Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Т . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. марта 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Т . изјављена против решења Првог основног суда у Београду Кв. 1521/12 од 30. марта 2012. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 1341/12 од 17. априла 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Т . из Београда је , 15. маја 2012. године, преко пуномоћника Н . Г, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Првог основног суда у Београду Кв. 1521/12 од 30. марта 2012. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 1341/12 од 17. априла 2012. године, због повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да му је оспореним решењима притвор правноснажно продужен најдуже до 2. маја 2012. године и сматра да „предметна решења не могу опстати као акти у правном поретку“. Подносилац истиче да више нису постојали законски разлози из члана 142. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, те, поред осталог, наглашава: да „и поред тога што је раније био недоступан суду, не постоји законски основ из члана 142. став 1. тачка) Законика о кривичном поступку за продужавање притвора“, јер је „после првостепеног поступка у коме је окривљени детаљно објаснио разлоге из којих је био недоступан суду није постојала ни једна конкретна особита околност која указује на потребу да се према окривљеном у тој фази поступка продужи притвор“; да нису постојали ни законски разлози из члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, јер „образложење да је окривљени до сада осуђиван, а без навођења осталих чињеница које указују на бојазан да би окривљени боравком на слободи могао поновити кривично дело, не представља чињенице које указују на конкретну особиту околност да би окривљени могао поновити кривично дело и да према окривљеном из тог разлога треба одредити и продужити притвор“, односно да „није довољна само апстрактна могућност, већ су потребне конкретне особите околности“; да „чињеница да је окривљени незапослен и лице без сталних извора прихода не би требала да се цени као разлог приликом одлучивања о притвору“ и да „треба имати у виду да се велики број младих људи у Србији управо издржава од повременог рада и да велики број младих издржавају родитељи“. Подносилац такође наводи и да је првостепеном пресудом, која је потом укинута, осуђен на казну затвора од две године и три месеца, а да је све време био у притвору, те закључује да се „притвор у правом смислу претворио у кривичну санкцију“. Из свега изнетог, подносилац уставне жалбе закључује да му је повређено право на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорена решења и „одреди уклањање штетне последице тако што ће наредити накнаду штете за неосновано држање у притвору од момента када више нису били испуњени услови за притвор према окривљеном М. Т . до дана његовог пуштања на слободу“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Другог основног суда у Београду Су. VIII 43-9/2015, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Првим основним судом у Београду у предмету К. 952/12, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца, по оптужници Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 828/10 од 8. фебруара 2010. године, која је измењена 16. маја 2011. године.
Оптужница је подигнута након спроведене истраге која је трајала од 3. фебруара 2010. године.
Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет кривично дело разбојништво из члана 206. став 1. Кривичног законика, кривично дело изнуде у покушају из члана 214. став 2. у вези са ставом 1. у вези са чланом 30. Кривичног законика, кривично дело лака телесна повреда из члана 122. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика и кривично дело неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а став 1. Кривичног законика. Кривични поступак је вођен и против још три лица (због кривичног дела неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а став 1. Кривичног законика, кривичног дела спречавање и ометање доказивања из члана 336. став 1. Кривичног законика и кривичног дела разбојништва из члана 2016. став 1. Кривичног законика) .
Након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, Први основни суд у Београду је 16. маја 2011. године донео пресуду К. 17730/10 којом је, поред осталог, у ставу првом изреке, подносиоца уставне жалбе огласио кривим за кривично дело разбојништва и кривично дело изнуде у покушају и осудио га на јединствену казну затвора у трајању од две године и три месеца (у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 2. фебруара 2010. године, па на даље), док је у ставу другом изреке према подносиоцу уставне жалбе одбио оптужбу за кривично дело неовлашћено држање опојних дрога и кривично дело спречавање и ометање доказивања.
Апелациони суд у Београду је 1. фебруара 2012. године донео пресуду Кж1. 5388/11 којом укинуо првостепену пресуду у ставу првом изреке који се односи на подносиоца уставне жалбе и у ставу другом изреке и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
Предмет је пред Првим основним судом добио нов број К. 952/12. Током 2012. и 2013. године, главни претрес је заказан седам пута (једанпут одржан и шест пута неодржан).
Од 1. јануара 2014. године, након формирања нове мреже судова, кривични поступак је против подносиоца уставне жалбе настављен пред Другим основним судом у Београду.
Решењем Другог основног суда у Београду К. 952/12 од 28. јануара 2014. године обустављен је кривични поступак према подносиоцу уставне жалбе за кривична дела спречавање и ометање доказивања из члана 336. став 1. у вези са чланом 34. Кривичног законика и кривично дело неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а став 1. Кривичног законика, услед одустанка јавног тужилаштва од даљег кривичног гоњења.
Кривични поступак против подносиоца уставне жалбе је пред Другим основним судом у Београду настављен за кривично дела разбојништво, изнуда у покушају и лака телесна повреда и у фази је главног претреса.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се у време подношења уставне жалбе (15. мај 2012. године) више није налазио у притвору.
