Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић , председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. Р . из Бача, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. марта 201 5. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Б. Р . изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду К ж2. 2509/12 од 1. новембра 201 2. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. Р . из Бача је , 13. децембра 201 2. године, преко пуномоћника Р. Р, адвоката из Новог Сада, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 2509/12 од 1. новембра 2012. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство , из члана 32. став 1. и члана 36. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, као и због повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава. Подносилац у уставној жалби истиче и повреде права из чл. 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се одредбе чл. 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода садржински не разликује од права зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава, то Уставни суд постојање повреде ових права цени у односу на означене одредбе Устава.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да му је оспореним решењем притвор правноснажно продужен након изрицања првостепене пресуде; да притвор „траје већ 19 месеци, а што је потпуно ван свих правних стандарда“ и да разлози које суд наводи у оспореном решењу више „не стоје“; да су „сви сведоци пристрасни, а њихови искази не указују на основаност сумње да је окривљени починио кривично дело“; да „тврдња суда да би окривљени боравком на слободи могао поновити кривично дело није основана и није поткрепљена било којим доказом “, односно да је „приликом одлучивања о притвору суд погрешно узео да постоје наведене околности, те да овај основ за одређивање притвора уопште не постоји на страни окривљеног“; да је „апсолутно неприхватљив став суда да би окривљени боравком на слободи могао наставити са вршењем кривичиих дела, јер је више пута прекршај но кажњаван“ и да је „нејасно зашто суд поистовећује прекршај и кривично дело кад су то два потпуно одвојена правна института“; да је из оспореног решења „сасвим јасно да не постоје околности које би оправдале даље задржавање окривљеног у притвору“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и поништи оспорено решење.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Основним судом у Новом Саду у предмету К. 2024/12 водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе.
Кривични поступак је покренут 31. маја 201 1. године, доношењем решења истражног судије Основног суда у Новом Саду да се против подносиоца уставне жалбе спроведе истрага.
Након спроведене истраге, Основно јавно тужилаштво у Новом Саду је против подно сиоца уставне жалбе подигло оптужницу.
Основни суд у Новом Саду је након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, 23. октобра 201 2. године донео пресуду К. 2024/12 којом је подносиоца уставне жалбе огласио кривим због извршења кривичног дела насиље у породици из члана 194. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора, чиме је кривични поступак неправноснажно окончан.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (13. децембар 201 2. године) налазио у притвору једну годину, шест месеци и тринаест дана, рачунајући од 30. маја 201 1. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Основног суда у Новом Саду Ки. 1845/11 од 31. маја 201 1. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, и током трајања кривичног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван.
Након доношења првостепене пресуде, притвор је подносиоцу уставне жалбе решењем Основног суда у Новом Саду К. 2024/12 од 23. октобра 201 2. године продужен до упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене првостепеном пресудом, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Оспореним решењем Апелационог суд а у Новом саду Кж2. 2509/12 од 1. новембра 201 2. године одбијена је као неоснована жалб а браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против првостепеног решења Основног суда у Новом Саду К. 2024/12 од 23. октобра 201 2. године.
