Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. П . из Сомбора , на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. марта 201 5. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба В. П . изјављена против решења Вишег суда у Сомбору Кв. 146/12 од 5. јула 2012. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1632/12 од 13. јула 2012. године у односу на истакнуту повред у права из члана 31. ст . 1. и 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. П . из Сомбора је , 5. јула 2012. године, преко пуномоћника Б . М, адвоката из Новог Сада, поднела Уставном суду уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде начела из чл. 3, 18. и 21 . Устава Републике Србије и права из члана 27. став 2, члана 30, члана 31. ст. 1. и 2, члана 32. ст. 1. и 2. и члана 36. Устава..
Суштина навода подноситељке уставне жалбе о повреди права на ограничено трајање притвора заснива се на тврдњи да у оспореним решењима о продужењу притвора нису дати довољно јасни, убедљиви и индивидуализовани разлози који би оправдали ову меру. Повреду осталих Уставом утврђених начела и зајемчених права, подноситељка уставне жалбе заснива на следећим тврдњама: да су „кршена њена права на употребу свог језика“; да јој није омогућена употреба матерњег језика; да „у поступку не постоје законито прибављени докази који би указивали на постојање основане сумње“ да је извршила кривично дело које јој се ставља на терет; да је „у овом поступку дошло до кршења закона и контаминације трагова, да су доказни предмети које је тужилац предложио у потпору подигнуте оптужнице недовољни да задовоље ниво постојања основане сумње“, те да би „задржавање окривљене у притвору било кршење њених људских права као последица незаконитог поступања полиције и суда“.
Предложила је да Уставни суд „нападнута решења укине као противна Уставу“ и притвор укине „уз примену неке од блажих мера“ .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено кили ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Сомбору се водио кривични поступак против подноситељке уставне жалбе у предмету К. 165/10 .
Кривични поступак је покренут 15. августа 201 0. године, доношењем решења истражног судије Вишег суда у Сомбору да се против подноситељке уставне жалбе спроведе истрага.
Након спроведене истраге, Више јавно тужилаштво у Сомбору је 25. октобра 2010. године против подноситељке уставне жалбе подигло оптужницу због кривичног дела убиство из члана 113. Кривичног законика .
У време подношења уставне жалбе (22. август 2012. године), кривични поступак је био у фази главног претреса.
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), Виши суд у Сомбору је 26. јуна 2013. године донео пресуду К. 165/10 којом је подноситељку уставне жалбе огласио кривом и осудио је на затворску казну. Наведена пресуда је по жалбама укинута 11. фебруара 2014. године и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подноситељка се до дана подношења уставне жалбе ( 5. јула 2012. године) налази ла у притвору две годин е, рачунајући од 13. августа 201 0. године када је лишена слободе.
Притвор је према подноситељки уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Сомбору Ки. 98/10 од 15. августа 201 0. године и током трајања кривичног поступка је притвор према подноситељки продужаван.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе, притвор је према подноситељки уставне жалбе продужен оспореним решењем Вишег суда у Сомбору Кв. 146 /12 од 5. јула 2012. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку, за још најдуже два месеца.
У односу на притворски разлог из члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног првостепеног решења је наведено: да „у конкретном случају постоји основана сумња да је В. П . извршила кривично дело убиство“; да је утврђено да окривљена има „двојно држављанство, и то држављанство Републике Србије и Републике Македоније, које околности према становишту Већа указују да би се боравком на слободи окривљена могла дати у бекство и напустити Републику Србију и постати недоступна суду“.
У односу на притворски разлог из члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног решења је наведено: да је за кривично дело убиство које се окривљеној ставља на терет предвиђена казна затвора преко десет година; да „постоји основана сумња да је кривично дело извршено према оштећеној С.М, старој 85 година, која је живела сама у згради где има већи број станара и да постоји основана сумња да је оштећена лишена живота на тај начин што јој је окривљена, замахом руке у којој је држала нож задала 56 убода у пределу грудног коша, врата, лица, рамена и руку и тиме нанела оштећеној тешку телесну повреду опасну по живот у виду 50 убодних рана, једне убодне и пет секотина, услед којих је дошло до искрварења у кратком времену након повређивања и смрт оштећене С.М“; да „Веће налази да наведене околности недвосмислено представљају нарочито тешке околности извршења предметног кривичног дела“.
Апелациони суд у Новом Саду је оспореним решењем Кж2. 1632/12 од 13. јула 2012. године одбио као неосновану жалбу браниоца окривљене, овде подноситељке уставне жалбе изјављену против решења Вишег суда у Сомбору Кв. 146/12 од 5. јула 2012. године, нашавши да је првостепени суд правилном применом одредаба Законика о кривичном поступку према подноситељки продужио притвор, као и да је „притварање окривљене неопходно ради вођења кривичног поступка и иста сврха се не може остварити другом мером“, због чега „Апелациони суд није прихватио предлог браниоца окривљене да притвор буде замењен неком другом мером обезбеђења присуства на главном претресу“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подноситељка у уставној жалби, утврђено је: да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима и да се в ладавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.); да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (члан 18. став 1.); да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је з абрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1, 2. и 3.); да лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах се, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (члан 27. став 2.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст. 1. и 2. ); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега и да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем (члан 32. ст. 1. и 2. ); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспореног решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. ЗКП било је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог, ако: се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (став 1.); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (став 5.).