Притвор је према подносиоцу уставе жалбе трајао две године и три месеца, рачунајући од 2. фебруара 2010. године када је лишен слободе, до 2. маја 2012. године када је пуштен на слободу.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Првог основног суда у Београду Ки. 8356/10 од 3. фебруара 2010. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 2) и 3) Законика о кривичном поступку.
Након подизања оптужнице, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, док, по налажењу суда, више није било основа за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору из разлога прописаног одредбом члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван током првостепеног поступка, а и након изрицања првостепене пресуде, и то најдуже до истека казне која му је изречена првостепеном пресудом .
Оспорено решење Првог основног суда у Београду Кв. 1521/12 од 30. марта 2012. године, којим је подносиоцу уставне жалбе продужен притвор најдуже до 2. маја 2012. године, донето је након укидања пресуде Првог основног суда у Београду К. 17730/10 од 16. маја 2011. године. У образложењу решења је, поред осталог, наведено: да и даље стоји законски разлог за продужење притвора према окривљеном М. Т . предвиђен одредбом члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, имајући у виду да „према извештајима Управе криминалистичке полиције Другог одељења од 29. јануара 2010. године и 2. фебруара 2010.године исти није могао бити лишен слободе, јер се није налазио на адреси пријављеног пребивалишта у Београду ... па да је за њим расписана потрага полиције обзиром да се налазио у бекству, те да je непријављено боравио у Београду ... где је и лишен слободе, а које околности, по мишљењу већа, представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да би се окривљени боравком на слободи могао крити или дати у бекство“; да, истовремено, и даље стоје разлози за продужење притвора по законском основу из члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, имајући у виду да је „основано сумњив да је изврпшо кривично дело разбојништва из члана 206. став 1. Кривичног дела, кривично дело изнуда у покушају из члана 214. став 2. у вези са ставом 1. у вези са чланом 30. Кривичног законика и кривично дело лака телесна повреда из члана 122. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика, а да из извештаја из казнене евиденције произлази да је исти више пута осуђиван, и то пресудом ...због кривичног дела из члана 54. став 2. Кривичног закона Републике Србије и пресудом ... због кривичног дела из члана 246. став 3. Кривичног законика, затим да је у овом кривичном поступку основано сумњив да је дана 28. децембра 2009. године извршио три кривична дела која проистичу из истог животног догађаја, и то у оквиру рока провере по условној осуди по пресуди ..., те да се ради о незапосленом лицу и без имовине, а да му се у овом кривичном поступку, између осталог на терет ставља извршење кривичних дела из групе кривичних дела против имовине, те по оцени већа све наведене околности представљају особите околности које у својој међусобној вези указују да би окривљени боравком на слободи могао поновити извршење кривичног дела“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 1341/12 од 17. априла 2012. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против решења Првог основног суда у Београду Кв. 1521/12 од 30. марта 2012. Апелациони суд је оценио да је првостепени суд правилно нашао да су испуњени законски услови за продужење притвора и истакао да је приликом доношења одлуке имао у виду „жалбене наводе браниоца окривљеног ... да је окривљени пресудом која је укинута осуђен на казну затвора у трајању од две године и три месеца, и да притвор према окривљеном може најдуже трајати до 2. маја 2012.године, јер напред наведена казна у трајању од две године и три месеца тада истиче, имајући у виду време које је окривљени провео у притвору, али је нашао да и даље стоје разлози за притвор предвиђени одредбом члана 142. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, те да правилност и законитост побијаног решења није ни на који начин оспорена жалбеним наводима браниоца окривљеног у којима се даје браниочево тумачење како законских тако и уставних и међународних норми који се тичу основа за одређивање, продужење притвора, те трајање истог“.
4. Одредбама члана 31. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспореног решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. ЗКП било је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог: се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
Одредбама члана 146. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
Одредбом члана 358. став 7. ЗКП је било прописано да на захтев оптуженог, који се после изрицања казне затвора налази у притвору, председник већа може оптуженог решењем упутити у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде.
Сагласно одредби члана 394. став 5. ЗКП, ако је оптужени у притвору, веће првостепеног суда дужно је да поступи по члану 146. став 2. овог законика.
Осталим релевантним одредбама ЗКП било је прописано: да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено и да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Подносилац уставне жалбе се у кривичном поступку оптужницом теретио да је извршио пет кривичних дела, и то: разбојништво, изнуда у покушају, лака телесна повреда, неовлашћено држање опојних дрога и спречавање и ометање доказивања (након подношења уставне жалбе кривични поступак је обустављен за кривична дела неовлашћено држање опојних дрога и спречавање и ометање доказивања, услед одустанка јавног тужилаштва од даљег кривичног гоњења).
Притвор је оспореним решењима према подносиоцу уставне жалбе продужен најдуже до 2. маја 2012. године (након што је Апелациони суд у Београду укинуо првостепену осуђујућу пресуду Првог основног суда у Београду и предмет вратио на поновно суђење), на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП, односно због постојања околности које су указивале да ће се крити и да постоји опасност од бекства, као и због постојања оспбитих околности које указују да ће поновити кривично дело.