У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог наведено: да је првостепени суд правилно оценио да је према окривљеном Б. Р . неопходно продужити притвор из разлога предвиђених одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку; да из списа предмета произлази да је до сада више пута осуђиван због имовинских кривичних дела, а „такође је више пута прекршајно кажњаван због прекршаја са елементима насиља“; да је „по сопственом признању прекршио меру заштите од насиља у породици која му је одређена пресудом Основног суда у Новом Саду, којом му је забрањен приступ у породичну стамбену кућу у којој живе оштећени, као и прилаз оштећеној Д.М. на удаљености мањој од 50 метара, уз уздржавање од сваког приближавања и узнемиравања“; да из „садржине списа предмета односно из извештаја стручног тима Центра за социјални рад у Бачу, као и усменог изјашњења директора исте установе произлази да се шира породица окривљеног, као и околина исте – комшилук и школа око које се окривљени стално креће, налазе у високом ризику од насилништва окривљеног које континуирано траје већ годину и по дана и постаје све јачег интензитета“; да су оштећена и чланови њене породице такође навели да су у сталном страху од окривљеног“; да „све напред наведене околности у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени уколико би се нашао на слободи могао поновити кривично дело, односно наставити са вршењем таквих или сличних дела“; да је притварање окривљеног неопходно ради вођења кривичног поступка, а да се иста сврха не може остварити другом мером.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби , утврђено је : да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се п ритвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се ј емчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да с вако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. ст. 1. и 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспореног решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП било је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 358. ЗКП је, поред осталог, било прописано: да ако се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.); да на захтев оптуженог, који се после изрицања казне затвора налази у притвору, председник већа може оптуженог решењем упутити у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде (став 7.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП било је прописано: да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено и да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
5. Оцењујући разлоге и наводе у односу на истакнуте повред е права на ограничено трајање притвора, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 31, члана 32. став 1. и члана 36. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд, пре свега, констатује да из саме уставне жалбе произлази да подносилац искључиво указује на постојање повреде права из члана 31. став 2. Устава, односно да суд трајање притвора није свео на најкраће неопходно време. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносилаца о повреди права ценио у оквиру права из члана 31. став 2. Устава.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Подносилац уставне жалбе је неправноснажном пресудом Основног суда у Новом Саду К. 2024/12 од 23. октобра 201 2. године оглашен кривим због извршења кривичног дела насиље у породици из члана 194. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен након изрицања првостепене пресуде, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће поновити кривично дело.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног решења Апелационог суда у Новом Саду К ж2. 2509/12 од 1. новембра 201 2. године је, поред осталог, наведено да је подносилац уставне жалбе неправноснажном пресудом Основног суда у Новом Саду осуђен због кривичног дела насиље у породици, да је више пута прекршајно кажњаван због прекршаја са елементима насиља, а да је, по сопственом признању, прекршио меру заштите од насиља у породици која му је претходно одређена пресудом Основног суда у Новом Саду, да се шира породица и комшилук налазе у високом ризику од насилништва окривљеног које је континуирано и траје годину и по дана и да постаје све јачег интензитета, те да су оштећена и чланови њене породице у сталном страху од окривљеног. По мишљењу другостепеног суда , „све напред наведене околности у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени уколико би се нашао на слободи могао поновити кривично дело, односно наставити са вршењем таквих или сличних дела“ и „да је притварање окривљеног неопходно ради вођења кривичног поступка, а да се иста сврха не може остварити другом мером“.
По оцени Уставног суда, Апелациони суд у Новом Саду је оспорено решење засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступио је у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Надлежни суд је у оспореној одлуци аргументовано образложио конкретне особите околности које у овом случају указују да ће поновити дело и оценио да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе након изрицања првостепене пресуде, те стога Уставни суд не налази да је оспорено решење последица арбитрерног и произвољног поступања.
Имајући у виду све изложено, нису прихватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе да је „сасвим јасно да не постоје околности које би оправдале даље задржавање окривљеног у притвору“ и да је „приликом одлучивања о притвору суд погрешно узео да постоје наведене околности, те да овај основ за одређивање притвора уопште не постоји на страни окривљеног“.
У погледу навода из уставне жалбе о томе да притвор „траје већ 19 месеци, а што је потпуно ван свих правних стандарда“, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају водио против подносиоца уставне жалбе, због кривичног дела насиље у породици пред Основним судом у Новом Саду релативно сложен, имајући у виду чињенична и правна питања која је надлежни првостепени суд расправљао и оцењивао, те на основу којих је потом донео пресуду. До тренутка подношења уставне жалбе, кривични поступак је трајао једну годину , шест месеци и тринаест дана, за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница, одржан главни претрес и донета првостепена пресуда.
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу водио предметни кривични поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да је суд у оспореном решењу навео релевантне и довољне разлоге због којих је сматрао да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у досадашњем току вођен са потребном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на ограничено трајања притвора, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.