређено да радно време ваздухопловних механичара који раде у три, односно четири смене или ноћу, износи 36 часова у радној недељи у складу са законом, те да се Колективни уговор примењује од 1. јуна 1995. године и закључује за период до 31. децембра 1995. године; да је Одлука генералног директора туженог број 847 од 19. марта 1997. године била везана за бенифицирани радни стаж који је авиомеханичарима укинут 1999. године.
У образложењу оспорене пресуде се даље наводи: да је правилно првостепени суд закључио да је тужи лац са туженим закључи о уговор о раду са пуним радним временом у трајању од 40 часова недељно које траје пет радних дана, с тим да послодавац може радну недељу да организује на други начин када се рад обавља по сменама; да је у утуженом периоду тужи лац обавља о послове због природе посла у сменама, али да у том периоду тужени није донео одлуку о прековременом раду и да је, стога, тужио цу зарада исплаћивана за четрдесеточасовну радну недељу; да тужи лац у спорном периоду ни је ради о прековремено, односно да је тужи лац ради о сходно одлуци туженог у режиму прерасподеле радног времена; да је Анекс Колективног уговора за ваздухопловне механичаре из јула 1995. године важио до 31. децембра 1995. године, те да нови Анекс није потписан; да је одлука туженог број 847 из 1997. године била везана за бенифицирани радни стаж који је авио механичарима укинут 1999. године, због чега је правилно првостепени суд закључио да тужилац неосновано потражуј е исплату на име остварених прековремених сати за утужени период; да за утужени период није постојао правни основ за скраћено радно време, а уговорено је пуно радно време; да скраћено радно време одређује послодавац, али у конкретном случају то није учињено актом који је саставни део Колективног уговора, односно другим актом ; да позивање жалбе на одлуку генералног директора туженог број 847 из 1997. године занемарује њен садржај, будући да је том одлуком изричито прописано да се радницима који раде на радним местима из става 1. скраћује радно време у складу са Колектавним уговором, а да је претходно образложено да радна места у Колективном уговору нису именована .
4. Одредбама Устава, на чију се повреду у уставној жалби указује, утврђено је: да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
Законом о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01), који је важио у време настанка спорног односа било је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом или уговором о раду, да се запосленом гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца, да зараду, у смислу става 1. овог члана, чини зарада коју је запослени остварио за обављени рад и време проведено на раду, увећана зарада, накнада зараде и друга примања, осим накнаде трошкова из члана 89. овог закона и других примања из члана 90. став 1. овог закона, као и да се општим актом или уговором о раду утврђују елементи за одређивање зараде и начин утврђивања зараде (члан 81.); да запослени има право на увећану зараду, у складу са општим актом или уговором о раду, за прековремени рад, рад на дан празника који је нерадни дан, ноћни рад и рад у сменама, а да се општим актом или уговором о раду могу утврдити и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду (члан 82.).
5. Имајући у виду уставноправне разлоге на којима се темеље тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , Уставни суд је констатовао да подносилац указује на различито поступање и одлучивање редовних судова у истој чињеничној и правној ситуацији и повреду права на правну сигурност, као саставног дела права на правично суђење. Такође се у уставној жалби указује и на повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава. С тим у вези, Уставни суд указује да је наводе којима се позива на различито поступање и одлучивање редовних судова у истој чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд ценио у односу на члан 36. став 1. Устава.
Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе, у погледу различитог поступања и одлучивања судова последње инстанце у истој чињеничној и правној ситуацији , Уставни суд је утврдио да су као доказ наведеној тврдњи достављене пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 1733/07 од 13. априла 2006. године и Гж1. 570/08 од 9. јула 2008. године којима су потврђене првостепене пресуде о усвајању тужбених захтева тужилаца за исплате дела зараде по основу остварених прековремених сати, а да је тужбени захтев подносиоца уставне жалбе истакнут против истог туженог ЈП „ЈАТ AIRWAYS", по идентичном правном основу - исплате дела зараде по основу остварених прековремених сати, са истим чињеничним основом – радио је на радном месту ваздухопловног авиомеханичара, у идентичном периоду - од фебруара 2003. до маја 2004. године , као и тужилаца из наведених достављених пресуда, оспореном другостепеном пресудом правоснажно одбијен.
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је таквим поступањем судова последње инстанце подносилац уставне жалбе доведен у битно различит положај од онога у коме су били тужиоци чији су истоветни тужбени захтев и усвојен и. Из изнетих разлога, Уставни суд је оценио да је повређено право подноси оца уставне жалбе на једнаку заштиту права пред судовима, те је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суд, одлучујући као у првом делу изреке.
У вези са достављеном пресудом Четвртог општинског суда у Београду П. 460/05 од 24. априла 2008. године, која је преиначена пресудом Окружног суда у Београду Гж. 216/09 од 4. јуна 2009. године, Уставни суд је утврдио да је наведеном другостепеном пресудом правноснажно одбијен тужбени захтев тужиоца М.Б, колеге подносилаца уставне жалбе, којим је тражио да се тужени ЈП „ЈАТ AIRWAYS" обавеже да тужиоцу на име исплате дела зараде по основу остварених прековремених сати у периоду од фебруара 2003. до маја 2004. године исплати износ од 61.136,70 динара, са законском затезном каматом на износе ближе означене у том ставу. Из наведеног произлази да је суд последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији као и код подносиоца донео исту одлук у, те да се наведене пресуде не могу сматрати доказом о повреди права на правну сигурност.
6. Што се тиче навода о повреди права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава , Уставни суд налази да подносилац ове наводе доводи у везу са различитим поступањем и одлучивањем судова у истој чињеничној и правној ситуацији, будући да тврди да „нису успели да на правичан (истоветан) начин остваре заштиту својих права“, те да се у суштини жали на погрешну примену материјалног права.
С тим у вези, Уставни суд указује да свој став да није надлежан да преиспитује начин на који су редовни судови утврдили чињенично стање и применили прав о у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе, осим ако из конкретних, правно и чињенично утемељених уставноправних разлога наведених у уставној жалби, не произлази да су судови произвољно применили право.
Уставни суд је у конкретном случају утврдио да подносилац уставне жалбе није пружио очигледно правно утемељене, уставноправне разлоге који указују на то да је примена права од стране Апелационог суда у Београду била произвољна или арбитрерна, нити је Уставни суд нашао било шта што указује да је другостепени суд тако поступао. При томе, Уставни суд је имао у виду да је Апелациони суд у Београду у оспореној пресуди дао довољне и јасне разлоге за заузет став и оцену. Наиме, имајући у виду околности и чињенице конкретног случаја, Уставни суд налази да је другостепени суд у оспореној пресуди на уставноправно прихватљив начин образложио зашто је неоснован тужбени захтев за исплату дела зараде по основу остварених прековремених сати у периоду од фебруара 2003. до маја 2004. године.
Стога је Уставни суд оценио да је оспорена пресуда заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу одредаба закона, која ниједним наводом уставне жалбе није доведена у питање, те да су тврдње подносиоца о повреди права из члана 60. став 4. Устава очигледно неосноване (у вези са овим, видети Одлуку Уставног суда Уж-908/2011 од 1 2. децембра 201 3. године).
Имајући у виду изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио као очигледно неосновану, решавајући као у другом делу изреке.
У вези са истакнутом повредом забране дискриминације из члана 21. став 2. Устава, Уставни суд је констатовао да подносилац ни је достави о доказ да је због неког личног својства дискриминисан, а што је претходни услов да би Суд одлучивао о основаности навода о повреди овог начела .
7. Полазећи од наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић