Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ирине Балачковић Лазић из Београда на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. марта 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ирине Балачковић Лазић изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 7/11 од 1. децембра 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ирина Балачковић Лазић из Београда је, 2. априла 2012. године, преко пуномоћника Милана Терзића, адвоката из Београда, поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 7/11 од 1. децембра 2011. године, због повреде права на рад из члана 60. Устава Републике Србије.
Уставна жалба је изјављена против пресуде Врховног касационог суда којом је одбијена ревизија тужиље овде – подноситељке уставне жалбе изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 5606/10 од 30. јуна 2010. године. Другостепеном пресудом је правноснажно одбијен тужбени захтев тужиље да суд поништи решење тужене Републике Србије – Народне скупштине Републике Србије којим је одбијен приговор тужиље против решења којим је тужиљи престао радни однос у Народној скупштини Републике Србије закључно са 31. августом 2006. године као даном исплате отпремнине и обавеже тужену да тужиљу врати на одговарајуће радно место у Народној скупштини. Тврдња да је оспореном пресудом повређено уставно право подноситељке на рад се у уставној жалби образлаже наводима о погрешној примени материјалног права у доношењу оспорене одлука, а пре свега: да је првостепени суд стао на становиште да је тужена у складу са Законом о раду у државним органима преузеле потребан број запослених имајући у виду да је „ноторна чињеница да старешина органа у чију надлежност прелазе послови има дискреционо право да одлучи кога ће од радника савезних органа преузети“, али да то дискреционо право не може бити неограничено, јер би то значило да руководилац може одлучити да приликом преузимања користи нека ирационална мерила, већ морају постојати одговарајућа мерила у складу са делокругом и потребама органа који преузима запослене; да је првостепени суд у образложењу пресуде навео да према одредби члана 68а Закона о радним односима у државним органима , није постојала обавеза тужене да тражи могућност распоређивања тужиље у другом државном органу, занемарујући одредбу члана 64а став 2. тачка 6 ) истог закона из које проистиче обавеза Народне скупштине да пре доношења решења о престанку радног односа утврди могућност распоређивања подноситељке у неки други државни орган, што тужена није утврдила, због чега је решење о престанку радног односа подноситељке незаконито. Предлаже се да Уставни суд утврди повреду уставног права подноси тељке и поништи оспорену ревизијску пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката, или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања у правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је из садржине уставне жалбе и увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Пресудом Првог општинског суда у Београду П1. 9 19/06 од 22. априла 2008. године одбијен је тужбени захтев тужиље – овде подноситељке уставне жалбе, да суд поништи решење тужене Републике Србије – Народне скупштине Републике Србије 03 број 120-2393/06 од 8. септембра 2006. године, којим је одбијен као неоснован приговор тужиље запослене у бившој служби Скупштине Србија и Црна Гора која је остала нераспоређена у Народној скупштини Републике Србије решењем 03 број 120-2392/06 од 28. августа 2006. године, а којим је тужиљи престао радни однос у Народној скупштини Републике Србије закључно са 31. августом 2006. године као даном исплате отпремнине, као и да се обавеже тужена да тужиљу врати на одговарајуће радно место у Народној скупштини Републике Србије (у даљем тексту: Народна скупштина). Туж иља је обавезан а да туж еној накнади трошкове парничног поступка у износу од 47.000 динара .
