Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ш. Б. из Сјенице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. марта 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ш. Б. изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1180/11 од 8. марта 2012. године, због повреде права на правично суђење и права на накнаду штете, из члана 32. став 1. и члана 35. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ш. Б. из Сјенице је, 17. маја 2012. године, преко пуномоћника Т. Д, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1180/11 од 8. марта 2012. године, због повреде начела и права зајемчених одредбама чл. 21, 25, 32, 35. и 36. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је поднео тужбу против Републике Србије, ради накнаде нематеријалне штете због тортуре коју су извршили припадници Министарства унутрашњих послова над њим, те да је Апелациони суд у Београду донео оспорену пресуду којом је правноснажно одбио као неоснован тужбени захтев подносиоца, пропуштајући да одговори на питање да ли у конкретном случају има места примени тзв. привилегованог рока застарелости из члана 377. Закона о облигационим односима. Истиче да је он као припадник националне мањине дискриминисан у односу на бивше припаднике ЈНА, јер су судови у парницама за накнаду штете, проузроковане у оружаним сукобима у СФРЈ у периоду од 1991. до 1995. године, усвајали њихове тужбене захтеве, примењујући наведену законску одредбу иако у тим ситуацијама није постојала кривична осуђујућа пресуда против штетника. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји жалбу и утврди повреду наведених начела и права зајемчених Уставом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужилац Ш. Б, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 6. септембра 2007. године Првом општинском суду у Београду тужбу против тужене Републике Србије – Министарство унутрашњих послова, ради накнаде нематеријалне штете настале неправилним и незаконитим радом органа тужене. У тужби је, поред осталог, наведено: да су припадници Министарства унутрашњих послова у децембру 1993. године дошли у кућу тужиоца и обавестили његове укућане да тужилац треба да се јави у МЗ К; да је тужилац следећег дана отишао у просторије наведене месне заједнице у којима је полицајац М.М, уз употребу силе , испитивао тужиоца о томе да ли поседује оружје; да је тужилац критичном приликом претрпео страх, физичке болове, као и душевне болове због повреде права личности, а дошло је и до умањења његове животне активности.
Први основни суд у Београду, који је преузео првостепену надлежност за поступање у овој парници, донео је 29. октобра 2010. године пресуду П. 45986/10, којом је: у ставу првом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да му тужена исплати одговарајуће новчане износе на име накнаде нематеријалне штете због претрпљеног страха и душевних болова (због повреде права личности и умањења животне активности); у ставу другом изреке утврдио да је тужилац повукао тужбу у делу којим је тражио од тужене накнаду нематеријалне штете због претрпљених физичких болова; у ставу трећем изреке одбио као неоснован захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка; у ставу четвртом изреке обавезао тужиоца да накнади туженој трошкове парничног поступка. У образложењу наведене првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је суд, пре одлучивања о основаности тужбеног захтева, ценио истакнути приговор застарелости потраживања, с обзиром на то да је реч о материјалноправном приговору од кога зависи само право да се захтева испуњење обавезе принудним путем тужбом код суда; да је одредбом члана 376. Закона о облигационим односима прописано да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од када је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а у сваком случају за пет година од када је штета настала, док је одредбом члана 361. истог закона прописано да рок застарелости почиње тећи првог дана после дана када је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе ако законом за поједине случајеве ништа друго није прописано; да субјективни рок застарелости, у том смислу, који се односи на сазнање оштећеног тече у границама објективног рока од пет година, чији почетак се везује за доспелост захтева оштећеног лица; да је суд посебно утврђивао застарелост потраживања накнаде штете за претрпљене душевне болове због повреде права личности и застарелост потраживања накнаде штете за претрпљени страх, с обзиром на то да је вештачењем у току поступка утврђено да код тужиоца нема умањења животне активности и да је тужилац повукао тужбу у делу којим је тражио накнаду штете за претрпљене физичке болове; да рок застарелости потраживања накнаде штете за претрпљене душевне болове због повреде права личности, почиње да тече од дана када се десио догађај који је код оштећеног изазвао душевне болове и да се критични догађај десио 6.-7. децембра 1993. године; да је суд нашао да је у конкретном случају рок застарелости за наведено потраживање почео да тече 7. децембра 1993. године и да је то потраживање застарело, јер је тужилац поднео тужбу 6. септембра 2007. године, односно након истека како субјективног, тако и објективног рока застарелости прописаних чланом 376. Закона о облигационим односима; да рок застарелости потраживања накнаде штете за претрпљени страх почиње да тече од дана престанка страха и да је према налазу вештака код тужиоца постојао страх месец дана након критичног догађаја, па је суд оценио да је застарело потраживање и овог вида нематеријалне штете; да је првостепени суд, приликом одлучивања о приговору тужене о застарелости потраживања, имао у виду да се рок застарелости прекида подношењем тужбе и сваком другом радњом повериоца предузетом против дужника пред надлежним судом у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања, па је стога ценио и постојање услова за прекид застарелости из члана 388. Закона о облигационим односима, али је нашао да у конкретном случају није могло доћи до прекида, с обзиром на то да је због застарелости кривичног гоњења одбачена кривична пријава поднета 25. маја 2001. године Окружном јавном тужилаштву у Новом Пазару против полицајца који је малтретирао тужиоца.
Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом Гж. 1180/11 од 8. марта 2012. године одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио првостепену пресуду у ставовима првом, трећем и четвртом изреке, прихватајући у целини образложење Првог основног суда у Београду према коме су застарела наведена потраживања тужиоца.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, те да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да је физички и психички интегритет неповредив и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да с вако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Одредбама Закона о облигационим односима (“Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и “Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)), које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је: да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, те да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у делу у коме подносилац указује да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 1180/11 од 8. марта 2012. године повређено његово право на правично суђење, Уставни суд је закључио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава првенствено заснива на чињеници да је поступајући другостепени суд пропустио да оцени његов навод да је у конкретном случају требало применити привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. став 1. Закона о облигационим односима, јер је штета проузрокована извршењем кривичног дела.
У том контексту, Уставни суд истиче да је један од елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку и оно подразумева обавезу суда да наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странци да је суд размотрио њене наводе и доказе које је истакла у поступку и да се таква одлука може испитати по жалби. При томе, оваква обавеза не значи да је суд дужан да у одлуци д â детаљне одговоре на сва постављена питања и изнете аргументе. Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси. Узимајући у обзир да подносилац уставне жалбе првенствено истиче да Апелациони суд у Београду није одговорио на наводе из његове жалбе, Уставни суд указује да је према пракси Европског суда за људска права , у таквој правној ситуацији (приликом оцене да ли образложење судског акта задовољава стандарде правичног суђења) неопходно сагледати да ли је жалбени суд испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке првостепеног суда (видети пресуду у предмету Helle против Финске, представка број 157/1996/776/1977 од 19. децембра 1997. године, став 60.).
Полазећи од изнетог, Уставни суд напомиње да је подносилац уставне жалбе током предметног парничног поступка истицао да у конкретном случају треба применити рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. став 1. Закона о облигационим односима. Према мишљењу подносиоца уставне жалбе, поступајући судови је требал о да узму у обзир овај привилеговани рок застарелости без обзира на чињеницу што је одбачена кривична пријава поднета против припадника органа тужене и што није ни вођен кривични поступак против штетника, а у коме се , поред осталог, утврђује постојање кривичног дела. С тим у вези, Уставни суд указује на свој правни став од 7. јула 2011. године , према коме у случају када је штета проузрокован а кривичним делом (члан 377. Закона о облигационим односима), ако је за кривично гоњење предвиђен дужи рок застарелости од рокова прописаних чланом 376. Закона о облигационим односима, захтев за накнаду штете према сваком одговорном лицу, а не само штетнику, застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења само ако је правноснажном пресудом утврђено постојање кривичног дела и окривљени оглашен кривим за кривично дело; прекид застаревања кривичног гоњења повлачи за собом и прекид застаревања захтева за накнаду штете; исти рок застарелости кривичног гоњења примењује се ако је кривични поступак обустављен, односно ако се није могао покренути зато што је окривљени умро или је душевно оболео, односно ако постоје друге околности које искључују кривично гоњење и одговорност окривљеног, као што су амнестија и помиловање; у свим осталим случајевима примењује се општи рок застарелости потраживања из члана 376. Закона о облигационим односима. Из тога произлази да се општи рок застарелости потраживања накнаде штете примењује и у случају када кривични поступак против непосредног штетника није ни вођен, због тога што је одбачена кривична пријава због застарелости кривичног гоњења. С обзиром на наведено, а имајући у виду да је у предметном парничном поступку несумњиво утврђено да се спорни догађај десио 7. децембра 1993. године и да су поједини облици нематеријалне штете код подносиоца уставне жалбе настали најкасније у јануару 1994. године, а да је он поднео тужбу тек 6. септембра 2007. године, Уставни суд сматра да је Апелациони суд у Београду дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценио да су застарела потраживања подносиоца на име накнаде нематеријалне штете, у смислу одредаба члана 376. Закона о облигационим односима. При томе, треба истаћи чињеницу да наведени другостепени суд није одговорио на навод подносиоца уставне жалбе да ли има места примени привилегованог рока застарелости из члана 377. став 1. Закона о облигационим односима. Међутим, Уставни суд констатује да наведени пропуст Апелационог суда у Београду није довео у питање правичност предметног парничног поступка, узимајући у обзир то да у конкретном случају није ни вођен кривични поступак против непосредног штетника, те да поступајући судови нису ни могли да пруже подносиоцу уставне жалбе јачу правну заштиту применом одредбе члана 377. став 1. Закона о облигационим односима.
Такође, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе да је требало да се парнични судови у конкретном случају ставе у улогу кривичног суда и утврде да ли је штета причињена извршењем кривичног дела. У том контексту, Уставни суд напомиње да је парнични суд изузетно, ако су постојале процесне сметње због којих је било апсолутно немогуће да се против учиниоца кривичног дела покрене и оконча кривични поступак, овлашћен да као претходно питање утврди да ли је штета проузрокована таквом радњом која у себи садржи елементе кривичног дела, јер кривично дело може да постоји и када је кривични поступак изостао. Ипак, Уставни суд наглашава да се овај изузетак не може применити у случају када се кривични поступак, објективно гледано, могао иницирати, покренути и водити против учиниоца кривичног дела, као што је реч о конкретном случају.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да оспореном другостепеном пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе да је оспореном другостепеном пресудом повређено његово право на накнаду штете, Уставни суд је закључио да подносилац повреду овог права изводи из навода о повреди права на правично суђење у предметном парничном поступку. Како је Уставни суд претходно закључио да оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 1180/11 од 8. марта 2012. године није повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 32. став 1. Устава, то су неосноване тврдње подносиоца о повреди његовог права на накнаду штете зајемченог одредбама члана 35. Устава.
Узимајући у обзир све наведено, Уставни суд је одбио уставну жалбу у овом делу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС) и одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање процесних претпоставки за поступање по уставној жалби у делу у коме се подносилац позива на повреду начела неповредивости физичког и психичког интегритета у предметном парничном поступку, Уставни суд је оценио да су наводи уставне жалбе о повреди начела зајемченог одредбама члана 25. Устава, ratione materiae неспојиви са садржином оспорене другостепене пресуде којом је одлучивано о праву подносиоца на накнаду нематеријалне штете.
Имајући у виду да подносилац уставне жалбе није имао процесне сметње да иницира вођење кривичног поступка против непосредног штетника благовременим подношењем кривичне пријаве и да су судови у парницама по тужбама припадника ЈНА ради накнаде тзв. ратне штете применили привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. став 1. Закона о облигационим односима управо из разлога што је у таквим случајевима било немогуће водити кривични поступак против непосредних штетника због извршења кривичног дела оружана побуна, због тога што су та лица била недоступна органима кривичног гоњења, Уставни суд је закључио да се наводи подносиоца о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава заправо заснивају на његовој погрешној перцепцији о постојању чињеничног и правног идентитета између предметног парничног поступка и парница ради накнаде тзв. ратне штете.
Уставни суд налази да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на то да је у овој парници повређено право подносиоца на правно средство из члана 36. став 2. Устава. Ово из разлога што управо пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 1180/11 од 8. марта 2012. године представља доказ да је подносилац имао и да је искористио правно средство - жалбу о којој је одлучио надлежни другостепени суд. При томе, Уставни суд и у овој уставноправној ствари напомиње да право из члана 36. став 2. Устава не гарантује и доношење повољне одлуке за жалиоца ако за тражену инстанциону заштиту није било правног основа.
Коначно, како није нашао да има процесних услова да се упусти у испитивање основаности истакнутих повреда зајемчених права, то се Уставни суд није упуштао ни у испитивање навода о повред и начела забране дискриминације из члана 21. Устава, пошто се наведеним уставним одредбама не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право или слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе, тако да до њихове повреде може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем одређеног права.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је одбацио уставну жалбу у овом делу као недозвољену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду , јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, па је решио као у другом делу изреке.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.