Одредбама члана 146. ЗКП је, поред осталог, било прописано: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП било је прописано: да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено и да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
Чланом 113. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/2009, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14), је прописано да ће се ко другог лиши живота, казнити затвором од пет до петнаест година (кривично дело убиство).
5. Уставни суд констатује да се наводи подноситељке уставне жалбе о повреди права из члана 31 . Устава у односу на оспорена решењ а, у суштини, заснивају на тврдњи да у оспореним решењима о продужењу притвора нису дати довољно јасни, убедљиви и индивидуализовани разлози који би оправдали ову меру.
Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подноситељки уставне жалбе продужен због постојања основане сумње да је изврши ла кривично дело убиство из члана 113. Кривичног законика, за које дело је запрећена казна затвора од пет до петнаест година. Притвор је према подноситељки уставне жалбе оспореним решењ има правноснажно продужен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1) и 5 ) ЗКП, односно због постојања околности које су указивале на опасност од бекства и због тога што је за кривично дело које јој се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, а по оцени надлежних судова, то је било оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
У образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Сомбору Кв. 146/12 од 5. јула 2012. године је у односу на притворски разлог из члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП наведено да постоји основана сумња да је подноситељка уставне жалбе извршила кривично дело убиство, а да има „двојно држављанство, и то држављанство Републике Србије и Републике Македоније, које околности према становишту Већа указују да би се боравком на слободи окривљена могла дати у бекство и напустити Републику Србију и постати недоступна суду“. У односу на притворски разлог из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП је наведено да је за кривично дело убиство које се окривљено ј ставља на терет запрећена казна затвора преко десет година, а да је продужење притвора оправдано због посебно тешких околности кривичног дела које су се, по оцени надлежног суда, огледале у томе постоји основана сумња да је кривично дело извршено према жени старој 85 година, која је живела сама и која је лишена живота након 56 убода, услед којих је дошло до искрварења у кратком времену након повређивања и наступања смрти.
Апелациони суд у Новом Саду је у оспореном другостепеном решењу Кж2. 1632/12 од 13. јула 2012. године нашао да је првостепени суд правилно према подноситељки уставне жалбе продужио притвор, сматрајући да је „притварање окривљене неопходно ради вођења кривичног поступка“ и да се „иста сврха не може остварити другом мером“.
Уставни суд је оценио да су оспорен а решењ а засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни суд ови поступа ли у складу са ЗКП када су утврди ли да постоје услови да се подноситељки уставне жалбе продужи притвор по означеним законским основима. Наиме, постојање околности које указују на опасност од бекства подноситељке уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено. Чињеница да постоји основана сумња да је подноситељка уставне жалбе извршила кривично дело убиство и да поред српског има и македонско држављанство, по оцени Уставног суда, представљају релевантне и довољне разлоге за продужење притвора по наведеном законском основу ради несметаног вођења кривичног поступка.
Такође, по оцени Уставног суда, надлежни судови су у оспореним решењима наве ли и јасно образлажи ли, поред висине запрећене казне, зашто је према подноситељки оправдано продужити притвор због посебно тешких околности кривичног дела, и то јер постоји основана сумња да је кривично дело извршено према жени старој 85 година, која је живела сама и која је лишена живота након 56 убода, услед којих је дошло до искрварења у кратком времену након повређивања и наступања смрти.
Коначно, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају водио против подноситељке уставне жалбе пред Вишим судом у Сомбору веома сложен имајући у виду кривичн о дел о за која постоји основана сумња да га је подноситељка извршила (кривично дело убиство), односно због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку. Како је до тренутка подношења уставне жалбе, кривични поступак трајао две године, за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница и заказан главни претрес на коме се изводе докази, Уставни суд сматра да је надлежни суд у дотадашњем току са примереном хитношћу водио предметни кривични поступак.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да су у оспореним решењ има о продужењу притвора наведени релевантни и довољни разлози због којих су надлежни суд ови сматра ли да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се у дотадашњем току водио са примереном хитношћу.
Стога је Уставни суд је нашао да оспореним решењима није повређен о Уставом зајемчен о прав о подноситељке уставне жалбе из члана 31. ст . 1. и 2. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио у овом делу уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање у погледу осталих разлога и навода уставне жалбе, који се тичу истакнутих процесних неправилности у току самог кривичног поступка, Уставни суд је оценио да је уставна жалба у том делу преурањена, с обзиром на то да је предметни судски поступак још увек у току. Наиме, Уставни суд указује на то да до повреде права на правично суђење и осталих означених уставних права и начела, може доћи тек судском пресудом којом буде одлучивано о кривици окривљеног лица, као и да ће подноситељка уставне жалбе моћи да изјави жалбу против првостепене пресуде због свих разлога , који по њеном мишљењу , представљају повреде одредаба кривичног поступка, а тек по исцрпљивању овог правног средства, евентуално и уставну жалбу. Стога је Уставни суд је у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду уставну жалбу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, те је одлучио као у другом делу изреке.
7. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.