У образложењу наведене првостепене пресуде се, поред осталог, наводи: да је суд утврдио да је у захтеву Народне скупштине, у складу са одлуком о организацији и раду службе Народне скупштине број 400-1746/06 од 20. јула 2006. године који је упућен Министарству финансија, наведено између осталог, да је преношењем одређених надлежности са бивше Скупштине Србија и Црна Гора на Народну скупштину, а ради функционисања законодавне гране власти и испуњавања преузетих обавеза у циљу остваривања континуитета спољнополитичке активности, Народна скупштина у обавези да преузме одређени број служби и запослених у њима, за која радна места нису била утврђена досадашњом систематизацијом Народне скупштине, јер за тим радним местима није постојала потреба; да је суд из Правилника о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у служби Народне скупштине из јула 2006. године утврдио да у оквиру Сектора за организационе и административне послове постоји Одељење за информатичке технологије, те да је одређено да на том радном месту ради један запослени, да је услов да има завршен електротехнички или природноматематички факултет, најмање пет година радног искуства у струци и знање енглеског језика; да је, с обзиром на то да је у конкретном случају тужиља била запослена у Служби Скупштине Србија и Црна Гора, на пословима виши саветник у Одсеку за информатику са завршеним саобраћајним факултетом, која је престала са радом 8. јуна 2006. године сходно члану 2. Уредбе о положају појединих институција бивше Србија и Црна Гора и служби Савета министара, те да је Народна скупштина преузела предмете као и одређени број запослених Скупштине Србија и Црна Гора сходно члану 5. наведене уредбе, суд стао на становиште да је тужена Народна скупштина у потпуности поступила у складу са одредбом члана 68а Закона о радним односима у државним органима; да је ноторна чињеница да старешина органа у чију надлежност прелазе послови има дискреционо право да одлучи кога ће од радника савезног органа преузети, имајући у виду да у конкретном случају нису постојале ни техничке, ни финансијске могућности да се преузму сви запослени радници; да је, по мишљењу тога суда , тужиља стекла статус нераспоређеног радника сходно члану 68а Закона о радним односима у државним органима с обзиром на то да је Народна скупштина није преузела, па је применом одредбе члана 64. став 2. тачка 6 ) Закона о радним односима у државним органима решен њен радноправни статус остварењем права на отпремнину; да је суд мишљења да према одредби члана 68а Закона није постојала обавеза тужене да тражи могућност распоређивања тужиље у другом државном органу; да је суд своју одлуку базирао и на чињеници да тужиља током поступка није доказала, нити пружила било какав доказ на околност да преузети запослени нису испуњавали опште услове за послове у Народној скупштини, те да је у Народној скупштини постојало радно место које би одговарало њеној стручној спреми знању и способностима, нити да је постојала потреба за њеним преузимањем; да је без утицаја навод тужиље да су у служби Народне скупштине, након отказа уговора о раду тужиљи, примани нови радници по основу расписаног огласа, с обзиром на то да је, према изјашњењу туженог, конкурс објављен за радна места за која су се тражили као услов други факултети, а не факултет који је завршила тужиља; да је суд с обзиром на наведено нашао да тужбени захтев тужиље за поништај оспореног решења није основан, а стога ни захтев тужиље за враћање на рад, те је одлучио као у ставу првом диспозитива пресуде.
Поступајући по жалби тужиље, Апелациони суд у Београду је пресудом Гж1. 5606/10 од 30. јуна 2010. године одбио као неосновану жалбу тужиље и потврдио ожалбену пресуду Првог општинског суда у Београду П1. 919/06 од 22. априла 2008. године, исправљену решењем Првог основног суда у Београду П1. 503/10 од 5. марта 2010. године. У образложењу другостепене пресуде се, поред осталог, наводи: да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени; да је првостепени суд правилно применио материјално право закључивши да је тужиљи престао радни однос у смислу члана 64. став 2. и члана 64а став 1. тачка 6) Закона о радним односима у државним органима; да је тужена поштујући ове правне норме донела решење 03 број 120-2392/06 од 28. августа 2006. године којим је тужиљи као нераспоређеној прест aо радни однос, као последица непреузимања тужиље од стране Народне скупштине која је преузела послове из надлежности Скупштине бивше државне заједнице Србија и Црна Гора која је престала са радом у смислу чл. 2. и 5. Уредбе о положају појединих институција бивше државне заједнице Србија и Црна Гора и служби Савета министара; да у таквој ситуацији када државни орган преузима послове из надлежности савезног органа у чији делокруг прелазе ти послови, не испитује се основаност потребе тог органа, већ је то у смислу члана 68а овог закона дискреционо овлашћење функционера који руководи тим органом; да је код овакве нормативне регулативе погрешно правно схватање жалбе да је морала бити донета одлука о преузимању; да је постојала потреба таква одлука би била и донета, али потребе посла није било зато је тужиља и остала нераспоређена.
Врховни касациони суд је 1. децембра 2011. године донео оспорену пресуду Рев2. 7/11, којом је одбио ревизију тужиље изјављену против пресуде Апелационог суд а у Београду Гж1. 5606/10 од 30. јуна 2010. године као неосновану. У образложењу оспорене пресуде се, поред осталог, наводи: да у поступку пред нижестепеним судовима није учињена битна повреда одредаба парничног поступка на коју тај суд пази по службеној дужности, а на друге битне повреде одредаба парничног поступка у ревизији тужиље се одређено не указује; да су полазећи од утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови правилно применили материјално право, када су одбили захтев тужиље за поништај као незаконитог оспореног решења, као и захтев да се обавеже тужена да врати тужиљу на рад, на одговар ајуће радно место у Народној скупштини; да Врховни касациони суд закључује да није неопходно детаљно образлагати пресуду којом се ревизија одбија као неоснована, ако се у ревизији понављају жалбени разлози, који су били предмет оцене другостепеног суда, нити би се детаљним образлагањем пресуде постигло ново тумачење права, нити допринело уједначеном тумачењу права, већ се ревидент упућује на образложење другостепене пресуде, на основу одредбе члана 405. став 2. Закона о парничном поступку.