Први основни суд у Београду је у образложењу оспореног решења Кв. 1521/12 од 30. марта 2012. године, у односу на притворски разлог из члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, навео: да из извештаја Управе криминалистичке полиције Другог одељења подносилац уставне жалбе није могао бити лишити слободе, јер се није налазио на адреси пријављеног пребивалишта; да је „за њим расписана потрага полиције обзиром да се налазио у бекству“; да је непријављено боравио на другој адреси, на којој је и лишен слободе“; да све наведене околности „представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да би се окривљени боравком на слободи могао крити или дати у бекство“. У односу на притворски разлог из члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног решења је наведено: да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривична дела разбојништво, изнуда у покушају и лака телесна повреда“; да је „више пута осуђиван, и то пресудом ...због кривичног дела из члана 54. став 2. Кривичног закона Републике Србије и пресудом ... због кривичног дела из члана 246. став 3. Кривичног законика“; да је „у овом кривичном поступку основано сумњив да је дана 28. децембра 2009. године извршио три кривична дела која проистичу из истог животног догађаја, и то у оквиру рока провере по условној осуди по пресуди“; да се „ради о незапосленом лицу и без имовине, а да му се у овом кривичном поступку, између осталог на терет ставља извршење кривичних дела из групе кривичних дела против имовине“; да „по оцени већа све наведене околности представљају особите околности које у својој међусобној вези указују да би окривљени боравком на слободи могао поновити извршење кривичног дела“. Овакав закључак првостепеног суда је Апелациони суд у Београду у оспореном другостепеном решењу оценио правилним.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеним законским основима. Наиме, постојање околности које указују на опасност да ће се подносилац крити, односно дати у бекство су, по оцени Уставног суда, јасно и арументовано образложене. Чињеница да подносилац уставне жалбе није могао бити пронађен на адреси на којој има пријављено пребивалиште, да је за њим расписана потерница јер се крио, те да је лишен слободе на другој адреси, по оцени Уставног суда, представљају релевантне и довољне разлоге за продужење притвора по наведеном законском основу ради несметаног вођења кривичног поступка.
Такође, Уставни суд је оценио и да су Први основни суд у Београду и Апелациони суд у Београду оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права када су утврдили да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе из разлога предвиђеног тачком 3) члана 142. став 1. ЗКП. Надлежни судови су у оспореним одлукама аргументовано образложили конкретне особите околности (да, поред осталог, постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе у једном дану, из истог животног догађаја, извршио кривична дела разбојништво, изнуда у покушају и лака телесна повреда и то у оквиру рока провере по правноснажној пресуди којом му је изречена условна осуда, а да је правноснажно осуђен због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога и кривичног дела лака телесна повреда, те да је незапослен и без имовине, а ставља му се на терет и кривично дело против имовине), које су у овом случају указивале да ће боравком на слободи поновити дело и оценио да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу. Стога је Уставни суд наводе подносиоца и у овом делу оценио неоснованим.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да није било основа да му се притвор продужи, односно да не постоје разлози који би оправдали ову меру.
У погледу навода из уставне жалбе да је притвор трајао две године и три месеца, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе вођен са примереном хитношћу. До тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак је трајао две године и три месеца, за које време је донета првостепена пресуда, а по жалбама је предмет расправљан и пред другостепеним судом. Имајући у виду изнето, као и чињеницу да је предмет по коме се у конкретном случају води кривични поступак против подносиоца уставне жалбе пред сада Другим, раније Првим основним судом у Београду сложен, како због бројности оптужених (укупно четири лица) и бројности кривичних дела (разбојништво, изнуда у покушају, неовлашћено држање опојних дрога, спречавање и ометање доказивања, лака телесна повреда), тако и због комплексности чињеничних и правних питања које је надлежни првостепени суд расправљао и оцењивао и на основу којих је потом донео одлуку, Уставни суд сматра да су надлежни судови са примереном пажњом приступали вођењу поступка, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносилаца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Уставни суд је посебно ценио навод подносиоца да је првостепеном пресудом која је по жалби укинута осуђен на казну затвора од две године и три месеца, да је све време био у притвору и да се „притвор у правом смислу претворио у кривичну санкцију“, али је оценио да ови наводи нису од значаја за другачију одлуку Суда. Ово из разлога што је Уставни суд утврдио да се подносилац уставне жалбе до доношења првостепене пресуде (16. мај 2011. године) налазио у притвору једну годину и три месеца (рачунајући од 2. фебруара 2010. године, када је лишен слободе), а да је након изрицања првостепене пресуде, сагласно одредби члана 358. став 7. ЗКП, подносилац имао могућност да захтева од председника већа да и пре правноснажности пресуде буде упућен у установу за издржавање казне. Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права, према којој се трајање мере притвора окончава доношењем првостепене пресуде (без обзира на њено евентуално укидање по правном леку).
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у дотадашњем току вођен са примереном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на ограничено трајање притвора, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу у целини као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.