4. Одредбом члана 60. Устава је утврђено да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.), да свако има право на слободан избор рада (став 2.), да су свима, под једнаким условима, доступна све радна места (став 3.), да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (став 4.), као и да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (став 5.).
Чланом 2. тачка 3) Уредбе о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и Служби Савета министара ("Службени гласник РС", бр. 49/06 и 63/06), која је престала да важи на основу Уредбе о престанку важења Уредбе ("Службени гласник РС", бр. 118/08), констатовано је, између осталог, да престаје да ради Скупштина Србије и Црне Горе, као институција бивше Србије и Црне Горе. Чланом 5. исте уредбе је, поред осталог, било одређено да предмете Скупштине Србије и Црне Горе преузима Народна скупштина.
Одредбама Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 и 39/02) је било прописано : да радни однос запослених у државним органима и изабраних односно постављених лица престаје под условима и на начин утврђен овим законом и другим законима (члан 64.); да се запосленом отказује радни однос у случају када услед промена у организацији стекне статус нераспоређеног, а не може му се обезбедити радно место у истом или у другом државном органу (члан 64а став 2. тачка 6); да у случају преузимања послова из надлежности савезног органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преузеће, у складу са потребама органа, и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова (члан 68а).
5. Разматрајући разлоге и наводе изнете у уставној жалби , Уставни суд је оценио да се тврдња о повреди права подноситељке на рад из члана 60. Устава заснива на наводима о погрешној примени материјалног прав приликом доношења оспорене пресуде, чиме се у ствари указује на повреду права на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је прво разматрао уставну жалбу са аспекта постојања евентуалне повреде овог уставног права.
Уставни суд и овом приликом констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује начин на који су редовни судови утврдили чињенично стање и применили меродавно право у поступку ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, осим уколико је у конкретном случају дошло до очигледне арбитрерности или произвољности у поступању редовних судова, а тиме и до повреде Уставом зајемчених права и слобода.
Уставни суд је стао на становиште да се не може сматрати да је заузети став Врховног касационог суда, изражен кроз оспорену пресуду, а којим је потврђен правни став изражен у одлукама нижестепених судова, последица неприхватљиве примене меродавног материјалног права. Уставни суд наглашава да је у спроведеном судском поступку утврђено да је Народна скупштина преузимање одређеног броја служби и запослених у службама Скупштине Србије и Црне горе планирала у складу са преношењем одређених надлежности са Скупштине Србије и Црне Горе на Народну скупштину, те да се радило о запосленима на оним радним местима која нису била утврђена дотадашњом систематизацијом у Народној скупштини, јер за тим радним местима није постојала потреба, при чему информатички послови на којима је радила подноситељка уставне жалбе у Служби Скупштине Србије и Црне Горе очигледно не би спадали у ову групу послова. Такође, надлежни суд је утврдио да тужиља није пружила било какав доказ на околност да преузети запослени нису испуњавали опште услове за послове у Народној скупштини, те да је у Народној скупштини постојало радно место које би одговарало њеној стручној спреми, знању и способностима, нити да је постојала потреба за њеним преузимањем. Стога се ни вршење дискреционог права старешине органа за избор запослених које ће преузети у службу Народне скупштине, а тиме и одлука о престанку радног односа подноситељке због нераспоређивања у служби Народне скупштине, не може сматрати произвољном, нити арбитрерном. Осим тога, правни став да из одредбе члана 68а Закон о радним односима у државним органима не произлази обавеза тражења могућности распоређивања запосленог у другом државном органу, по оцени Уставног суда, представља уставноправно прихватљиво становиште, а овакав став Уставни суд је изразио и у својој Одлуци Уж-4259/2010 од 20. јуна 2013. године. С обзиром на то да је подноситељки уставне жалбе престао радни однос у складу са важећим законским одредбама, Уставни суд је оценио да оспорен ом пресудом Врховног касационог суда Рев2. 7/11 од 1. децембра 2011. године ни је повређен о подноси тељкино прав о на правично суђење зајемчен о одредбом члана 32. став 1. Устава, као ни право на рад зајемчено одредбом члана 60. Устава на који се у уставној жалби изричито позива.
На основу свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставну жалбу изјављену против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 7/11 од 1. децембра 2011. године одбио као неосновану .
6. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић